Порекло презимена, село Мокрин (Кикинда, Горњи Банат)

Порекло становништва села Мокрин, према истраживању Јована Ердељановића (“Срби у Банату). Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Mokrin

Мокрин је, отако постоји, на данашњем месту. Први насељеници хтели су да населе село на страни атара Пландиште, која се зове Мокрин, али су га населили овде, крај Ђукошиних потока, и напре се звало Ђукошин, а после Мокрин.

Нико овде није станова пре насељења Мокрина за време Марије Терезије.

Приликом насељавања први су дошли из Сенте Риђички и Бадрљички. Које су фамилије после њих дошле, не зна се, али је несумњиво дошао повећи број у групи.

Многобројни трагови и успомене показују да је у атару мокринском било мањих села и пре постанка данашњег села… Тако и постојање остатака негдашњег села на земљишту удаљеном од садашњег села, а званог Мокрин и помињање насеља с овим именом већ 1723. године сведочи да је заиста постојало овако названо сеоце пре данашњег Мокрина. А то што се село засновано на данашњем месту у народу звлао Ђукошином, сведочи да је то било ново насеље, настало засебно од старог сеоцета Мокрина.

Статистички подаци из 1924.:

Домова 1464 (заједно са назаренима): м. 3814, ж. 3787; рођених: м. 113, ж. 123, мртворођених 1, ванбрачно рођених 27….

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (из протокола ”крешчаемих” из 1757. – 1766. године):

–        БЕЛОШЕВИ (34. Ђурђевдан), деда казивао да су ”из Маћедоније”; имаих одсељених у Обрежу; има и у Хрватској те фамилије и истог свеца славе

–        БРДАРИЋИ – СТАНОВЉЕВИ (праочеви) из Бачке; има презиме и у Славонији

–        ГАЛЕШЕВИ (Св. арханђел Михаил), из Старе Кањиже; њихови атари су се звали Влаовици, па су по Гали тако прозвани; Вук Галешев је овде ударио колац

–        ГОЛИЋИ (Ђурђевдан) из Бачке где их и сада има

–        ГРАСТИЋИ (Ђурђевдан) из Сенте

–        ДАМЈАНОВИ (сад – ИЋИ)

–        ЧОРБАРИ (Ђурђиц) из Старе Кањиже

–        ДИЛБЕРИ (Св. Пантелеј) пореклом из Србије

–        ДОКИЋИ (2, Ђурђевдан) пореклом ”из Мацедоније”

–        ДУДИЋИ (Ђурђевдан) из Бачке, добили су ”седам паора”, највише од свих

–        ЈОВАНОВИ (сад ЈОВАНОВИЋ) – ТРУДОВИ (Св. Василије), деда трговац, продавао труд; из Бочара од Лејића

–        КОСТИЋИ – СУВАЧАРОВИ (2, Св. арханђел Михаил) из Комлуша, где их још има

–        КРСТЕКАНИН, а данас КРСТЕКАНИЋИ (Св. Стефан) из Мартоноша у Бачкој

–        ЛАДИЧОРБИЋ (Ђурђевдан) из Сенте

–        МАРКОВИ – ЛАЦКОВИ (Св. Јован), има у протоколу и Марковић из Старе Кањиже

–        НЕДЕЉКОВИЋИ, данас НЕДЕЉКОВИ – ВАЊЕШЕВИ (Михољдан) из Срема се прво населили у Стару Кањижу

–        ПЕРИШИЋИ – ГЕЈИНИ (Михољдан) из Сирига, од Нашигаћиних, који је као нећак доведен у кућу Перишића

–        ПЕРИЋИЋИ (Ђурђевдан) из Сенте, а одатле су неки отишли и у Сенту

–        ПЕТКОВИ (једни славе Св. Петку, а други Лазареву суботу; ови други на умору), пореклом из Пећи; Петкових има у Сенти

–        ПИВАРОВИ (Св. Лазар), стара фамилија, дошли из Сенте где их има и сад

–        ПОПАДИЋ (Св. Јован) вероватно из Кањиже, јер су цео њихов сокак звали Кањишки: ПОПАДИЋИ, ФИШЕКОВИ, ЧАВИЋИ, ЧОНКИНИ, ТЕШИЋИ, СЕКУЛИЋИ, РАДОЈИЧИНИ

–        ПОПОВИ, једни ШИЈАЧКИ (Св. Јован), дошли ”из Шијачке”, ”из Србије”

–        ПРЕКАЈСКИ (Св. арханђел Михаил) из Сенте, има их и сад у Сенти

–        СЕКУЛИЋИ – ТОЈИНИМИЛАКОВИ (Врачеви) из Бачке

–        СИМИЋИ (Св. Стефан) из Сенте (Риђички на рогљу, Звекићи до њих, Бадрљички, па Симићи – тако су биле комшије у Сенти, па тако и овде)

–        СРБЉИН(ОВИ) – БУКУРОВИ и КИПАНОВИ (Св. арханђел Михаил – узели очеви црквену славу за крсно име) из источног Баната; син добио име Србин; имали највише оваца

–        СТАЈИЋИ (Ђурђевдан), стари из Сенте

–        СТЕПАНЧЕВИ (Ђурђевдан), 1765. и СТЕПАНЧЕВИЋ; из Сенте где их је још имало

–        ТАТИЋИ (Св. Јован) из Сенте где их и сад има

–        ТЕШИНИ и БАЈШАНСКИ (и један и други славе Вартоломеја и Варнаву), истог су порекла и дошли из Бајше у Бачкој, један по Теши, брату му (мој додатак – види више под Породица Бајшански)

–        ТЕШИНИ – ЋИШКОВИ (Ђурђевдан) из Сенте су, дошли одскора; има одсељених у Србију

–        ЦВЕТИЋИ – БАРАНЂАНИ (Св. Никола); била су три брата у Јозепову (дан. Нови Кнежевац), па деда ових овде отишао у Баранду и био тамо неко време, а затим дошао овамо (Стојкови у Обилићеву су друга два брата)

–        ЧОНГРАДИНИ (Ђурђевдан) из Чонграда преко Мориша

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

–        БАЈИН (сад БАЈИЋ) – БАРБИРОВИ (Св. Никола)

–        БАЈИЋИ – ГУСКОВИ (Св. арханђел Михаил); нису род са претходницима

–        БАДРЉИЧКИ (Св. Никола), и сад их има у Сенти; били су племићи, али сад немају ни дипломе ни грба

–        БРАНКОВИ (1, Св. Јован)

–        БУГАРЧИЋИ (Ђурђевдан)

–        ЖИВАНОВИЋИ – РОГИНИ (Св. Никола)

–        КЕЦИЋИ (Св. Никола)

–        КОПЧАЛИЋИ (Св. Стефан), једну кућу зову Цар, а то презиме има у Мачви

–        КРСТАНИЋИ – БУЊЕВКИЋИ (1, Св. Лука)

–        КУВИЗИНИ (сад КУВЗИЋИ)

–        ЧИЈИНИ (1, Св. арханђел Михаил), има их у Бачкој

–        МЕЛЕНЧИНИ, сад МАЛЕНЧИЋИ (Св. Никола), има и у протоколу Маленчић; једна од најстаријих фамилија; и у Бачкој то презиме

–        МАЛЕТИНИ – САВИНИ (Ђурђевдан)

–        НЕДЕЉКОВИ – МАНЏИНИ (Св. Јован), нису род са Недељковим – Вањешевима; Недељкови су били добили ”шест паори”

–        НОВАКОВИ – ШУГАЊЕВИ (Ђурђевдан)

–        НОВАКОВИЋ, сад НОВАКОВИ (Ђурђевдан)

–        ПЕРИЋИ – ПОМОРИШКИ (Св. Јован)

–        ПЕРИЋИ – РОЂИНИГЛИШИНИ (Ђурђевдан)

–        ПИВАРОВИ (Петковача)

–        ПОПОВИ – КРИШИНИ (Св. Стефан); били су врло богати; старо презиме Мајевић, па им деда примио презиме Поповић од својих рођака

–        РАЈИЋИ – ШАНТИНИ (Ђурђевдан)

–        РАЈИЋИ – ВИРАГОВИ (Св. Никола)

–        РАКИНИ – ЛОМБИНИ (Св. Стефан)

–        РАКИНИ – МИЛАНОВИ (Св. Јован)

–        РИСТИЋИ – ЂУЂИНИ (Св. Јован)

–        САВИН, сад Малетине зову Савин

–        СТАЈИЋИ (Св. Јован); нису никакав род са Стајићима који су пореклом из Сенте

–        ТОЛМАЧЕВИ (Св. Никола и Св. Јован), не знају одакле су; исто презиме у Карашу; Лалина умка, по њиховом деди Лали

–        УБАВИЋ (1, Св. арханђел Михаил)

–        УБАВИЋ (1, Прозвани Андрија), нису род са претходницима

–        ЦВЕТИЋИ – БУРИЛОВИ (1, Ђурђевдан)

–        ЦИГЉАРОВ (1, Св. Јован)

–        ЧОБАНОВИ – ГЛИШИНИ (Св. Јован)

–        ЧЕЛЕКЕТИЋИ (Св. Стефан и Св. Никола), ове друге зову Шамовљев и (”јак ко во”); не знају порекло тог презимена; оно постоји и у Иђошу.

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

БОРЈАНОВ – ВЕЛИЧКОВ – ВЛАХОВ, после Влаховићи – ЧАНАУЧЕВИ – ВЛАШКИ – ЂУЂИНИ – ИВАНЧЕВ – ЈЕЛИЋИ – ЈОСИФОВИ – ЛАЗАРЕВИЋ; био свештеник тог презимена – МЕГЛИЋ – МИЛИНОВ – МИЛИНОВИЋ – МИЛОШЕВИ – БОЧАРЧЕВИ (1, Св. арханђел Михаил); досељени из Бочара пре 40 година – ПЕЊИНИ (1, Св. Јован) – ПЕТРИН – ПЛУЖАР, после назвати Плужареви – ПОМОРИШКИ, сад надимак Перића – ПУЛИНИ – РАКИЋЕВИЋ – САРИЋИ – СРЕЋКОВ – СТЕФАНОВИ – СУВАЧАРОВ – ТРИФУНОВ – ФОРЛАШЕВ – ЦИЦВАРИЋ – ШЕДАКОВ – ШЕСТАКОВ (има спомена у топографском називу)

 

ИСЕЉЕНИ РОДОВИ:

БОШКОВИ (1, Св. Јован), у Београду су – БУГАРИН – БУКУР, сад их нема, али има Србљин – Букурови – БУЊЕВКИЋ (надимак, види напред) – ВЕЉИНИ (Св. Никола), из Сенте, дошли међу првима, исељени у Избиште; у Осеку су Вељини из Сенте – ВРТИПРАШКИ (Св. Стефан), учитељ у Модошу, одавде одсељен; из Мађарске су Кањиже и звали се тамо Неранџини, где их и сад има – ЈОЛИЋИ (Св. Јован), исељени у Мокрин (мој додатак – ово је неразумљиво) – РИЂИЧКИ

 

ЦИГАНИ: Павловићи, сад Павлови (Петковача), пореклом Цигани; и у протоколу се налази Павлов

 

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (из Протокола венчаних и крешчаемих за 1738.-1765.годину), осим напред наведених:

–        ВУЛЕТИНИ – ПИСМИНИ (Ђурђевдан)

–        КРЋИНИ (3, Св. Никола) из Деске

–        ДОБРОСАВЉЕВИ – ЈОВКИЋИ и БРАНКОВИ (Св. Никола), дошли ”из Србије”; добили ”три паора” земље; има и у Опави те фамилије

–        ДРАЖИН, сад ДРАЖИЋИ а има у матици и Дражић, из Детне и уопште их има по Бачкој (и у Бечеју и у Крстуру), једне зову ПЕТРОМИЈАЈЛОВИ (Св. Јован, а једни – 2 – славе Симеона Богопримца)

–        ЗАВИШИЋИ (Св. Јован) из Бачке, јер их и тамо има

–        КОВАЧИЋИ (Петковача) из Старе Кањиже

–        МИХАИЛОВИЋИ – МАМИНИ (Св. Стефан), покрелом из Старе Србије; има их у Кањиж и Сенти

–        СТЕПАНОВИ – ПЕКИНИ (Ђурђевдан) из Сенте

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

–        ЂУКАНОВИ (Св. Никола), једне зову Пајтини

–        КРЏАЛИЋИ, данас КРЏАЛИНИ (Ђурђевдан)

–        МИЛАНКОВИ (1, Св. Игњат)

–        МИЛЕТИЋИ (Св. Никола)

–        МИРКОВИЋ, сад МИРКОВИ (Св. Никола), по њима се цео крај зове Мирковача

–        МИХАЈЛОВИ – ЈЕРКОВИ (Ђурђевдан), по претку Јерку; има Јерков Паор; у Јеркову кућу Михајлов је дошао као зет

–        ПАЛ(И)КУЋИНИ (Св. Јован)

–        ПРОДАНЧЕВИ (Св. Тома); стари им био продат у Турску, отуд ”проданац”; побегао после овамо; сад их зову Проданчеви и тако се пишу

–        СТЕПАНОВИЋ

–        ШОКЛОВАЧКИ (Св. Јован и Св. Никола), а све друге зову Салаћкови

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

АНЂЕЛКОВ – БОРАНОВ – ЖИВКОВИЋ – КАРЛИЋ – ЛАТОВ – МЕЧКИЋ – МИЛОСАВЉЕВИЋ – ПЕТРУШИЋ – САКАЧЕВ – ШЕСТАКОВИЋ

 

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (из Протокола умирајушчих за 1779.-1782.годину), осим напред наведених:

–        АДАМОВИ (Св. Стефан) из Сенте, где их још има

–        БЛАЖИЋИ из Бачке, они и Блажићи у Куманима и у Врањеву (мој додатак – Нови Бечеј) имају исти ”жиг” на марви и славе истог свеца; једни славе Св.арханђела Михаила, а други Св. Алимпија

–        БОШЊАКОВИ (Св. Никола), знају да су из Босне; има то презиме и у Меленцима

–        ВУЈИНИ (Ђурђевдан), стара фаимлија, из Старе Кањиже

–        ГАВРИЛОВИЋИ, сад ГАВРИЛОВИ (Св. Јован) из Мађарске Кањиже, примили су два паора

–        ГРАЂИНИ (Св. Василије) из Старе Кањиже, где их и сад има

–        ДЕМИЋИ – РОЂЕНОВИ (Св. Никола) из Сенте

–        КИЦОШИ и КИРИЋИ, једног су покрела и из Старе Кањиже су; Кирићи (Св. Илија), сад су у Кикинди; Кицоши (Ђурђевдан)

–        КРШПОГАЧИЋИ, сад КРШПОГАЧИНИ (Св. Јован и Петковача), ови други Бочарчеви, три брата дошла из Сенте

–        МИРКОВИЋ (1), досељеник из Сараволе

–        СИВАЧКИ (Св. Никола) из Сивца

–        СИЛАШКИ (Св. Никола), дошли из Сенте, заједно са Белошевима и у старом су кумству са њима, а старином из Силаша, у источном Банату

–        СРЕМЧЕВИ (Св. Никола), дошао из Сенте кад се делила земља (доведен у кућу Перишића) и сад у Сенти има Сремчевих

–        СТАНЧИЋЕВИ (Ђурђевдан) из Бачке, ”из Станчића”; а по другом казивању, инжењер га приликом премеравања земље позивао ”Стани чича”

–        ФИШЕКОВИ – БРЕЗОКЧОВИ (Св. Јован) из Старе Кањиже

–        ЦИВРИЋИ, сад КОНСТАНТИНОВИЋИ – ЦИВРИЋИ (Св.арханђел Михаил) из Бачке; Циврић је одржао Константиновића који је био из Беодре (мој додатак – дан. Н.Милошево)

–        ЧАВИНИ, сад ЧАВИЋИ – ШТРИКОБАРА (Св. Јован) из Старе Кањиже

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

АВРАМОВИ – РАДИНИ (Св. Мрата) – ВЕЛИСАВЉЕВИ – ЛОМБИНИ (Ђурђевдан) – ДУДАШЕВИ – УРОШЕВИ, пишу се сад Дудашеви (Ђурђевдан); у Молу има Дудашеви (дудаш, мађ. гајдаш, свирац) – ЗИРАМ-ови (Св. Никола) – ЈАНИНИ, сад ЈАНИЋИ (Св. Никола) – ЈАНИЋИ – НАЈИНИ (Св. Јован) – ЛАЗИЋИ – БРИЧУЛОВИ (Ђурђевдан) – МАНДИЋИ – ТОЉИНИ (Св. Игњат и Врачеви) – ПЛЕКИЋИ (Ђурђевдан и Лазарева субота), помињу се 1761.г. – ПЛЕМИЋ – ПОПАДИЋ, помињу се 1761.г. – ПОПИЋИ (Св. Алимпије), помињу се 1765.г. – РЕЉИНИ (Св. Никола) – ТРИЧКОВИ (Св. арханђел Михаил) – ТУЦАКОВИ (Св. Јован и Ђурђевдан) – УБОДЕЊАКОВИ, сад ЖИВАНОВИЋИ – БОДЕЊАКОВИЋ (Св. Никола) – ШАНТИЋ, надимак Рајића – Шантини, помињу се 1765.г.

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

ВАРКАШЕВИ (мој додатак – вероватно искривљено од Фаркашеви) – ДЕКШИНИ – ДРАКУЛИЋИ, има Перићи – Дракулићи; из Чоке Јованов дошао у кућу Перића – ЖАРИНИ (има Жарина умка) – ИГРАЧЕВИ – ЛИРИЋИ, помињу се 1761.г. – МУШТЕРИЋ – ПУТНИКОВИ – ШТЕТИНИ, помињу се 1765.г.

 

ИЗ ЛЕТОПИСА У МОКРИНУ

Не може се утврдити време насељавања места и парохије и настанка назива Мокрин. Постоји предање, које је вероватније него подаци у делу ”Торонтал вармеђе”, да је Мокрин насељен из Потисја после развојачења потиске границе. Највише их се овамо доселило из Сенте, Аде и Петрова Села. Презимена којих има у Мокрину, има и у споменутим местима. Осим тога, и сам начин говора је истоветан.

Први познати свештеник био је Стефан Бајшански, задтим Теодор Влаховић и Стефан Весић, па четири свештеника Галешевића, више њих од Риђичких и од Поповића и по један од других родова.

Назаренство се појавило у Мокрину почетком седамдесетих година 19.века. Крајем 1916.г. било је назарена: 63 мушких и 74 женских. Иконобораца је пре било више, а сад само четворица….Суботара има око 10 душа.

 

Мој додатак – ПОРОДИЦА БАЈШАНСКИ

grb ZakoБајшански су потомци кањишког капетана Стевана Зака (Стеван Зако) који је 01.03.1751.г. за ратне заслуге даровницом стекао племићку титулу и посед Бајшу. Стеван је колонизаовао Србе, Мађаре и Словаке на иначе опустелом поседу Бајша. Међутим, због финансијских проблема, 1759.г. део имања је продао Војнићима за 13.000 форинти, а након Стеванове смрти, његов син Петар наслеђује доњи део Бајше.

Током бурне 1848.г., Стеванов праунук Петар био је градоначелник Новог Сада који је подржао устанак Срба, али се касније с братом Стеваном приклонио мађарској страни. Истовремено, њихова рођена сестра Маја, остала је уз мужа Ђорђа Стратимировића, команданта српске војске. Услед ове породичне трагедије, умире од туге 1848.г. у Тителу. Такође, међу присталицама мађарске револуције помиње се и мајор Јосиф Зако.

Каштел Бајшанских, који је изграђен много касније и коме је последњи изглед 1818.г., у духу класицизма, дао Димитрије Зако, уништен је у пожару 2000. године.

Стеван Зако је 1755.г. изградио и прву православну цркву, на чијем месту је данас подигнут дрвени крст. Постојећу цркву посвећену Св. Димитрију изградио је његов унук, Димитрије Зако, између 1806. и 1818.године. Црква је служила и као гробно место породице Зако: ту су сахрањени Георгије Зако, Баишански, умро 1859.г, у 75. години живота, Димитрије от Зако, умро 1829.г. у 76. години живота као и Екатарина Зако от Дулвез, упокојена 28.03.1839.г. у 25. години живота. Израду икона у цркви, финансијски су помогли Георгије и Марија Зако.

Као претплатници (пренумеранти) на лист ”Пчелар – Нови пчелар за 1810.годину” наводе се и: ”високоплеменити г. Димитрије Зако од Бајше, села Бајше и Слав. законито састављених комитета Бач и Бодрог председавајући” те ”високоплеменити г. Георгије Зако од Бајше, који је завршио науке”.

Једна од главних улица у центру Бајше носи име Закова улица.

О породичном грбу Зако (на слици) више прочитајте ОВДЕ

ИЗВОР: Јован Ердељановић,  ”СРБИ У БАНАТУ”; Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић.

*    *    *

Др Душан Попов: „ МОКРИН У РЕВОЛУЦИЈИ“, Институт за историју – Едиција „Војводина у Борби“, СЕРИЈА ХРОНИКЕ, књига 36, Нови Сад, 1986, Штампа: ИПП „Банат“ ООУР „Графика“, Кикинда, Тираж: 4000 примерака

 

С е л о М О К Р И Н од праисторије до 13. века

„У горњем делу банатске равнице, на свега четири километра од државне границе према Румунији налази се данас Мокрин. Смештено је у у често плављеној алувијалној равни речица Златице и Ђукошина и има око две хиљаде домова са око 6600 становника. Данашње име села настало је етимолошки од првобитног назива села на овом простору Хомокорев. То је мађарска сложеница од речи „homok“ – (песак) и „rev” – (прелаз), која је означавала прелаз преко реке Харангод (данашње Златице), на којој је још од раног средњег века између пешчаних обала саобраћала скела. Петар Скок је сматрао да је име Мокрина настало од речи „мокро“ или „мокрина“. И пољски лингвиста др Borovszky Samy, тумачио је овај назив топонима потиче од речи „mokry“ (влажан). По једној легенди, први досељеници у 18. веку, кад су дошли до обала Златице и многобројних језера, били су задивљени мноштвом лепих цветова локвања на површини воде и углас повикали: “Гле, сам мокри крин!“

П р а и с т о р и ј а

Мокрин је, према археолошким налазима, био насељен још у праисторији. На подручју његовог данашњег атара остали су трагови култура млађег каменог и бронзаног доба. У бакарно доба људи су овде, да би се обезбедили од поплава, насипали терен и подизали хумке, од три до шест метара високе. Оне су до данас остале као сведочанство тога времена (Лалина хумка, Ладичорбићева, Мадина, Близанице). Уздигнуте песковите обале реке и бара, делом обрасле шумама, биле су привлачне и за прве земљораднике и сточаре који су ту подизали куће од дрвених облица оплетених грањем и облепљених иловачом са кровом на две воде покривеним трском или сламом. Археолози су код Мокрина наишли и на трагове из бакарног доба, какви постоје у суседној Црној Бари, али оно што је нађено из раног бронзаног доба још 1880-их година, када је прокопаван канал Ђукошин, а касније, и што је од 1958. било систематски истраживано, представља за научни свет право откроврње. Некропола, у којој је откопано и испитано 312 скелетних гробова, пружа обиљем прилога могућност да се прати читаво рано бронзано доба и идентификују таласи праисторијских култура које су се у тој ери шириле Панонијом. Већ први налази указивали су на то да се ради о изузетном открићу: познати археолог др Миодраг Грбић још пре рата је тај комплекс сврстао у посебну тзв. Мокринску културу.

Мокринска некропола налази се двеста метара од железничке станице према истоку, на северној падини благе пешчане греде, у потесу званом Селиште. Пронађене су урне с пепелом спаљених покојника из старијег периода некрополе и многобројни гробови у којима се скелети налазе у згрченом положају лежећи на боку с лицем окренутим према истоку. Посебно импресионира откриће да су људи на овом простору још тада, од 2000. до 1600. године пре наше ере, предузимали хируршке захвате на лобањи. Антрополошка анализа скелета показује измешаност становништва и коегзистенцију више антрополошких типова. Преовладава тзв. НОРДИЈСКИ тип, али су заступљени и кромањоноидни, медитерански и таурид тип.

Насеље из раног бронзаног доба, откривено је на уздигнутом терену поред исушене баре, 6 и по километара југозападно од Мокрина, у потесу званом Попин паор. Поред остатака који припадају моришкој културној групи пронађени су и фрагменти баденске културе. У атару Мокрина налазила су се људска станишта и током млађег бронзаног и гвозденог доба. У то време велике воде нагнале су становнике да се повуку на безбедна подручја. Келти су током 2. и 1. века пре н. Е. у мањим групацијама продирали и у северни Банат, доносећи овде тековине развијеније тзв. Латенске културе (млађег гвозденог доба). Снажно су утицали на домородачко становништво, тако да се и ту израђује функциионалније оруђе и оружје, а употреба грнчарског витла уноси праву револуцију у изради керамике. Истовремено јављају се зачеци робовласничких друштвених односа који ће дати печат првој историјској епохи и на овом панонском простору.

А Н Т И ЧК О   Д О Б А

У првим вековима наше ере доминира У Панонији римска провинцијска култура. Срем је био важна провинција Римског царства, док се Бачка и северни Банат нису налазили под римском управом. Малобројни археолошки налази римског порекла у широј околини Мокрина, доспевали су овде путем трговачких веза и размене добара или су најчешће били опљачкани приликом упада у римску територију. Овим подручјем, где се данас налази Мокрин, господарили су неко време Дачани, а затим су се ту трајније населила сарматска племена иранско – јужноруског порекла. Познати као коњаници и полуномадски сточари, Сармати су од затеченог келтско – дачког становништва прихватили седелачки начин живота, али су у ове крајеве донели нову ношњу украшену апликацијама и везом, као и друкчију обраду метала и керамике с богатим облицима и орнаментиком.

Подручје Мокрина било је једно од збначајнијих станишта Сармата у раним вековима наше ере. Археолог др Миодраг Грбић истраживао је у то време Дилберову хумку и такође нашао људске скелете и фрагменте сарматске керамике. На Брдарићевом салашу у потесу Папир, на њиви Ристе Галешева у Пландишту и на Убавићевој земљи на Песку нађена је керамика из сарматског времена. Приликом рекогносцирања трасе канала Дунав – Тиса – Дунав нађен је археолошки материјал идентификован као сарматски, на њивама Вртипрашких (Сентош) и Живе Јанића (потес Мокрин).

Д О Б А   С Е О Б Е    Н А Р О Д А

Мокрин је био привремено или трајније боравиште припадника многих народа који су пристизали у Панонску низију са истока у време тзв. Велике сеобе народа што је трајало од продора Хуна кроз „ капију Европе“ 375. до доласка Мађара 896. године. Азијски турско – монголски номади Хуни покорили су државе Гота и Алана на обали Црног мора, а онда су попут плиме са својом покретљивом и добро наоружаном коњицом продрли у Панонску низију. Користећи и потчињене Готе, ишли су стално у нова освајања и пљачкали. Под вођством моћног и амбициозног Атиле званог „бич божји“ (445 – 453) створили су велику централизовану државу и уздрмали и само Римско царство. Претпоставља се да се Атилин престони град налазио негде у околини Сенте и Сегедина, а главни простор, на којем су се Хуни населили био је дуж реке Тисе у Бачкој и у Банату. После Атилине смрти држава се, разједена борбом за власт, распала, а Хуни су се вратили у јужноруске степе. Банат је тада дошао под власт Гепида, источногерманских племена, чија је држава трајала више од једног века. Њихово гробље пронађено је код Бочара, а има налаза и у мокринском атару.

Средином 6. века у Карпатску котлину спустили су се турско – монголски ратнички номади Авари који су до ногу потукли Гепиде (567). И овај ратнички народ прешао је сличан пут као и ранији освајачи: од црноморских степа до панонске равнице, да би овде створио јаку државу. Авари су, ратујући с Византијом и допирући све до зидина Цариграда (626), нагомилали велика богатства. У атару Мокрина, у Водоплаву, на Фелдмановој циглани (касније Добросављева) још 1914. године откривена је приликом земљаних радова велика аварска некропола, из времена првог каганата који је трајао од 567. до приближно 670. године. Са Аварима у Панонију су долазиле и веће групе Словена (неке су дошле раније), индоевропских народа који ће овде остати трајно и давати печат свима каснијим збивањима. Они су пристизали с Волге, Дњепра и Дона с новим миграционим таласом монголских племена из централне Азије, доносећи са собом и новине у материјалној култури. Авари су стално ратовали с Византијом. Са њима су се на Балкан спуштале и велике масе Словена, да би се тамо настаниле, а у међувремену нови освајачи дошли су за запада. Франци су под вођством Карла Великог више година водили рат против Авара (791 – 796) и уништили њихову државу. То је био крај другог каганата и после тога Авари нестају с историјске позорнице. А појављују се Бугари који су опустошили ове крајеве и двадесетих година 9. века успоставили своју власт. Крајем тог века, прогоњени од Печенега, с доњег Дунава долазе Мађари који су, као и раније досељљени Словени, с којима ће они ратовати али и живети у заједништву, нашли овде стално боравиште.

С Р Е Д Њ И   В Е К

Још у раном средњем веку, кад је у ове крајеве продрло хришћанство и развили се постепено феудални друштвени односи, подручје Мокрина било је насељено словенским живљем. Словени су овде живели у великом броју (10 – 12. век). Село под именом Хомокрев настало је на обали реке Харангод (данашње Златица), осам километара северно од данашњег насеља. Први пут се помиње за владавине угарског (мађарског) краља Беле 4. и то 17. децембра 1256, када је као посед братства Чанад дошао у руке синовима Вафа. Бела 4. је настојао да сузбије надмоћ и самовољу племства и подигне ауторитет своје власти, али је тада дошло до најезде Татара (1241) који су и северни Банат тако опустошили да у многим насељима није остало ни знака живота.

 

ИЗВОР: др Душан Попов, „Мокрин у револуцији“ (исечци од стране 5 до 18), Нови Сад, 1986. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

 

 

 

Коментари (19)

Одговорите

19 коментара

  1. Сеоба народа није било срби су староседеоци и ови који су око нас су настали од нас Срби народ најстарији 7527 год. тренутна и римљани су били Срби, служитее се фалсификованом историјом погледајте мало о чему Јован Деретић прича.

  2. Војислав Ананић

    СТАЈИЋ ВАСА, национални и културни радник (10/2. 1878, Мокрин, Банат). Основну школу учио је у месту рођења. седам разреда гимназије у Сремским Карловцима, а осми и матуру је положио у Сењу, пошто је, као социјалиста, био одстрањен из карловачке конфесионалне гимназије. Студирао је романистику и германистику у Будимпешти, Паризу и Лајпцигу. Дипломирао је 1902. у Пешти. Почео је, као социјалист, учитељевати у основној школи у Рудни у Банату, затим је радио као приватни учитељ, док није добио наставничку службу у српској учитељеској школп у Паврацу, али је ово ускоро изгубио, због антиклерикалног држања, па је постао наставник гимназије у Плевљу. 1906. напустио је и то место, збот политичког и културног разилажења са управом у школи, па је поново прешао у автономну службу карлоловачке митропоје, за професора учитељске школе у Сомбору. 1912. почео је организовати срп-ску националистичку, револуционарну омладину у Војводини те је кренуо часопис, Нови Србин, који је излазио до 1914, када је издавао и Српску Просвету за шире случајеве, а збот које је акције отпуштен из службе. 1913. С. се преселио у Панчево, предавши се потпуно националној пропаганди. Поред уређивања, бавио се растурањем књига и држањем популарних предавања по селима и градовима. Збот тога рада пао је под оптужбу угарских судова, те га је Светски рат затекао у затвору. Био је осуђен на 10 година робије, те је цело време, до 1918. у Јесен, провео у тамницама у Сегедину. 1916—1919. учествовао је у раду Народног Већа у Загребу и Народпе Управе у Новом Саду. Био је и члан делегације за припремање материјала за склапаље мира у Паризу. Затим је постављен за Референта при одсеку Министарства Просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду, а 1920. изабран је за секретара Матице Срлске. 1921. вратио се наставничкој служби. Од тога доба радио је као професор мушке гимназије у Новом Саду. После рата С. је нарочито радио на народном просвећивању. 1922—1923. издавао је Нову Војводину, и организовао средњешколску омладину на културним и етичким темељима. Почео је да гаји култ Гетеа, те је основао истоимено удружење и зачео је и организовао фрушкогорску туристику. С. је у току свога рада стално гајио и лепу књижевност. Његова предавања из њене области добро су позната, а по часописима, у Летопису, Бранкову Колу итд. објавио је више књижевних чланака и рецензија. С. је дао и неколико превода са француског и немачког. Засебно је објавио: Између живота и књнжевности, чланци и белешке (1922), Самљобразовање (1922), Антологија родољубиве поезије (као додатак Новом Србину, 1913), Светозар Милетић, Живот и рад, 1926; Светозар Милетић и Нови Сад, 1926, превод Образовање воље од Пејоа, 1904. итд.

    В. Петровић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

  3. Војислав Ананић

    Душан Попов, рођен 1930. у Мокрину, Банат. Основну школу завршио у родном месту, гимназију похађао у Великој Кикинди, Петровграду и Новом Саду. У Београду је завршио Високу школу политичких наука (1963) и докторирао на Филозофском факултету 1981. године. Један је од оснивача и први главни уредник ТВ Нови Сад (1972—1978). Био је секретар Матице српске (1979—1991). Покренуо је као главни уредник и аутор Свеске за историју НовоГ Сада (1992), Новосадске биоГрафије (у сепаратима, 1992) и вишетомну илустровану Енциклопедију НовоГ Сада (1993). Објављене књиге: Аутономна Покрајина Војводина — јуче и данас, 1965; Партизанска штампа у Војводини, 1975; Војводина, 1980, 1987; Историја „Слободне Војводине”, 1982; Српска штампа у Војводини 1918—1941, 1983; Мокрин у револуцији, 1986; Добар дан, писци (разговори са књижевницима), 1991; БиблиоГрафија српске периодике на тлу данашње Војводине, I део (1824— 1918), 1992; II део (1918—1941), 1996; Историја Матице српске, IV део, 1918— 1941, 2001.

  4. Milan

    Poštovani autore,
    Kao dodatak Vašeg teksta, moram da iznesem da se porodično ime Knežev, javlja još 1809-te u crkvenim protokolima (Milos Despotov – Mokrinski Srpski Imenoslov 1809 -1817). Ja nisam uspio da otkrijem poreklo našeg prezimena tj poreklo porodice, ali je interesantno da se članovi nekih porodica Knežev nazivaju i Babićima, još iz tog vremena. Porodice Knežev nisu tokom vremena menjale to prezime u Knežević, već su zadržavale to originalno prezime. Za vreme izmedju dva svetska rata porodice Knežev su dale neke od značajnijih ljudi u komunističkom pokretu Mokrina. Jedan od njih je i moj imenjak Milan Knežev, jedan od organizatora komunističke omladine u Mokrinu, umro mlad 1935-te. Tokom vremena mladi mokrinčani su školovanje nastavljali izvan Mokrina, osnovali tamo porodice i za stalno se iseljavali iz Mokrina. Tako je i moj otac, završivši zanat u Beogradu, otišao za Sarajevo, a ja se evo javljam iz Melburna u Australiji, gdje se nastavlja loza porodice Knežev iz Mokrina u Banatu.