Порекло презимена, село Мокрин (Кикинда, Горњи Банат) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Мокрин, према истраживању Јована Ердељановића ("Срби у Банату). Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић Мокрин је, ота Порекло становништва села Мокрин, према истраживању Јована Ердељановића ("Срби у Банату). Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић Мокрин је, ота Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Александар Маринковић » Порекло презимена, село Мокрин (Кикинда, Горњи Банат)

Порекло презимена, село Мокрин (Кикинда, Горњи Банат)

Порекло становништва села Мокрин, према истраживању Јована Ердељановића („Срби у Банату). Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Mokrin

Мокрин је, отако постоји, на данашњем месту. Први насељеници хтели су да населе село на страни атара Пландиште, која се зове Мокрин, али су га населили овде, крај Ђукошиних потока, и напре се звало Ђукошин, а после Мокрин.

Нико овде није станова пре насељења Мокрина за време Марије Терезије.

Приликом насељавања први су дошли из Сенте Риђички и Бадрљички. Које су фамилије после њих дошле, не зна се, али је несумњиво дошао повећи број у групи.

Многобројни трагови и успомене показују да је у атару мокринском било мањих села и пре постанка данашњег села… Тако и постојање остатака негдашњег села на земљишту удаљеном од садашњег села, а званог Мокрин и помињање насеља с овим именом већ 1723. године сведочи да је заиста постојало овако названо сеоце пре данашњег Мокрина. А то што се село засновано на данашњем месту у народу звлао Ђукошином, сведочи да је то било ново насеље, настало засебно од старог сеоцета Мокрина.

Статистички подаци из 1924.:

Домова 1464 (заједно са назаренима): м. 3814, ж. 3787; рођених: м. 113, ж. 123, мртворођених 1, ванбрачно рођених 27….

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (из протокола “крешчаемих“ из 1757. – 1766. године):

–        БЕЛОШЕВИ (34. Ђурђевдан), деда казивао да су “из Маћедоније“; имаих одсељених у Обрежу; има и у Хрватској те фамилије и истог свеца славе

–        БРДАРИЋИ – СТАНОВЉЕВИ (праочеви) из Бачке; има презиме и у Славонији

–        ГАЛЕШЕВИ (Св. арханђел Михаил), из Старе Кањиже; њихови атари су се звали Влаовици, па су по Гали тако прозвани; Вук Галешев је овде ударио колац

–        ГОЛИЋИ (Ђурђевдан) из Бачке где их и сада има

–        ГРАСТИЋИ (Ђурђевдан) из Сенте

–        ДАМЈАНОВИ (сад – ИЋИ)

–        ЧОРБАРИ (Ђурђиц) из Старе Кањиже

–        ДИЛБЕРИ (Св. Пантелеј) пореклом из Србије

–        ДОКИЋИ (2, Ђурђевдан) пореклом “из Мацедоније“

–        ДУДИЋИ (Ђурђевдан) из Бачке, добили су “седам паора“, највише од свих

–        ЈОВАНОВИ (сад ЈОВАНОВИЋ) – ТРУДОВИ (Св. Василије), деда трговац, продавао труд; из Бочара од Лејића

–        КОСТИЋИ – СУВАЧАРОВИ (2, Св. арханђел Михаил) из Комлуша, где их још има

–        КРСТЕКАНИН, а данас КРСТЕКАНИЋИ (Св. Стефан) из Мартоноша у Бачкој

–        ЛАДИЧОРБИЋ (Ђурђевдан) из Сенте

–        МАРКОВИ – ЛАЦКОВИ (Св. Јован), има у протоколу и Марковић из Старе Кањиже

–        НЕДЕЉКОВИЋИ, данас НЕДЕЉКОВИ – ВАЊЕШЕВИ (Михољдан) из Срема се прво населили у Стару Кањижу

–        ПЕРИШИЋИ – ГЕЈИНИ (Михољдан) из Сирига, од Нашигаћиних, који је као нећак доведен у кућу Перишића

–        ПЕРИЋИЋИ (Ђурђевдан) из Сенте, а одатле су неки отишли и у Сенту

–        ПЕТКОВИ (једни славе Св. Петку, а други Лазареву суботу; ови други на умору), пореклом из Пећи; Петкових има у Сенти

–        ПИВАРОВИ (Св. Лазар), стара фамилија, дошли из Сенте где их има и сад

–        ПОПАДИЋ (Св. Јован) вероватно из Кањиже, јер су цео њихов сокак звали Кањишки: ПОПАДИЋИ, ФИШЕКОВИ, ЧАВИЋИ, ЧОНКИНИ, ТЕШИЋИ, СЕКУЛИЋИ, РАДОЈИЧИНИ

–        ПОПОВИ, једни ШИЈАЧКИ (Св. Јован), дошли “из Шијачке“, “из Србије“

–        ПРЕКАЈСКИ (Св. арханђел Михаил) из Сенте, има их и сад у Сенти

–        СЕКУЛИЋИ – ТОЈИНИМИЛАКОВИ (Врачеви) из Бачке

–        СИМИЋИ (Св. Стефан) из Сенте (Риђички на рогљу, Звекићи до њих, Бадрљички, па Симићи – тако су биле комшије у Сенти, па тако и овде)

–        СРБЉИН(ОВИ) – БУКУРОВИ и КИПАНОВИ (Св. арханђел Михаил – узели очеви црквену славу за крсно име) из источног Баната; син добио име Србин; имали највише оваца

–        СТАЈИЋИ (Ђурђевдан), стари из Сенте

–        СТЕПАНЧЕВИ (Ђурђевдан), 1765. и СТЕПАНЧЕВИЋ; из Сенте где их је још имало

–        ТАТИЋИ (Св. Јован) из Сенте где их и сад има

–        ТЕШИНИ и БАЈШАНСКИ (и један и други славе Вартоломеја и Варнаву), истог су порекла и дошли из Бајше у Бачкој, један по Теши, брату му (мој додатак – види више под Породица Бајшански)

–        ТЕШИНИ – ЋИШКОВИ (Ђурђевдан) из Сенте су, дошли одскора; има одсељених у Србију

–        ЦВЕТИЋИ – БАРАНЂАНИ (Св. Никола); била су три брата у Јозепову (дан. Нови Кнежевац), па деда ових овде отишао у Баранду и био тамо неко време, а затим дошао овамо (Стојкови у Обилићеву су друга два брата)

–        ЧОНГРАДИНИ (Ђурђевдан) из Чонграда преко Мориша

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

–        БАЈИН (сад БАЈИЋ) – БАРБИРОВИ (Св. Никола)

–        БАЈИЋИ – ГУСКОВИ (Св. арханђел Михаил); нису род са претходницима

–        БАДРЉИЧКИ (Св. Никола), и сад их има у Сенти; били су племићи, али сад немају ни дипломе ни грба

–        БРАНКОВИ (1, Св. Јован)

–        БУГАРЧИЋИ (Ђурђевдан)

–        ЖИВАНОВИЋИ – РОГИНИ (Св. Никола)

–        КЕЦИЋИ (Св. Никола)

–        КОПЧАЛИЋИ (Св. Стефан), једну кућу зову Цар, а то презиме има у Мачви

–        КРСТАНИЋИ – БУЊЕВКИЋИ (1, Св. Лука)

–        КУВИЗИНИ (сад КУВЗИЋИ)

–        ЧИЈИНИ (1, Св. арханђел Михаил), има их у Бачкој

–        МЕЛЕНЧИНИ, сад МАЛЕНЧИЋИ (Св. Никола), има и у протоколу Маленчић; једна од најстаријих фамилија; и у Бачкој то презиме

–        МАЛЕТИНИ – САВИНИ (Ђурђевдан)

–        НЕДЕЉКОВИ – МАНЏИНИ (Св. Јован), нису род са Недељковим – Вањешевима; Недељкови су били добили “шест паори“

–        НОВАКОВИ – ШУГАЊЕВИ (Ђурђевдан)

–        НОВАКОВИЋ, сад НОВАКОВИ (Ђурђевдан)

–        ПЕРИЋИ – ПОМОРИШКИ (Св. Јован)

–        ПЕРИЋИ – РОЂИНИГЛИШИНИ (Ђурђевдан)

–        ПИВАРОВИ (Петковача)

–        ПОПОВИ – КРИШИНИ (Св. Стефан); били су врло богати; старо презиме Мајевић, па им деда примио презиме Поповић од својих рођака

–        РАЈИЋИ – ШАНТИНИ (Ђурђевдан)

–        РАЈИЋИ – ВИРАГОВИ (Св. Никола)

–        РАКИНИ – ЛОМБИНИ (Св. Стефан)

–        РАКИНИ – МИЛАНОВИ (Св. Јован)

–        РИСТИЋИ – ЂУЂИНИ (Св. Јован)

–        САВИН, сад Малетине зову Савин

–        СТАЈИЋИ (Св. Јован); нису никакав род са Стајићима који су пореклом из Сенте

–        ТОЛМАЧЕВИ (Св. Никола и Св. Јован), не знају одакле су; исто презиме у Карашу; Лалина умка, по њиховом деди Лали

–        УБАВИЋ (1, Св. арханђел Михаил)

–        УБАВИЋ (1, Прозвани Андрија), нису род са претходницима

–        ЦВЕТИЋИ – БУРИЛОВИ (1, Ђурђевдан)

–        ЦИГЉАРОВ (1, Св. Јован)

–        ЧОБАНОВИ – ГЛИШИНИ (Св. Јован)

–        ЧЕЛЕКЕТИЋИ (Св. Стефан и Св. Никола), ове друге зову Шамовљев и (“јак ко во“); не знају порекло тог презимена; оно постоји и у Иђошу.

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

БОРЈАНОВ – ВЕЛИЧКОВ – ВЛАХОВ, после Влаховићи – ЧАНАУЧЕВИ – ВЛАШКИ – ЂУЂИНИ – ИВАНЧЕВ – ЈЕЛИЋИ – ЈОСИФОВИ – ЛАЗАРЕВИЋ; био свештеник тог презимена – МЕГЛИЋ – МИЛИНОВ – МИЛИНОВИЋ – МИЛОШЕВИ – БОЧАРЧЕВИ (1, Св. арханђел Михаил); досељени из Бочара пре 40 година – ПЕЊИНИ (1, Св. Јован) – ПЕТРИН – ПЛУЖАР, после назвати Плужареви – ПОМОРИШКИ, сад надимак Перића – ПУЛИНИ – РАКИЋЕВИЋ – САРИЋИ – СРЕЋКОВ – СТЕФАНОВИ – СУВАЧАРОВ – ТРИФУНОВ – ФОРЛАШЕВ – ЦИЦВАРИЋ – ШЕДАКОВ – ШЕСТАКОВ (има спомена у топографском називу)

 

ИСЕЉЕНИ РОДОВИ:

БОШКОВИ (1, Св. Јован), у Београду су – БУГАРИН – БУКУР, сад их нема, али има Србљин – Букурови – БУЊЕВКИЋ (надимак, види напред) – ВЕЉИНИ (Св. Никола), из Сенте, дошли међу првима, исељени у Избиште; у Осеку су Вељини из Сенте – ВРТИПРАШКИ (Св. Стефан), учитељ у Модошу, одавде одсељен; из Мађарске су Кањиже и звали се тамо Неранџини, где их и сад има – ЈОЛИЋИ (Св. Јован), исељени у Мокрин (мој додатак – ово је неразумљиво) – РИЂИЧКИ

 

ЦИГАНИ: Павловићи, сад Павлови (Петковача), пореклом Цигани; и у протоколу се налази Павлов

 

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (из Протокола венчаних и крешчаемих за 1738.-1765.годину), осим напред наведених:

–        ВУЛЕТИНИ – ПИСМИНИ (Ђурђевдан)

–        КРЋИНИ (3, Св. Никола) из Деске

–        ДОБРОСАВЉЕВИ – ЈОВКИЋИ и БРАНКОВИ (Св. Никола), дошли “из Србије“; добили “три паора“ земље; има и у Опави те фамилије

–        ДРАЖИН, сад ДРАЖИЋИ а има у матици и Дражић, из Детне и уопште их има по Бачкој (и у Бечеју и у Крстуру), једне зову ПЕТРОМИЈАЈЛОВИ (Св. Јован, а једни – 2 – славе Симеона Богопримца)

–        ЗАВИШИЋИ (Св. Јован) из Бачке, јер их и тамо има

–        КОВАЧИЋИ (Петковача) из Старе Кањиже

–        МИХАИЛОВИЋИ – МАМИНИ (Св. Стефан), покрелом из Старе Србије; има их у Кањиж и Сенти

–        СТЕПАНОВИ – ПЕКИНИ (Ђурђевдан) из Сенте

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

–        ЂУКАНОВИ (Св. Никола), једне зову Пајтини

–        КРЏАЛИЋИ, данас КРЏАЛИНИ (Ђурђевдан)

–        МИЛАНКОВИ (1, Св. Игњат)

–        МИЛЕТИЋИ (Св. Никола)

–        МИРКОВИЋ, сад МИРКОВИ (Св. Никола), по њима се цео крај зове Мирковача

–        МИХАЈЛОВИ – ЈЕРКОВИ (Ђурђевдан), по претку Јерку; има Јерков Паор; у Јеркову кућу Михајлов је дошао као зет

–        ПАЛ(И)КУЋИНИ (Св. Јован)

–        ПРОДАНЧЕВИ (Св. Тома); стари им био продат у Турску, отуд “проданац“; побегао после овамо; сад их зову Проданчеви и тако се пишу

–        СТЕПАНОВИЋ

–        ШОКЛОВАЧКИ (Св. Јован и Св. Никола), а све друге зову Салаћкови

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

АНЂЕЛКОВ – БОРАНОВ – ЖИВКОВИЋ – КАРЛИЋ – ЛАТОВ – МЕЧКИЋ – МИЛОСАВЉЕВИЋ – ПЕТРУШИЋ – САКАЧЕВ – ШЕСТАКОВИЋ

 

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (из Протокола умирајушчих за 1779.-1782.годину), осим напред наведених:

–        АДАМОВИ (Св. Стефан) из Сенте, где их још има

–        БЛАЖИЋИ из Бачке, они и Блажићи у Куманима и у Врањеву (мој додатак – Нови Бечеј) имају исти “жиг“ на марви и славе истог свеца; једни славе Св.арханђела Михаила, а други Св. Алимпија

–        БОШЊАКОВИ (Св. Никола), знају да су из Босне; има то презиме и у Меленцима

–        ВУЈИНИ (Ђурђевдан), стара фаимлија, из Старе Кањиже

–        ГАВРИЛОВИЋИ, сад ГАВРИЛОВИ (Св. Јован) из Мађарске Кањиже, примили су два паора

–        ГРАЂИНИ (Св. Василије) из Старе Кањиже, где их и сад има

–        ДЕМИЋИ – РОЂЕНОВИ (Св. Никола) из Сенте

–        КИЦОШИ и КИРИЋИ, једног су покрела и из Старе Кањиже су; Кирићи (Св. Илија), сад су у Кикинди; Кицоши (Ђурђевдан)

–        КРШПОГАЧИЋИ, сад КРШПОГАЧИНИ (Св. Јован и Петковача), ови други Бочарчеви, три брата дошла из Сенте

–        МИРКОВИЋ (1), досељеник из Сараволе

–        СИВАЧКИ (Св. Никола) из Сивца

–        СИЛАШКИ (Св. Никола), дошли из Сенте, заједно са Белошевима и у старом су кумству са њима, а старином из Силаша, у источном Банату

–        СРЕМЧЕВИ (Св. Никола), дошао из Сенте кад се делила земља (доведен у кућу Перишића) и сад у Сенти има Сремчевих

–        СТАНЧИЋЕВИ (Ђурђевдан) из Бачке, “из Станчића“; а по другом казивању, инжењер га приликом премеравања земље позивао “Стани чича“

–        ФИШЕКОВИ – БРЕЗОКЧОВИ (Св. Јован) из Старе Кањиже

–        ЦИВРИЋИ, сад КОНСТАНТИНОВИЋИ – ЦИВРИЋИ (Св.арханђел Михаил) из Бачке; Циврић је одржао Константиновића који је био из Беодре (мој додатак – дан. Н.Милошево)

–        ЧАВИНИ, сад ЧАВИЋИ – ШТРИКОБАРА (Св. Јован) из Старе Кањиже

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

АВРАМОВИ – РАДИНИ (Св. Мрата) – ВЕЛИСАВЉЕВИ – ЛОМБИНИ (Ђурђевдан) – ДУДАШЕВИ – УРОШЕВИ, пишу се сад Дудашеви (Ђурђевдан); у Молу има Дудашеви (дудаш, мађ. гајдаш, свирац) – ЗИРАМ-ови (Св. Никола) – ЈАНИНИ, сад ЈАНИЋИ (Св. Никола) – ЈАНИЋИ – НАЈИНИ (Св. Јован) – ЛАЗИЋИ – БРИЧУЛОВИ (Ђурђевдан) – МАНДИЋИ – ТОЉИНИ (Св. Игњат и Врачеви) – ПЛЕКИЋИ (Ђурђевдан и Лазарева субота), помињу се 1761.г. – ПЛЕМИЋ – ПОПАДИЋ, помињу се 1761.г. – ПОПИЋИ (Св. Алимпије), помињу се 1765.г. – РЕЉИНИ (Св. Никола) – ТРИЧКОВИ (Св. арханђел Михаил) – ТУЦАКОВИ (Св. Јован и Ђурђевдан) – УБОДЕЊАКОВИ, сад ЖИВАНОВИЋИ – БОДЕЊАКОВИЋ (Св. Никола) – ШАНТИЋ, надимак Рајића – Шантини, помињу се 1765.г.

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

ВАРКАШЕВИ (мој додатак – вероватно искривљено од Фаркашеви) – ДЕКШИНИ – ДРАКУЛИЋИ, има Перићи – Дракулићи; из Чоке Јованов дошао у кућу Перића – ЖАРИНИ (има Жарина умка) – ИГРАЧЕВИ – ЛИРИЋИ, помињу се 1761.г. – МУШТЕРИЋ – ПУТНИКОВИ – ШТЕТИНИ, помињу се 1765.г.

 

ИЗ ЛЕТОПИСА У МОКРИНУ

Не може се утврдити време насељавања места и парохије и настанка назива Мокрин. Постоји предање, које је вероватније него подаци у делу “Торонтал вармеђе“, да је Мокрин насељен из Потисја после развојачења потиске границе. Највише их се овамо доселило из Сенте, Аде и Петрова Села. Презимена којих има у Мокрину, има и у споменутим местима. Осим тога, и сам начин говора је истоветан.

Први познати свештеник био је Стефан Бајшански, задтим Теодор Влаховић и Стефан Весић, па четири свештеника Галешевића, више њих од Риђичких и од Поповића и по један од других родова.

Назаренство се појавило у Мокрину почетком седамдесетих година 19.века. Крајем 1916.г. било је назарена: 63 мушких и 74 женских. Иконобораца је пре било више, а сад само четворица….Суботара има око 10 душа.

 

Мој додатак – ПОРОДИЦА БАЈШАНСКИ

grb ZakoБајшански су потомци кањишког капетана Стевана Зака (Стеван Зако) који је 01.03.1751.г. за ратне заслуге даровницом стекао племићку титулу и посед Бајшу. Стеван је колонизаовао Србе, Мађаре и Словаке на иначе опустелом поседу Бајша. Међутим, због финансијских проблема, 1759.г. део имања је продао Војнићима за 13.000 форинти, а након Стеванове смрти, његов син Петар наслеђује доњи део Бајше.

Током бурне 1848.г., Стеванов праунук Петар био је градоначелник Новог Сада који је подржао устанак Срба, али се касније с братом Стеваном приклонио мађарској страни. Истовремено, њихова рођена сестра Маја, остала је уз мужа Ђорђа Стратимировића, команданта српске војске. Услед ове породичне трагедије, умире од туге 1848.г. у Тителу. Такође, међу присталицама мађарске револуције помиње се и мајор Јосиф Зако.

Каштел Бајшанских, који је изграђен много касније и коме је последњи изглед 1818.г., у духу класицизма, дао Димитрије Зако, уништен је у пожару 2000. године.

Стеван Зако је 1755.г. изградио и прву православну цркву, на чијем месту је данас подигнут дрвени крст. Постојећу цркву посвећену Св. Димитрију изградио је његов унук, Димитрије Зако, између 1806. и 1818.године. Црква је служила и као гробно место породице Зако: ту су сахрањени Георгије Зако, Баишански, умро 1859.г, у 75. години живота, Димитрије от Зако, умро 1829.г. у 76. години живота као и Екатарина Зако от Дулвез, упокојена 28.03.1839.г. у 25. години живота. Израду икона у цркви, финансијски су помогли Георгије и Марија Зако.

Као претплатници (пренумеранти) на лист “Пчелар – Нови пчелар за 1810.годину“ наводе се и: “високоплеменити г. Димитрије Зако од Бајше, села Бајше и Слав. законито састављених комитета Бач и Бодрог председавајући“ те “високоплеменити г. Георгије Зако од Бајше, који је завршио науке“.

Једна од главних улица у центру Бајше носи име Закова улица.

О породичном грбу Зако (на слици) више прочитајте ОВДЕ

ИЗВОР: Јован Ердељановић,  “СРБИ У БАНАТУ“; Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић.

*    *    *

Др Душан Попов: „ МОКРИН У РЕВОЛУЦИЈИ“, Институт за историју – Едиција „Војводина у Борби“, СЕРИЈА ХРОНИКЕ, књига 36, Нови Сад, 1986, Штампа: ИПП „Банат“ ООУР „Графика“, Кикинда, Тираж: 4000 примерака

 

С е л о М О К Р И Н од праисторије до 13. века

„У горњем делу банатске равнице, на свега четири километра од државне границе према Румунији налази се данас Мокрин. Смештено је у у често плављеној алувијалној равни речица Златице и Ђукошина и има око две хиљаде домова са око 6600 становника. Данашње име села настало је етимолошки од првобитног назива села на овом простору Хомокорев. То је мађарска сложеница од речи „homok“ – (песак) и „rev” – (прелаз), која је означавала прелаз преко реке Харангод (данашње Златице), на којој је још од раног средњег века између пешчаних обала саобраћала скела. Петар Скок је сматрао да је име Мокрина настало од речи „мокро“ или „мокрина“. И пољски лингвиста др Borovszky Samy, тумачио је овај назив топонима потиче од речи „mokry“ (влажан). По једној легенди, први досељеници у 18. веку, кад су дошли до обала Златице и многобројних језера, били су задивљени мноштвом лепих цветова локвања на површини воде и углас повикали: “Гле, сам мокри крин!“

П р а и с т о р и ј а

Мокрин је, према археолошким налазима, био насељен још у праисторији. На подручју његовог данашњег атара остали су трагови култура млађег каменог и бронзаног доба. У бакарно доба људи су овде, да би се обезбедили од поплава, насипали терен и подизали хумке, од три до шест метара високе. Оне су до данас остале као сведочанство тога времена (Лалина хумка, Ладичорбићева, Мадина, Близанице). Уздигнуте песковите обале реке и бара, делом обрасле шумама, биле су привлачне и за прве земљораднике и сточаре који су ту подизали куће од дрвених облица оплетених грањем и облепљених иловачом са кровом на две воде покривеним трском или сламом. Археолози су код Мокрина наишли и на трагове из бакарног доба, какви постоје у суседној Црној Бари, али оно што је нађено из раног бронзаног доба још 1880-их година, када је прокопаван канал Ђукошин, а касније, и што је од 1958. било систематски истраживано, представља за научни свет право откроврње. Некропола, у којој је откопано и испитано 312 скелетних гробова, пружа обиљем прилога могућност да се прати читаво рано бронзано доба и идентификују таласи праисторијских култура које су се у тој ери шириле Панонијом. Већ први налази указивали су на то да се ради о изузетном открићу: познати археолог др Миодраг Грбић још пре рата је тај комплекс сврстао у посебну тзв. Мокринску културу.

Мокринска некропола налази се двеста метара од железничке станице према истоку, на северној падини благе пешчане греде, у потесу званом Селиште. Пронађене су урне с пепелом спаљених покојника из старијег периода некрополе и многобројни гробови у којима се скелети налазе у згрченом положају лежећи на боку с лицем окренутим према истоку. Посебно импресионира откриће да су људи на овом простору још тада, од 2000. до 1600. године пре наше ере, предузимали хируршке захвате на лобањи. Антрополошка анализа скелета показује измешаност становништва и коегзистенцију више антрополошких типова. Преовладава тзв. НОРДИЈСКИ тип, али су заступљени и кромањоноидни, медитерански и таурид тип.

Насеље из раног бронзаног доба, откривено је на уздигнутом терену поред исушене баре, 6 и по километара југозападно од Мокрина, у потесу званом Попин паор. Поред остатака који припадају моришкој културној групи пронађени су и фрагменти баденске културе. У атару Мокрина налазила су се људска станишта и током млађег бронзаног и гвозденог доба. У то време велике воде нагнале су становнике да се повуку на безбедна подручја. Келти су током 2. и 1. века пре н. Е. у мањим групацијама продирали и у северни Банат, доносећи овде тековине развијеније тзв. Латенске културе (млађег гвозденог доба). Снажно су утицали на домородачко становништво, тако да се и ту израђује функциионалније оруђе и оружје, а употреба грнчарског витла уноси праву револуцију у изради керамике. Истовремено јављају се зачеци робовласничких друштвених односа који ће дати печат првој историјској епохи и на овом панонском простору.

А Н Т И ЧК О   Д О Б А

У првим вековима наше ере доминира У Панонији римска провинцијска култура. Срем је био важна провинција Римског царства, док се Бачка и северни Банат нису налазили под римском управом. Малобројни археолошки налази римског порекла у широј околини Мокрина, доспевали су овде путем трговачких веза и размене добара или су најчешће били опљачкани приликом упада у римску територију. Овим подручјем, где се данас налази Мокрин, господарили су неко време Дачани, а затим су се ту трајније населила сарматска племена иранско – јужноруског порекла. Познати као коњаници и полуномадски сточари, Сармати су од затеченог келтско – дачког становништва прихватили седелачки начин живота, али су у ове крајеве донели нову ношњу украшену апликацијама и везом, као и друкчију обраду метала и керамике с богатим облицима и орнаментиком.

Подручје Мокрина било је једно од збначајнијих станишта Сармата у раним вековима наше ере. Археолог др Миодраг Грбић истраживао је у то време Дилберову хумку и такође нашао људске скелете и фрагменте сарматске керамике. На Брдарићевом салашу у потесу Папир, на њиви Ристе Галешева у Пландишту и на Убавићевој земљи на Песку нађена је керамика из сарматског времена. Приликом рекогносцирања трасе канала Дунав – Тиса – Дунав нађен је археолошки материјал идентификован као сарматски, на њивама Вртипрашких (Сентош) и Живе Јанића (потес Мокрин).

Д О Б А   С Е О Б Е    Н А Р О Д А

Мокрин је био привремено или трајније боравиште припадника многих народа који су пристизали у Панонску низију са истока у време тзв. Велике сеобе народа што је трајало од продора Хуна кроз „ капију Европе“ 375. до доласка Мађара 896. године. Азијски турско – монголски номади Хуни покорили су државе Гота и Алана на обали Црног мора, а онда су попут плиме са својом покретљивом и добро наоружаном коњицом продрли у Панонску низију. Користећи и потчињене Готе, ишли су стално у нова освајања и пљачкали. Под вођством моћног и амбициозног Атиле званог „бич божји“ (445 – 453) створили су велику централизовану државу и уздрмали и само Римско царство. Претпоставља се да се Атилин престони град налазио негде у околини Сенте и Сегедина, а главни простор, на којем су се Хуни населили био је дуж реке Тисе у Бачкој и у Банату. После Атилине смрти држава се, разједена борбом за власт, распала, а Хуни су се вратили у јужноруске степе. Банат је тада дошао под власт Гепида, источногерманских племена, чија је држава трајала више од једног века. Њихово гробље пронађено је код Бочара, а има налаза и у мокринском атару.

Средином 6. века у Карпатску котлину спустили су се турско – монголски ратнички номади Авари који су до ногу потукли Гепиде (567). И овај ратнички народ прешао је сличан пут као и ранији освајачи: од црноморских степа до панонске равнице, да би овде створио јаку државу. Авари су, ратујући с Византијом и допирући све до зидина Цариграда (626), нагомилали велика богатства. У атару Мокрина, у Водоплаву, на Фелдмановој циглани (касније Добросављева) још 1914. године откривена је приликом земљаних радова велика аварска некропола, из времена првог каганата који је трајао од 567. до приближно 670. године. Са Аварима у Панонију су долазиле и веће групе Словена (неке су дошле раније), индоевропских народа који ће овде остати трајно и давати печат свима каснијим збивањима. Они су пристизали с Волге, Дњепра и Дона с новим миграционим таласом монголских племена из централне Азије, доносећи са собом и новине у материјалној култури. Авари су стално ратовали с Византијом. Са њима су се на Балкан спуштале и велике масе Словена, да би се тамо настаниле, а у међувремену нови освајачи дошли су за запада. Франци су под вођством Карла Великог више година водили рат против Авара (791 – 796) и уништили њихову државу. То је био крај другог каганата и после тога Авари нестају с историјске позорнице. А појављују се Бугари који су опустошили ове крајеве и двадесетих година 9. века успоставили своју власт. Крајем тог века, прогоњени од Печенега, с доњег Дунава долазе Мађари који су, као и раније досељљени Словени, с којима ће они ратовати али и живети у заједништву, нашли овде стално боравиште.

С Р Е Д Њ И   В Е К

Још у раном средњем веку, кад је у ове крајеве продрло хришћанство и развили се постепено феудални друштвени односи, подручје Мокрина било је насељено словенским живљем. Словени су овде живели у великом броју (10 – 12. век). Село под именом Хомокрев настало је на обали реке Харангод (данашње Златица), осам километара северно од данашњег насеља. Први пут се помиње за владавине угарског (мађарског) краља Беле 4. и то 17. децембра 1256, када је као посед братства Чанад дошао у руке синовима Вафа. Бела 4. је настојао да сузбије надмоћ и самовољу племства и подигне ауторитет своје власти, али је тада дошло до најезде Татара (1241) који су и северни Банат тако опустошили да у многим насељима није остало ни знака живота.

 

ИЗВОР: др Душан Попов, „Мокрин у револуцији“ (исечци од стране 5 до 18), Нови Сад, 1986. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

 

 

 


Коментари (17)

  • Драгољуб Бадрљица

    Поштовани приређивачи,
    На Ваш прилог о Мокрину имам неколико примедби, јер прочавам са скупином Мокринчана и истраживача прошлост наше вароши.
    Јован Ердељановић је походио Мокрин од 12 – 17 септембра 1925. год. Његову незавршену књигу објавили су (око 1986. и 1992. год.), која обилује великим грешкама. Моје презиме је Бадрљица а јавља се облик множине Бадрљички, Бодерлица…
    У време највећег притиска маџаризације, пред Први св. рат Шаму Боровски објављује књигу под насловом Торонталска жупанија, покушавајући сваком топониму ,,пронаћи“ основу у маџарском језику. тако српској речи мокро, мокрина, на силу прави хомок – рев. Мокрин званично никада није имао име хомокрев. На жалост та конструкција је написана у мокринском Летопису српског Храма (1908. год. али је оргинал нестао), Мокрин у револуцији др Душана Попова … У Мокринском атару је пронађено преко 65 насеља из различитих времена (М. Гирић – Некропола ранобронзаног доба, Београд, 1971. год., прва књ., стр. 30) а Станко Трифуновић, археолог, пре неколико година је на терену утврдио да је тај врој троструко већи. О становништву најобимнију и најбогатију књигу је објавио Милош Деспотов – Мокрински српски именослов 1757 – 1817., грађа, Ист. архив Кикинда, 2012. год. помно истражујући матичне књиге и пореске књиге, које су на срећу у Мокрину и Ист. архиву у Кикинди сачуване и старије од многих у околним местима. Пронађена Мокринска богиња датована је од стране археолога као Винча Б, Мокрински крст је из 9-10 в., остава новца из времена Франака, Мокринска култура 3800 – 4000 год. … Поред моје маленкости, проучавањем прошлости Мокрина и околине раде још наведени Милош Деспотов, Радован Шокловачки и велики број млађих научника (мр Владимир Симић, Философски фак., Бојана Ибрајтер – Газибара, ист. уметности, проф. др Мирослав Тимотијевић, доц. др Бранислав Анђелковић и други). Основао сам Мокрински музеј а захваљујући вредном проф. др Радовану Попову (1931 – 2005) објавили смо дванаест монографских књига о Мокрину, па Вам стојимо на услузи ради даљих истраживања и прилога.
    Посетите Мокрин.
    С поштовањем !
    Драгољуб П. Бадрљица, професор, оснивач Мокринског музеја, управитељ ОШ ,,Васа Стајић“ у Мокрину.

    Одговори
    • administrator

      Поштовани г. Бадрљица,
      најпре да вам захвалимо на информацијама. Уважени етнолог Јован Ердељановић је оставио велико дело, обрађујући насеља и становништво од Баната до Црне Горе, а да је, као и остали, у свом раду правио грешке, то смо већ негде раније и констатовали.
      Због тога је и драгоцено кад нам се јављају људи попут вас, како би те грешке исправили или кратка опажања проширили оним до чега су дошли други истраживачи.
      Надамо се да ћете у времену што долази дати свој допринос не само на страници посвећеној вашем по свему посебном Мокрину.
      Добро дошли су не само текстови већ и фотографије као и видео прилози.
      Останите уз нас.
      Свако добро вам желимо!

      Одговори
  • Miodrag Radojčin

    Poštovani! Moje je ime Miodrag Radojčin i moj otac Blaža Radojčin rođen je u Sanadu u Banatu 1908. godine. Njegov otac bio je Ljubomir, a njegov Nestor, koji je, koliko mi je poznato, još uvek živeo u Mokrinu. Jednom prilikom u Arhivu Kikinde pronašao sam da su 1786. godine u Mokrinu živela dva Radojčina, Anastas i Pavao, koji su slavili Đurđevdan, što je i moja slava. Za Radojčine Erdeljanović u „Istoriji Srba u Banatu“ kaže da su došli iz Mokrina u kojem su živeli u Kanjiškom sokaku, koji se tako zvao jer su u njemu živele porodice koje su pridošle iz Kanjiže, koja im je bila prvo mesto naseljavanja pod Patrijarhom. Ukoliko imate bilo kakvih podataka o Radojčinima iz Mokrina, bio bih vam zahvalan. Srdačan pozdrav.

    Одговори
  • Драгољуб бадрљица

    Поштовани господине Радојчин, драго ми је што Вас занима истраживање породичних родослова. Лука Надлачки у својој књизи ПРЕГЛЕД СТАНОВНИШТВА диштрикта великокикиндског с краја XVIII века, Кикинда 1954. стр.27. (1781-1786) наводи Тацу (Бр. куће 44) и Паваа (100). То су подаци из Пореских књига, које се чувају у Ист. архиву Кикинда (ИАКи). Подробнији се налазе у сачуваним матичним књигама (Најстарије су из 1757). Све сам то проучио и објавио у Мокрину јуче. Наставио је подробно поредећи све: матичне, пореске, протоколе исповедајушчих, домовне протоколе, књиге рачуна… Милош Деспотов. Радован Шокловачки је објавио уз помоћ ВАНУ Мокринске родослове. Гласник ИАКи ATTENDITE објавио је више прилога из те области. Радоичин и Раиочић налазим у Вел. Кикинди. У питању је староседелачко становништво које се у једном временском раздобљу преселило ка Потисју и Поморишју, па се касније вратило на своја ранија станишта. Кањишки сокак се јавља у делу Мокрина који се зове Мирковача. Највећа опасност се дешава када се олако закључује. Промене презимена, презиме – прозвишће – надимак, усвајања и сл. само дају обиље нових тема за проучавање. Будите упорни и наставите са проучавањима. др Душан Поповић, Др Иван Јакшић (Будимпешта), др Алекса Ивић, Стеван Бугарски (Темишвар), Божидар Панић (Арад), Љубомир Степанов (Темишвар), Ивам Бошњак (Меленци) и др. само су извори за подробнија истраживања…

    Одговори
    • Slobodan

      Поштовани, мој прадеда Јован Гаврилович се почетком 19. века из Мокрина одселио на Косово. Да ли поседујете податке или ми можете дати неки упут где могу да потражим информације о некој ближој или даљој родбини у Мокрину. Хвала у сваком случају

      Одговори
      • Радован Шокловачки

        Поштовани господине Слободане,
        Проучавао сам порекло рода Гаврилов из Мокрина и мислим да имам податке и за вашег прадеду Јована Гаврилов(ић)а. Родослов сам радио за Јовановог унука, који се 1961. год. одселио у Француску. Било би корисно да напишете још неки податак, уколико знате.

        Одговори
  • Драгољуб бадрљица, професор из Мокрина

    Поштовани господине Слободане,
    Крајем 19. в. Мокринчани су се селили ка Србији и подручјима који су тек ослобођени од Турака. У међуратном времену 20. в. су се селили ка Косову(Петков, Крстин,…).
    Милош Деспотов је објавио обимну књигу под насловом Мокрински именослов (1757 . 1817), грађа, Ист. архив Кикинда, 2012. год., Радован Шокловачки, проф. др Милош Тешић, Драгољуб Бадрљица, Милош Деспотов – Мокрински родослови, ВАНУ, Н. Сад, 2015. год., Васа Стајић – Великокикиндски диштрикт, Нови Сад, 1950. год., др Душан Попов – Мокрин у револуцији, 1986. год., Димитрије Кнежев – Мокрин и Мокринчани, 1979. год…., дају добру основу за даља проучавања.

    Одговори
  • Vukica

    Poštovani,
    Ja sam rodom iz Ostojićeva, a moja prababa je bila od Pavlovih. U crkvenim knjigama u Ostojićevu stoji da je rodom iz Mokrina, a da je živela u Novoj Kanjiži pre nego što se udala u Ostojićevo za mog pradedu. Znam da su joj se otac i mati zvali Radoslav i Ana Pavlov (rođ. Curnić). Da li znate nešto o poreklu prezimena Pavlov i da li su uopšte iz Mokrina?
    Hvala unapred!

    Одговори
  • Goran

    Ja sam od Žarinih i zanima me sta ovo znaci:
    „ЖАРИНИ (има Жарина умка)“

    Одговори
  • vojislav ananić

    Постављам овај прилог из пијетета према аутору Васи Стајићу, а и из разлога да увек вреди да нешто остане записано, па ма и најобичније појаве из оновременог живота житеља Мокрина. Тако су ти подаци и после скоро 300 година сачувани до данас. Такође, сазнајемо и о презименима можда нечијих предака или наговештајима одакле потичу.

    МОКРИН

    Спремам се да пишем о родноме месту. Предамном прилична множина бележака, отприлике онолико, колико Q свим осталим општинама Диштрикта. Откуд то? Да ли отуд што сам о родноме месту бележио и оно што ми се код других општина учинило неважно ? Без сумње, било јe и тога, али се само тим не може објаснити oвaј несразмер у количини бележака. Много већу улогу морам приписати случају, оном истом случају који fe учинио да сам нашао резултате премеравања терена свега девет општина у Диштрикту, а само за родно ми место тих резултата нисам нашао,
    Случај јe, дакле, више него јa, крив за несразмер који се покаже у овом поглављу књиге. Тако да мени преостаје само једно: жеља да доживим поновно отварање архива, а у њима да нађем материјал помоћу којег бих тај несразмер ублажио.
    Мокрин који нас интересује пустара јe јoш 22. септембра 1751, кад јe са Сентошем, који се данас налази у терену Мокрина, одређен за насељавање неким граничарским породицама из Поморишја. Може бити пре него што су стигле те породице из Поморишја, из Бачког Потисја, из Сенте и Петрова Села прешли су Срби под оружјем и населили Мокрин. Јер се године 1752. већ говори о Мокрину као насељу код којег се налази мост којим иде поштански пут преко Аранке за Сегедин. Крајем 1754. Мокрин је седиште компаније коју су са њим чинили Јозепово и Крстур; тој компанији, коју је сачињавало 495 граничара, био јe на челу капетан Сава Ракићевић (касније од Топлице). Код ове мокринске компаније одржана јe 14. јула 1755. смотра (Musterung) којом се приликом показало да јoj јe капетан честит човек, али су настале несугласице због којих јe и у Беч шиљана депутација са тужбама.
    На другом месту јe објављен један уговор о закупу регалних права у Мокрину за године 1771—74. Овде ћемо пак рећи аферу дезертера Јозефа Кројгера који јe неке Мокринчане увалио у беду у првим годинама Диштрикта.
    Син дворског трубача код бискупа у Бриксену у Тиролу, рођен око 1755, фабрички радник, а 1777. ВОЈНИК у Темишвару, имао је Kpofrep пратити два арестанта, осуђена на јавне радове, у башту претседника Земаљске администрације. Један од арестаната јe био имућан, и потсетио јe Кројгера на тезикоће доживотне војничке службе; напротив, ако би са њим дезертирао, био би Кројгер од њега усрећен; показао је Кројгеру и два путна листа, један румунски, други немачки, Кројтер је пристао и пошао с арестантом у дезертере. У једној шумици су се мало прерушили, а онда пошли у Мали Бечкерек, где је арестант имао наплатити неке дугове, Онде су провели три дака и ноћи, дању на тавану, а ноћу у соби код једног Румуна, Ова) је Румун ословљавао арестанта као учитеља и обећао му је одвести га до Дунава, одакле ће учитељ бежати у Велику Влашку. У ову сврху је учитељ фалсификовао три путна листа. Али Кројгер не хтеде у Влашку, зато му учитељ написа препоруку на Тошу Тешића трговца и арендатора у Мокрину, уверавајући га да ће га Тоша примити у службу, док не заради себи одело. А онда се растадоше.
    Кад је Кројгер стигао у Мокрин, Тешић није био код куће, него у Симиклушу. Кројгер предаде препоруку учитеља- арестанта Тешићевој жени, Ова му даде комад хлеба и сланине, и он оде у крчму где попи за 2 крајцаре ракије, и где крчмару каза за своје дезертерство. Очекујући Тешића, ноћ је провео код неког пласта сена крај села. Кад се Тешић вратно кући, рекао му је: ако сем дезерције није ништа друго скривио, може без страха остати код њега да служи, а он ће већ удесити са судцем и сенатором Мокрина да му се ништа не деси. И он је код Тешића остао пет дана. Међутим, Тешић као арендатор отпусти крчмара којем је Кројгер рекао да је дезертер, и овај, љутит на арендатора, разгласи по Мокрину да Тешић скрива дезертера.
    Тако је своју дезерцију приказао Кројгер најпре у Кикинди, 21. јула 1777, а 2. августа у Темишвару. Поред два Румуна, он је тешко теретио и Тошу Тешића.
    Крчмар са којим се арендатор, према казивању Кројгера, разишао, звао се Јошко Мауровић, 43 године, римокатолик, из Пожеге, ожењен и отац двоје деце. Он је саслушаи у Кикинди 18. августа 1777, а саслушан је и судац Мокрина, Васа Кецић, и сенатор Павел Путник. Сви су они спасавали ситуацију. Тако )е Мауровић изјавио да се с Тешићем растао као добар пријатељ, да судцу Кецићу није он пријавио Кројтера као дезертера, него )е то учинио Тешић. Овај је признао да је у Темишвару, кад је био ухапшен због парнице с неким Јеврејином, познао учитеља-арестанта, али да ништа не зна о његовој цедуљи. Његова жена је дала Кројгеру кошуљу и гаће из сажаљења, да би могла опрати његово рубље, а онда је своје узела натраг.
    Све то није ништа помогло. Команда регименте у Темишвару је тражила да се Тешић и Мауровић ухапсе, што је магистрат и учинио, али је магистрат нашао да је Кројгерове лажно оптужио. Зато, пошто су већ више недеља провели у хапси, да им економија не би одвише штетовала, молио је пристанак окружног звања у Чатаду да их пусти на слободу. А Чатад, врло нерасположен према магистрату, упућивао је на Администрацију, замерајући узгред магистрату да истрагу кије озбиљно спровео, и што два своја сужња пушта да слободно иду по Кикинди.
    0 овој афери знамо још само то да су Тешић и Мауровић 10. новембра 1777. још били у хапсу Диштрикта. Исход афере не знамо, а ипак смо је овде приповедали скоро у свој њеној опширности; немајући ништа боље, из ове дезертерске историје ипак дознајемо нонешто о животу нашег народа у првим данима Диштрикта. Тако је, например, судац Мокрина Васа Кецић исказао да негде 18. јула 1777, кад га је Тоша Тешић тражио да му пријави дезертера Кројгера, није био код куће, него на свом салашу. Или, кад су учитељ-арестант и дезертер Кројгер стигли у Комлуш, одсели су код једиог Румука који је крадом точио ракију, а на ракију )е одлазио и румунски поп Кумлуша.
    Сем афере дезертера Кројгера, у првим актима Диштрикта се спомиње један Дилбер; овога је тужио неки Франц Онауер из Будима за неки дуг која Дилбер није признавао. Међутим се за 22. март 1776. заказана расправа није могла одржати зато што се Dielber von Mokrin налазио у Темишвару, него је одгођена за недељу дана доцније.
    27. марта 1776. пред магистрат је изведен Глиша Милићев из Мале Кикинде. Овога судац Мокрина тучом приморао да искаже како је при крађи свиња од Пере Дудића имао за ортака Стеву Новакова, а од магистрата без батина (benevole) пспитан, ослободио Новакова сваке кривице.
    Године 1784. имао је Диштрикт поплаву. Те године, 21. априла, у Мокрину се налази комесар Хала и заменик судца Недељко Стојановић; они предузимају мере да омогуће јаван саобраћај (пошту), смештајући понтонске чамце на путу од Мокрина према Перјаници и на путу за Комлуш.
    Овом приликом Мокринчани су се жалили да немају куда са стоком, Недељко Стојановић је уговорио с општином Кикинде да мокринску стоку пусти на пашњак Кикинде, али да се плаћа месечно од вола 20 кр,, од коња или краве 10, а од овце 10/2 крајцара,
    14. јуна 1786. у магистратском заседању којем су присуствовали: заменик судца Неца Стојановић, Христофор Кенђелац, Теодор Исаковић, Јован Виловскн, Јован Ђаковић, Јован Шагул, сенатори, и бележник Станислав Тот, изнела је шесторица делегата мокрннске општине молбу да се у Мокрину обнови кнез (судац, ешкутн и урбариус, из разлога који су у молбеници ошпирније наведени. Закључено је: 18.јуна изаслата у Мокрин Нецу Стојановића и Исаковића да испитају изгреде и недела судца и заклетника и да, ако затреба, изврше и рестаурацију општине.
    Из овог времена знамо за ове чиновнике у Мокрину: Тодор Грастић је био судац до 16. октобра 1788, кад га је одменио Лазар Вујин, После Грастића је у општинској благајни остало свега 18 фор. А кад је, 1. јула 1790, у Мокрину заведена служба општинског благајника и кад је за њу постављен Вук Попов, судац Вујин је овоме предао 39 фор, 56 кр., а 75 фор 19 1/1o кр. је остао дужан.
    23. фебруара 1791, у присуству сенатора Јована Њагула и контролора диштр. благајне Јована Ђаковића, састала се општина Мокрина која је рачуне бившега кнеза, Лазара Вујина, нашла за исправне, а дуг му драговољно опростила „обзиром на незнатну плату коју је примао, као и обзиром на то што је при овим ратним временима био засут званичним пословима, тако да је, на не малу своју штету, морао занемарити рођену своју економију, а лако је могао заборавити, пошто не зна читати ни писати, — а бележник сеоски је кроза све време био одсутан ради премеравања терена, — дати убележити понеки издатак.
    Ово су решење, у име целе Општине, прихватили општинари: Васа Дудић и Јоан Кљајић, ешкути Марко Блажић, Васа Мирков, Глиша Дилберов, Јоан Степанчев, Милован Маленичић, Глиша Сувајџић, Сава Фишеков, Сима Камџијашев, Тома Јолић, Лука Попов, Мијајло Крстин, Лука Кецић.
    Лазар Вујић је био судац (кнез, биров) Мокрина од 15 октобра 1788. до 31. октобра 1790; годишња му је плата бнла 60 фор.
    Од 15 марта 1789. до 14. марта 1790. бележник му је био Вук Попов са годишњом платом од 50 фор. После овога бележник је постао Петар Ђаковић са 100 фор. годишње, Учитељ је био Симеон Живановић; овај је од 1. септембра 1789. до 31. августа 1790. имао плату 100 фор. и 12 фунти свећа по 20 кр. = 4 фор.
    Пре Живановића је учитељ био Коста Тотовић. За њега смо нашли да је имао више депутата. Поред плате у готову, 100 фор., и 12 фунти лојаних свећа које су тада биле јефтиније, по 15 кр, фунта, имао је Тотовић и 50 фунти соли по 4 кр., 3 фор. 20, два хвата дрва за огрев по 3 фор. 45 кр., и угојено свннче које је процењено у 6 фор., свега 119 фор. 50 кр.
    Као заклетник (juratus, ешкут) за време Грастића спомиње се Тодор Перишић са годишњом платом од 30 фор. У време Вујина заклетници су били Никола Чонка (можда Мађар, можда само пореклом Мађар) и Јован Деанов, опет са 30 фор. годишње плате.
    Локалнн пандури, јер је било и диштриктуалннх, у време Грастића били су: Која Ђукић, Јован Арадски и Мија Крџалић. А у време Вујина: Петар Вулетић, Атанасије Лауш и Гаја Попов, са годишњом платом од 40 фор.
    За време Лазара Вујина подигнут је у Мокрину велики гостилник; 30.децембра 1790. забележено је да је стао 5846 фор. 217 крајцару. Исте године се требала зидати и општинска кућа: 17. фебруара 1790. општина је поднела план и предрачун магистрату на одобрење.
    Колико је Мокрин платио државне порезе и спахијских дација, то нисмо нашли. Имамо белешку само о томе да је први општински благајник Мокрина, Вук Попов, 23. јуна 1790. однео у благајну Диштрикта die Contribution und Dominalgiebigkeiten, али не и колико, При наплаћивању ове порезе je сарађивао сенатор Недељко Стојановић, из чега бисмо могли закључити да је он био надзорни сенатор Мокрина. Том приликом је долазило и до егзекуције, па је бубњар Диштрикта Ђорђе Сенежан са пандурима Диштрикта (Јован Богданов, Гаја Проданов, Мића Фишеков и Мија Микалачки) заслужио неке дневнице,
    Епископске конвенпије je Мокрин платио за две године судачке службе Лазара Вујина 195 фор. 04, од 1. маја 1788. до 30. априла 1790, сваких 6 месеца по 48 фор. 46 кр.
    0 имућности појединих фамилија се ваљда сме судити по томе колико су плаћале те конвенције. Највише, 2 фор. плаћали су Трифун Кљајић и Милан Голић; они су највише плаћали и за сено којим је Мокрин био опорезан ваљда због рата с Турцима. Док је већина породица за ту коквенцију плаћала по 20 крајцара, четири и трипут толико су плаћали Стефан Бугарчић, Јоца Тешин, Милован Гавриловић, Зарија Бадрљички, Бранко Дудић, Стефан Крстеканин и Игњат Мирков по 1 фор. 20 кр., Марко Блажић је плаћао 1 фор.. 40 кр., Васа Стајић и Лаза Стајић по 1 фор.
    Конвенцију је Лазар Вујин полугодишње уручивао кикиндском проти Филипу Стојановићу, што му је овај уредно квитирао.
    Сено за војску је на Мокрин разрезано у годинама 1789. и 1790. за 659 фор, 44 фор. До последљег октобра 1790. наплаћено је од тога 611 фор. 3 кр., те је било заостатка 48 фор. 418/4 кр. Становници су ову порезу, изгледа, плаћали у новцу, па je општински судац набављао сено (отуд зар у издацима свота од 746 фор. за сено). На име ове порезе је Милан Голић имао платити 6 фор. 45 кр., а Трифун Кљајић 5 фор. 37 кр.
    У смислу 5 тачке привилегије имао je Диштрикт у случају рата дати држави јефтино хране за 6000 фор. Ваљда на рачун тога, 19. фебруара 1791, бонификовано је Мокрину 69 фор. 6 кр.
    Колико је ово време више сточарско него ратарско, показују ови приходи општинске благајне Мокрина из године 1790.
    Бугари из Ст. Бешенова платили су попаше Мокринуг- Никола Софран 30 фор., Јован Софран 26 фор., Станко Мича за 980 оваца попашу 200 фор,, Стојан Деча 35 фор. 30 кр., Дмитар Дубојча 14 фор.
    Сем тога, Јован Фролин нз Ердеља платио je попашу за месец дана од 2050 оваца (1 кр. по овци) 34 фор. 10 кр.
    У пролазу платили су попашу трговци стоком из Кремниц-бање, Јован Попов из Мартоноша, трговци из Сегедина, из Ђура, и Троила Сакошан из Чакова за краве.
    Није без интереса спецификовати издатке општине Мокрин на дневнице магистратским и општинским чиновницима. Тако је 1790. сенатору Њагулу плаћено 16 дневница по 1 фор, заслужених приликом персоналне конскрипције; писар Петар Стојановић је заслужио дневнице при наплаћивању десетка у храни; хирург Диштрикта Неун кад је нађен леш човека; сенатори Стојановић, Виловски и Маргетић, кад су одређивали место за зидање великога гостилника; поручаик Диштрикта Cима Јоваковић 2 дневнице приликом регрутовања; корпорал Диштрикта истом приликом 3 дневнице.
    Године 1789. неколико Мокринчана je имало приличну зараду при мерењу земље које они називају и фатирањем (ваљда од речи хват); себе су пак том приликом називали ланцарима (ваљда су ланцем мерили). Тако је 24. маја 1789. Јосим Дудић квитирао 18 фор, што јв зарадио као ланцар „за мерење земље“. Истог дана Никола Николић бележник из Јозепова квитирао је 30 кр. „дијурне у дјелу фатирања“ (био је послан у Албрехтсфлор, у Малу Теремију да да потписати контролне табаке). .8 јуна квитирао је Јоца Тешин 20 фор; за своју службу при мерењу земље. 13. јуна ланцар Глиша Недељковић 4 фор. 30. 26. јуда данцар Јоца Јовић исто толико. 22. октобра 1790. Јовић је квитирао још 8 фор, 42 кр. 30. августа 1789. ланцар Марко Блажић квитирао је 18 фор.
    У пословима општине заслужили су дневнице: 15 октобра 1788 судац Лазар Вујин и заклетник Вук Попов, јер су ишли у Бешеново да наплате попашу. 16. окгобра заклегннк Дејанов с транспортом зоби 4 дневнице по 15 кр. Исти дан пандур Крџалић ишао у Кикинду с неколико регрута, 5. новембра Дејанов ишао с регрутима у Темишвар. 3. децембра 1788. заклетник Никола Чонка бно послан у Кикинду с емигрантима (ваљда избеглице због рата с Турцима). 20. децембра 1788. Дејанов послан са транспортом брашна у Алибунар, 15. јануара 1789. исти с транспортом брашна из Бечеја за Вршац. 6. марга 1789. судац Вујин ишао среском судцу ради олакшања препрега. 6. априла Вујин носио среском судцу Будаију милостињу зa избеглице из Турске. 24. априла Вујин и општинар Марко Петков ишли магистрату с молбом у ствари старе отштшске куће. 8. маја Вујин позван од магистрата у ствари зидања великога гостилника. Исти дан Дејанов ишао у Валкањ ради трске за општину.
    9. маја пандур Вулетић ишао у Чанад ради дрва за огрев. 2. јуна 1789. Вујин изаслан у Нови Сад ради намештања новог судца Диштрикта. 20. јуна ишао Вујин у Кикинду због иберланда Сентоша, 5. јула послан је бележник Вук Попов у Суботицу по план места. 25. јула послан је заклетник Чонка у Бешеново по десетак од јагањаца, 16. августа лослан је Дејанов ca сараорима у Кикинду среском судцу, 29.септембра ишао је Вујин у Кањижу ради сплавова за општински амбар, 5. новембра Дејанов с транспортом сена у Лугош. 11.јула 1790. Дејанов с неколико кола одвезао у Тараш храну за Диштрикт. Исти дан Чонка одвезао у Џомбољ зоб за војску.
    За канцеларију општине куповане су лојане свеће по 14 кр. фунта; рис папира 3 фор.; полуга воска за печаћење 18 кр.; фунта беле креде за школу 15 кр.; олба сирћета и мастило 12, а специје за мастило 30 кр.; кутија облатни 30 кр.; хват дрва за огрев 3 фор. 3 кр, Према томе је за канцеларију од 20. октобра 1788. до 3. јула 179. потрошено 58 фор, 50 кр.
    У ово се време у Мокрину догодило једно самоубиство: 6. фебруара 1790. јавила је општина магистрату да се Рокса жена Михајла Мадалића обесила; 22. априла реферисао је сенатор Јован Виловски да је то учинила само због поремећена ума.
    Слушали смо у Мокрину да су Мокринчанима од свих диштриктуалних села најближи становници Кумана, и да у обадва села има највише истоветних презимена. Нешто о некадањим везама Мокрина и Кумана смо нашли и у списима. Тако је 12 октобра 1791 Мара Лирић, становница Мокрина, молила да се 598 фор. мираза умрле јој матере Ане, жене Филипа Лирића нз Кумана, издвоји из масе њеног брата, покојног Стефана Лирића. Затим, 1791. спомиње се на терену Кумана пустара Близаница, а тако се зову и мокринске њиве крај друма за Кикинду, јер су на њима две хумке Близанице. Најзад, 22. септембра 1826, Ката рођена Божин, удата за Лазу Дудића у Мокрину, искала је очинство, пола сесије старе земље, од Теодора Клајића у Мокрииу, Милован Маленичић и Танасије Сувајџија сведочили су да је ту половину сесије пре 40 година тадањи власаик, Јаков Борјанов, преселив у Кумане, оставпо пусту, па су је разни људи обрађивали, док није 1802. преписана на Клајића. Само, пошто имање није било оптерећено дугом, требало га је још 1802. дати под закуп у корист Кате Божин.
    У пролеће 1792. Мокрин je имао водоплав. 17. марта 1792. општина је регулаторчој комисији упутила молбеницу да би јој се на место ораница које се изливом Аранке налазе под водом одредиле друге земље негде на оближњем земљишту Диштрикта.
    Магистрат је ту молбу спровео Администрацији с мишљењем да изашље коморскога геометра који he за становнике Мокрина из неке оближње диштриктуалне пустаре оцепити 1600 јутара земље и на време је дозначити оштећенима.
    25.маја 1793. сенатори Шимоњи и Њагул, којима је магистрат поверио да испитају ствар водоплави у Мокрину, реферисали су да је пољска земља 173 мокринске породице изложена водоплави; поред тога, има 50 становника КОЈИ земље уопште немају, па желе да им се одреди, а како је терен Мокрина мали за његово становништво, то нема другог начина да им се помогне, него да им се одвоји мало од заједничког пашњака, а мало од иберланда, само толико да би могли о свом зноју набавити хлеб колико им треба за породицу.
    Магистрат је нато констатовао да је забрањено преоравати иберланд, а пашњак је дан општини као целини, па га не може дати приватнима на употребу. Међутим ни 223 породице се не могу оставити без средстава заживот, јер би то значило допустити да се гомилају рестанције јавних терета. Зато треба макар привремено, до нове деобе земаља, oпорој невољи контрибуената, ако и не потпуно, бар делимично доскочити. То ће се ипак учинити на рачун иберланда и заједничког пашњака. Општина ће на то ваљда пристати, тим пре што поплављене земље нису у целој својој површини под водом, него само местимице, па могу послужити и као пашњак.
    Ова водоплав је дуго трајала. Још 8. јуна 1793. сенатори Шимоњи и Њагул су реферисали магистрату да се Мокринчанима поплављена стара земља не може накнадити иберландом који и сам све више бива плављен, и да Мокринчани моле да им се дозначи Брешће Кикинђана које додирује међу Мокрина,
    А магистрат, пошто се Брешће силом од Кикинђана не може одузети, закључио је известити Администрацију да врло многи Мокринчани своју стару земљу већ неких 20 година не могу употребљавати, пошто je иста стално под водом, а ипак на њу плаћају порезу, па је и то један од узрока зашто се гомилају рестанције.
    На разне предлоге, како да се помогне Мокринцима пострадалим од поплаве, одговорио је 4. јуна 1793. комесар Диштрикта Парчетић да су заједнички пашњаци, на којима се један за љубав другоме скучити не може, земља такве природе, да ни спахија њихов не може учинити приватним ништа од њих, ако на другом месту не одреди земљу која вреди исто толико. У овом случају, пострадалим од поплаве се може помоћи ако се земља стави у нижу класу; или би може бити боље било онима који друкче живети не могу одредити неку пустару да се на њој населе,
    За први предлог Парчетића магистрат је нашао да се извести не може: самом привилегијом стављена je сва стара земља Диштрикта у другу класу, па се не може даље девалвирати.
    У ово време магистрат је радио и на томе да општине погоде заједничке чуваре стоке. Ово дознајемо из реферата сенатора Шимоњија који је 7. јуна 1793, а на основу закључка магистрата од 10. јула 1792, опоменуо поглаварство општине Мокрин нека погоди заједничке пастире за стоку у општини. Према реферату, поглаварство га је одмах послушало и предало стоку заједничким пастирима, али је после кратког времена ове отпустило, па сад опет деца чувају стоку појединачно. Године 1825, видели смо, магистрат је тим тумачио мали број школске деце у Диштрикту.
    Карактеристичан случај за однос Срба према деци реферисао је исти Шимоњи 8. јуна 1793. Он је био изаслан да изврши деобу између Тадије Грастића и синова му. Већ је био успео израдити споразум између оца и синова, али је Тадија одустао. Магистрат, извештен да споразум није прихваћен од обе стране, а иначе пошто за живота оца деца ништа не наслеђују, а нарочито ништа од стеченнх добара, закључио је изводом из записника упутити поглаварство Мокрина нек а синове Тадије Грастића, уколико су на основу споменутог споразума примили што од оца, примора да то безусловно врате, јep им за живота оца не припада никакво наследство. 24. фебруара 1794. судац Мокрина јесте Глиша Дилберов. Као кав, он je реферисао магистрату како је 20. фебруара старешина диштриктуалне полиције Максим Дешан отсео у гостионици у Мокрину, Онде је за столом затекао друштво, у којем је био и Јаков Убовић. Овог је запитао одакле је, а он без икаква повода почео инспектора полиције песницама тући, па се усудио и огртач му кидати. А кад је судац, на пријаву Дешана, по стражи одвео Убовића у општинску кућу, овај је и њему псовао веру, крст, матер, пост и све друго.
    Убовић се изговарао да је био страшно пијан, али је свеједно осуђен на 25 штапова.
    Видели смо да је први општински благајник у Мокрину био Вук Попов. У овој служби смо га нашли 23. јуна 1790, па и 2. маја 1794. Последњег дана, у заседању магистрата, рачуновођа Франц Фабро и сенатор Васплије Дабић су реферисали о прегледу рачуна који су извршили у Мокрину, те о мањку који су нашли код општинског благајника Вука Попова, а који је Вук делом накнадио, а делом му је општина опростила, обзиром на његову верну службу.
    Општина је Вуку Попову опростила један део мањка можда зато што је 29. јуна 1793. у ноћи изгорела кућа Вукова. Одмах се посумњало да је пожар дело злочинаца. 30. августа 1793. саслушаванн су у овој ствари, без примене тортуре, Илија Крстеканић и Теодор Секулић. А 14. новембра 1793. пуштен је Теодор Секулић на слободу, у недостатку доказа, док јe Илија Крстеканић осуђен на смрт мачем, да би се другима дао пример, особито у рвом крају где се паликуће у толикој мери јављају. Међутим је и Илији допуштена апелата на краљевску таблу, у смислу 43.законског чланка од 1791.
    23. децембра 1794. расправљао је магистрат пријаву судца Глише Дилберова о томе како су Сима Тешин и Арса Галешев, и иначе становиици сумљива живота, прескочив ограду великога гостионика, под изговором да хоће путовати у сремске манастире, прво бележника а онда и њега приморали виком и насиљем да им издаду путне лкстове, и кад су некако око 12 сати ноћи тако искамчили путне ластове, отишли су у скровиту неку крчму (angulare educillum) где су се с ешкутом Ђуком Бајшанским и са још неколико ортака, по признању крчмарице, договарали о предузимању неког арања. Магистрат је поверио сенатору Њагулу да ствар истражи, па је на основу његова реферата 30 децембра 1794 закл»учено да Тешина, Галешева, Кузмана Церичића, Вука Шедакова и ешкута Бајшанског пошље под сигурном стражом магистрату за 3. јануар 1795.
    Бележник Мокрина је тада Ваеилије Галић. Ово дознајемо из тужбе Димитрија Атанасијевића да га је Галић тукао. Ствар је изравнана тим што је Галић Атанасијевићу платио 2 фор.,и што је сенатор Исаковић пред општинским поглаварством озбиљно укорео изгред бележника,
    0 Мокрину и Мокринчанима XVIII столећа зваме још да је 1789. и 1790. разрезана аренда за иберланд и на Јању Форишковића, свакако Цицварина, док за Констандина Харнша, његова сународника, није, што ваљда значи да се овај бавио само трговином. Не знамо какав је трговац бно Јован Максимовић који је 1789. купио кућу Петра Завишића, кад се овај из Мокрина селио у Врањево, а 23. новембра 1793.су имали некакав спор. Протокол каже за Максимовића incola et quaestof Mokrinensis, a quaeetor више значи трговца храном, стоком или арендатора, спекуланта.
    Најзад, нашли смо да је 16. фебруара 1790. био некакав спор због суваче коју је подизао Зарија Бадрљички.
    Саопштићемо овде још нека презимена која казују откуд су неке породице доселиле у Мокрин: Филип Суботички, Пера Силашки, Павао Туранов, Пера Суботички, Стефан Чонградин, Милован Суботички, Тодор Бадрљички, Павао Сремац, Јован Тунић, Неца Богарошки, Јефта Суботички, поп Арсен Риђички, Илија Бајшански, Петар Сивашки, Јован Решански (из Реске), Павао Влаа, Маринко Сечански, Арсен, Васа и Гаврило Бајшански, Ђука Shiak, Јован Арадски.
    Из тестамента Симе Крстина видимо да је 1828. био кпез у Мокрину Сима Новаков, а заклетници: Тома Мирков, Нена Тешин, Мита Јовановић; кмет Јосим Дилбер, а бележник Јован Брановачки. Према тестаменту Ниће Јеричкића, године 1834. био је кнез Неца Бадрљички, а бележник Александар Кирић,
    Имамо и једну белешку о страначким борбама у обновљеном Диштрикту. 11. јануара 1862. тужио је Петар Стефановић (година 27, отац једног детета) Заку Бадрљицу (година 39, отац петоро деце). Стефановић је 28. августа 1861. примљен у цех берберски, па је по обичају дао увече алвалук. Кад је у великој крчми плаћао оно шго је потрошио, Зака га штапом по глави тако ударио да је одмах на земљу пао.
    Зака је опет исказао да је бербер „као немиран и претеран човек“ кад је њега видео, псовао Г, Рацковићу матер, па и мокринском бирову, касиру, Заки, ешкуту „и целој мојој партији“. То је у њему узмутило страсти па је ешкут Крстоношић послао по њега 3 перзекутора који га баш у највећој ватри грознице нашли и ноћу у 12 сати онако знојавног као највећег злочинца на кола метнули и у Кикинду однели. Док су га возили, један од перзекутора, Совра Шаргин, више је пута пуцао из двоцевке „за знак радости, што су уватили човека који није од тужитељеве партаје”. И тужилац и оптужени су, међутим, глобљени са пет, односно 2 фор, у корист болничног фонда.
    У време Милетића, не може се за Мокрин рећи да се добро владао. Да ли мало или много за то одговара мокрински учитељ Ника Јанковић, који је у почетку био главни пропагатор Милетићеве политике, а после у својој школи убио црквеног тутора да га опљачка, па зато робовао 15 година у Илави. Ослобођен 1891, учитељ Јанковић је постао друмски разбојник, и као такав опљачкао на неузинском друму два трговца из Бачке; убио је Косту Миливојчева из Неузине, и отео му 30.000 фор. Бежећи при потери, ранио је жандарма, и овај њега.

    ИЗВОР: Васа Стајић – Великокикиндски диштрикт 1776 – 1876, Нови Сад, 1950.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Мокрин

    Припадао je Чанадској жупанији. Забележен је 1256. 1557—8 имао је 30 српских поррдица. 1564 били су господари Мокрина Стеван Телегди и Јован Палатић. 1581 живело је у Мокрину 10 српских и 2 мађарске сточарске породице. 1655 био је један од власника Мокрина и Никола Милојковић. Мокрин је као насељен забележен и око 1663—5. На мапи од 1.723—5 означен је као ненасељен. 1751 требали су се на пустаре Мокрин и Сентеш (Сентош) населити Срби граничари из Поморишја, али су, изгледа, пре њих дошли Срби из Сенте и (Бачког) Петровог Села и населили ове пустаре. 1752 налазило се у Мокрину 540 људи под војном управом. 1754 постао је седиште компаније. 1758 имао 270 домова. 1778 имао је 1906 душа. Те године иселило се девет српских породица у Подунавље, у Војну границу. По В. Стајићу Мокринчанину су „из свих диштриктуалних села најближи становници Кумана, и да у ова два села има највише истоветних презимена“. Као интересантна презимена бележимо: Арадски, Бадрљички, Бајшански, Богарошки, Влах, Решански (од Реске), Риђички, Сечански, Силашки, Сивашки, Сремац, Суботички, Тунић, Чонградин, Шијак.
    Потеси: Аранга (потес т рукавац), Водоплав, Рвоздељак, Детошевац, Ђукошин (поток), Лалина хунка, Мали Сентеш, Папир, Перјаница, Песак, Просиие, Радина торина, Ритић, Селиште, Сентеш.
    Делови: Гарави сокак, Гргетег, Греда, Ђукошин, Јауково, Мирковача.
    У Мокрину су се родили: Арсеније Стојковић, будимски епископ (180— Сентандреја 1892); Душан Јанић, козметичар и берберин, српски и енглески кшижевник. (1859 — Где је, и када je, умро — не знамо).

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

    Одговори
  • Драгољуб Бадрљица

    Поштовани,

    Научени смо од вредних предака и истраживача прошлости да не закључујемо олако и на основу малог броја чињеница. Велику штету праве подаци који су производ маџарских фалсификата и политизације свега, чега су се дотакли, где је Шаму Боровски један од носилаца. Српска реч мокро, мокрина је на волшебан начин постала основа за градњу имена места, измишљањем додатака хо-мок-рев.
    Нетачан је податак по којем је подручје Мокрина било ненастањено.
    Милорад Гирић, дипл. археолог, дугогодишњи управитељ кикиндског Музеја је у својој монографији Мокрин, некропола раног бронзаног доба, Кикинда, 1971 – 2. год. на 30. страници прве књиге, изнео податак да је у мокринском подручју забележено више од 65 налазишта из различитих епоха прошлости. Станко Трифуновић, археолог је са стручњацима, утврдио да је тај број вишеструко већи.
    Александар Ранисављев је објавио књигу под насловом: ,,Раносредњевековна некропола код Мокрина, Српско археолошко друштво, Београд, 2007. год. Радови: Луке Надлачког, Јована Сасера, Димитрија М. Кнежева, др Душана П. Попова, проф. др Радована Попова, Богдана Ибрајтера – Танета, др Владимира Симића, Драгољуба П. Бадрљице, Милоша Деспотова, Радована Шокловачког и других, не мање важних, заслужују уважавање.
    Указао бих на потесе које помињете уз неколико исправки, које су најчешће словне природе:Златица је српска реч а Аранка само превод на маџарски, Гвоздењак, Дудошевац – Дотошевац – Детошевац (Неправилно Тетошевац), Лалина хумка, Просине, Полутина, Сентуља – Сентош,Гргетељ, Брег, Златна греда, …
    Имена вредних људи је подужа али навешћу још само неколико: Максим Ракићевић (1739 – 1810), генерал мајор, Сава Ракићевић, мајор, Исидор П. Путник (1780 – 1809) – сакупљач народних умотворина пре Вука Ст. Караџића, Арсеније Стојковић (Мокрин 1804 – Сентандреја 1892), епископ будимски и двоструки изабрани али од владара непризнати патријарх српски, Павле С. Риђички (1805 – 1893) – адвокат, племић, мецена, дародавац Мокринске (Београдске) мумије српском народу, Симеон Риђички (1819 – 1858), песник, адвокат, кнез варошице Мокрин, дипл. инж Радивој Рада Убавић (Који је знао 17 језика), прим др Радован Вртипрашки, Радојка Кувизић, Васа, Мика, Раша…Има још пуно и зато на посао.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Поштовани господине Бадрљица,
    вероватно сте увидели да сам поставио доста извода из извора литературе о многим местима. Жеља ми је да створим једну базу података о неком месту, па када у претрази укуцате нпр. Мокрин, имате све оно што је до сада о месту пронађено.
    Нажалост, ја не смем исправљати оно што је аутор у некој књизи написао. Знам да је рецимо Аранка мађарски назив за речицу коју ми називамо Златица. (Живим у комшилуку). И слично. Ја само верно преносим оно што је у наведеним књигама наведено.
    Поздрав,
    Војислав

    Одговори
  • Дамир Рокса

    Сеоба народа није било срби су староседеоци и ови који су око нас су настали од нас Срби народ најстарији 7527 год. тренутна и римљани су били Срби, служитее се фалсификованом историјом погледајте мало о чему Јован Деретић прича.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СТАЈИЋ ВАСА, национални и културни радник (10/2. 1878, Мокрин, Банат). Основну школу учио је у месту рођења. седам разреда гимназије у Сремским Карловцима, а осми и матуру је положио у Сењу, пошто је, као социјалиста, био одстрањен из карловачке конфесионалне гимназије. Студирао је романистику и германистику у Будимпешти, Паризу и Лајпцигу. Дипломирао је 1902. у Пешти. Почео је, као социјалист, учитељевати у основној школи у Рудни у Банату, затим је радио као приватни учитељ, док није добио наставничку службу у српској учитељеској школп у Паврацу, али је ово ускоро изгубио, због антиклерикалног држања, па је постао наставник гимназије у Плевљу. 1906. напустио је и то место, збот политичког и културног разилажења са управом у школи, па је поново прешао у автономну службу карлоловачке митропоје, за професора учитељске школе у Сомбору. 1912. почео је организовати срп-ску националистичку, револуционарну омладину у Војводини те је кренуо часопис, Нови Србин, који је излазио до 1914, када је издавао и Српску Просвету за шире случајеве, а збот које је акције отпуштен из службе. 1913. С. се преселио у Панчево, предавши се потпуно националној пропаганди. Поред уређивања, бавио се растурањем књига и држањем популарних предавања по селима и градовима. Збот тога рада пао је под оптужбу угарских судова, те га је Светски рат затекао у затвору. Био је осуђен на 10 година робије, те је цело време, до 1918. у Јесен, провео у тамницама у Сегедину. 1916—1919. учествовао је у раду Народног Већа у Загребу и Народпе Управе у Новом Саду. Био је и члан делегације за припремање материјала за склапаље мира у Паризу. Затим је постављен за Референта при одсеку Министарства Просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду, а 1920. изабран је за секретара Матице Срлске. 1921. вратио се наставничкој служби. Од тога доба радио је као професор мушке гимназије у Новом Саду. После рата С. је нарочито радио на народном просвећивању. 1922—1923. издавао је Нову Војводину, и организовао средњешколску омладину на културним и етичким темељима. Почео је да гаји култ Гетеа, те је основао истоимено удружење и зачео је и организовао фрушкогорску туристику. С. је у току свога рада стално гајио и лепу књижевност. Његова предавања из њене области добро су позната, а по часописима, у Летопису, Бранкову Колу итд. објавио је више књижевних чланака и рецензија. С. је дао и неколико превода са француског и немачког. Засебно је објавио: Између живота и књнжевности, чланци и белешке (1922), Самљобразовање (1922), Антологија родољубиве поезије (као додатак Новом Србину, 1913), Светозар Милетић, Живот и рад, 1926; Светозар Милетић и Нови Сад, 1926, превод Образовање воље од Пејоа, 1904. итд.

    В. Петровић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Душан Попов, рођен 1930. у Мокрину, Банат. Основну школу завршио у родном месту, гимназију похађао у Великој Кикинди, Петровграду и Новом Саду. У Београду је завршио Високу школу политичких наука (1963) и докторирао на Филозофском факултету 1981. године. Један је од оснивача и први главни уредник ТВ Нови Сад (1972—1978). Био је секретар Матице српске (1979—1991). Покренуо је као главни уредник и аутор Свеске за историју НовоГ Сада (1992), Новосадске биоГрафије (у сепаратима, 1992) и вишетомну илустровану Енциклопедију НовоГ Сада (1993). Објављене књиге: Аутономна Покрајина Војводина — јуче и данас, 1965; Партизанска штампа у Војводини, 1975; Војводина, 1980, 1987; Историја „Слободне Војводине”, 1982; Српска штампа у Војводини 1918—1941, 1983; Мокрин у револуцији, 1986; Добар дан, писци (разговори са књижевницима), 1991; БиблиоГрафија српске периодике на тлу данашње Војводине, I део (1824— 1918), 1992; II део (1918—1941), 1996; Историја Матице српске, IV део, 1918— 1941, 2001.

    Одговори
  • Milan

    Poštovani autore,
    Kao dodatak Vašeg teksta, moram da iznesem da se porodično ime Knežev, javlja još 1809-te u crkvenim protokolima (Milos Despotov – Mokrinski Srpski Imenoslov 1809 -1817). Ja nisam uspio da otkrijem poreklo našeg prezimena tj poreklo porodice, ali je interesantno da se članovi nekih porodica Knežev nazivaju i Babićima, još iz tog vremena. Porodice Knežev nisu tokom vremena menjale to prezime u Knežević, već su zadržavale to originalno prezime. Za vreme izmedju dva svetska rata porodice Knežev su dale neke od značajnijih ljudi u komunističkom pokretu Mokrina. Jedan od njih je i moj imenjak Milan Knežev, jedan od organizatora komunističke omladine u Mokrinu, umro mlad 1935-te. Tokom vremena mladi mokrinčani su školovanje nastavljali izvan Mokrina, osnovali tamo porodice i za stalno se iseljavali iz Mokrina. Tako je i moj otac, završivši zanat u Beogradu, otišao za Sarajevo, a ja se evo javljam iz Melburna u Australiji, gdje se nastavlja loza porodice Knežev iz Mokrina u Banatu.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top