Порекло презимена, село Ћојлук (Удбина, Лика)

14. јул 2012.

коментара: 0

Порекло становништва села Ћојлук, стање по попису из 1712. године

На југозападном делу Крбавске жупе, тачније између Курјака и Ребића, лежи село Ћојлук, што на турском језику значи “заселак”. Крајем 15. века  у Крбави се спомиње град Ћојлук, који је грађен на рушевинама јаподског (Јаподи, илирско племе) утврђења.

У Ћојлуку су живела братства, родови и породице племена Гушић и кметске групе чија прошлост није довољно позната.

По освајању Удбине 1527. године Турци освајају и град Ћојлук. По попису из 1577. године видимо да су Турци обновили град и населили га православним и нешто мање муслиманским живљем. У ратовању од 1685-1699. године и једно и друго становништво се расуло. Муслимани одлазе у правцу Бихаћа, а већи део Срба одлази с Петром Смиљанићем у Далмацију, а мањи део у логоре око Бриња. Ћојлук је био пуст све до 1698. године када га поново насељавају Срби из горње Далмације и горње Лике.

По попису сењског бискупа Мартина Брајковића из 1700. године види се да је Ћојлук био насељен православним живљем.

Попис презимена, крсне славе и крај одакле су дошли по попису из 1712. године:

Допуђе (Ђурђевдан), дошли из Книна, Буковица

Мајсторовићи (Никољдан), дошли из Книна, Буковица

Калањи (Ђурђевдан), дошли из Бриња, Плашчица

Басаре (Никољдан), дошли из Смиљана

Кнежевићи (Никољдан), дошли из Бриња, Прокике

Кнежевићи долазе са тромеђе Србије, Босне и Црне Горе, тј. са Жабљака, село Шаранци. Пут их води преко Босне, Крбаве, Бриња, Прокика у Ћојлук.

Калањи долазе из Леденице, које је било добро настањено село, војнички уређено и она је спадало под сењску капетанију Приморске крајине. Под крај 17. века насеље се било толико развило да оскудна земља са мао оранице није могла довољно исхрањивати јако становништво. Због тога је по ослобођењу Лике отуда потекла већа струја насељеника која преко Сења долази у околину Бриња, а затим у Ћојлук 1699. године.

Марија Терезија правићи границу дужином реке Саве и Дунава насељавала је становништво Лике у те крајеве. Тако да су 1752/53 године Допуђе стигле у Срем, тачније Стару Пазову као граничари, добивши земљу и доста привилегија.

После Првог и Другог светског рата доста народа је отишло у колонизацију Славоније, Косова и Војводине, а много је народа отишло и на рад у Америку и Канаду.

До августа месеца 1995. године, у селу је било 13 кућа чељади, који су протерани у Србију, да би се 1998. вратило свега 5 кућа са мало чељади.

У Ћојлуку је постојао храм Преображења господњег, саграђен 1745. године. Усташе су га спалиле у Другом светском рату.

ИЗВОР: Гојко Кнежевић, “Удбина и њена села” (стр. 137-139). Податке дао Ранко Мајсторовић – Ранкић (2008.)

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.