Bratunac i okolna sela

2 komentara

1. 16. april 2018. u 08:40

   Vojislav Ananić

   BRATUNAC

   Život Bratunca pratio sam skoro od njegova nastanka kao posebnog naselja. Znam kako je rastao, znam šta su radili i kako su živeli njegovi i najstariji i najmlađi stanovnici, znam kako su se mučili, borili i stradali. Ali, Bratunac je kao naselje morao živeti zajednički život i sa ostalim okolnim, daljim i bližim naseljima, sa svima naseljima u srezu Srebreničkom.
   Bratunac se nalazi na levoj obali Drine, koja se u stara vremena zvala ANORLJE. Kao zasebno naselje nema još ni 100 godina, iako je taj kraj uvek bio naseljen, što se vidi po starim spomenicima u Voljevici, pod Gradcem, u Mramorju i ispod Mihaljevića. Kada jo Ramo Ibrahimović – Iktijarević iz Mihaljevića počeo da zida kuću 1898, kopajući temelje naišao je na istorijski nadgrobni spomenik. Ispitivanjem je ustanovljeno da je tu bila rimska naseobina koja je ležala kraj Drinskog puta, a da je centar naselja bio humak zvani crkvina-Gradina. Izgleda da je tu bio i neki manastir, zbog koga se i sada naziva jedan izvor »Kaluđerski izvor«.
   Godine 1858. otkopali su rudari u Sasama temelje stare Sašanske crkve i na njima sagradnli sadašnju crkvu. Posvećena je sv. Petru, kao što je bila i ona Srebrenička crkva, koja sada ne postoji.
   Kada je pravljen put Bjelovac-Sase-Gradina 1906, pored Saške reke, nađen je starinski novac, isti kao i onaj koji je ranije nađen u selu Sikirići. Nađeni novac nalazi se u Sarajevskom muzeju. Za vreme ovih radova u Srebrenici je bio kotarski predstojnik Retinger, koji je rukovodio ovim poslovima.
   Kao što nam je svima poznato, starih istorijskih spomenika ima i danas kraj Drine oko Sikirića, Loznice, Sasa, Voljevice, Podčauša, Mramorja i Mihaljevića, pa je na jednom mestu zapisano da je ovaj kraj pored Drine bio najnaseljeniji u celoj Bosni. ‘
   Tu gde je Bratunac u srednjem veku bila je carinarnica -đumrukana, zabeležena u starim spisima 1333. godine. U isto vreme pominje se i katolička crkva-manastir sv. Marije. Biće da je to bila crkva naseobnne trgovaca Dubrovčana, koji su bili katolici i u Podrinju imali svojih naselja. Sveštena lica te crkve su činili posebnu BRATOVŠTINU, što je, verovatno, dalo ime ovom prostoru na kome se razvno sadašnji Bratunac.
   Prostor Bratunac do pre 100 godina pripadao je trima selima: Suha, Repovac i Podčauš. Kada je 1896. godine bila ona strašna poplava Drine, pri čemu je voda nekoliko metara išla preko Višegradske ćuprije, bio je i Bratunac poplavljen. Zna se da je tada postojala stara džamija i ispod nje česma do koje je voda dopirala. Voda je tada odnela i dva čobana iz kuće Andrića iz sela Obadi. Dve godine posle ovoga, Bratunac se počeo naseljavati pridošlncama sa strane n iz okolnih sela, da se vremenom razvije u posebno naselje.
   Današnji Bratunac, dakle, osnvan je oko 1898, kada je došao i moj otac Pavle iz sela Žanjevice, srez Gacko, sa ženom Gospavom, rođenom Doder, i nas troje dece: Jovanka, Đorđina i ja, KOJI sam bio u četvrtoj godini. Onda je bilo svega pet kuća sa oko tridesetak stanovnika. Vuk Živanović sa porodicom stanovao je u svojoj kući, koja i danas postoji. Postojao je »Begov han« na mestu gde je sada kuća sveštenika Srboljuba Blažića. Bila je i ona pomenuta džamija na istom mestu gde je i sadašnja. Zatim drumarska kuća na mestu gde je sada banka i »Begov čardak« na mestu gde je sada kuća pok. Vase Popovića.
   Vuk Živanović je prvi građanin Bratunca. Vuk je bio dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu 1876-8. Imao je dva sina: Vasu i Ristu, i išli sa mnom u osnovnu školu. U hanu, koji je služio kao svratište prolaznicima n kiridžijama, bio je handžija Bahrija Jelkić. Drumar je bio Miladin Vuksić iz Slapašnice.
   U Begovom čardaku, pored Bratunca, bila je prva osnovna škola koja je osnovana kao škola sela Suha 1888; imala je pečat latinicom: OSNOVNA ŠKOLA SUHA. Kao prvi učitelj spominje se neki Lazić. Kada sam ja pošao u prvi razred, bio je učitelj Kosta Gnjatić. Kasnije je sagrađena nova škola preko puta banke. I sada postoji. U njoj su se smenjivali učitelji Neđelko Lazarević i Kosta Gnjatić, koji je bio ovde samo jednu godinu pa je premešten u Srebrenicu. Gnjatić je bio 1916. godine osuđen na smrt u Banjalučkom veleizdajničkom procesu. Kasnije su se smenjivali učitelji Ilija Lončar, Husein Efendić, Mladen Marković. Beata Gašić. Milojka Kićović, Ibrahim Ferhatbegović i drugi. U školi je radio samo jedan učitelj sa sva četiri razreda. Svaki đak nosio je svoju torbicu u kojoj je bila mala crna tablica za pisanje, spužva i pisalka. U školi se nalazila velika crna tabla sa kredom i spužvom, a mi đaci smo prozivani da na toj tabli pišemo i brišemo kose i uspravne linije, tačke i zapete i pojedina slova. Mi onda nismo znali šta je južno voće, šta je limun i narandža. O banani nije bilo ni govora. Đaci su dolazili peške u školu iz najudaljenijih sela. Ocenjivani smo crvenim, zelenim i belim kartama. Crvena je bila za odlične i vrlo dobre, zelena za dobre a bela za dovoljne i nedovoljne. Ja sam bio među najboljim đacima, uvek sam dobivao crvene karte, ali sam bio i među najnemirnijim đacima, za šta sam vrlo često dobivao batine. Kažnjavani smo šibama po dlanovima od dve do dvadeset šiba ili dok se šiba ne izlomi. Kažnjavani smo i klečanjem u ćošku na zrnima kukuruza i stajanjem u ćošku za vreme odmora.
   Na prostoru gde se sada nalazi kuća Vlajka Zarića imao je Avdibeg Rustanbegović nekoliko starih štala i šupa u kojima je držao stoku, odnosno kukuruz, pšenncu, zob i drugu hranu koju je sabirao od svojih kmetova. Jednu od ovih šupa dao je mome ocu, koji ju je popravio i donekle osposobio za stanovanje. Bilo je samo jedno odeljenje, a na sredini ognjište iznad koga su bile obešene verige. Na ognjištu je ložena vatra na kojoj se kuvalo i peklo, i oko koje smo se grejali, jer smo spavali u istome odeljenju. Ubrzo su se počeli u Bratunac i drugi doseljavati. Među prvima je bio i Mujaga Buljubašić, koji se posvetio trgovini, zatim Đorđo Nikolić, pekar, Đorđo Kostić sajdžija Štefan Sabo, kovač, Huso Dizdarević, kafecija, Marko Ćirić, lončar, došao iz Babušnice u Srbiji, i Drago Mićić, abadžija iz Podčauša.
   Mujaga Buljubašić, došao iz Suhe, imao je dva sina: Ibrahima i Mustafu, koji su se bavili trgovinom sve do likvidacije privatnih trgovačknih radnji. Đorđo Nikolić je imao sina Nikolu, koga su zvali Niko. On je bio dobrovoljac u prvom svetskom ratu, poginuo je u teškim borbama na Kajmakčalanu u istom okršaju kada je poginuo i komandant odreda vojvoda Vuk. Đorđo Kostić došao iz Nevesinja, nije imao dece. Ali je doveo bližeg rođaka Maksima Šekarića, koji je 1913. prebegao u Srbiju i javio se u dobrovoljce. Učestvovao je u mnogim borbama i nekoliko puta ranjavan; imao je nekoliko odlikovanja za hrabrost.
   Štefan Sabo imao je kovačku radnju i jedan vrlo čudan kolektiv koji je u ono vreme imao petodnevnu radnu nedelju. Taj kolektiv izgledao je ovako: bećar Savo, kovač, čika Franjo, kolar, Šepava Petra, služavka. Todo, pomoćni radnik i ljubavnik gazdarice Štefanove žene Milke. U petak posle podne obustavili bi rad i svi kolektnvno bi pošli na pijanku. Pilo se do iznemoglosti, a vrlo često pijanka se završavala međusobnom tučom. U ponedeljak rano svi su bili na svojim radnim mestima. Čim bi granulo proleće, bećar Savo i čika Franjo krenuli bi u frent odakle bi se opet vraćali u Bratunac pred zimu.
   Huso Dizdarević je došao iz Srebrenice; bio je neženja, imao je malu kafanicu, a prodavao je kafu i čaj, zimi salep a leti himber-zaslađena čista voda i zafarbana nekom crvenom bojom. Kafana je bila 5 h 3 metra sa tri prozora, dva sa ulice i jedan iz dvorišta. Mesto stakla na prozorima bila je nalepljena hartija pendžerlija. Pod u kafani bio je od zemlje. Bila su dva stola sa nogama ukopannm u zemlju, okolo stola bile su drvene klupe isto ukopane u zemlju. U jednom ćošku Huso je imao svoj krevet i posteljinu na čemu je spavao. Na zidu je imao policu, na kojoj je držao fildžane i džezvnce. Za vratima je držao kantu za vodu, kod kante je bilo obešeno jedno plehano lonče iz koga su mušterije pili vodu i sami se služili. Huso je bio ženomrzac, ali se često hvalio kako sanja lepe žene. Kada mu se to desi, on radnju ne otvara pre 9 – 10 sati, dok se ne okupa, kaže: grehota je služiti mušterije i izlaziti pred njih dok je đunup.
   Iste godine doselili su se iz moga sela Žanjevice moj stric Todor sa ženom Janjom, rođ. Rudović, i ćerkama: Jela, Savka i Stoja. Posle njih došli su iz istog sela Luka i Mile Savić, Mićo i Gavrilo Rončević. Todor Beatović i Mile Savić otvorili su trgovačke radnje. Mićo Rončević živeo je u Soloćuši. Ubili su ga šuckori u toku prvog svetskog rata. Todorove ćerke udale su se: Jela u Višegrad za Simu Milovanovića, Savka za Vasu Popovića, Stoja za moga ratnog druga Savu Petrovića, koji je umro u Bratuncu na Vasrs 1941. godine.
   Prva i prava novosagrađena kuća bila je ona u glavnoj ulici sada broj 80. Ta je kuća bila namenjena mome ocu, a sagradio ju je Avdibeg Rustanbegovnć. Čim je bila gotova, mi smo se uselili i otac je otvorno malu trgovačku radnju. Ovo je bila prva trgovačka radnja-dućan u Bratuncu. Ubrzo zatim počeli su se doseljavati i drugi zanatlije i trgovci. Među prvima otvorio je kovačku radnju Stanoje Zarić, rodom iz Slapašnice, koji je učio zanat u Čokešini kod Šapca. Prvi bratucački kovač Štefan Sabo, o kome sam već govorio, poginuo je odmah u početku rata 1914. Stanoje Zarić bio je osuđen u Banjalučkom veleizdajničkom procesu sa svojim bratom Neđeljkom. Stanoje je imao sina Dragu i ćerku Milku. Drago je bio učitelj. u Bratuncu, ali usled narušenog zdravlja otišao je u penziju. Kod Stanoja učio je zanat njegov rođak Vlajko Zarić. Čim je završio, Vlajko je otvorio sopstvenu kovačku radnju. Vlajko je bio vrlo vredan i radan čovek, on je izvršio skoro sve kovačke radove prilikom izgradnje mosta na Drini. Vlajko je bio zatvoren odmah po izbijanju rata 1914. i odveden u Arad sa ostalim iz Bratunca i okoline. Nekako u isto vreme otvorio je trgovačku radnju Jakov Stanojević, rodom iz Slapašnice. Jakov je ranije bio službenik u srezu u Srebrenici, a bio je oženjen sestrom Vase Popovića. Imao je ćerku Bosu, koja se kasnije udala za Peru Jovanovića, koji je bio poznati gostioničar. Iz Podčauša došli su Drago Mićić, Hakija Džanić i Nazif Džanić. Hakija je išao sa mnom u osnovnu školu, a Nazif je učio neku šerijatsku školu, zvali su ga mula Nazif. Iz Suhe je došao Jusufaga Verlašević i otvorio trgovačku radnju. U Bratuncu odnosno u Rakovcu živela su braća Čičići, koji su se odselili u Tursku još pre 1914. godine.
   Godine 1912. Vlajka Zarića i mene su zatvorili i sproveli stražarno u Srebrenicu pod sumljom da smo se spremali da bežimo u Srbiju. Za mene je otac dao neku garanciju da me puste, a Vlajko je ostao 30 dana zatvoren.
   Prva zgrada koja je u Bratuncu sagrađena za gostionicu, koja je imala i svoju kuglanu, postoji i danas. Vlasnik joj je Maksim Mićić. Zidao ju je Pajo Bojić iz Slapašnice. Ova zgrada bila je nekad moje vlasništvo. Ovu gostionicu vodio je Nikola Vučković, penzionisani žandarm. Nikola je bio oženjen Krstom Ristanović, a imali su sina Miloša, koji je bio svršio učiteljsku školu, ali je prerano umro od tuberkuloze, koja je u ono vreme strahovito harala u našem kraju. Krista je imala mlađu sestru Draginju, neobično čestitu, skromnu i poštenu devojku. Udala se za moga druga Ivana Maršeleka. Imali su sinove Dragu, Milana i Čedu. Drago je nestao u drugom svetskom ratu, Čedu su ubili nemački vojnici na zverski način u Bratuncu 1942. godine. Milan živi u Beogradu. On je generalni direktor trgovačkog preduzeća »Čelik« u Beogradu.
   U ono vreme u trgovinama je bio posve mali asortiman, svega nekoliko artikala: kafa, šećer, koji je izrađivan u glavama po 2-3 oke težine. Glave su zamotavane u deblju plavu hartiju. Ova se hartija upotrebljavala kao lek. Zatim je bilo u prodaji: zejtin, sveće lojanice (pravljene od loja), gas-petroleum, za osvetljenje, konjske potkovice i ekseri, koji su izrađivani u Varešu. Mnogo se prodavala hartija pendžerlija, koja se upotrebljavala mesto prozorskog stakla. Bilo je još u prodaji i kalaja i nišadora. U mnogim kućama upotrebljavao se luč mesto sveća ili lampi petrolejki, kojih je također bilo u prodaji. Trava rosanija prodavala se kao čaj protiv gujavica-pantljičare. Muslimani su upotrebljavali bur i hrmzu. Bur u zrnu stavljen je u tabut i odelo mrtvaca prilikom sahrane, a hrmzu su upotrebljavale muslimanske žene za skidanje dlaka. Kalaj i nišador upotrebljavao se za kalajisanje bakarnog posuđa, koga je bilo u upotrebi dosta a naročito kod muslimana.
   Sve do 1907. merilo se na oke i na aršin. Nepismsni su se služili rabošem, a njih je bilo mnogo.
   U Fakovićima na Drini službovao je kao mlad sveštenik Snmo Begović, od 1901. do 1908, kada je premešten na Sokolac. On je bio uspostavio vrlo prisne veze sa braćom Srbijancima preko Drine, iako je Drina bila granica. Blagodareći tim vezama on je uspeo da jedne noći preveze preko Drine jednoga retko dobrog konja. Kada je Simo, jašući konja, prolazio kroz Bratunac i Srebrenicu, svet je ostavljao sve poslove i izlazio na ulicu da vidi konjanika i konja kakvi su se retko viđali na našim putevima.
   Ovo je bio početak ilegalne trgovine sa Srbijom, koja se svakim danom sve više širila. Austrougarske vlasti nisu mogle sprečiti ovakvu vrstu trgovine, pa su donele odluku da se sva stoka (konji i goveda) žigošu. Za ovaj posao obučeni su naročiti službenici koji su imali zvaničan naziv REVIZOR. Izrađeni su specijalni metalni pečagi-muhuri sa brojevima koji su, kada se dobro užare, utiskivani stoci na vrat. Pod ovim broJevima vodio se registar sve postojeće stoke u našem srezu. U Fakovićima je bio revizor Dušan Mrkajić, koji je kasnije bio sa mnom u zatvoru. Nestao je u prvom svetskom ratu.
   Srbi su postili sve poste, a kojih je bilo skoro pola godine. Hleb je bio obavezno kukuruzni, kuvana hrana spravljala se bez masti ili zejtina, jedino nedeljom koristio se po malo zejtin. U zimsko doba za vreme posta trošila se suva riba jegulja koja Je dobavljana iz Čapljine. Bila je naročita poslastica da se sa kukuruznim hlebom jede maslenica. Maslenica je spravljan od pšeničnog brašna zamešana zejtinom, kod muslimana maslom. Muslimani su slavili dva ramazana: kurbanski i ramazanski. Ramazanski se obavezno postio i to preko celog dana bez ikakvog Jela i bez vode. U dane praznika posećivali su se prijatelji muslimani i pravoslavni da bi čestitali jedni drugima praznik.
   U Srebrenici je bio pazarni dan u ponedeljak. Toga dana obavezno su išli u Srebrenicu knezovi i muhtari na tembilj -referisanje kod kotarskog predstojnika. Tom prilikom dobivali su direktive za budući rad. Većina knezova i muhtara bili su nepismeni, mesto potpisa pritiskivali su prstom i nosili sa sobom male muhure-pečate. Kada je trebalo da budu primljeni kod predstoJnika, pred vratima njegove sobe morali su se izuti i u čarapama ulaziti. Dok su u hodniku sedeli i čekali da budu primljeni, oni su, prema ustaljenoj praksi, posve tiho razgova-rali – šaptali.
   Žandarmerijkih kasarni bnlo je na sve strane. U Drinjači, Polomu, Bratuncu, Kravici, Srebrenici, Skelanima, Tegarama, Fakovićima i na Visočniku.
   Vojska je bila stacionirana u Srebrenici i Bratuncu.
   Bolnica, lekara i apoteka nije bnlo u celom srezu Srebreničkom. Narod se lečio kako je ko znao, najviše raznim travama i drugim domaćim lekovima.
   Bolesnicima su popovi čitali molitve, hodže su pisali amajlije i zapise. Vračare su vračale svaka na svoj način, ponajviše su bajale, salivale stravu i izgonile nečiste pomoću bajanja.
   Zapisi su pisani guščijim perom na arapskom jeziku, mesto mastila upotrebljavao se razmućen čivit ili cedila trava avdika. Zapis je savijan u trougao, ušivan u neku krpicu i nošen oko vraga. Čivit se inače upotrebljavao za boJenje vune.
   Od reume i bolova u nogama lečilo se pomoću piJavnca, KOJIH je bilo mnogo u Adrovcu, jednoj močvari kod Križevičkog mosta. Bolesnici bi gaznli po vodi, a pijavice se lepile na gole noge i sisale krv, sisale su dok se ne napune, a onda bi same otpale. Mnogi su hvatali piJavice i nosili u flašama kući.
   Razni melemi obično su pravljeni na listu trave bokvice na kome se namaže meda ili masti pa se previja na ranu. Plava hartija u koju je pakovan šećer premaže se peraćim sapunom, preko toga premaže se žumancetom od jajeta pa se onda previje na mesto uboja.
   Tuberkuloza je harala na sve strane, umiralo je bespomoćno stanovništvo, nemajupi nikakvih lekova ni lekara.
   Najčuveniji »stomatolog-zubar« u celom kraju bio je Jovan Radić, vodeničar nz Borića. Kada mu dođe bolesnik, Jovan mu naredi da legne na zemlju pred vodenicom, klekne mu jednom nogom na grudi. levom rukom pritnsne mu na čelo, a desnom rukom nekim gvozdenim crnim kleštima izvadi zub. Pravilo je bilo da bolesnik ponese sobom izvađeni zub i da ne smije jaukati, da ga ne bi drugi zaboleli.
   Bratunac nije bno ni politička, ni katastarska opština. nego je bio. samo zaseok sela Suha. Katastarski je pripadao selima Suha, Repovac i Podčauš. Svako selo imalo ie svoga kneza ili muhtara. Bratunački muhtar bio je Husein Aga Karić. On nije bio pismen, pa se služio prstom i muhurom. Imao je sina Abdulaha. Išli smo zajedno u školu. Abdulah je bio prvi izabrani predsednik Bratunačke opštine 1927, kada se Bratunac izdvojio kao posebno naselje.
   Skoro cela teritorija pomenutih sela i okolina Bratunca, do 1918, pripadala je Avdibegu Rustanbegoviću, koji je imao 86 kuća kmetova. Sva zemlja, koju su obrađivali kmetovi, pripadala je begu. Od svih ubranih poljoprivrednih prihoda kmet je morao dati begu jednu trećinu. Za sakupljanje ovoga beg je imao svoje ljude – subaše, koji su se brnnuli i procenjivali količine dela koji begu pripada. Kmetovi su naročitu pažnju poklanjali subašama, mitili ih na razne načine, častili, gostili i priređivali što bogatije dočeke da bi manje izdvojili za bega. Subaše nisu bili ni malo stidljivi, nego su i sami tražili razne đakonije. Ima jedna uzrečica, kako subaša postupa kada dolazi kmetu u kuću: »Vlahinjo, skidaj tavu, da objesim pušku«.
   Pored pomenute trećine, koju je kmet davzo begu, morao dati jednu desetinu državi, ili, kako se onda govorilo, caru.
   Za ovaj posao bili su angažovani stalni službenici. koji su se zvali sekutori ili desečari. Desečari su bili isluženi austrijski vojiici koJi su bili pismeni.
   Kmetovski odnosi likvidirani su po oslobođenju zemlje i završetku Prvog svetskog rata. Kmetovima je data zemlja u vlasništvo, a begovima su date agrarne obveznice, kao naknada.
   Na mestu gde se sada nalazi most preko Drkne, prema Ljuboviji, bile su zgrade u kojima su pre 1918. bile smeštene austrijska carinarnica – đumruk, žandarmerijska kasarna n kasarna za finanse. Šef carinarnice bio je Zambal, šef finansijske službe Kačavenda a žandarmerijske Šobot. U blizini ovih zgrada bili su magacini za smeštaj guber-vode, koja se dovozila sa izvora Gubera, kod Srebrenice. Ova lekovita voda pakovana je u boce od 3 dl. Upakovana voda vožena je dereglijama, niz Drnnu, do Bosanske Rače, gde je pretovarana u vagone i otpremana u inostranstvo. Kao lekovita voda bila je čuvena i mnogo se tražila u inostranstvu, dok ju je kod nas retko ko trošio. Pomenuo sam dereglije, 10 kojih danas nema; u njima se vozila razna roba, do istovarnih stanica, niz Drinu. Kada je trebalo dereglije vratiti uzvodno, njih su vukli konopcima preko ramena 5-10 ljudi. Natovarena dereglija puštana je nizvodno, bez radne snage, samo sa kormilarom- prednjakom. OvaJ posao su, uglavnom, radili splavari sa Diviča, kod Zvornika. Dok se nisu izgradile električne centrale u Zvorniku i Bajinoj Bašti, niz Drinu su spuštane desetine hiljada kubika razne oble građe, u splavovima. Splavarenjem su se bavili isključivo radnici iz okolne Bajine Bašte i sa Diviča.

   Izvor: Đorđe Beatović – Bratunac i okolina u mojim sećanjima

   Odgovori

   • 17. maj 2023. u 11:06

     Tomislav Krsmanović

     Opština Bratunac pljačka …. http://svetlost.org/Pljacka_u_Bratuncu.pdf

     Odgovori