Братунац и околна села

2 коментара

1. 16. април 2018. у 08:40

   Војислав Ананић

   БРАТУНАЦ

   Живот Братунца пратио сам скоро од његова настанка као посебног насеља. Знам како је растао, знам шта су радили и како су живели његови и најстарији и најмлађи становници, знам како су се мучили, борили и страдали. Али, Братунац је као насеље морао живети заједнички живот и са осталим околним, даљим и ближим насељима, са свима насељима у срезу Сребреничком.
   Братунац се налази на левој обали Дрине, која се у стара времена звала АНОРЉЕ. Као засебно насеље нема још ни 100 година, иако је тај крај увек био насељен, што се види по старим споменицима у Вољевици, под Градцем, у Мраморју и испод Михаљевића. Када јо Рамо Ибрахимовић – Иктијаревић из Михаљевића почео да зида кућу 1898, копајући темеље наишао је на историјски надгробни споменик. Испитивањем је установљено да је ту била римска насеобина која је лежала крај Дринског пута, а да је центар насеља био хумак звани црквина-Градина. Изгледа да је ту био и неки манастир, због кога се и сада назива један извор »Калуђерски извор«.
   Године 1858. откопали су рудари у Сасама темеље старе Сашанске цркве и на њима саграднли садашњу цркву. Посвећена је св. Петру, као што је била и она Сребреничка црква, која сада не постоји.
   Када је прављен пут Бјеловац-Сасе-Градина 1906, поред Сашке реке, нађен је старински новац, исти као и онај који је раније нађен у селу Сикирићи. Нађени новац налази се у Сарајевском музеју. За време ових радова у Сребреници је био котарски предстојник Ретингер, који је руководио овим пословима.
   Као што нам је свима познато, старих историјских споменика има и данас крај Дрине око Сикирића, Лознице, Саса, Вољевице, Подчауша, Мраморја и Михаљевића, па је на једном месту записано да је oвaj крај поред Дрине био најнасељенији у целој Босни. ‘
   Ту где је Братунац у средњем веку била је царинарница -ђумрукана, забележена у старим списима 1333. године. У исто време помиње се и католичка црква-манастир св. Марије. Биће да је то била црква насеобнне трговаца Дубровчана, који су били католици и у Подрињу имали својих насеља. Свештена лица те цркве су чинили посебну БРАТОВШТИНУ, што је, вероватно, дало име овом простору на коме се развно садашњи Братунац.
   Простор Братунац до пре 100 година припадао је трима селима: Суха, Реповац и Подчауш. Када је 1896. године била она страшна поплава Дрине, при чему је вода неколико метара ишла преко Вишеградске ћуприје, био је и Братунац поплављен. Зна се да је тада постојала стара џамија и испод ње чесма до које је вода допирала. Вода је тада однела и два чобана из куће Андрића из села Обади. Две године после овога, Братунац се почео насељавати придошлнцама са стране н из околних села, да се временом развије у посебно насеље.
   Данашњи Братунац, дакле, оснван je око 1898, када је дошао и мој отац Павле из села Жањевице, срез Гацко, са женом Госпавом, рођеном Додер, и нас троје деце: Јованка, Ђорђина и ја, КОЈИ сам био у четвртој години. Онда је било свега пет кућа са око тридесетак становника. Вук Живановић са породицом становао је у својој кући, која и данас постоји. Постојао је »Бегов хан« на месту где је сада кућа свештеника Србољуба Блажића. Била је и она поменута џамија на истом месту где је и садашња. Затим друмарска кућа на месту где је сада банка и »Бегов чардак« на месту где је сада кућа пок. Васе Поповића.
   Вук Живановић је први грађанин Братунца. Вук је био добровољац у Српско-турском рату 1876-8. Имао је два сина: Васу и Ристу, и ишли са мном у основну школу. У хану, који је служио као свратиште пролазницима н кириџијама, био је ханџија Бахрија Јелкић. Друмар је био Миладин Вуксић из Слапашнице.
   У Беговом чардаку, поред Братунца, била је прва основна школа која је основана као школа села Суха 1888; имала је печат латиницом: ОСНОВНА ШКОЛА СУХА. Као први учитељ спомиње се неки Лазић. Када сам ја пошао у први разред, био је учитељ Коста Гњатић. Касније је саграђена нова школа преко пута банке. И сада постоји. У њој су се смењивали учитељи Неђелко Лазаревић и Коста Гњатић, који је био овде само једну годину па је премештен у Сребреницу. Гњатић је био 1916. године осуђен на смрт у Бањалучком велеиздајничком процесу. Касније су се смењивали учитељи Илија Лончар, Хусеин Ефендић, Младен Марковић. Беата Гашић. Милојка Кићовић, Ибрахим Ферхатбеговић и други. У школи је радио само један учитељ са сва четири разреда. Сваки ђак носио је своју торбицу у којој је била мала црна таблица за писање, спужва и писалка. У школи се налазила велика црна табла са кредом и спужвом, а ми ђаци смо прозивани да на тој табли пишемо и бришемо косе и усправне линије, тачке и запете и поједина слова. Ми онда нисмо знали шта је јужно воће, шта је лимун и наранџа. О банани није било ни говора. Ђаци су долазили пешке у школу из најудаљенијих села. Оцењивани смо црвеним, зеленим и белим картама. Црвена je била за одличне и врло добре, зелена за добре а бела за довољне и недовољне. Ја сам био међу најбољим ђацима, увек сам добивао црвене карте, али сам био и међу најнемирнијим ђацима, за шта сам врло често добивао батине. Кажњавани смо шибама по длановима од две до двадесет шиба или док се шиба не изломи. Кажњавани смо и клечањем у ћошку на зрнима кукуруза и стајањем у ћошку за време одмора.
   На простору где се сада налази кућа Влајка Зарића имао је Авдибег Рустанбеговић неколико старих штала и шупа у којима је држао стоку, односно кукуруз, пшеннцу, зоб и другу храну коју је сабирао од својих кметова. Једну од ових шупа дао је моме оцу, који ју је поправио и донекле оспособио за становање. Било је само једно одељење, а на средини огњиште изнад кога су биле обешене вериге. На огњишту је ложена ватра на којој се кувало и пекло, и око које смо се грејали, јер смо спавали у истоме одељењу. Убрзо су се почели у Братунац и други досељавати. Међу првима је био и Мујага Буљубашић, који се посветио трговини, затим Ђорђо Николић, пекар, Ђорђо Костић сајџија Штефан Сабо, ковач, Хусо Диздаревић, кафеција, Марко Ћирић, лончар, дошао из Бабушнице у Србији, и Драго Мићић, абаџија из Подчауша.
   Мујага Буљубашић, дошао из Сухе, имао је два сина: Ибрахима и Мустафу, који су се бавили трговином све до ликвидације приватних трговачкних радњи. Ђорђо Николић је имао сина Николу, кога су звали Нико. Он je био добровољац у првом светском рату, погинуо је у тешким борбама на Кајмакчалану у истом окршају када је погинуо и командант одреда војвода Вук. Ђорђо Костић дошао из Невесиња, није имао деце. Али је довео ближег рођака Максима Шекарића, који је 1913. пребегао у Србију и јавио се у добровољце. Учествовао је у многим борбама и неколико пута рањаван; имао је неколико одликовања за храброст.
   Штефан Сабо имао је ковачку радњу и један врло чудан колектив који је у оно време имао петодневну радну недељу. Тај колектив изгледао је овако: бећар Саво, ковач, чика Фрањо, колар, Шепава Петра, служавка. Тодо, помоћни радник и љубавник газдарице Штефанове жене Милке. У петак после подне обуставили би рад и сви колектнвно би пошли на пијанку. Пило се до изнемоглости, а врло често пијанка се завршавала међусобном тучом. У понедељак рано сви су били на својим радним местима. Чим би грануло пролеће, бећар Саво и чика Фрањо кренули би у френт одакле би се опет враћали у Братунац пред зиму.
   Хусо Диздаревић је дошао из Сребренице; био је нежења, имао је малу кафаницу, а продавао је кафу и чај, зими салеп а лети химбер-заслађена чиста вода и зафарбана неком црвеном бојом. Кафана је била 5 х 3 метра са три прозора, два са улице и један из дворишта. Место стакла на прозорима била је налепљена хартија пенџерлија. Под у кафани био је од земље. Била су два стола са ногама укопаннм у земљу, около стола биле су дрвене клупе исто укопане у земљу. У једном ћошку Хусо је имао свој кревет и постељину на чему је спавао. На зиду је имао полицу, на којој је држао филџане и џезвнце. За вратима је држао канту за воду, код канте је било обешено једно плехано лонче из кога су муштерије пили воду и сами се служили. Хусо је био женомрзац, али се често хвалио како сања лепе жене. Када му се то деси, он радњу не отвара пре 9 – 10 сати, док се не окупа, каже: грехота је служити муштерије и излазити пред њих док је ђунуп.
   Исте године доселили су се из мога села Жањевице мој стриц Тодор са женом Јањом, рођ. Рудовић, и ћеркама: Јела, Савка и Стоја. После њих дошли су из истог села Лука и Миле Савић, Мићо и Гаврило Рончевић. Тодор Беатовић и Миле Савић отворили су трговачке радње. Мићо Рончевић живео је у Солоћуши. Убили су га шуцкори у току првог светског рата. Тодорове ћерке удале су се: Јела у Вишеград за Симу Миловановића, Савка за Васу Поповића, Стоја за мога ратног друга Саву Петровића, који је умро у Братунцу на Васрс 1941. године.
   Прва и права новосаграђена кућа била је она у главној улици сада број 80. Та је кућа била намењена моме оцу, а саградио ју је Авдибег Рустанбеговнћ. Чим је била готова, ми смо се уселили и отац је отворно малу трговачку радњу. Ово је била прва трговачка радња-дућан у Братунцу. Убрзо затим почели су се досељавати и други занатлије и трговци. Међу првима отворио је ковачку радњу Станоје Зарић, родом из Слапашнице, који је учио занат у Чокешини код Шапца. Први братуцачки ковач Штефан Сабо, о коме сам већ говорио, погинуо је одмах у почетку рата 1914. Станоје Зарић био је осуђен у Бањалучком велеиздајничком процесу са својим братом Неђељком. Станоје је имао сина Драгу и ћерку Милку. Драго је био учитељ. у Братунцу, али услед нарушеног здравља отишао је у пензију. Код Станоја учио је занат његов рођак Влајко Зарић. Чим је завршио, Влајко је отворио сопствену ковачку радњу. Влајко је био врло вредан и радан човек, он је извршио скоро све ковачке радове приликом изградње моста на Дрини. Влајко је био затворен одмах по избијању рата 1914. и одведен у Арад са осталим из Братунца и околине. Некако у исто време отворио је трговачку радњу Јаков Станојевић, родом из Слапашнице. Јаков је раније био службеник у срезу у Сребреници, а био је ожењен сестром Васе Поповића. Имао је ћерку Босу, која се касније удала за Перу Јовановића, који је био познати гостионичар. Из Подчауша дошли су Драго Мићић, Хакија Џанић и Назиф Џанић. Хакија је ишао са мном у основну школу, а Назиф је учио неку шеријатску школу, звали су га мула Назиф. Из Сухе је дошао Јусуфага Верлашевић и отворио трговачку радњу. У Братунцу односно у Раковцу живела су браћа Чичићи, који су се одселили у Турску још пре 1914. године.
   Године 1912. Влајка Зарића и мене су затворили и спровели стражарно у Сребреницу под сумљом да смо се спремали да бежимо у Србију. За мене је отац дао неку гаранцију да ме пусте, а Влајко је остао 30 дана затворен.
   Прва зграда која је у Братунцу саграђена за гостионицу, која је имала и своју куглану, постоји и данас. Власник јој је Максим Мићић. Зидао ју је Пајо Бојић из Слапашнице. Ова зграда била је некад моје власништво. Ову гостионицу водио је Никола Вучковић, пензионисани жандарм. Никола је био ожењен Крстом Ристановић, а имали су сина Милоша, који је био свршио учитељску школу, али је прерано умро од туберкулозе, која је у оно време страховито харала у нашем крају. Криста је имала млађу сестру Драгињу, необично честиту, скромну и поштену девојку. Удала се за мога друга Ивана Маршелека. Имали су синове Драгу, Милана и Чеду. Драго је нестао у другом светском рату, Чеду су убили немачки војници на зверски начин у Братунцу 1942. године. Милан живи у Београду. Он је генерални директор трговачког предузећа »Челик« у Београду.
   У оно време у трговинама је био посве мали асортиман, свега неколико артикала: кафа, шећер, који је израђиван у главама по 2-3 оке тежине. Главе су замотаване у дебљу плаву хартију. Ова се хартија употребљавала као лек. Затим је било у продаји: зејтин, свеће лојанице (прављене од лоја), гас-петролеум, за осветљење, коњске потковице и ексери, који су израђивани у Варешу. Много се продавала хартија пенџерлија, која се употребљавала место прозорског стакла. Било је још у продаји и калаја и нишадора. У многим кућама употребљавао се луч место свећа или лампи петролејки, којих је такођер било у продаји. Трава росанија продавала се као чај против гујавица-пантљичаре. Муслимани су употребљавали бур и хрмзу. Бур у зрну стављен је у табут и одело мртваца приликом сахране, а хрмзу су употребљавале муслиманске жене за скидање длака. Калај и нишадор употребљавао се за калајисање бакарног посуђа, кога је било у употреби доста а нарочито код муслимана.
   Све до 1907. мерило се на оке и на аршин. Неписмсни су се служили рабошем, а њих је било много.
   У Факовићима на Дрини службовао је као млад свештеник Снмо Беговић, од 1901. до 1908, када је премештен на Соколац. Он је био успоставио врло присне везе са браћом Србијанцима преко Дрине, иако је Дрина била граница. Благодарећи тим везама он је успео да једне ноћи превезе преко Дрине једнога ретко доброг коња. Када је Симо, јашући коња, пролазио кроз Братунац и Сребреницу, свет је остављао све послове и излазио на улицу да види коњаника и коња какви су се ретко виђали на нашим путевима.
   Ово је био почетак илегалне трговине са Србијом, која се сваким даном све више ширила. Аустроугарске власти нису могле спречити овакву врсту трговине, па су донеле одлуку да се сва стока (коњи и говеда) жигошу. За овај посао обучени су нарочити службеници који су имали званичан назив РЕВИЗОР. Израђени су специјални метални печаги-мухури са бројевима који су, када се добро ужаре, утискивани стоци на врат. Под овим броЈевима водио се регистар све постојеће стоке у нашем срезу. У Факовићима је био ревизор Душан Мркајић, који је касније био са мном у затвору. Нестао је у првом светском рату.
   Срби су постили све посте, а којих је било скоро пола године. Хлеб је био обавезно кукурузни, кувана храна справљала се без масти или зејтина, једино недељом користио се по мало зејтин. У зимско доба за време поста трошила се сува риба јегуља која Је добављана из Чапљине. Била је нарочита посластица да се са кукурузним хлебом једе масленица. Масленица је справљан од пшеничног брашна замешана зејтином, код муслимана маслом. Муслимани су славили два рамазана: курбански и рамазански. Рамазански се обавезно постио и то преко целог дана без икаквог Јела и без воде. У дане празника посећивали су се пријатељи муслимани и православни да би честитали једни другима празник.
   У Сребреници је био пазарни дан у понедељак. Тога дана обавезно су ишли у Сребреницу кнезови и мухтари на тембиљ -реферисање код котарског предстојника. Том приликом добивали су директиве за будући рад. Већина кнезова и мухтара били су неписмени, место потписа притискивали су прстом и носили са собом мале мухуре-печате. Када је требало да буду примљени код предстоЈника, пред вратима његове собе морали су се изути и у чарапама улазити. Док су у ходнику седели и чекали да буду примљени, они су, према устаљеној пракси, посве тихо разгова-рали – шаптали.
   Жандармеријких касарни бнло је на све стране. У Дрињачи, Полому, Братунцу, Кравици, Сребреници, Скеланима, Тегарама, Факовићима и на Височнику.
   Војска је била стационирана у Сребреници и Братунцу.
   Болница, лекара и апотека није бнло у целом срезу Сребреничком. Народ се лечио како je ко знао, највише разним травама и другим домаћим лековима.
   Болесницима су попови читали молитве, хоџе су писали амајлије и записе. Врачаре су врачале свака на свој начин, понајвише су бајале, саливале страву и изгониле нечисте помоћу бајања.
   Записи су писани гушчијим пером на арапском језику, место мастила употребљавао се размућен чивит или цедила трава авдика. Запис је савијан у троугао, ушиван у неку крпицу и ношен око врага. Чивит се иначе употребљавао за боЈење вуне.
   Од реуме и болова у ногама лечило се помоћу пиЈавнца, КОЈИХ је било много у Адровцу, једној мочвари код Крижевичког моста. Болесници би газнли по води, а пијавице се лепиле на голе ноге и сисале крв, сисале су док се не напуне, а онда би саме отпале. Многи су хватали пиЈавице и носили у флашама кући.
   Разни мелеми обично су прављени на листу траве боквице на коме се намаже меда или масти па се превија на рану. Плава хартија у коју је пакован шећер премаже се пераћим сапуном, преко тога премаже се жуманцетом од јајета па се онда превије на место убоја.
   Туберкулоза је харала на све стране, умирало је беспомоћно становништво, немајупи никаквих лекова ни лекара.
   Најчувенији »стоматолог-зубар« у целом крају био је Јован Радић, воденичар нз Борића. Када му дође болесник, Јован му нареди да легне на земљу пред воденицом, клекне му једном ногом на груди. левом руком притнсне му на чело, а десном руком неким гвозденим црним клештима извади зуб. Правило је било да болесник понесе собом извађени зуб и да не смије јаукати, да га не би други заболели.
   Братунац није бно ни политичка, ни катастарска општина. него је био. само засеок села Суха. Катастарски је припадао селима Суха, Реповац и Подчауш. Свако село имало ie свога кнеза или мухтара. Братуначки мухтар био је Хусеин Ага Карић. Он није био писмен, па се служио прстом и мухуром. Имао је сина Абдулаха. Ишли смо заједно у школу. Абдулах је био први изабрани председник Братуначке општине 1927, када се Братунац издвојио као посебно насеље.
   Скоро цела територија поменутих села и околина Братунца, до 1918, припадала је Авдибегу Рустанбеговићу, који је имао 86 кућа кметова. Сва земља, коју су обрађивали кметови, припадала је бегу. Од свих убраних пољопривредних прихода кмет је морао дати бегу једну трећину. За сакупљање овога бег је имао своје људе – субаше, који су се брннули и процењивали количине дела који бегу припада. Кметови су нарочиту пажњу поклањали субашама, митили их на разне начине, частили, гостили и приређивали што богатије дочеке да би мање издвојили за бега. Субаше нису били ни мало стидљиви, него су и сами тражили разне ђаконије. Има једна узречица, како субаша поступа када долази кмету у кућу: »Влахињо, скидај таву, да објесим пушку«.
   Поред поменуте трећине, коју је кмет давзо бегу, морао дати једну десетину држави, или, како се онда говорило, цару.
   За овај посао били су ангажовани стални службеници. који су се звали секутори или десечари. Десечари су били ислужени аустријски војиици коЈи су били писмени.
   Кметовски односи ликвидирани су по ослобођењу земље и завршетку Првог светског рата. Кметовима је дата земља у власништво, а беговима су дате аграрне обвезнице, као накнада.
   На месту где се сада налази мост преко Дркне, према Љубовији, биле су зграде у којима су пре 1918. биле смештене аустријска царинарница – ђумрук, жандармеријска касарна н касарна за финансе. Шеф царинарнице био је Замбал, шеф финансијске службе Качавенда а жандармеријске Шобот. У близини ових зграда били су магацини за смештај губер-воде, која се довозила са извора Губера, код Сребренице. Ова лековита вода пакована је у боце од 3 дл. Упакована вода вожена је дереглијама, низ Дрнну, до Босанске Раче, где је претоварана у вагоне и отпремана у иностранство. Као лековита вода била је чувена и много се тражила у иностранству, док ју је код нас ретко ко трошио. Поменуо сам дереглије, 10 којих данас нема; у њима се возила разна роба, до истоварних станица, низ Дрину. Када је требало дереглије вратити узводно, њих су вукли конопцима преко рамена 5-10 људи. Натоварена дереглија пуштана је низводно, без радне снаге, само са кормиларом- предњаком. ОваЈ посао су, углавном, радили сплавари са Дивича, код Зворника. Док се нису изградиле електричне централе у Зворнику и Бајиној Башти, низ Дрину су спуштане десетине хиљада кубика разне обле грађе, у сплавовима. Сплаварењем су се бавили искључиво радници из околне Бајине Баште и са Дивича.

   Извор: Ђорђе Беатовић – Братунац и околина у мојим сећањима

   Одговори

   • 17. мај 2023. у 11:06

     Томислав Крсмановић

     Opština Bratunac pljačka …. http://svetlost.org/Pljacka_u_Bratuncu.pdf

     Одговори