Тител и околна села

14 коментара

1. 19. април 2014. у 22:14

   VUKOSAV DUDARIN

   lepo zamisljeno

   Одговори

2. 14. август 2017. у 12:11

   vojislav ananić

   ТИТЕЛ

   Тител је старо насеље, са Бачем најстарије насеље у Бачкој. Захваљујући свом положају са доминантним брегом над пространом равницом и рекама које га окружују (Тиса, Дунав, Бегеј), Тител је одувек био погодан за насељавање.
   На његовом тлу су некада живели Дачани, па потом келтска племена. Почетком нове ере, простор који су некада насељавали Дачани и Скордици, насељава сарматско племе јазиги. Прве писане римске споменике налазимо у развалинама на Тителском брегу крајем И века нове ере. Римљани подижу и своје утврђење, чији ће остаци бити до краја развучени тек 1790. године када су досељеници из правца Београда градили своје куће у Тителу користећи грађу из старих римских зидина.
   На територији данашњег Титела смењивала су се током периода сеобе народа монголска племена Хуни, Авари, Протобугари, германска племена, затим Готи, Гепиди и Словени.
   Мађари су почели да се насељавају у Панонску низију крајем IX, да би средином X века владали подручјем око ушћа Тисе у Дунав.Тител се у то време помиње као утврђено насеље. Крајем XI века мађарски краљ Ласло И основао је у Тителу августински манастир чиме почиље нови период у развоју насеља. Овај добро ситуирани манастир уживао је велики углед у Угарској, а његове старешине деценијама су вршиле дужност краљевских канцелара или вицеканцелара. Средином XII века забележено је да је Тител многољудно место, да његови становници имају велике поседе и добре животне услове. Од краја XIV века тителски каптол је био највећи велепоседник у јужном делу Бачке. Око 1440. Тител је био део поседа деспота Ђурђа Бранковића, који је добио као мађарски вазал.
   С обзиром на све већу опасност од Турака, кардинал Тома Бакач, пропозит тителски, 1500. године повећава утврђени град. После пада Београда под турску власт (1521) стратегијски значај тителске тврђаве расте, њој се намењује главна улога у заштити јужне границе од надирања турске војске. Марта месеца 1526. године град ипак освајају Турци. Пошто су Мађари напустили насеље пред Турцима, августински манастир је опустео. Од 1541. Тител је седиште нахије Сегединског санџака.
   Вредне податке о насељу за време турске окупације даје Евлија Челебија, који је забележио да су у Тителу на почетку XVII века постојале три џамије, две текије, три медресе и четири школеза стицање основних знања. Ту је био и један амам, пространа чаршија, базар са 70 дућана и ханова, као и три стотине складишта за со. Тител је у турској власти био све до 1688. да би до склапања Карловачког мира 1699. стално прелазио из руку аустријске војске у турске руке и обрнуто. У тим борбама је београдски Џафер-паша спалио 1695. године утврђени град, побивши пре тога српску посаду града од хиљаду војника са заповедником Стефаном Проданом Штетом. Интересантан је податак да су војници српског заповедника били смештени у земуницама око тврђаве. Оцењујући положај и значај тврђаве, Турци су одредбама Карловачког мира (1699) изричито тражили да се она више не може обнављати, па се њени остаци данас само назиру.
   Након потписивања Карловачког мира 1699. године, Аустија је формирала Подунавску, Потиску и Поморишку војну границу.
   Тител је до 1747. године био у саставу Подунавске крајине, а потом кратко у саставу Потиске. Када су развојачене Потиска и Поморишка крајина (граница), ушао је у састав Потиског диштрикта, чије је седиште било у Бечеју. 1763. Тител постаје седиште шајкашког батаљона, кога су сачињавали, поред Титељана и граничари 13 околних насеља. Крај између Дунава, Тисе и Великог канала, све до Темерина и Надаља добио је име Шајкашка. Први командант батаљона био је Србин Арон Станисављевић. Основни задаци и дужности шајкаша (војника) били су регулисани посебним актом, такозваном Регуламентом. По њему су шајкаши били обавезни да према царевом нахођењу врше војне службе у рату и миру, на копну и води, да се брину о општој безбедности на Дунаву, Тиси и Сави и да штите становништво од упада разбојника. Сваког пролећа сви шајкаши су долазили у Тител на обуку која је трајала по недељу дана.
   Нови статус насеља свакако се одразио у градитељском корпусу. Већина јавних објеката и кућа била је порушена током војних сукоба у турско-аустријским ратовима. У Тителу, седишту Шајкашког батаљона, по подацима описа Франца Енгела 1786. године било је 176 граничарских кућа које су делимично биле саграђене од набоја, а делимично од цигле. Наводи се да је Тител грађен правилно и да има „илирску“ (српску) школу, православну цркву и парохијски дом, католичку капелу, квартир за команду батаљона и кантона, станове за капетана, аздитора, поручника, батаљонског хирурга, за профуза, ађутанта, канцеларију рачуноводства, стару главну стражару, гостионицу, ковачницу, касапницу, оружницу, пристанишну стражару, барутану, спремиште за шајке и понтоне и шест државних бунара. У документима се наводи и скела за превоз преко Тисе у Банат.
   У саставу Батаљона Тител остаје до 1873. када је развојачен и укључен у Бач-бодрошку жупанију. Територија Батаљона је подељена на тителски и жабаљски срез. Уследио је нови начин организације живота на овим просторима. У другој половини XIX века па до Првог светског рата и између ратова, у Тителу се бележи градитељска делатност која је оставила вредна здања као сведочанство о развијеном друштвеном, културном и верском животу.
   Насељена места општине Тител су:
   Вилово, Гардиновци, Лок, Мошорин, Тител и Шајкаш.

   Одговори

3. 17. август 2017. у 09:51

   vojislav ananić

   Вилово село на плавинама два сурдука
   Фото прича: Ненад Глишић

   Вилово је смештено уз саму западну страну Тителског брега, на плавинама Великог сурдука и сурдука Стражилово. У време формирања Шајкашког батаљона Вилово је било повезано са осталим насељима скелом на Виловачкој бари, па отуда и презиме Скелеџић у Вилову. Касније је подигнут насип, не зна се када, али се помиње 1783. године. На северозападном делу виловачког атара постоји потез ”Селиште” који указује на то да је неко старо село негда било онамо. Пошто не постоје сигурнији подаци, не би се могло рећи је ли ово село претеча Вилова.

   (Текст Драган Колак – магазин Равница, 2008)

   У једном од ранијих постова говори се о томе да су границе атара биле означене хумкама. Врло је вероватно да је ова хумка људска творевина и да је временом снижена и изобличена орањем. Да ли је и ово била гранична хумка – не знам.

   Први помен Вилова налази се у дефтеру за Сегедински санџак из 1549. године. Онде се каже да село Филова припада тителској нахији. У попису из те године помињу се ожењене мушке главе Ђура Михаил, Иван Војин, Вук Радован, Војин Радован и Степан Петровић. Били су ово први познати житељи Вилова. Под именом Филово забележено је и у крушевском поменику. Помиње се 1702. пошто је формиран шанац. Већ 1715. Вилово се помиње као утврђење, а у попису из 1720. помиње се 25 домаћина. Око 1740. има седамдесетак пореских глава.
   После Карловачког мира у саставу је Славонског генералата, а од 1745. укључено је у Потиску војну границу. Вилово је једно од првих шест провинцијалних места које је узето при формирању Шајкашког батаљона и од 1763. до 1873. село је припадало њему. Приликом оснивања Батаљона за општину Вилово одређен је земљишни посед од 1.822 јутра и 250 кв. хвати. За ово време број домова у Вилову остао је скоро непромењен. (Текст Драган Колак – магазин Равница, 2008).

   У ове крајеве Срби су почели да се досељавају после Косовског боја. Сеобе нашег народа из западних и јужних крајева у Бачку трајале су и кроз цели 18. век.
   Наш народ у Бачкој досељенике из Лике, Баније, Босне, Далмације или Мале Влашке називао је ”шијацима”. Шијака из Далмације било је нарочито много у Вилову. Презиме Влаовић, на пример, је шијачког порекла, Вла од Власи из Босне и Далмације. Рошул је презиме румунског, влашког порекла. Број становника Вилова за последњих 130 година је осцилирао. Од Другог светског рата број становника је у сталном опадању. По попису из 2002, било је 1.103 становника, од којих је око 90 одсто Срба, а има Мађара, Рома и других. Виловачки атар има 2.633,27 хектара површине. (Текст Драган Колак – магазин Равница, 2008)

   На Мајској скупштини (3. мај 1848.) у Сремским Карловцима, на којој је проглашено Српско Војводство, општину Вилово представљао је народни изасланик Димитрије Лазарчев.

   У Српском народном покрету 1848-9. код Вилова се 26. маја 1849. одиграла велика битка, у којој је командант мађарске војске Мориц Перцел напао положаје царске војске, Книћанинових добровољаца и народне војске. Напад је одбијен херојским држањем Срба. (Текст Драган Колак – магазин Равница, 2008)

   После укидања Батаљона, 1873, Вилово постаје део тителског среза. На изборима за мађарски парламент песник Лаза Костић односи незапамћену победу у шајкашком изборном округу на св. Луку 1873.године. Његов главни помагач био је угледни тителски трговац Миша Крестић. Сутрадан су Титељани до Вилова испратили свог изабраног посланика и остале шајкашке бираче. У Вилову је Крестић на растанку одржао опроштајну беседу, не слутећи да ће му то бити последња. Последње речи су му биле: ”Браћо! Овде на Вилову одржасмо године 1849. последњу победу на бојноме пољу, овде сад такође славимо победу, али мирну победу, победу свести – хвала вам, свесна браћо!” На Крестићевом укопу говорио је, поред Лазе Костића, тителски учитељ Милан Јовановић и виловачки парох Аћим Анастасијевић. (Текст Драган Колак – магазин Равница, 2008)

   На Митровдан 1918. у Вилово улази српска краљевска војска. Вилово се онда нашло у новој држави – Краљевини Србији. При крају Другог светског рата, 22. октобра 1944, Вилово је ослобођено од фашистичких окупатора.
   (Текст Драган Колак – магазин Равница, 2008)

   О години отварања школе у Вилову истраживачи се споре. Међутим, неспоран је податак да ”илирска” (тј. српска) школа у Вилову ради од 1785. године. Већ 1804. школа нема своју зграду, а нова се гради 1840, па 1872. године. Први познати учитељ био је Аврам Милетић, деда Светозара Милетића. Садашња зграда основне школе грађена је седамдесетих година 20. века. После 1908. изграђена је мала болница за заразне болести. (Текст Драган Колак – магазин Равница, 2008)

   Изграђена је 1806. на месту црквене грађевине из 1745. Конципирана је у духу класицизма, са уобичајеном организацијом простора и обрадом фасада сведеним украсом. Западно прочеље, истакнуто високим звоником, складно је укомпоновано са декорацијом подужних фасада, која је изведена комбинацијом плитких правоугаоних и нешто дубљих полукружних ниша. Посебну уметничку вредност поседује иконостасна преграда пренета из неке веће цркве, што се запажа по скраћењима којима је уклопљена у нови, мањи храм. Осликао ју је 1752. арадски сликар Стефан Тенецки, чији је ово најранији датирани рад. У средини још увек традиционално везаној за зографско сликарство, Тенецки је прихватио стилске одлике наступајућег барока који је заобилазним путем стигао преко Кијева. Тако постаје један од наших првих уметника који су се напустивши диктат византијске уметности окренули западњачким узорима. Манир новог сликарства најуочљивији је на представама Богородице и св. Николе. Изврсна обрада драперије, прецизан цртеж са очигледним познавањем анатомије и звучан колорит представљају у виловској цркви Тенецког као зрелог уметника. Конзерваторски радови изведени су 1979.
   Црква је категорисана као споменик културе од великог значаја. (Извор: ”Споменичко наслеђе Србије” – Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)
   Међу вероисповестима заступљеним у шајкашком подручју далеко најбројнији били су и остали верници православне цркве. У погледу националне припадности верници ове религије су српске народности.
   Православне црквене општине Батаљона основане су већ пре оснивања Батаљона и спадале су у духовну јурисдикцију православне Бачке епархије (са седиштем владике у Новом Саду), која је део православне Митрополије у Сремским Карловцима. У Жабљу се налазило седиште православног протојереја за општине Батаљона.
   У подручју Батаљона је већ при његовом формирању свако село имало здање православне цркве, од којих су, у прво време само у три места биле подигнуте од тврдог материјала. Прва позната црква у Вилову, која је била, као и данашња посвећена св. Стевану Дечанском краљу (свети Мрата), стајала је тамо, где је некада била гостионица Гавре Туцакова. Не зна се када је подигнута и освећена, али се по старим инвентарима зна, да је 1777. године већ постојала. Била је сазидана од черпића, а покривена шиндром (дашчицама).
   Садашња црква у Вилову подигнута је између 1805. и 1806 године. Темељ јој је освећен у недељу 04. августа (23. јула) 1805. године по дозволи дворског ратног савета. Дуга је 24,7 м, широка 11,5 м,висока 8,5 м и има торањ од 18 м, а такође је посвећена успомени Светог краља Стевана Дечанског.
   Интересантни су подаци из Првог извештаја епархије Бачке, аутора Сергија Шакрак – Нинића у издању Епархијске управе Бачке из 1893. године где се између осталог наводи да је Вилово мала општина са 1094 становника и са 191 домом. Становници су већином Срби, а има и 20 Мађара и 22 Немца.

   Римокатолици потпадају под Тител, Лутерани под Ковиљ Сентиван, Калвини под Тиса – Калман – Фалву. Назарена нема. Богослужење се врши уредно и правилно. Народ слабо похађа цркву, осим за велике празнике. Причешћују се прилично, особито жене. Записник о причешћењу се не води…

   …За време грађанског рата 1849. године изузев цркава у Тителу, Мошорину, Вилову и Локу, црквена здања осталих десет шајкашких села су нестала у пламену.Да је и црква у Вилову претрпела извесна оштећења током вођења великих битака у њеној непосредној околини говори и податак да је и црквеној општини у Вилову 1850. године додељено 50 форинти помоћи из фонда за бржу обнову цркава на подручју страдалом у грађанском рату… По наводу у црквеном летопису села Турије, који је писан после Мађарске буне 1853. године, српско становништво је бежећи испред Мађара са севера, носило са собом и скупоцене црквене предмете који су, колико је познато, већином смештени у село Вилово, Мошорин и Лок. Том приликом је највероватније по напомени у једном приватном летопису у Вилову, писаном по предању, иконостас, рад сликара Стефана Тенецког, који је припадао цркви у Старом Бечеју, растављен у комаде и пребачен у Вилово. (Драгослав Ћурчић – магазин Равница)

   Готово сви садашњи храмови СПЦ у Шајкашкој изграђени су почетком 19. века и сви су изведени по истом типу. Још приликом оснивања Шајкашког батаљона општина Вилово је имала једну малу цркву, која је посвећена успомени св. краља Стефана Дечанског. Овај храм је био скромних димензија (13×5,5×3,7 метара) и подигнут је од меког материјала, са кровом од шиндре.

   На месту ове црквене грађевине, највероватније из 1745, положен је 4. августа (23. јула) 1805. камен темељац за нови храм, који је такође посвећен успомени светог краља Стефана Дечанског. Нови храм (дугачак 24,7, широк 11,5 висок 8,5 метара, има звоник од 18 метара) завршен је 1806. године. Црква је грађена у класицистичком стилу. Последњи пут црква је обновљена 1979. године. Посебну вредност има резбарени иконостас, који је пренет из неке веће цркве, највероватније из Бечеја. Иконостас је 1752. израдио Стефан Тенецки, чији је ово био најранији рад и један од најранијих примера прихватања барокног стила у сликарству. Барок је у ове крајеве дошао преко кијевске сликарске школе. Најуочљивији манир новог сликарства, које је напустило источно-византијски стил, је на представама Богородице и св. Николе. У збирци Галерије Матице српске налазе се као дугорочна позајмица ради чувања, конзервације и излагања икона св. Николе (рад С. Тенецког) са виловачког иконостаса и икона непознатог зографа из прве половине 18. века св. апостоли Тома и Јаков, такође из цркве у Вилову. (Текст Драган Колак – магазин Равница, 2008)

   Прве писане трагове о занатлијама у Вилову имамо тек од 1815. године. У једном протоколу се каже да је дућански трговац Јован Костић био у сукобу са месним парохом Шовљанским због оптужби да је присвајао неке црквене предмете. Костић је саградио пецару и добио дозволу од Команде Батаљона под условом да на прописан начин складишти комину изван насеља. Костић је постао и власник једног од два свратишта (крчма са преноћиштем) у Вилову. Друго свратиште држао је од 1827. тителски трговац Георгије Јанковић. Ћурчија Стојан Вуксанов се 1816. одселио у Нови Сад, а 1818. се доселио кројачки калфа Илија Николић. Нису познати разлози зашто се свештеников син Нестор Шовљански, иначе обућар, одселио у Фелдвар (Бачко Градиште). Од 1920 до 1940. у Вилову је регистровано 19 занатлија. (Текст Драган Колак – магазин Равница, 2008)

   Ненад Глишић
   21. Јун 2013.

   Одговори

4. 17. август 2017. у 09:56

   vojislav ananić

   Гардиновци – осматрачница на Дунаву

   Гардиновци (мађ. Dunagárdony) је село у јужној Бачкој, које припада општини Тител. Према последњем попису из 2002. године Гардиновци имају 1.484 становника. Већину чине Срби.
   Ово је најисточније подунавско село у Бачкој и оно је свега 2,26 километара удаљено од Дунава.(Википедија)

   Код Гардиноваца има и нешто специфично што код других насеља нема, сем код Титела. То је положај села непосредно на левом рукавцу Дунава. Може се претпоставити да је овај рукавац у средњем веку био главни ток Дунава и да су Гардиновци, с обзиром на то да су изграђени на високој лесној обали која доминира прилично далеко и низводно и узводно, били неко јаче војно упориште које је имало задатак не само да контролише пловни пут Дунава него и да га чува, па, можда, и да наплаћује пролазну таксу. Локацију тог утврђења требало би тражити на месту где се нижу последње куће на путу Гардиновци—Ковиљ, пошто је ту Дунавац непосредно уз високу лесну обалу. Да је ова претпоставка могућа упућује име Гардиновци које у свом корену има француску реч гардер, што би значило чувати, посматрати. (Сајт општине Тител)

   Од 1921. до другого светског рата број становника опет расте да се од 1948. почне смањивати све до 1981. године када број житеља био 1515 колико их је било и 1890. године. Узроци овом великом опадању броја становника после другог светског рата јесу у малом природном прираштају и великом исељавању, махом млађег света, из овог изразито аграрног села. Исељавање се вршило, углавном, у правцу Новог Сада и Београда.
   Најзад ваља подвући да су Гардиновци заиста увек имали мали број становника. Велики узрок је томе и расподела поседа. Године 1900, на пример, од 5865 кј Гардинонцима је припадало 1597, крунском поседу 1090 и сташовништву 3178 кј. (Сајт општине Тител)

   Налази се код границе између општине Тител и Нови Сад. Село је подигнуто на малом полуострву лесне терасе која се са истока и југа граничи са алувијалном равни. Ова алувијална раван је била погодна за разгранавање Дунава тако да село лежи на обали Дунавца који образује Велику и Малу Крчединску аду.
   Од Новог Сада село је удаљено 37 километара а од Титела 18 км. (Википедија)

   Постоји и један елеменат који је Гардиновце сврстао у категорију насеља са мање повољним положајем. То је лоша повезаност бољим путевима којима се током историје кретао саобраћај. Шајкаш, Вилово, Лок и Тител су, на пример, на значајном подунавском путу, којим је увек струјао јачи живот. То се управо одражавало и на друга насеља, као што су Будисава, Каћ, Нови Сад итд. Гардиновци су од тог значајног пута удаљени 4,5 километара а то је управо било довољно да буду ван тих струјања и кретања, али у иста мах и ван разноврсних збивања која су била у вези са тим важним путем. Данас су Гардиновци са овим важним путем спојени модерном асфалтном линијом и за моторни саобраћај размак од 4,5 километра представља само који минут дужег путовања. (Сајт општине Тител)

   Гардиновци су подигнути на истуреном делу јужне бачке лесне терасе, на 500 метара од левог рукавца Дунава. Рукавац је у средњем веку био плован, а Гардиновци војно упориште из којег се контролисао саобраћај на Дунаву. На то упућује и име села које у свом имену има француску реч гардер што би значило чувати, посматрати. То утврђење би могло бити на месту где је Дунавац најближи уз високу лесну обалу код последњих кућа на путу према Ковиљу. Гардиновци су увек били ван главних саобраћајница. Данас су, међутим, асфалтним путевима остварили боље саобраћајне везе
   (Драган Колак – Магазин Равница)

   Црква у Гардиновцима настала је између 1773. и 1780. и посвећена је св. Архиђакону Стевану (пренос његових моштију). (Драган Колак – Магазин Равница)

   Турци су Гардиновце морали освојити 1526, али га први пут бележе 1554. када су пописали 14 домова у селу. Око 1650. забележени су само као насељено место а 1698. као ненасељено. После протеривања Турака село се обнавља и већ 1699. забележено је да имају 91 кућног старешину са 65 одраслих синова. Постали су коморско насеље, касније се укључују у Потиску границу и постају шанац. Из расформираног суботичког шанца досељавају се граничари и село јача. Када је 1763. основан Шајкашки батаљон били су једно од првих шест места који су га чинили. Од 1873. село припада бачкободрошкој жупанији. Гардиновци су увек имали мало становника а највише (1818) их је пописано 1948. године. (Драган Колак – Магазин Равница)

   Најранији подаци о занатлијама односе се на ковачког калфу Исака Топаловића који се 1825. доселио из прњавора манастира Ковиља. Њему се годину дана касније придружио ћурчија Јован Паунић из Даља. Истовремено се 1840. из Гардиноваца у Баноштор иселио колар Јозеф Шмит. О трговцима има мало података. Познато је да се 1831. у Сурдук отселио трговац Сава Марковић, као и то да је 1840. право да отвори дућан у Гардиновцима добио Јован Марковић, син или рођак трговца Саве. У време Краљевине (1920-1940) Гардиновци су имали 26 занатлија. (Драган Колак – Магазин Равница)

   Основна школа је истурено одељење школе у Тутелу.
   У опису Шајкашког батаљона из 1785. помиње се постојање школе, мада су се гардиновачка деца пре тога школовала у Ковиљу. У једном извору из 1797. бележи се да је село добило школску зграду. Први познати учитељ је Михаило Величков који се спомиње 1815. године. (Драган Колак – Магазин Равница)

   Библиотека и галерија – огранак ‘Ковиљског културног круга’.
   После Тителске земљоделске задруге из 1868, која је имала карактер свешајкашке задруге у Гардиновцима се 1902. оснива Српска земљорадничка задруга, која се обнавља 1932. и радила је до 1940. године. Једна од познатијих читаоница у Шајкапкој била је Српска земљоделска читаоница у Гардиновцима. (Драган Колак – Магазин Равница)

   И у Гардиновцима има више нових кућа него што се то по мојим фотографијама да закључити. То је зато што већу пажњу поклањам кућама које неумитно нестају, а с њима и онај препознатљиви, посебан изглед војводјанских села.

   Лесна тераса је због прилично сувог леса имала степске одлике са оскудним биљним светом а алувијална раван због ритског терена имала је веома бујну вегетацију. Лесна тераса и ритови су се надопуњавали и били су погодни за живот људи а тиме и привлачни за настањивање. У време натуралне привреде живаљ се бавио сточарством и ратарством. Исушивањем ритова и регулацијом водних токова стварају се нови услови за развој модерније привреде.(Драган Колак – Магазин Равница)

   Гардиновачки рит је наставак Ковиљског рита и по већини карактеристика је сличан Ковиљско Петроварадинком риту који има статус Специјалног резервата природе.

   Надморске висине друге геоморфолошке целине крећу се око 75 метара с благим падом према истоку куда отиче и Дунав. Међутим, површина алувијалне равни није идеално равна, пошто се појављују уздужна и овална узвишења састављена од чистог флувијалног материјала. (Острва Велика крчединска ада и Мала крчединока ада, као и острво Лочка ада, имају чак и веће надморске висине тако да их висока вода Дунава сасвим ретко плави. (Сајт општине Тител)
   Дозвао сам чамџију који је пролазио ритом. Он ме је приближио локвањима и другим цветовима рита.

   Због знатно мањих надморских висина, веће влажности и плитке издани која је местимице и повремено бивала изнад њене површине, алувијална равна Дунава, имала је веома бујан биљни свет са крупном и ситном вегетацијом, са многобројним инсектима, гмизавцима, рибама, водоземцима, птицама селицама и грабљивицама и многим животињама, као што су крупна и ситна дивљач и звери. (Сајт општине Тител)

   Ненад Глишић
   17. Маy 2013.

   Одговори

5. 17. август 2017. у 10:41

   vojislav ananić

   Лок
   Село на острву усред равнице…

   Лок је типично бачко село у којем поодавно у највећем броју живе Срби и Мађари. Настанак Лока је у тесној вези са његовим повољним стратегијским условима и положају на граници две различите привредне зоне. Оне на платоу Тителског брега где је погодна за гајење сувих култура а у алувијалној равни за културе којима је влага неопходнија. Лок се развио на острву, остатку алувијалне терасе, у алувијалној равни Дунава. Важно је истаћи да су житељи Лока одабрали ово место и зато што је острво увек било опкољено мочваром која је била природна препрека незваним гостима што су пролазили дунавским путем у подножју брега. Везе Лока са овим путем водиле су преко мочварне алувијалне равни. За време високих водостаја површине око Лока, па и само село су бивали под водом. Према једном извештају команде Шајкашког батаљона из 1770. Лочани су изградили насип од свог острва до подунавског пута. Ипак, граничарске власти су захтевале од цара Јосифа Другог да нареди пресељење Лока у подножје Тителског брега поред постојећег пута. Планом из 1772. оно је пресељено код сурдука Градац. Лочани су онамо издржали 40 година и 1812. се враћају на острво, а код сурдука су остали трагови цркве и крчме. Молбу за враћање на острво 1811. у име целе општине поднели су граничари Теодор Чурчић, Павле Вељков, Теодор Маричић и Петар Јанош. Међутим, на жупанијској карти из 1825. село није забележено а неки извори казују да је Лок 1830. мало село са једном улицом и 40 кућа на старом месту на острву.

   Трагова о овом насељу било је и током 14. века. Али, први помен Лока је из 1445. и судећи по имену оно је насеље млађе по настанку. Тада је село припадало бачкој жупанији. Средином 15. века Лок је припадао тителском каптолу. Кроз 16. и 17. век припада тителској нахији и помиње се 1590. и 1650, а онда га 1690. означавају на турској пограничној карти. Касније, 1699, Лок има 27 кућних старешина и десет ожењених синова, вероватно, Срба које је довео Арсеније Чарнојевић. Од 1745. је коморско насеље које се укључује у Потиску границу. После укидања војне границе 1763. једно је од првих шест насеља која улазе у састав Шајкашког батаљона. После њега, од 1873, Лок се поново припаја бачкој жупанији.
   Лок је претежно земљорадничко насеље, али су се његови житељи бавили и занатством. Као и код осталих насеља најраније забележени подаци су из 1816. године. Онда се ковач Петар Павлов преселио из манастира Ковиља и добио је у Локу и плац и кућу. Од трговаца познат је Пантелија Мушицки чији је син 1818. отишао у Сегедин да изучи за трговца.

   Црквена здања у Локу мењала су локацију као и село. Садашња православна црква подигнута је измешу 1822. и 1823. као једнобродна грађевина. Посвећена је пророку Св. Илији. Иконостас је донет из Титела и рад је непознатог резбара друге половине 18. века. Иконе је у барокном стилу прелазног доба осликао непознати сликар који је стварао у другој половини 18. века. Претпоставља се да је то био Димитрије Бачевић. Иконостас је 1867. премазао Аугуст Тирк и додао је неколико својих икона. У Локу постоји и римокатоличка црква.

   Према неким изворима школа у овом селу није постојала пре прегледа православних школа 1772. године. Али се у извештају за 1785. потврђује да постоји мала, од набоја, школска зграда и да има доброг учитеља. До 1804. настава се изводила на разним местима а нова зграда са станом за учитеља сазидана је 1857. године. Први познати учитељ Стефан Радичевић радио је десет година а наследио га је 1786. Аврам Милетић, отац Светозара Милетића.

   Литература: Бранислав Букуров, Географска монографија општине Тител, Нови Сад, 1986;

   Шајкашка I и II, историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад, 1975.

   Драган Колак
   20. Јан 2008.

   Одговори

6. 17. август 2017. у 10:45

   vojislav ananić

   Мошорин
   Село ван главних саобраћајница

   Мошорин се налази на северној страни Тителског брега, на плавини дугој четири и широкој километар и по. Удаљен је од Тисе око 5 километара, од чијих вода га птити одбрамбени насип. Од села до подунавског (Нови Сад – Тител) и потиског пута води шест километара дугачак пут према Шајкашу. И железничка пруга је на истој удаљености. Ако се имају у виду саобраћајне везе, онда Мошорин нема добар положај, као што се не може говорити ни о добром положају на реци.
   Живот у Мошорину везан је за брег и алувијалну раван Тисе. Тителски брег, или, како га мештани зову именом свога села Мошорински брег, постао је у време рационалне привредне делатности површина на којој се производи жито. Исушивањем алувијалне равни и регулацијом рачног тока створена је још једна култивисана површина за узгајање индустријског биља и поврћа.
   Овај простор је настањиван од најранијих времена. Изнад данашњег насеља откривен је археолошки локалитет Феудвар, утврђена градина аутохтоног предкелтског становништва, са некрополом Стубарлија.
   Први помен Мошорина је из 1553. као насеља у тителској нахији. Турски дефтери забележили су 1554. 24 домаћинства, колико је било и 1570. а двадесет година касније нарастао је за још осам домова. Око 1650. се води као насељено место, да би са одласком Турака 1698. опустео, али је после годину дана забележено да има 101 кућног старешину са 63 ожењене главе. На турској карти из 1699. помиње се Музорин на самом платоу на северној страни Брега. Од Карловачког мира (1699) Мошорин је у бачко-бодрошкој жупанији. И опет је број домаћинстава варирао: 1715. је било 19 домова, 1722. 65, а 1725-27. има 73. пореска обвезника. У Потиску војну границу ово коморско место се укључује 1745. године. У Мошорин су се онда доселили граничари из развојачене Суботице. На кратко време, после укидања и Потиске границе (1750) Мошорин се поново припаја жупанији до 1763. године. Као једно од првих шест места укључује се у новоосновани Шајкашки батаљон са седиштем у Тителу. У стодесетогодишњој шајкашкој ери број становника у Мошорину је стално растао. Између 1773. и 1786. овамо се из Далмације и Хрватске досељавају људи које је народ прозвао шијацима, па се број породица повећао за 45 и пред крај 18. века имао је Мошорин 1178 становника. Мошорин је 1931. имао 3854 становника, а последњи попис, 2002, забележио је 2763 главе.
   Мошорин је увек био српско насеље, а припадници других националности су се слабо усељавали, углавном Мађари и Немци. Мошоринска православна црква посвећена је празнику Свете Тројице (Духови) који су и сеоска слава. Храм је подигнут 1798. на основи одобрења Дворског ратног савета из 1797. године. Иконостас је радио непознати резбар у другој половини 19. века. Иконе на дрвеној подлози уљем је крајем 19. века насликао Ђорђе Пецић. Раније је на другом месту у селу постојала једна мања црква која је била посвећена Св. Николи. На Брегу, изнад села, налази се Капела преноса моштију Св. Николе. Саграђена је у српско-византијском стилу, са два кубета, по нацрту архитекте Ђорђа Табаковића да буде женски манастир. Ктитор је био мошорински парох протојереј Светозар Влашкалић. Иконе на платну 1936. насликао је Урош Предић. Капелу је живописао по угледу на средњовековне манастире, уљаном бојом, 1934-37, самоуки сликар кописта Марко Милинов.
   Мошорин је имао школу још од 1730. године. Од почетка рада школе, па скоро до краја 18. века школу су водила само два учитеља, поп Јефтимије (1730-1746) и Арсеније Поповић (1767-1793). Ипак, школа није редовно радила, јер се 1772. наводи да Мошорин нема школу. Године 1804. наводи се да је зграда нова и добра. После револуције 1848-9. подигнуте су у размаку од пет година две школске зграде. Пред развојачење Шајкашког батаљона (1873) школа је имала око 200 ђака оба пола, а само сто година раније имала је само осам ученика.
   Крајем 19. века прелазило се са натуралне на робно-новчану привреду. Да би се спречило пропадање сељака започео је покрет за оснивање земљорадничких задруга и у Мошорину је 1901. основана земљорадничка задруга Рајфајзеновог типа. Исто тако, образоване су и штедионице или задруге за међусобно помагање и штедњу у свим већим местима Шајкашке. Међутим, иако је Мошорин 1900. имао 2475 становника и био у горњој половини по томе броју, нема података да је имао некакав новчани завод.
   Потребе за занатлијама у Шајкашкој је увек било, али се расположиви подаци односе на време од 1815. године. Забележено је да је 1815. кројач Петар Спасојев прешао у Тител, јер није могао да живи од заната као што је могао опанчар Јован Маријанов. У Мошорин су се 1816. доселили ћурчија Ћира Лазаревић из Провинцијала и кројачки калфа Јован Барбулов. Чизмар Сима Михајловић 1823. одлази у Нове Карловце а 1830 евидентиран је као чизмар Сима Милетич, отац Светозара Милетића. Први познати трговац је Пантелија Георгијевић. Између два светска рата у Мошорину живи и ради 40 занатлија, имају млин и млекару, земљорадничку задругу (1927-1941).
   У борби против однарођивања певачка друштва су јачала националну свест, па је тако и у Мошорину основано почетком 20. века певачко друштво а између два рата и луткарско позориште је повремено радило.

   Лит.: Бранислав Букуров, Географска монографија општине Тител, Нови Сад,1986.
   Шајкашка I и II, историја, Матица српска, Нови Сад, 1975.

   Драган Колак
   8. Феб 2008.

   Одговори

7. 17. август 2017. у 10:56

   vojislav ananić

   Тител
   Главни град Шајкашке

   На крајњем југоистоку плодне бачке равнице, међу двема великим рекама, Дунавом и Тисом, а наспрам треће, Бегеја, у Шајкашкој, налази се Тител. Овамо се бродом, друмом или железницом за сат времена стиже из Зрењанина, Новога Сада и Београда.

   Тител никада није био велико насеље. Најчешће је био мало утврђење, пречесто рушен и изнова насељаван и поново грађен. Дугу историју Титела прекрили су време, земља и воде, и стога ће заувек остати недовољно позната.

   О ономе шта се дешавало у међуречју Дунава и Тисе, о протоисторијским сликама живота, сведоче остаци грнчарије, бронзано и гвоздено оружје, алатке, украсни предмети. Када су у првом веку ране хришћанске ере дошле римске легије овде су већ живела слободна келтско-дачка племена. До доласка легионара ови становници јужне Бачке били су прешли дуг развојни пут. Као носиоци културе млађег гвозденог доба били су у завршној фази стабилизације
   .
   Досељавањем Келта у горње Потисје, око 350. пре Христа, већ се осећао утицај латенске културе на домородачку у јужној Бачкој. О првим додирима староседелаца са келтским светом обавештавају нас нађени предмети, нарочито накит. Постојање археолошких налазишта бројних култура указује на то да су људска насеља овде постојала врло рано. Ако су игде у јужној Бачкој постојали идеални географски и стратешки услови за оснивање насеља, онда је то неспорно на месту данашњег Титела.

   Почетком првог миленијума хришћанске ере, када су Римљани у Тителу имали извесну власт, на прилазима данашњој Бачкој и Шајкашкој појавили су се коњаници са стадима стоке и чергама. Они су натерали строседеоце Дачане да се повуку преко Тисе у Карпате. Временом, панонска црница, а може бити и преостали староседеоци, приморали су сарматско племе Јазиги да се одрекну чисто луталачког живота и прихвате обраду земље. Они су остали врло нестални и изненада би нападали и пљачкали суседе Римљане. Са њима ће се Јазиги, тј. Сармати, сукобљавати све до 375. године.

   У почетку, Римљани нису стално боравили у Тителу. Он им је, пре свега, служио као логор за извиднике из римске Прве кохорте Британика, стациониране у суседном Акуминикуму (Стари Сланкамен) између 80. и 100. године нове ере, о чему постоје писани споменици римске културе нађени у Тителу
   .
   Последњим ратом који је водио један римски цар, завршава се 375. једна дуга и значајна епоха, а на прагу је ново раздобље – Велика сеоба народа. Хуни и њима придружена племена нешто су на почетку закаснили у Тител и данашњу Шајкашку, али је покрет народа трајао до пропасти аварског каганата, око 8оо. године. Аварску државну творевину разорили су Франци Карла Великог, али су њих током 9. века потиснули Протобугари. Они су међуречјем владали све до доласка Мађара у 9. веку. Према каснијим сведочењима нотара мађарског краља Беле (12. век) Тител треба да је био престони град бугарског војводе Салана.

   О судбоносним променама у међуречју с краја 9. или почетком 10. века готово да и нема података у писаним изворима све до 12. века. Извори помињу крајем 7. и почетком 8. века Словене, а Мађари се насељавају у Панонску низију крајем 9. века (896. године). И, већ у 10. веку владали су ушћем Тисе у Дунав. Тител је за Мађаре био стратегијски врло важан. Између 1077. и 1095. мађарски краљ Ласло Први и брат му Лампрехт основали су у Тителу манастир реда Св. Августина. И то би био, у повељама угарских краљева, први помен имена Титела. У белешкама арабљанског путописца Идрисија, из 12. века, записано је да је Тител место које цвета. Није познато јесу ли Татари у 13. веку прекинули процват места. Током 14. века у ове крајеве почињу да се насељавају Срби, па и Тител добија прве становнике Србе. Мађари су пред најездом Турака 1526. напустили Тител у који долазе Турци и њиме владају 161 годину. Турски пописивачи су 1546. нашли у Тителу 87 кућа, по једну влашку и мађарску, а остале су биле српске. У првој четвртини 17. века избројао је Евлија Челебија у Тителу три џамије, једну православну цркву, две текије, три медресе (средње школе) и четири основне школе, хамам, базар са 70 дућана и ханова и 300 складишта за со из Ердеља. Тител је у турско време постао седиште једне од седам нахија сегединског санџака
   .
   Као што су Мађари 1526. напустили Тител, тако су га и Турци 1698. напустили, до једнога. После Карловачког мира (1699) Тител је укључен у Подунавску војну границу. Укидање границе је касније узроковало исељавање граничара у Русију, а потом наметнуло Аустрији потребу за оснивањем Шајкашког батаљона 1763. са седиштем у Тителу. За време шајкашке ере, која је трајала 11о година, Тител је био средиште бурних догађаја 1848/9. године. После развојачења Батаљона, 1872, и Тител је ушао у нову етапу економског, друштвеног и политичког живота.
   Економска и социјална сигурност Шајкаша обезбеђивана је у породичним задругама. Процес распадања ових задруга подстакао је стварање економских задруга. У Тителу је тако 1868. организована земљорадничка задруга – Тителска земљоделска задруга, прва задруга у Срба уопште. Нови, капиталистички односи донели су и у Шајкашку оснивање новчаних завода. Основане су у Тителу Шајкашка штедионица (1885), Задруга за међусобно помагање и штедњу (1888) и Прва тителска
   штедионица (1894). Почиње да се развија занатство, трговина, саобраћај и мала индустрија

   После Првог светског рата, 8. новембра 1918, у Тител је ушла српска војска и Тител са нашао у новој држави – Југославији. Скромна предратна индустрија у Тителу више није напредовала, мада су предузећа наставила да раде. Није отворен ниједан нови привредни објекат, али су се занати и даље развијали, све до Другог светског рата

   Тител је до Другог светског рата био лепи класицистички градић који је урбанистички обликован у Бечу, касније и у Пешти. О духовном животу давних времена у Тителу може се говорити само према посредним подацима. Али, историја бележи да је у скрипторији тителског каптола стицано образовање и знање за послове писања и преписивања још у време његовог оснивања у 11. веку. На тителској каптолској школи стицало се образовање са правом уписа науниверзитет. Одавде је на универзитет у Беч, 1389, први отишао Клеменс. У Тителу је увек било учених људи. Или су овде рођени или овамо долазили. У Тител су долазили и о њему остављали записе Доситеј, Лаза Костић, Црњански, Тишма…

   Драган Колак
   16. Феб 2008.

   Одговори

8. 17. август 2017. у 11:03

   vojislav ananić

   Шајкаш
   Насеље на петокракој раскрсници путева

   Шајкаш, раније Ковиљ Свети Иван и Ковиљ Сентиван са 4550 становника друго је по величини насеље у тителској општини, удаљено од седишта 20 километара. Подигнут је на раскрсници потиског и подунавског пута, на јужној бачкој лесној тераси, која је због висинске разлике у односу на мочварну алувијалну раван била погодна за насељавање. Био је шајкаш и насеље које је омогућавало одмор и коначење караванима и путницима што су се кретали потиским и подунавским путем. У средњем веку постојала је и тврђава као доказ безбедности овога места по њих. Први помен тврђаве је из 1254. године. Почетком 14. века у документима се среће назив Сцентyуан. Претпоставља се да му је име Сентиван у средњем веку дао феудалац Сентивањи. Када су Турци завладали Шајкашком у њиховим дефтерима се Сентиван бележи у тителској нахији. Најранији турски попис 1554. забележио је осам кућа у Сентивану, 1570. било их је 18, а 1590. повећао се на 25 домова. Кроз 17. век Шајкаш се не спомиње, јер је, као и већина шајкашких села, у то доба ишчезао и постао пустара. До 30-их година 18. века био је пустара у саставу ковиљског граничарског шанца. Као мало насеље, које су присвојили граничари из Ковиља, забележен је 1731. под именом Мали Сентиван. Вероватно је у то доба и настао назив Ковиљ Сентиван и Ковиљ(ски) Свети Иван. У времену нагле мађаризације насеље добија име Шајкашсентиван (Сајкассзентиван), у значењу Шајкашки Свети Иван, како би се у комуникацији разликовао од Сентивана у горњој Мађарској. Када су после Првог светског рата насељима враћана српска имена, нове власти овом месту нису вратиле име Ковиљ Свети Иван, него су из мађарске сложенице изоставиле други део, Сентиван, а задржале Шајкаш.

   Шајкаш је био у саставу славонског генералата, а од 1745. је укључен у Потиску границу. После укидања границе био је жупанијско место, да би се 1769. у другом кругу прикључио новооснованом Шајкашком батаљону. После његовог укидања 1873. поново је у јурисдикцији бачко-бодрошке жупаније. У саставу ове жупаније, односно, тителског среза, Шајкаш се брже развијао и користио је своје предности, пре свега трговачки пут који је ишао од Новог Сада за Банат и Немачко-банатску регименту. Од укључивања у Шајкашки батаљон 1769. број становника села је стално растао. Те прве године пописано је 523 чељадета у 65 кућа, а последње батаљонске године (1872) у 294 куће живело је 1770 становника.

   Од времена када се бележе занатлије (1815) у Шајкаш се из провинцијала доселио ћурчија Илија Маринковић. Имали су Сентиванци и чизмара Јована Бобића. Извесни Херценхајтер је држао крчму и 1819. је купио „плац“ за подизање нове крчме. И трговац Георгије Добројевић је 1827. у својој кући отворио крчму. Поред крчми, већ традиционално Шајкаш је имао гостионице за прихватање путника намерника (свратишта), па је наречени трговац држао свратиште „Код златног крста“, које је касније прешло у власништво Гаврила Писаревића. И први трговац о коме се нешто зна био је Михаило Аврамовић. После укидања Батаљона започињу нови односи у привреди. Оснива се 1903. земљорадничка задруга, а 1906. Народна банка деоничарског друштва. Између два светска рата Шајкаш има земљорадничку задругу (1924-1940), два млина и циглану, а 1936. добија фабрику млечних производа намењених извозу сира у Грчку и Египат. Укупно има и 65 занатлија.
   Пре здања садашње цркве у Сентивану је била црква која је посвећена Светом Димитрију. Она се налазила преко пута садање цркве, на месту где се данас налази парохијална кућа. Црква која данас служи Сентиванцима довршена је 1921. године.

   Прва школа отворена је после 1772. године. Имали су Сентиванци 1785. „просту“ школу, али без учитеља. Све те зграде зидане су од лошег материјала, али није познато када је село добило бољу школску зграду у којој се учило до револуције 1848-9. године. Најранији познати учитељ је Јован Грујић. После уједињења Војводине са Србијом 1919. све основне школе, па тако и шајкашка, претворене су у државне народне школе.

   Од 1918. у свим шајкашким местима постојале су читаонице организоване по националној основи, а међу три места садашње тителске општине која су имала библиотеку био је и Ковиљ Свети Иван, тј. Шајкаш. Прве новине у Шајкашкој био је лист Шајкашки глас који је 1898. покренуо Стеван Стевановић, свештеник из Ковиљ Св. Ивана.

   Данас је Шајкаш место у експанзији, на петокракој раскрсници путева према Новом Саду, Жабљу, Мошорину, Тителу и према Ковиљу, односно, директном везом са међународним путем Е-75.

   Литература: Бранислав Букуров, Географска монографија општине Тител, Нови Сад 1986; Шајкашка I и II, историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад 1975;

   Драган Колак, Водич кроз Тител и околину (рукопис)

   Драган Колак
   27. Феб 2008.

   Одговори

9. 22. август 2017. у 05:52

   vojislav ananić

   Мошорин

   По величини насеља на трећем месту је Мошорин. То је мање село на северној страни Тителског брега, лоцирано на самим плавинама сурдука који се спуштају са Тителског брега. Локација насеља је заиста изврсна, пошто су плавине знатно више од околног ниског ритског земљишта и врло ретко су биле плављене изливеним високим речним и изданским водама. Сем тога на овом месту је спојено више плавина са неколико делова па је створена једна издужена не сувише широка површина која прати подножје Тителског брега у дужини од четири километра.

   Пре него што се настави даље излагање, потребно је да се прикаже постанак поменутих плавина.

   Тителски брег, као што је већ познато, има изглед високог платоа који се уздиже за педесетак метара изнад алувијалне равни Тисе. Тај плато је у свом првобитном облику био скоро засечен вертикалним одсецима који су после стварања били изложени ерозији и денудацији. Еродирани материјал спиран је у подножје платоа и тако су ублажени оштри облици које је раније имао плато.

   Око Тителског брега је било доста дубљих и плићих усека, сличних олуцима дуж којих су се сливале веће количине воде. Оне су интензивније обављале ерозију и стварале све дубље олуке дуж којих се вршило стирање разореног материјала. Околно становништво у жељи да се лакше пење на Тителски брег искористило је ове олуке и утрло путеве уздуж којих је чак и запрега могла лакше до платоа. Те олуке становништво је назвало сурдуцима.

   Кад се таквих олука нађе више, онда се место једне полу.купасте и лепезасте плавине добија издужена плавина. Таквог облика је и мошоринска плавина.
   Мошоринска плавина својим димензијама (4 километра дугачка и 1,5 километара широка) у прво време била је довољна за насеље, али када се становништво почело намножавати куће су се градиле и ван плавиља, у нижим деловима све до суседног пешчаног спруда. Како су ти нижи делови, па и пешчани спруд, били плављени високим водама Тисе и издани, морало се озбиљно помишљати на изградњу бедема који би штитио ниске делове насеља. Међутим, када је Тиса поново провалила раније изграђени насип (1905/6. године), око села се изградио нов сигурнији, јачи и виши одбрамбени бедем који је омогућавао да се село још и даље шири на север по алувијалној равни.

   Поменути насип продужен је и даље према северозападу са задатком да заустави сувишне воде из Тисе које су улазиле у тај део алувијалне равни и обилазиле Тителски брег еа западне и јужне стране.

   Овакав географски положај Мошорина био је од пресудног значаја за живот његовог становништва и за историју насеља. Због таквог положаја живот мошоринског становништва био је везан за две геоморфолошке, хидрографоке и фитогеографске површине. То су Тителеки брег и алувијална раван Тисе. Трећа геоморфолошка површина, јужна бачка лесна тераса никако није долазила у обзир, пошто је од Мошорина била одвојена поменутом мочваром и влажном алувијалном равни.

   Са својим релативним висинама од 120 до 130 метара, са лесним саставом доста оскудним изданским водама, Тителски брег је био права степска област са травама које су за време неутралне привреде служиле за екстензивно пашњачко сточарење. Само у дубљим деловима по удолинама, предилицама и доловима било је нешто жита и других култура. Касније, пошто се приступило рационалнијој привредној делатности, Тителски брег је постао изразита ратарска површина на којој се производи жито, првенствено пшеница, кукуруз, јечам итд.

   Алувијална раван Тисе као друга привредна површина коју су коргостили становници Мошорина, услед велике влажности, била је местимично под водом а нешто виши делови су имали бујну, сочну траву, пашњаке, сенокосе, шуме и многе друге самоникле биљке, које су подносиле велику влажност. Овакво богатство у вегетацији омогућавало је и живот разноврсним животињама, птицама-селицама, зверима, дивљачи али и екстензивном сточарству. На овој алувијалној површини становништво је имало довољно рибе, дивљачи, јаја и домаће стоке.

   У другој половини 19. века, после великих мелиорационих радова и регулације речног корита, алувијална раван је добила свој нов биљни покривач и, на место самониклих трава, дошле су културне биљке и то највише индустријске, пићне и повртарске. Животињски свет је замењен многим бољим и племенитијим расама домаћих животиња.
   Ако се има у виду саобраћај, може се рећи да Мошорин заиста нема добар положај. Он је читавих шест километара удаљен од главног подунавског пута Шајкаш-Тител, а исто и од раније поменутог потиског пута. Најближа железничка станица је у Шајкашу, 6 километара далеко од Мошорина.

   Мошорин је удаљен и од Тисе 4,5 киломепра и зато се не може држати да је прибрежно потиско место. С леве стране Тисе алувијална раван је веома широка. Према Мошорину нема ни једног наспрамног насеља у Банату и зато се никако не би могло сматрати да Мошорин има добар положај на реци.

   Кратак историјски преглед. — Мошорин се први пут помиње 1553.године и то у тителској нахији. Годину дана касније у турским тефтерима забележен је са седам породица, које су плаћале и са 17 које нису плаћале порез. Толико исто породица је било и 1570, а већ 1590. Мошорин има 32 дома. У првој половини XВИИ века Мошорин се помиње као насељено место, али у другој половини истог века он је ненасељен. Тек пред крај овог века Мошорин поново оживљава доласком Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године. Већ 1699. Мошорин има 101 српску кућу са 65 ожењених браћа и синова. Турска погранична карта из исте године помиње Музорин на северној страни Брега и то на самом платоу.

   Читава територија око Мошорина и само село је после протеривања Турака, припало круни. Године 1715. Мошорин је имао само 19 домова, 1722. је већ 65, а 1725-27. има 73 пореска обвезника.

   У састав војне границе Мошорин улази тек 1746. године пошто су се на овај крунски посед доселили граничари из развојачене Суботице која је такође била у војној граници. Четири године касније, пошто је развојачена и ова потиска граница, Мошорин се припаја жупанији на кратко време, јер се већ 1763. оснива шајкашки батаљон са седиштем у Тителу. За време шајкашког периода ко|и је трајао пуних 110 година, Мошорин је имао непрекидни пораст броја становника. Између 1773. и 1786. у Мошорин се досељавају Шијаци из Далмације и Хрватске што је донело повећање броја породица од 112 на 157. Пред крај XВИИИ века Мошорин је имао већ 1178 становника .

   Становништво. — Становништво је у Мошорину за последњих 110 година мало осцилирало. Године 1869. званична државна статистика је забележила 2214 лица а 1981. године 2473. Укупан пораст становништва је износио само 259 лица или нешто око 2,4 становника годишње. То је заиста ванредно мало, само 0,11 промила годишње. Овако безначајан прираштај је свакако последица великих исељавања.

   Узроци великим емиграцијама углавном су економског карактера. Ево неких. Од хатара који је 1910. године обухватао 11.825 кј, општини је припадало 4262 кј од којих у риту 2311 кј, држави 435 кј, а приватницима 7128 кј или по становнику 2 кј. Ти велики поседи, нарочито друштвени, могли су примити знатно већи број житеља да су плоднији. Они су, међутим, под слатинама, мочварама и баруштинама.

   Нарочито велики пораст становништва пада у претпоследњи период XИX века када су се интензивно исушивали шајкашки ритови, затим када је укинут шајкашки батаљон и због могућности куповине исушеног ритског земљишта испод реалне цене.

   Већ после 1910. године пораст становништва је веома мали. То сведочи да су привлачне силе за насељавање у Мошорину пресахле: квалитетне земље је било све мање, мања је била и могућност запошљавања а сем тога дошло је и веће исељавање. После 1918. године, наступањем југословенске ере, појављују се још масовнија кретања становништва у правцу исељавања. Сем тога, Мошорин је увек био чисто српско насеље, а таква насеља формирањем Југославије постала су, углавном, емигрантска, што се такође одразило на малом порасту становништва: Срби су се из Мошорина исељавали, а становници других народности су се опет и мање усељавали.

   Па и данас од 110 Мошоринаца који су углавном запослени у Новом Саду многи ће за стално напустити Мошорин кад реше стамбено питање у Новом Саду.

   У етничком погледу мошоринско становништво је било српско и пре првог светског рата и после другог светског рата. Тако је, на пример, 1910. године од 3265 становника у 594 куће било Срба 2811, Мађара 347, Немаца 81, а по вероисповести: 2787 православних, 344 католика, 67 израелићана и 37 евангелика.
   Извор:
   Букуров, Бранислав
   “Географска монографија општине Тител”
   Војвођанска академија наука и уметности
   Нови Сад, 1986. године

   Одговори

10. 10. септембар 2017. у 10:30

    vojislav ananić

    ТИТЕЛ

    Многим војскама на путу Варошица на десној обали реке Тисе, недалеко од њеног ушћа у Дунав, на јужном ободу тителске лесне заравни која је представљала, од најранијих времена, идеалан терен за оснивање насеља. Бројне су економске предности овог платоа: безбедност од поплава, добра снабдевеност водом, плодно земљиште, непосредна близина великих речних токова. А, веома значајна је и стратешка вредност ове заравни. Отуда су се на месту данашњег Титела људска насеља јавила веома рано. На локалитету Феудвар (Тителски брег) утврђено је насеље ватинске културе знатних димензија. На Тителском брегу је и некропола Стубарлија из бронзаног и старијег гвозденог доба.
    У тителској трвђави пронађен је велики број споменика из римске епохе, што упућује на постојање римског каструма на овом месту. Од фортификацијских објеката сачувани су остаци познати у народу као “римски шанчеви”. У суседном Мошорину утврђено је вишеслојно насеље и некропола из бакарног, бронзаног и гвозденог доба (Феудвар).
    Током периода сеоба народа (од 375, до 800. године, а код нас је трајао и дуже), једног од најдинамичнијих раздобља европске историје, и садашња Бачка делила је судбину осталих региона Карпатске котлине. А, то значи да су се на њеном тлу смењивали турско-монголски номади (Хуни, Авари, Протобугари), германска и нова сарматска племена (Готи, Гепиди, Алани), стварајући овде своје у много чему специфичне друштвене формације. По једној веома распрострањеној легнеди, хунски војсковођа Атила умро је у свом логору на месту данашњег Титела и сахрањен на дну Тисе покрај самог насеља.
    Све до 12. века у писаним изворима готово да нема података о земљишту између Тисе, Дунава и већ помињаних “римских шанчева”. Зна се да су се почетком 9. века сударили, дуж Тисе, одреди Франака и Бугара. А, сам ток ове реке треба да је представљао границу између ове две државе у време смрти Карла Великог (814). Бугарска врховна власт одржала се овде све до доласка Мађара и образовања њихове државе у панонским равницама. Ослањајући се на непоуздана казивања, у Тителу треба да је био двор бугарског војводе Салана, чија се власт простирала на подручју које су Мађари под својим вођом Арпадом почели да заузимају. Неоспорно је свакако да су Мађари, до средине 10. века, завладали подручјем око ушћа Тисе. Они су постепено населили и организовали овај простор, задржавши Тител као утврђено место, али је за центар жупаније изабран Бач. Око тврђаве су насељавали мађарске ратнике, а затечено словенско становништво остало је груписано у насељима поред река. Значај Титела – речним токовима добро повезаног са удаљенијим деловима угарске државе – огледа се и у томе што су краљ Ладислав 1. и његов брат Лампрехт изабрали ово насеље да у њему (при крају 11. века) подигну цркву Свете Премудрости. Уз њу је установљен манастир и каптол каноника реда Светог Августина. Овај добро ситуирани манастир уживао је велики углед у угарској држави, а његове старешине деценијама су вршиле дужност краљевских канцелара или вицеканцелара.
    Насеље је напредовало и уздизало се, па ће средином 12. века познати арапски путописац и географ Мухамед Идриси забележити да је Тител место које цвета, многољудно је и његови становници имају велике поседе, као и добре животне услове.
    У једном документу из друге половине XВ века Тител је забележен као цивитас Титулиенсис. Насеља око Титела, Сланкамен, Госпођинце, Чуруг и још нека места уз Тису припадала су, неко време, деспоту Ђурђу Бранковићу као угарском вазалу.
    Утврђење у Тителу било је подигнуто свакако до средине 15. века. Војнички значај места око ушћа Тисе дошао је до пуног изражаја у време велике турске опсаде Београда (1456), као и у каснијим сукобима, све до 1526. године, када су Турци, враћајући се са мохачког разбојишта, освојили и Тител.
    Свесни стратешког значаја овог старог угарског града, нови господари су, одмах по освајању, ставили у њега своју посаду. Пловећи 1553. године крај Титела Немац Ханс Дерншвам је забележио да је бео и лепо начињен град. Нешто пре тог времена цивилно насеље, које је било центар истоимене нахије (припадала је Сегединском санџаку), имало је 87 хришћанских домова. А од седме деценије истог века јављају се у вароши и муслимани. Па ће тако око 1578, овде бити уписано 125 муслиманских домова (заједно са посадницима) и 27 хришћанских (Срби). Столеће касније, Евлија Челебија налази у Тителу: три муслиманске богомоље, три медресе (средње школе), две текије, четири основне школе, један пријатан хамам, пространу чаршију, базар са 80 дућана и неколико ханова.
    Као и у време освајања, тако је и крај турске владавине донео Тителу нова страдања и разарања. Оцењујући значај ове тврђаве, Турци су одредбама Карловачког мира (1699) изричито тражили да се она више не може обнављати, па се њени остаци сада само назиру.
    У новооснованој Потиској војној граници (1701-1750), Тител је постао утврђени шанац са сталном граничарском посадом (хајдука и коњаника). У познатој сеоби Срба у Русију учествовала је и већа група Титељана (у јужној Украјини основали су били чак истоимено насеље).
    Од 1763, до 1873. године Тител је седиште шајкашког батаљона, кога су, осим Титељана, сачињавали и граничари из 13 околних насеља, отуда је крај између Дунава, Тисе и Великог канала, све до Темерина и Надаља на запад, добио име Шајкашка. Шајкаши су имали задатак да на својим наоружаним бродовима – шајкама – штите границу од упада Турака. Поред седишта команде батаљона, у Тителу је био и магацин оружја, радионица за израду и поправку шајки и друге зграде за војне потребе (од којих су се неке – барутана и касарна – сачувале до данас).
    Крајем 18. века у Тителу су радиле две немачке школе (за мушку и женску децу) и милитарско-математичка школа. Већ 1822, Тител је имао своју болницу и апотеку, а 1843, установљена је редовна пошта.
    Бурне 1848/49. године у близини Титела вођене су тешке борбе у којима је опет дошао до изражаја стратешки значај тителске заравни.
    После расформирања шајкашке границе уведена је цивилна жупанијска управа и Тител је постао среско место.
    Становништво Титела доста је страдало током Другог светског рата.
    Богати терени за риболов и лов, лепоте обала трију река, мир, добра жељезничка и друмска веза са Београдом, Зрењанином и Новим Садом учинили су да Тител, крај којег су тако често логоровале војске, постане пријатно излетничко место.

    Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

    Одговори