Темерин и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 5

Општина Темерин:

Бачки Јарак, Сириг (од дела овог насеља је новим Законом о територијалној организацији Републике Србије из 2007. године формирано ново насеље Камендин) и Темерин.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. vojislav ananić

    ТЕМЕРИН

    Територија општине Темерин налази се у југоисточном делу Бачке. На истоку се граничи са општином Жабаљ, на северу са општином Србобран, западно је општина Врбас и јужно Нови Сад. Посебан значај за досадашњи развој темеринске општине имала је близина најразвијенијег привредног центра у АП Војводини – Новог Сада.Општина заузима површину од око 170 километара квадратних и има облик неправилног трапеза положеног у правцу северозапад-југоисток. Дужа оса, која се поклапа са правцем Сириг – Темерин, дужине је 14 км, а краћа оса правца Бачки Јарак-Темерин 11 км. Границе Општине су вештачки повучене линије и имају углавном праволинијске смерове. Једино у североисточном делу Општине граница је природна јер иде водотоком Јегричке. У југоисточном делу граница је повучена насипом званим Римски Шанац ИИ. У односу на облике рељефа Војводине, целокупна територија темеринске општине налази се на јужној бачкој лесној тераси и оставља утисак готово потпуно равне површине. Северним делом Општине протиче Јегричка са неколико мањих каналисаних притока. Утврђено је присуство термоминералних вода. Састав тла је прилично уједначен а плодност природно висока. Преовлађују разни типови чернозема а једино се дуж водотока јављају ритска црница и солончак, тј. земљишта делимично или потпуно заслањена.
    Општина има свега три насеља: Темерин, Бачки Јарак и Сириг, а територија је подељена у четири катастарске општине: Темерин, Бачки Јарак, Сириг и Камендин. Географски положај општине је врло повољан. У меридијанском правцу територију Општине секу три значајне друмске саобраћајнице. Најважнији је међународни пут Е-75, који води од Новог Сада према Суботици и даље за Мађарску. Овакве карактеристике општине Темерин, омогућавају јој добру комуникацију са великим градским центрима у Србији, као што су Београд и Нови Сад.

  2. vojislav ananić

    ТЕМЕРИН

    Жупник овог места почетком XIV века био је Лаурентије де Темерије. По њему место и добија име, а назив се први пут помиње 1332. године у папској признаници издатој самом жупнику. Најстарији документ у вези са самим насељем је из 1267. године, али на њему није сачуван његов тадашњи назив.

  3. vojislav ananić

    ТЕМЕРИН

    1332. године – Темерин се први пут спомиње у папској признаници упућеној Лаурентију де Темерију, жупном свештенику, због плаћања папског пореза.
    Темерин је био у саставу Краљевине Угарске до Мохачке битке 1526. године, а након тога је наступио период Отоманског царства.
    Темерин се спомиње у турским пореским књигама из 1553. године као насеље са 11 кућа од којих 4 плаћају порез, а 7 не плаћа. („кућа“ – породица са 10, 20 али и више чланова).
    Први поименични списак српског становништва Темерина забележен је у Сегединском дефтеру из 1560–1561. године. Тада је било 20 кућа које су плаћале порез. На основу пореских обавеза може се видети да су се тадашњи становници бавили производњом житарица и поврћа, сточарством и пчеларством.
    1722. године Темерин је био српско насеље са 62 куће; 1769. године има 208 кућа; 1773. године има 183 куће. Темерин има 215 српских домова 1786. године, када у њему живи и ради 5 православних попова (Према Д. Руварцу). Из тог периода потиче и прва војна карта насеља Темерин, које се пружало лучно у четири реда кућа, а било је окружено јарком дугим око 13 км.
    У документу фонда Илирске дворске депутације из 1772. године везано за Темерин записано је: „Овде је 30 година стара школа“, па се може закључити да је школа у насељу постојала од 1742. године. Наводи се и следеће: „Ту се учи читање, писање, црквене песме и молитве. Школске трошкове обезбеђује Општина (комунитет) која плаћа учитеља, о чему брине један свештеник“.
    Према подацима: 1720. године кнез Темерина био је Радојица Парастинац, у периоду 1725-26. Јосим Ратковић, 1730. Младен Кусовин. Након 1770. године, локални кнез био је Гаја Грујић, који је остао на овој дужности неколико година.
    Између 1746. и 1749. године, Темеринци су у свом већ богатом и развијеном месту изградили православну цркву, посвећену Светом Вазнесењу Господњем. Црква се налазила на почетку данашње Босанске улице, на њеној десној страни, где су данас куће под бројевима од 2 до 10. Поред војне карте, о постојању цркве сведоче и црквене књиге, од којих се неке и данас чувају у цркви у селу Ђурђеву. Била је саграђена од цигли (димензија 17м дужине, 6,5м ширине, око 6м висине), што је веома важно јер је већина сеоских цркви тада била од дрвета. Црква је имала звоник, саграђен иза главне грађевине, са 11 специјалних прозора са гвозденим решеткама на њима. Цркву је градио Јохан Милер, а на томе је инсистирао и радове усмеравао Висарион Павловић, епископ Бачко-Сегединске епархије.
    Међу црквеним ђацима био је Лукијан Мушицки – књижевник, професор богословије, горњокарловачки епископ. Рођен је у Темерину 1777. године. Био је пријатељ и сарадник Вука Стефановића Караџића, коме је предложио садашњи изглед слова „Ђ“ у азбуци.
    Највећи део ондашње Бачке је био Коморски посед (56 насеља, међу којима је био и Темерин). Комора је 1796. године продала Темерин и Бачки Јарак за 80.000 форинти грофу Шандору Сечењу.
    1782. године почиње насељавање Мађара у Темерин.
    1787. године досељавају се Швабе из Виртемберга (који су првобитно били упућени у Руму) и оснивају насеље Бачки Јарак, место које је до тада била пустара у Бачкој.
    1796.-1800. године; Гроф Шандор Сечењ покушао је да Темеринске Србе претвори у јобађе (кметове), што је резултирало четворогодишњим покушајем Срба да Темерин припоје Војној граници, тј. најближем Шајкашком батаљону. Како нису успели у својим намерама, Срби су одлучили да се иселе из Темерина 21. јула 1799. године. Изаслана жупанијска комисија је одложила сеобу за кратко и сачинила драгоцен документ, односно попис имена 178 старешина кућа које се исељавају. Након неколико месеци број исељеничких породица се повећао на 210 (укупно 1.610 становника).
    У пролеће 1800. године Темерински Срби су су своје куће и цркву разградили и пренели сав грађевински материјал у Пашку област, где су основали ново насеље Ђурђево, јер су се селили на Ђурђевдан. За пет година саградили су нову већу цркву и посветили је, исто као и у Темерину, Светом Вазнесењу Господњем.
    Наредних 120 година Темерин је био без Срба. Гроф Сечењ је довео мађарске колонисте, сељаке из жупанија Пешт, Фехер и Толна. Међу њима је било доста Словака, који су се брзо стопили са Мађарима.
    Између 1796. и 1804. године гроф Сечењ је дао да се изгради репрезантативно здање – палата или каштел. Каштел је данас под заштитом државе и у њему је смештена средња техничка школа.
    Од породице Сечењ, темерински посед и каштел купио је трговац Антал Фернбах из Апатина. Ана и Петар Фернбах, његови наследници, држали су темерински велепосед све до аграрне реформе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1920. године.
    1799. године, Темерин је проглашен за варошицу и добио право на одржавање 4 сточна вашара годишње.
    Католичка црква изграђена је 1804. године, а “стара школа” сазидана је 1835. године.
    1848. године, у српско-мађарском сукобу Темерин је у борбама у потпуности изгорео, а становништво је избегло на север у Бачку Тополу, Мали Иђош и Чантавир, одакле се након 2-3 године већи број становника и вратио у своје домове.
    2. јула 1899. путена је у промет железничка пруга Нови Сад-Темерин-Бечеј, као и темеринска железничка станица. Њеном изградњом почиње индустријски развој Темерина, као и пуштање у погон циглане и првих парних млинова. Тако Темерин брзо постаје један од значајних трговачких центара у југоисточној Бачкој.
    Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца почео је нови период у историји и економији насеља. Посед Фернбахових је био један од мета аграрне реформе. Пољопривредне власти из Београда и Новог Сада донеле су нови закон, колонизирајући сељаке из Новог Сада и његове околине.
    1920. године почело је стварање нове добровољачке колоније јужно од Темерина. Досељеници су ново насеље назвали Старо Ђурђево 1929. године, у успомену на старо српско насеље у Темерину.
    1927. године, између два рата, Темерин је добио електричну енергију.
    Током војне окупације, 1941.-1944. године, становници Старог Ђурђева и Сирига су протерани из својих домова, а мађарске породице из Буковине су насељене на њихову земљу. 1944. године, они су напустили Старо Ђурђево и Сириг, као и Немци Бачки Јарак. Оснивачи Старог Ђурђева и Сирига су се вратили својим старим домовима. Бачки Јарак је током 1946-47. године колонизован досељеницима из Босне и Херцеговине. Током шездесетих и седамдестих година XX века, неколико стотина породица из села Врбљани (општина Кључ, БиХ) доселило се у Старо Ђурђево.
    Након распада СФРЈ, у Темерин се доселио велики број српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, а северно од Темерина изграђено је ново насеље за избеглице.
    Извор: Интернет

  4. Војислав Ананић

    ТЕМЕРИН, место у близини Новог Сада. Има 9.768 становника. 1332. и за време Турака Т. је био чисто српско место. У 17. веку постао је трговиште. 1799. иселили су се Срби из Т. у Шајкашку, где су основали Ђурђево. Становништво се бави земљорадњом.

    Д.П.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

  5. Војислав Ананић

    СИРИГ – колонија са најљепшим кућама

    Колонија Сириг настала је на велепосjеду православне цркве на Народном црквеном добру Сириг у политичкој општини Турија који је био величине 4.684 к. j, а за потребе аграрне реформе 1926. године одвојено је 3.777 к. ј. или 80,6 % од укупног велепосjеда. Овлашћени геометар Славко Мартинић 20. септембра 1926. године извршио је премjеравање 222 кућишта, колонисти су зиму 1926/27. провели у привременим склоништима, а уз помоћ Обласног Црвеног крста из Новог Сада до септембра 1927. године на колонији је подигнуто 250 нових кућа. „Куће су лијепе, љепше него и на једној другој колонији” 24. новембра 1930. године извијестио је Савез аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем њен ревизор Лазо Капор послије посjете Сиригу. „У свакој кући има једна или две патосане собе.”

    ИСТОРИЈА ДУГЕ БЕЗДОМНОСТИ И ПРИВРЕМЕНОСТИ

    Колонију је населила 241 породица (192 породице добровољаца и 48 породица колониста), а колонисти су били махом из околине Ливна (Доњи Рујани, Радановци, Врбица, Бојмунта), Босанског Петровца (Капљух, Медено Поље, Тук, Смољана, Велики Стијењани), Цазина (Пишталине, Врела, Мутница, Гата, Буковица, Осредак, Рујница), Гацка (Чемерно, Врба, Вишњево, Дулићи, Улиње, Корита, Михољаче, Заградци, Казанци,) и Билеће (Врањска, Прераца). Међутим, процес колонизације за све колонисте почео је још 1921. године и настанак колоније Сириг јесте историја сеобе у сеоби, историја дуге бездомности и привремености, дезорганизованости, немаром или намјером, процеса колонизације од стране аграрних власти и бирократских структура Краљевине СХС. Колонисти из Босне, из околине Ливна и Цазина, на велепосједу Марије Сечењи у Вајској на мајуру Бођани надељени су земљом 14. априла 1921. године, а они из Босне и Херцеговине, из околине Цазина, Босанског Петровца, Гацка и Билеће, на мајурима Алпар, Марија и Дуга Бара 24. маја 1921. године земљу су одмах дали у закуп домаћем становништву, а прва насељавања догодила су се у прољеће 1922. године. У Вајској на мајурима боравило је 1923. године 72 породице, а 1926. године 104 породице, а на Бођанској пустари 1925. године 73 породице. Међутим, до пресељења у Сириг 1926. године на овим мајурима колонисти нису изградили куће. Колонисти су живјели у мајурским зградама, у врло тешким хигијенским условима, а колонистима на мајуру Алпар у Вајској комисија је већ 19. јуна 1922. године одредила мjеста за подизање колоније. На мајуру је одређено свега 12. к. ј. јутара земље за подизање кућа и за кућне плацеве, требало је 16 добровољачких парцела које су обрађиване у околини мајура одредити за градњу кућа, а добровољцима дати земљу на другом мjесту што Жупанијски аграрни уред из Суботице до 1926. године није урадио. Ни на мајуру Бођанска пустара колонисти нису до 1926. године изградили куће.

    ПОПЛАВЕ УПРОПАСТИЛЕ КОЛОНИСТЕ

    Велике поплаве 1924. и 1926. године, када се излио Дунав, сасвим су материјално упропастиле колонисте у Вајској и Бођанима, а пропаст је појачала суша 1925. године. „Изливањем Дунава преко земаља наших чланова вода је прешла те су наши чланови потпуно упропаштени тако да немају парче хљеба себи и својој дjеци” писао је предсjедник аграрне заједнице из Вајске Милан Зеленовић 2. децембра 1924. године. „Скоро сви чланови су остали без игдjе ишта” Митар Суботић је обавијестио Савез аграрних заједница 14. августа 1926. године послије двије поплавне и једне сушне године. Министарство аграрне реформе зато је 1926. године одобрило насељавање колониста из Бођана и Вајске у Сириг. Група од 26 породица насељена на велепосједу Ернеста Карачоњија, на мајуру Биосек, у близини Мариолане (Пландиште) 26. новембра 1926. године примила је земљу у Сиригу. Дио земљишта надељеног колонистима (767 к. ј.) 1923. године купио је Ђорђе Коњовић из Даља и колонисти су ушли у шестогодишњи судски спор са купцем у којем су дијелови аграрне администрације подржавали колонисте, а други дијелови купца, и гдје је осјећање несигурности на надељеној земљи ових насељеника било примарно, тако да су 22 колонистичке породице саме нашле земљиште и преселиле се у оближњу колонију у Великој Греди, а 26 породица населило је Сириг. Колонија Сириг, према томе, била је насељена 1927. године од становништва дубоко трауматизованог неорганизованом колонизацијом у којој су се на мјестима насељавања, у дугом стању бездомности, осјећали несигурно и нежељено од стране дијелова државног апарата који је имао задатак да врши колонизацију и остварује националне циљеве у тзв. сјеверним крајевима.

    316 УЧЕНИКА У ШКОЛИ

    Обласни Црвени крст колонистима у Сиригу само је изградио куће, док су недостајале помоћне, економске зграде да би се формирало једно сеоско домаћинство. Зато је добровољац Јово Шуњка, из Врбице код Ливна, у име 33 породице из Босне 17. марта 1933. године тражио од Министарства шума и руда „шуму између Срнетице и Оштреља” у Босни гдје би исјекли грађу за градњу помоћних зграда показујући тим чином да су колонисти и послије сеобе и даље „живjели” у свом родном крају јер грађу за помоћне зграде нису тражили на мjесту ближе њиховом мjесту насељавања. Колонисти у Сиригу до 1941. године изградили су своје село. Они су већ 1928. године тражили да се изврши каналисање улица у колонији којим су регулисали отицање сувишних вода. Године 1930. покренута је акција градње школе у колонији јер су дjеца похађала школу удаљену 1,5 km од насеља. Зграда школе подигнута је 1931. године и имала је четири учионице, два стана и канцеларију. Године 1934. било је 316 ученика у школи. „Жале се на женске учитеље и хтjели би да им учитељи буду мушки” извијестио је ревизор Савеза аграрних заједница Филип Пејовић приликом посјете колонији 31. октобра 1934. године. Школска зграда и двориште били су средишта јавног и друштвеног живота у новом насељу. У школској згради налазило се вjежбалиште Соколског друштва из села а соколски старjешина Ђорђе Шпаравало 1932. године истицао је потребу градње Соколског дома. Године 1940. колонисти су од надлежних власти тражили изградњу Задружног дома „у коме би биле смjештене све задруге колоније, читаоница и остале привредне и културне установе. Колонија Сириг има преко три стотине насељених породица са преко 2.000 становника. Колонија је напредна у сваком погледу. Колонија нема цркве, а нема ни других подесних зграда за сакупљање, те су колонисти присиљени да се састају по крчмама, што свакако зло утиче. ”

    О ХИГИЈЕНИ УЧИЛИ НА ТЕЧАЈЕВИМА

    Начин досељавања колониста у Сириг довео је овдjе насељене колонисте под пажњу Црвеног крста и Хигијенског завода у Новом Саду који су изградили здравствену станицу у селу са сеоским парним купатилом са пет кабина и осам тушева. У здравствену станицу у Сиригу долазио је љекар из Темерина, а село је имало и своју сталну бабицу, прво Софију Петрас, а послије Катицу Лакнер. У колонији су одржавани преко зиме, кад није било пољопривредних радова, хигијенско-домаћички течајеви који су служили образовању женске омладине и доприносили квалитету живота и модернизацији самог насеља. Током четврте деценије 20. вијека у колонији су избушена четири артеска бунара дубине 80 метара, а колонисти су се 15. фебруара 1935. године обратили општини Темерин да се одобри фластерисање улица, односна градња пjешачких стаза од цигле. Колонија Сириг имала је свој пашњак од 48 к. ј, сталног писмоношу и полицијску станицу у насељу иако је било захтјева 1932. године од стране једног од власника једне од четири кафане у селу „да се укине полицијска станица.” По изградњи колоније 1927. ново насеље припадало је општини Турија, удаљене 18 km атарским путем, тако да је комуникација, нарочито у зимским и јесењим мјесецима са општинским средиштем била отежана, а колонисти препуштени сами себи. Општина Турија 1930. године жалила се на слабу безбједност у селу гдје се „разне несугласице и трзавице самовољно рjешавају.” 1. маја 1930. године донесена је одлука да се „пустара Сириг одваја од општине Турија и постаје дио општине Темерин.” Близина Темерина и повезаност тврдим путем била је значајна чињеница, али и национални разлози које је образложио срески начелник 14. априла 1930. године у свом допису КБУ Дунавске бановине: „Пустара Сириг има 4.681 к. ј. Добровољци уживају око 2.000 к. ј. док остало аграрни интресенти из Пашићева и Србобрана. У општини Турија сви житељи су Срби, док су у Темерину сами Мађари, односно помађарени Словаци. У тој општини има 14.000 Мађара, а националног елемента колониста у Старом Ђурђеву у општини има само 460 душа. Сириг је од Темерина удаљен 6 km, а везан је за Темерин зиданом цестом, а до Турије има 18 km и нема изграђеног пута.” Колонији Сириг као и другим колонијама у Бачкој, Банату, Срему, Барањи и Славонији југословенска држава између два свјетска рата намијенила је улогу својих симбола и чувара, а колонистима задала функцију националне мисије у тзв. „северним крајевима”. Притом помоћ државе била је недовољна, повремена и привремена, свакако већа у другој деценији колонизације у 30-тим годинама 20. вијека него у раној фази колонизације. Колонисти Сирига, као и других колонија, кретали су у нови живот са ледине, „са четири коца”, тежили да прехране породицу, да остваре дом, и над њима се све вријеме колонизационог процеса надвијао велики колективни страх од сиромаштва, од глади, од поплаве, од болести, од бездомности. Знатним финансијским обавезама који су се односили на државу, општину, надељену земљу, изграђене куће, цркву, аграрне заједнице итд. колонисти нису били у стању да одговоре. Насељени у близини велике мађарске општине Темерин и у њеном админстративном оквиру од 1930. године колонисти у Сиригу, као и они у Старом Ђурђеву, нису услијед своје малобројности дубље промијенили етничке односе.

    КОЛОНИСТИ СЛАБО ПЛАЋАЛИ ПОРЕЗ

    Као кључно питање односа колоније Сириг и општине Темерин у периоду 1930– 1941. године поставило се питање плаћања општинских пореза од стране колонистичке заједнице. Колонисти те порезе нису могли да сносе, били су на ивици егзистенцијалног минимума све вријеме колонизационог процеса махом истовjетног материјалног стања, уз неколико породица које су материјално боље стајале. И општина Темерин и колонија Сириг у том односу сматрали су се оштећеним. „Под аграрном реформом је 7.000 к. ј. земље, једна трећина општине Темерин” 22. августа 1936. године образлагао је Иштван Пап предсjедник општине Темерин зашто колонисти морају да плаћају општински порез. „Ако се ово не плаћа, мора се повисити другим грађанима.” „Приходи колоније Сириг су велики и није право да се вишак употреби за потребе општине Темерин” образлагали су колонисти 11. новембра 1932. године свој захтjев да се издвоје у самосталну општину Сириг. Taкође, колонија Сириг сматрала је да општина Темерин из „националних разлога” не помаже довољно тек формирано насеље. („Пошто су Мађари бројно јачи не могу колонисти остваривати националне жеље”). Међутим, колонисти и на другим мjестима у Бачкој и Банату без обзира да ли су њихове општине биле колонистичке или национално њемачке, мађарске, румунске или српске слабо су плаћали општинске порезе.

    КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941), Пише: др Милан Мицић

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 39/2019.