Сечањ и околна села

19 коментара

1. 1. новембар 2016. у 12:19

   vojislav ananić

   СЕЧАЊ
   Золтан Чемере
   1717 Sechun, 1723 Seczan, 1853 Szécsán, 1878 Torontál-Szécsány, 1911 Torontálszécsány, 1922 Сечањ, 1943 Petersheim
   Двадесетак километара источно од данашњег Зрењанина, на
   десној обали реке Тамиша , смештено је насеље Сечањ, седиште истоимене општине , која се налази у саставу Средње-банатског
   управног округа, а припадају јој и следећа насељена места: Крајишник,
   Сутјеска , Неузина, Јарковац, Јаша Томић, Шурјан, Бока и Конак.
   Целокупна територија општине износи 523 квадратна км, а према
   последњем попису, из 2002. године, имала је 16.377 становника.
   Прве људске насеобине у овом делу Потамишја, по сведочанству
   археолошких налаза, потичу још из праисторијског доба. Занимљиве
   трагове крије овдашња циглана, која се налази два километра јужно од
   насеља, на лесној греди, која прати стари ток Тамиша. На овом локалитету
   откривене су чак три оставе (скривнице) бронзаних предмета, као и некропола из позног бронзаног доба (1100-900. год. пр. . е.). средњем веку међу насељима Потамишја не постоји место под овим називом, али археолошки трагови потврђују да је на месту данашњег Сечња и тада било људских станишта. Приликом заштитиних ископавања која су
   организована на градилишту Фабрике алатних машина на самом улазу у Сечањ из правца Зрењанина (1978. године), откривене су отпадне јаме са средњовековном грнчаријом котлићи, лонци и друго), поднице неколико стамбених објеката с пратећим средњовековним керамичким материјалом, као и гробни налаз са два пара скелета одраслих особа, који су такође потицали из средњег века. Од гробног инвентара забележен је већи фрагмент средњовековне посуде, неколико комада печене земље
   (непознате намене), и неколико комада речних шкољки.
   Према писаним изворима, у непосредној близини (или на месту)
   данашњег Сечња , током средњовековног раздобља налазило се насеље
   Алаксег, које се почев од 1338. године помиње међу насељеним местима Ковинске жупаније. У овом месту је било седиште истоимене властелинске породице (1423. године).
   Први податак о насељу Сечањ потиче из турског периода. У
   турским дефтерима насталим између 1567. и 1579. године, међу
   насељеним местима (селиштима) тадашње Бечкеречке нахије, налазило
   се и место Мали Сечањ. У његовом суседству тада затичемо и насеља
   Шаласиг и Алаксег .
   Након протеривања Турака са ових простора, место Сечањ нашло
   се у оквирима Бечкеречког округа. Приликом првог пописа становништва, које су аустријске власти организовале 1717. године, у насељу Sechun Сечањ) затекли су 27 насељених домаћинстава. На Мерсијевој мапи Баната из 1723. године налазимо га под називом Seczan; у његовој непосредној близини је убележено и старо насеље Алаксег, под називом Алласиг.У време поновне колонизације Баната, и насеље Сечањ је у више наврата добијало нове становнике. По попису становништва из 1787. године Сечањ, који је тада већ припадао Торонталској жупанији, убележен је са 982 становника. У следећем попису, из 1836. године, у насељу јепописано 1.624 становника. Тај број се до 1857. године повећао на бројку
   од 2.121 житеља. Те године је у месту забележено 2.089 становника немачке и 32 становника румунске националности. Раније је у насељу живелo и српскo становништво, али се оно из Сечња иселило 1806. године. У насељу је живело претежно аграрно становништво. Већина сељана се бавила ратарском производњом, док је један мањи број домаћина имао и винограде. У привременом Катастру насеља Торонталске жупаније из 1865. године насеље Сечањ је убележено са атаром укупне површине 4.317 јутара, од чега је 2.810 јутара било под ораницама, 815 јутара под пашњаком, а 147 јутара под виноградима. У месту су тада живела два велепоседника и 373 малопоседника.
   Римокатоличка црква у месту подигнута је 1828-1833. године, а
   жупнички дом 1884. године. Ова црква је, међутим, након Другог светског рата порушена, и то 1967. године. Почетком XX века насеље
   је имало 447 кућа и 2.596 житеља, претежно немачке националности.
   Након Првог светског рата насеље је ушло у састав Краљевине
   Срба , Хрвата и Словенаца, па се од 1922. године налазило у оквирима
   Торонталско-тамишког округа, а од 1929. године у оквирима Дунавске
   бановине.
   Након Другог светског рата, на место протеранога немачког
   живља, у насељу су насељени колонисти из Босне и Херцеговине
   Билећа, Мостар) и са Косова (1945-1946. године). Број становника
   према попису из 2002. године био је 2.647.
   У месту данас живи претежно српско становништво, док у
   осталим припадајућим местима општине живи национално мешовито :
   српско, мађарско и румунско становништво.

   ИЗВОР: ХРОНОЛОГИЈА ГРАДОВА Анина, Бокша, Бузјаш, Велики Семиклуш, Гатаја, Дета, Жомбољ, Нова Молдава, Оравица, Оцелу Рошу, Рекаш, Фаџет, Херкулска Бања, Чаково – Румунија и Алибунар, Бела Црква, Житиште, Ковачица, Ковин, Нова Црња, Нови Бечеј, Нови Кнежевац, Сечањ, Чока – Србија

   Координатор пројекта: БАРНА БОДО, Tемишвар, 2009.

   Приредио: Војислав Ананић

   Одговори

2. 30. новембар 2016. у 11:22

   vojislav ananić

   СЕЧАЊ (2.688 ст.), погранично (12 кm западно од државне границе ка Румунији) агро-индустријско (5,2% аграрног ст.) насеље панонског типа, центар истоимене општине (523 кm2, 11 насеља и 18.424 ст.) у источном делу средњег Баната, на (79 m) додиру ЈИ обода зрењанинско-новобечејске лесне терасе и десне стране алувијалне равни Тамиша, 31 кm источно од Зрењанина, 80 кm источно од Новог Сада и 104 кm СИ од Београда. Географске координате су 45°22’ с.г.ш. и 20°47’ и.г.д. Површина грађевинског рејона насеља, по актуелном ГУП-у, износи 223 hа, а катастарска територија 2.589 hа. У околини насеља откривени су археолошки налази из развијеног металног доба. У писаним изворима С. се први пут помиње 1338. год. Пре турских освајања наводи се као српско насеље. Након протеривања Турака, 1717. броји 27 домова. Год. 1806. Срби под присилом напуштају С. и одлазе у Самош и Модош (Јаша Томић), а на њихово место насељавају се Немци, који изграђују планско насеље. У XIX в. досељавају се и Мађари, а насеље добија назив Сечањ Торонталски. Од 1922. носи данашње географско име. Између I и II светског рата доминирају Немци – 1921. било их је 89,2% (од 2.343 лица). Крајем II светског рата Немци беже у матичну земљу, а у С. се досељава ст. из Херцеговине (1.838 лица из околине Билеће и Мостара), Хрватске (88 лица) и са Косова и Метохије (38 лица). Садашње ст. је српско (85,9%), а има Рома (9,2%) и др. Током рата на простору бивше СФРЈ у С. се највише досељава прогнано ст. из западне Босне, Херцеговине и северне Далмације. У насеља на територији општине Сечањ до средине 1996. стигло је 1.664 избеглица (прогнаника). Индекс демографског старења (ђ) креће се у распону од 0,2 (1961) до 0,7 (1991). Православни храм посвећен Св. великомученику Димитрију је у изградњи. Електрично осветљење добија 1913, када је почела са радом ”Општинска електрична централа”. Има осморазредну ОШ ”Алекса Шантић” (шк. 2000/01. – 247 ученика), средњу машинску школу, дом културе, библиотеку, здравствену станицу, пошту, банку, хотел, фабрику алатних машина, циглану, фарму свиња, пијацу (пазарни дан – недеља) и др.

   Др Јован Плавша
   Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

   Одговори

3. 30. новембар 2016. у 11:23

   vojislav ananić

   БАНАТСКА ДУБИЦА (507 ст.), ратарско (48,7% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (81 m) ободу лесне терасе ка источнобанатској депресији, уз саставке главног канала Дунав-Тиса-Дунав и каналисане Брзаве, 16,5 km ЈИ од Сечња. Површина атара износи 2.588 hа. Атар је већим делом на лесној тераси (79-84 m), а мањим на алувијалној равни Брзаве и источнобанатској депресији (77-79 m). Обухвата два дела, различита по времену постанка и физиономији: старији (север-југ) и новији део насеља изграђен према ЈИ. Кроз историју има различита географска имена. Поуздани подаци о насељу, које се раније звало Маргитица (Мала Маргитица), датирају тек од пред крај турске владавине (1718). Маргитица се у периоду 1723-1725. наводи као ненасељена, а потом као насељена. Год. 1727. броји 11 домова. До укидања Војне границе (1873) била је у саставу Немачко-српске пуковније, а затим припада Торонталској жупанији. После II светског рата најпре добија име Дубица, а 1950. данашњи назив. Ст. је српско (82,2%), а има и осталих националности (Словаци 5,3%, Мађари 3% и др.). Индекс демографског старења (у креће се у распону од 0,7 (1961) до 1,5 (1991). Православни храм Св. Тројице подигнут је 1789. год. Има четвороразредну ОШ (шк. 2000/01. – 20 ученика), пошту и др. Водећи пољопривредни производи тржишног значаја су пшеница, кукуруз и сунцокрет.

   Др Јован Плавша
   Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

   Одговори

4. 30. новембар 2016. у 11:24

   vojislav ananić

   БОКА (1.992 ст.), ратарско-сточарско (24,8% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (79-80 m) слабо израженом острву јужнобанатске лесне терасе у близини леве обале Тамиша, 6 кm источно од Сечња. Површина атара износи 8.207 hа. Атар се пружа на алувијалној равни Тамиша (77-80 m) и источнобанатској депресији (77-79 m). Повезује два главна физиономска дела: Боку и Боку салаше. Спада у стара насеља. Помиње се 1334. у саставу Ковинске жупаније. Најпре носи назив Бака (по мађарској племићкој фамилији Бак). Првобитно насеље налазило се СИ од данашњег, према Тамишу (потеси Селиште и Градац). Крајем XV и почетком XVI в. насеље је захваћено масовним досељавањима Срба. У то време добија данашњи назив. На Мерсијевој карти из 1723. наводи се под именом Пока (1717. – 40, а 1773. – 177 православних домова). Крајем 70-их год. XVIII в., када је овај простор добио загребачки каптол, почиње досељавање Хрвата, који почетком XIX в. живе у одвојеном насељу -Хрватска Бока, наспрам старије и веће Српске Боке. Током 1858. насељавају се Мађари, а 1871. и мањи број Немаца. Год. 1908. у Б. је било 1.638 Срба, 908 Хрвата, 749 Мађара и 528 Немаца. Пред крај II светског рата већи број Немаца се исељава, а до 1948. у насеље стиже 126 нових житеља (из БиХ 83 и Хрватске 43 лица). Данашње ст. је национално мешовито – српско (53,9%), мађарско (29,6%), хрватско (5,2%), ромско (2,2% ) и др. Индекс демографског старења (ц) креће се у распону од 0,4 (1961) до 1,2 (1991). Православни храм посвећен Св. оцу Николају подигнут је 1910. год. Има осморазредну ОШ ”Жарко Зрењанин” (шк. 2000/01. – 214 ученика), библиотеку, здравствену станицу, пошту, локалну пијацу (пазарни дан – петак) и др. Пољопривредна производња (пшеница, кукуруз, сунцокрет, шећерна репа и овце) је интензивна и тржишно оријентисана.
   Др Јован Плавша
   Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

   Одговори

5. 30. новембар 2016. у 11:25

   vojislav ananić

   БУСЕЊЕ (119 ст.), ратарско-сточарско (21% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (82 m) лесној тераси, 2 кm ЈЗ од Јаше Томића, 9 кm СИ од Сечња. Припада К.О. Јаша Томић (7.822 hа). Окосницу физиономског развоја насеља представљају две улице које се секу под правим углом. Спада у најмлађа насеља околине Сечња. Основано је 1838. од стране загребачког каптола, који је овде добио територије у замену за простор око Карловца припојен Војној крајини. У време оснивања носи назив Каптул (Капталанфалва), потом Владичино Село, а 1947. добија садашње географско име. Год. 1838. насељава се више од 100 Немаца, а убрзо након тога досељавају се и Мађари (1857. – 300 Мађара и 124 Немца). Садашње ст. је мађарско (89,9%), а има Срба (1,7%), Хрвата и др. Индекс демографског старења (ђ) креће се у распону од 0,3 (1961) до 0,9(1991).

   Др Јован Плавша
   Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

   Одговори

6. 30. новембар 2016. у 11:25

   vojislav ananić

   ЈАРКОВАЦ (2.155 ст.), ратарско-сточарско (37,7% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (79 m) лесној тераси поред канала Дунав-Тиса- Дунав – каналисаног дела тока Брзаве, 14 кm јужно од Сечња. Површина атара износи 6.066 hа. Атар се простире на алувијалној равни (75-79 m) Тамиша и на Јужнобанатској лесној заравни (94-128 m). Због меандрирања и плављења 1745. ток Брзаве је каналисан. Тада насеље добија праволинијски (правоугаони) облик. Данас има пет дужих и осам попречних улица. У писаним изворима помиње се 1717, када броји 14 кућа. Год. 1735. наводи се као српско насеље. Као граничарско село у оквиру Српског граничарског пешадијског пука добија привилегије – брже се развија и у њега се досељава ст. из околних насеља (1773. – 325 домова). Мађари га спаљују 1848, да би након тога било изграђено ново насеље. До II светског рата у селу је било неколико немачких породица које се крајем рата исељавају. Након тога досељава се 11 породица (36 лица) из околине Добоја, Вишеграда, Ниша и Крушевца, а од 1948. до 1953. у Ј. се досељава више мађарских породица са околних салаша. Ст. је углавном српско (74%), мађарско (8,8%), румунско (3,5%) и ромско (2,7%). Индекс демографског старења (13) креће се у распону од 0,4 (1961) до 1 (1991). Православни храм Вазнесења Господњег, изграђен 1750. (иконостас је урадио Константин Глигоријевић Данијел у периоду 1863-1875; зидне слике из 1911), проглашен је 1949. културним добром. Ј. струју добија пре II светског рата. Има осморазредну ОШ ”Вељко Ђуричин” (шк. 2000/01. – 232 ученика), здравствену амбуланту, пошту, Пољопривредно предузеће “Економија”, локалну пијацу (пазарни дани – уторак и субота) и др. Производња кукуруза, пшенице, сунцокрета, шећерне репе и овчарство су тржишног значаја.
   Др Јован Плавша
   Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

   Одговори

7. 30. новембар 2016. у 11:26

   vojislav ananić

   ЈАША ТОМИЋ (3.544 ст.), погранично (ка Румунији) градско насеље – по правном критеријуму, панонског типа, на (81 m) контакту алувијалне равни Тамиша и зрењанинско-новобечејске лесне терасе, 11,5 кm СИ од Сечња. Површина градског грађевинског рејона (са Бусењем), по актуелном ГУП-у, износи 317 hа, а катастарска територија 7.822 hа. Урбаним склопом повезује две главне целине: Јашу Томић и Јашу Томић салаше. Убраја се у стара насеља. Остаци раније насељености су многобројни и значајни (предмети из неолита, керамика из бронзаног доба и др.). У римском периоду овде је била војна утврда, која је обезбеђивала прелаз преко Тамиша. Помиње се у XIV в. (Крушевски поменик) под именом Модош и папским десецима као Мадус. Након протеривања Турака, 1717. броји 50 домова, а 1773. 296 кућа. Срби напуштају насеље и одлазе у Војну границу 70-их год. XVIII в. Тада се досељавају Немци. Почетком XIX в. има 4.620 житеља. После I светског рата и разграничења са Румунијом насеље припада Југославији (1924) и добија данашње географско име по Јаши Томићу, војвођанском и српском политичару, вођи радикала, новинару и књижевнику. Пре II светског рата Немци, који крајем рата беже у матичну земљу, су чинили већину ст. Накан рата досељава се ст. из БиХ (174 породице), Македоније (105 породица), централне Србије (20 породица), других војвођанских насеља (4 породице) и по једна породица из Црне Горе и Словеније. Данашње ст. је углавном српско (65,4%), а има Мађара (9,9%), Рома (9,7%) и др. Индекс демографског старења (Ј8) креће се у распону од 0,3 (1961) до 0,8 (1991). У Ј.Т. је рођен познати сликар В. Поморишац. Православна црква Св. оца Николаја, са иконостасом и зидним сликама из 1905, саграђена је 1746. (културно добро од 1948). Храм су осликали и декорисали познати уметници: Недељко Поповић Шербан (најстарији познати зоограф у Банату), који је овде крајем XVIII в. имао своју школу, затим Ј. Чолаковић, П. Поповић, браћа Јанић и С. Алексић. Електрично осветљење добија 1929. год. Има осморазредну ОШ “Стеван Алексић” (шк. 2000/01. – 328 ученика), културно-историјски вредну збирку Б. Јанкулова, историчара, у његовој родној кући и дому културе, библиотеку, здравствену станицу, хотел, фабрику отковака, конфекцију ”Тамиш”, аграрно предузеће ”Ратар”, ТП “Будућност”, пијацу (пазарни дани – среда и субота) и др. Део градске популације (11,6% аграрног ст.) бави се пољопривредом као основном делатношћу.
   Др Јован Плавша
   Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

   Одговори

8. 30. новембар 2016. у 11:27

   vojislav ananić

   КОНАК (1.150 ст.), погранично (ка Румунији) ратарско (23,2% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (80 m) лесно-пешчаној гредици која је 2-3 m виша од околног терена, уз десну обалу каналисане Брзаве (9 кm узводно од споја са главним каналом Дунав-Тиса-Дунав), 7,5 кm од државне границе, 14,5 km ЈИ од Сечња. Површина атара износи 4.272 hа. Дели се на три физиономска дела: Конак, Кракаш и Самари. Убраја се у стара насеља. Помиње се 1425. под именом Канак у саставу Ковинске жупаније и касније (1717.-14 домова, 1773. – 77 домова итд.). Срби су први населили К. и већ 1733. имали своју цркву. Почетком XIX в. досељавају се Немци, али већ 1820. напуштају насеље. Год. 1830. из Поморишја се досељава око 500 Бугара, а потом је присутно и досељавање Мађара. И поред тога, у то време српски живаљ је најбројнији (1857. – 62,1%). Данашње ст. је национално хетерогено – мађарско (34,3%), српско (34,2%), бугарско (8,4%) и др. Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,4 (1961) до 1 (1991). У насељу се налазе две цркве: православна Св. Саве (1758) и католичка. Има осморазредну ОШ ”Вук Карацић” (шк. 2000/01. – 123 ученика), дворац са парком и помоћним објектима (16 ари) из 1884. (културно добро од 1984), здравствену станицу, пошту, пијацу (пазарни дан – петак) и др. Главни пољопривредни производи су пшеница, кукуруз и сунцокрет.

   Др Јован Плавша
   Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

   Одговори

9. 30. новембар 2016. у 11:28

   vojislav ananić

   КРАЈИШНИК (2.428 ст.), агро-индустријско (13,6% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (81 m) плодној лесној тераси, с обе стране пута ка Јаши Томићу, 4 кm западно од државне границе наше земље према Румунији, 20,5 кm СЗ од Сечња. Површина атара износи 4.163 hа. Правоугаоног је облика са улицама које се секу под правим углом. У писаним изворима помиње се 1660. под називом Шупљаја, коју су од раније насељавали Срби. Год. 1753. наводи се као српско-румунско насеље. И овај простор 1785. добија загребачки каптол као надокнаду за део око реке Купе који је припојен Војној граници. Од 1796. овде се насељавају Немци, а насеље добија име Штефан-фелд. Касније је овај назив добио мађарску варијанту – Иштванфелд. После I светског рата поново добија име Шупљаја, а након II светског рата садашњи назив по насељеницима из Босанске крајине. Пре II светског рата Немци, који се крајем рата исељавају, чине 95% популације. Након тога, 1945. досељава се ст. из Босанске крајине (4.136 житеља – Дрвар, Босанска Крупа, Бихаћ, Цазин и Велика Кладуша). Данашње ст. је српско (87,6%), а има Рома (4,8%) и др. Индекс демографског старења (креће се у распону од 0,2 (1961) до 1 (1991). Струју добија пре II светског рата. Има осморазредну ОШ ”Славко Родић” (шк. 2000/01. – 225 ученика), дом културе, библиотеку, здравствену станицу, аграрно предузеће “Грмеч”, фабрику слада ”Крајишник”, текстилну индустрију ”Соча” и др.
   Др Јован Плавша
   Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

   Одговори

10. 30. новембар 2016. у 11:28

    vojislav ananić

    НЕУЗИНА (1.502 ст.), ратарско (43,1% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, 1 кm од леве обале Тамиша, на (80 m) ободу лесне терасе, 6 кm западно од Сечња. Површина атара, који се већим делом протеже на лесној тераси (80-86 m) и алувијалној равни (75-79 m) Тамиша, износи 7.632 hа. Правоугаоног је облика. Подељена је на два физиономска дела: Неузту и Неузину салаше. Почетком XVII в. ово подручје је пустара у власништву Неузин-аге, а 1637. ту се досељавају два Србина из Бугарске. Год. 1717. броји 25 домова (1773. – 181 православни дом). Кроз историју помињу се насеља: Зелдош, Визић и Тополовац. Након повлачења Турака (1718) село напредује. Почетком XIX в. (1801) загребачки каптол, на простору који је добио као надокнаду за поседе уступљене Карловачкој војној граници, насељава своје кметове и формира Хрватску Неузину. Касније се насељавају и Мађари. Све до II светског рата постојала је Српска и Хрватска Неузина (1850. – Срби 77,1%, Хрвати 18,5%, Немци 3,2% и Јевреји 1,1%; 1869. – 3.441 житељ). Данашње ст. је етнички мешовито (Срби 43,5%, Мађари 38,7%, Хрвати 1,2% и др.). Индекс демографског старења (ђ) креће се у распону од 0,4 (1961) до 1,1 (1991). У насељу се налазе две цркве: православна посвећена Св. оцу Николају из 1811. и католичка. Има осморазредну ОШ ”Браћа Стефановић” (шк. 2000/01. – 139 ученика), здравствену станицу, пошту, предузеће ”Братство-јединство”, земљорадничку задругу, локалну пијацу (пазарни дан – понедељак) и др. Производња пшенице, кукуруза, шећерне репе и сунцокрета тржишно је оријентисана.

    Др Јован Плавша
    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори