Општина Пријепоље:
Аљиновићи, Балићи, Баре, Бискупићи, Бјелахова (до 1992. године Бјелохова), Брајковац, Брвине, Бродарево, Буковик, Виницка, Врбово, Гојаковићи, Горње Бабине, Горње Горачиће, Горњи Страњани, Гостун, Грачаница, Гробнице, Дивци, Доње Бабине, Доњи Страњани, Дренова, Душманићи, Ђурашићи, Забрдњи Тоци, Завинограђе, Залуг, Заступ, Звијезд, Ивање, Ивезићи, Избичањ, Јабука, Јунчевићи, Камена Гора, Караула, Карошевина, Каћево, Кашице, Ковачевац (од 1979. године обухвата и део укинутог насеља Велика Жупа), Копривна, Косатица (до 1959. године подељена на Горњу Косатицу и Доњу Косатицу), Кошевине, Крушево, Кучин, Лучице, Матаруге, Међани, Мијани, Мијоска, Милаковићи, Милешево, Милошев До, Миљевићи (од 1979. године обухвата и део укинутог насеља Велика Жупа), Мрчковина, Мушковина, Ораовац (до 1991. године Ораховац), Орашац, Осоје, Оштра Стијена, Поткрш, Поток, Правошево, Прањци, Пријепоље (од 1972. године обухвата укинуто насеље Коловрат), Расно, Ратајска, Седобро, Сељане, Сељашница, Скокуће, Слатина, Сопотница, Ташево, Хисарџик, Хрта, Црквени Тоци, Чадиње, Чаушевићи и Џурово.
6. јун 2018. у 16:22
Војислав Ананић
ПРИЈЕПОЉЕ
Пријепоље је варошица у средњем Полимљу, која се у писаним изворима спомиње још од 1345 г. Наиме, на караванском путу од Дубровника (који је ишао преко Билећа, Фоче, Плевља, Новог Пазара, Топлице, Ниша и Софије) за Цариград налазио се на Лиму и трг Пријепоље (Merkatum Prepollie), гдје су се задржавали многи Дубровчани и одакле су полазили многи каравани.1) Да би се приспјело у мјесто Пријепоље (идући од Брезнице — касније Плевља — за Нови Пазар), морао се најприје прећи дрвени мост на Лиму. Тај мост се спомиње још од најранијих времена. Кад би мост био срушен, путници су се у варош морали превозити барком. Тако је урадио и Павле Контарини, који је 1581. путовао у Цариград.2) Млечанин Рамберти, који је такоће у XVI в. пропутовао кроз Пријепоље, напомиње да се оно налази с десне стране Лима. И Евлија Челебија, турски путописац XVII ст., истиче како се у Пријепоље стиже „преко султан Фатих-Мехмедове ћуприје“. Све то указује на то да се Пријепоље уистину свагда налазило с десне стране Лима, и то на самом ушћу Милешевке у Лим. Челебија саопштава да се „доњи дио касабе Пријепоља налази крај Лима у широком зеленом пољу, а кроз ову варош средином тече ријека, звана Милешева”.
Ова два елемента: да се варош свагда налазила с десне стране Лима и баш на самом ушћу Милешевке у Лим, истичем због тога што се код појединих писаца, а и у народној традицији, сретају и другачија мишљења. Тако је Дедијер почетком нашега стољећа саопштио да Пријепоље једним дијелом лежи и с лијеве стране Лима. Он је то урадио, свакако, због тога што није имао о томе сигурних података.
Народно предање каже да се Пријепоље „некада“ није налазило онамо гдје се оно сада налази већ у Ивању (један сат хода од Пријепоља, идући уз Лим, исто с десне стране). Предање каже како је том вароши господарио неки Иван-бег, па се она по њему и назвала Ивање. Послије његове смрти, варош је премјештена на данашње мјесто, гдје је раније било поље. Зато и име саме вароши народ овако објашњава:
на мјесту гдје је раније (,,прије“) било поље, касније је подигнуто насеље Пријепоље. Традиција као потврду узима у помоћ и слиједећи елеменат: неке њиве недалеко од Ивања, само с друге стране Лима, у „Жупи“, називају се „Чаршија“. Заиста, то име није дато без некога основа, али може се претпоставити да се ту налазио као улаз у рејон негдашњег трга, или пак да је ту некада била нека врста царине или да је негда ту, ма и привремено, обављан посао који се, углавном, ради у вароши. У Жупи се, такође, једно мјесто назива „Калдрма“.
Да ли је то траг негдашњег насеља или пута, засада је тешко рећи. Сем тога, у околини Пријепоља има трагова и из римског периода. Нарочито у мјесту Коловрат, тј. на утоку Сељашнице у Лим, гдје је сада подигнута фабрика и нешто даље одатле, уз Сељашницу, налазе се трагови неког старог и то великог гробља и насеља. Недавно је била ископана једна повећа четвртаста плоча (код куће Милована Бенде) са латинским натписом, али ју је путар изломио. И овдје је погодније мјесто за неко згуснутије насеље него што је садашње мјесто Пријепоља. Зато би прије дошао у обзир овај локалитет као мјесто старог насеља него Ивање, ако се уопште ради о помјерању вароши, како тврди народна традиција. С обзиром и на ту околност да су термини „чаршија“ и „калдрма“ новији и турског поријекла, и да се ова имена сретају као топоними с друге стране Лима, Ивање се никако не може узети као неки претходник варошком насељу у Пријепољу. Па и Јиречек који се служио најстаријим подацима о Пријепољу, пише да се пут од овога мјеста одвајао уз Милешевку, а Милешевка је, како знамо, доста далеко од Ивања.
Колико је Пријепоље и какво све било у прошлости, нама је тешко замислити. Немамо за то довољно података. У другој половини XIV в., оно се чешће спомиње, јер је, захваљујући своме положају, преузело на себе улогу средишта из кога се даље разносила роба за Сјеницу, Ново Брдо, Трговиште, Пећ итд. Па и касније, када је послије пада Рашке, дошло под управу Босне, оно није изгубило тај свој значај.
Пријепоље је са околином 1374. добио Твртко, када је са кнезом Лазаром освојио земље Николе Алтомановића. Па и почетком XV в. тај крај је припадао држави великог војводе Сандаља и његовог синовца, Херцега Стефана.
Ова је варошица у минулим стољећима страдала више пута (од пожара, разарања, поплава). Почетком XVII в. (1623) Пријепоље је страдало од поплаве и од Турака, 1688. је изгорело, а 1689. разорено је од Турака.
По неким извјештајима Пријепоље је у XVII в. имало 800 кућа.
У почетку прошлога стољећа имало је 500 кућа, а половином тога стољећа имало је 546 кућа. Године 1912. Пријепоље је имало 778 кућа и 3327 становника. Дедијер саопштава (1913) да Пријепоље има 3355 становника, већином муслимана Срба. Према попису из 1953. Пријепоље је имало 827 домаћинстава с 3353 становника (1578 мушких и 1775 женских). Административно (1954) Пријепољу припадају и оближња села: Ратеска, Чадине, Коловрат, Душманићи, Залуг и Сријетеж; Пријепоље с тим селима има 4831 становника.
Поред Пријепоља, у прошлости се често спомиње и манастир Милешево, и то не само као религиозни већ и као културни центар православнога живља. Саопштава се да су ту још од XIII в. преписиване књиге, док се половином XVI в. (1544—1557) ту налазила и штампарија ћирилских књига. У турском периоду оно је страдало више пута. Сада је у Пријепољу, односно Милешеву, сједиште Будимљанско-полимске епархије. Недалеко од манастира Милешева, одавно се такође спомиње градић и утврђење Милешево, који се од XVII в. назива Хисарџиком. Од негдашњег утврђења данас се познају само зидине на једном каменитом врху, док се именом Хисарџик назива село у непосредној околини тога брежуљка.
Поред тога што смо досада рекли, може се са сигурношћу тврдити да је Пријепоље са својом околином некада имало велики значај у српској, одн. босанској држави. У непосредној околини Пријепоља, на неколико мјеста познају се остаци или се чувају у географским именима старе „градине“. Има трагова и остатака и од неколико цркава по ближој околини Пријепоља. Да ли је на овај крај, који се налазио до саме границе Србије, одросно Босне, обраћана пажња из вјерских, или из политичких, или и КОЈИХ других разлога, тешко je засада утврдити, али, у сваком случају, стоји чињеница да је том крају некада поклањана велика пажња (мислим на вријеме до доласка Турака).
Кад се говори о историји Пријепоља, споменућемо још два елемента: каравансерај и конаке. Као успутна станица за путнике и трговце, Пријепоље је одавна морало да има и објеката који су путницима били потребни и неопходни и који су им олакшавали путовање. А то су били ханови, каравансераји и конаци. Велики каравансерај У Пријепољу спомиње се још у XVI вијеку. У њему је коначио „трговачки велики водомет“, гдје побожници узимају абдест и гдје се умивају. „Руине каравансераја” у Пријепољу спомиње и Ами Буе, половином прошлога стољећа. Сем каравансерај а и ханова, у Пријепољу прича се и о „конацима“. Конаком се овдје називала (поред оног познатог значења ове ријечи) и кућа, или, боље рећи, установа коју је издржавао неки богатији човјек (обично побожни муслиман), а која је исто што и гостинска кућа или мусафирхана. У конаку је путник и пролазник могао да добије бесплатно храну за себе и стоку којом је путовао. Ту је могао и да се обрије, опере рубље, па чак и да добије нешто ситног новца за даљи пут. Прича се да је раније у махали Вакуфу постојао један такав конак, али га нико не памти. Други конак био је с ону страну Лима, наспрам средњег дијела Пријепоља. Тај конак припадао је Смаил-белу Селмановићу. Постојао ie и до прије педесетак година.
Извор: др Мирко Барјактаровић – ПРИЈЕПОЉЕ (прилог проучававању наших варошица)
19. септембар 2023. у 22:07
vuk
Da li ima Petrovića iz Jabuke koji su naselili Gnjilane zatim Jablanicu? jesu li njegusi, njegosi?
[email protected]
20. новембар 2023. у 15:50
ivan
I1 -z63 ima najveci procenat u prijepolju i okolini…zanima me ima li negde u tim mestima prezime Lukic?…Hvala!!