Novi Sad i okolna mesta

37 komentara

1. 26. avgust 2017. u 18:25

   vojislav ananić

   Šta znamo o Rudolfu Koteku

   Grof Rudolf Kotek bio je ponemčeni Čeh. Grofovsku titulu nasledio je, jednako kao i svoje posede u južnoj Bačkoj i severnom Sremu.
   Iza starijih Futožana ostala je priča da bi njihovo selo, da Gavrilo Princip nije ubio Franca Ferdinanda i da nije došlo do Svetskog rata, postalo carska varoš. Objašnjenje za ovu dosetku nalazi se u podatku da je Sofija, najpre kneginja a potom vojvotkinja Hoenberg, s atributom Visočanstvo ali po rangu niža i od najmlađe nadvojvotkinje, žena Ferdinandova, bila iz porodice Kotek i da je bila bliska srodnica grofa Rudolfa Koteka. U svojoj knjizi Sarajevski atentat, Beograd 1966, Vladimir Dedijer piše Sofijino prezime kao Hotek (i Vognin), uz opasku da je ona „bila poreklom iz osiromašene porodice niže aristokratije, češkog porekla ali germanizovane”, čiji status nije bio priznat Nemačkim konfederacijskim aktom iz 1814. godine, kao ni drugim sličnim statutima. „Dvorski krugovi takođe su zaključili da ona nije zakonski eligibilna (izbirljiva, koja se može birati – IP) prema porodičnom statutu (Familienstatut) kuće Habzburgovaca iz 1839. godine, koji je propisivao da svaki član porodice mora tražiti dozvolu poglavara dinastije pre nego što stupi u brak”. Sve to uticalo je na odluku da se Sofijin brak sa Ferdinandom ne prizna kao eligibilan, već samo kao morganatski. To je značilo da su „ona i njeni potomci iz braka bili lišeni prava da naslede presto, kao i svih prava i privilegija koje su imale eligibilne supruge nadvojvoda”; njihova deca nasleđivala su majčino prezime.
   Rudolf Kotek potiče iz germanizovane češke porodice Kotek i Vognin, čiji je najstariji poznati predak, Miloslav, još u drugoj polovini 14. veka izgradio jednu crkvu u Kotkovi. Jedan porodični predak dobio je titulu barona 1556, a 1723. godine Vencel Antal Kotek (1674-1754) postao je češki grof; on je 1745. godine stekao i državni grofovski rang. Njegov sin Janoš Karolj (1705-1787) bio je carski tajni savetnik, a unuk Nepomuk Janoš Rudolf (1749-1823) austrijski ministar finasija, češki glavni dvorski kancelar i predsednik češke krunovine (gubemium), nosilac velikog krsta svetog Ištvana, unutrašnji tajni savetnik i general artiljerije. Nepomuk Janoš Rudolf imao je dve kćeri (Alojziju i Terezu) i četiri sina: Janoša Jozefa, Jozefa, Karla i Hermana.
   Karlo (1783-1868), treći po redu, upravljao je Tirolom, a jedno vreme bio je i predsednik češkog vrhovnog veća. Karlov sin Bohuslav (1829-1896) službovao je u diplomatiji; on je otac Sofije Kotkove (1868-1914), morganatske supruge austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i vojvotkinje Hoenberg.Najmlađi Nepomukov sin Herman Kotek (1786-1822) oženio se Henrijetom Brunsvik, kćerju grofa Jožefa Brunsvika, državnog sudije, i tim činom nasledio je futoško vlastelinstvo.
   Herman je imao dva sina. Stariji, Oto (1816-1890), bio je carski i kraljevski komornik i član austrijske gospodske kuće; jedan deo futoškog vlastelinstva pripadao je i njemu. Nije imao dece.
   Mlađi, Rudolf (1822-1903), kome Šamu Borovski daje i ime Reže, odrastao je ,,u dobrom madžarskom duhu”. Već je bio okončao studije prava i filosofije kad ga je Bačko-bodroška županija poslala u Holandiju da tamo izuči sistem državnih putova i kanala; želja je bila da se na isti način uredi putna i kanalska mreža u južnim, nižim delovima Ugarske, a prvi pokušaji u Bačko-bodroškoj županiji učinjeni su baš po njegovim saznanjima. Posle toga bio je dve godine podbeležnik Bačko-bodroške županije, a 1848. godine nalazimo ga kao beležnika na prvoj sednici gornjeg doma u ugarskom parlamentu. Iza događanja tokom 1848/49. godine, mada je postao doživotni član gornjeg doma i član hrvatskog pokrajinskog sabora, povukao se na svoje futoško vlastelinstvo. Upravljanje posedom, na početku 20. veka veličine 24.170 katastarskih jutara i 46 kvadratnih hvati, sasvim ga je zaokupilo, te se nije vraćao javnim poslovima. Zahvaljujući naročito njegovom delovanju, posed je počeo da se intenzivno razvija; na svom posedu on je podigao fabriku kudelje, koja je i pred Svetski rat prerađivala kudelju uzgajanu na oko 700 jutara. Takođe njegovom zaslugom počelo je gajenje hmelja, da bi uoči Svetskog rata futoško vlastelinstvo bilo najveći proizvođač hmelja u Ugarskoj. Naporedo s razvijanjem Kotekovih hmeljarnika i učeći se baš na tamošnjim iskustvima, počeli su i mali posednici iz okoline da gaje ovu kulturu.
   Rudolfov sin Rudolf Oto Herman (rođen 1869), poslednji posednik futoškog vlastelinstva, jedan deo poseda nasledio je od svog strica Ota, da bi 1903. godine, posle očeve smrti, nasledio i „ostatak”. Od 1897. godine Rudolf deluje kao stalni član ugarskog gornjeg doma i carski i kraljevski komornik.
   Još jedan zapis o poslednjem grofu iz porodice Kotek i Vognin nalazimo u novosadskoj Zastavi od 17/29. septembra 1896. godine, u vesti kojom se javlja da je izveden atentat na Rudolfa Koteka dok je vozom išao prema Futogu. Izveštač i ne pomišlja da o grofu Rudolfu napiše ijednu nepovoljnu reč iz koje bi se moglo zaključiti zbog čega je došlo do atentata; on uporno insistira na krivici grofovih „zvaničnika” koji su „neizlečivo” naljutili neuspešnog atentatora: „Kad je bio vlak blizu Futoga izbacio je nepoznat čovek jedan hitac iz puške u grofov kupe, ali grofu nije nikakve ozlede naneo. Grof bi trebao da na svoje zvaničnike bolje pripazi kako postupaju s narodom kojeg za rad uzimaju. Jer ovaj napadaj je pokušao da izvede, po svoj prilici kakav nezadovoljan radenik, u kom je odurnost kojeg grofovog zvaničnika raspirila varnicu osvete, te u nepromišljenosti tražio je da dade oduške svome gnjevu ma na koji način”.
   „Ovaj grof beše strah i trepet za Srbe u vremenu minulog rata”, pisao je Ljubomir St. Đorđević, sekretar Narodne odbrane i Invalidskog udruženja za Severnu Srbiju, odnosno Vojvodinu Srpsku. „Njegova žena, kad su madžarske horde pošle na Srbiju, na železničkoj stanici Futog igrala je čardaš sa vojnicima, dovikujući Stavitv u Srbiji cee pod nož, a kralja Pvtra doeedite mi da ovce čuva kod Grofa”.
   Za vreme rata Koteku je, „ne zna se po kome pravu i zakonu”, dopuštano da sebi priziva istaknutije Srbe puštene iz internacije, da ih pljuje i poručuje „ko hoće da je Srbin, neka ide u Srbiju kod onih cigana”. Posle rata on je bio proteran iz Vojvodine Srpske, ali se posle dve godine vratio da „danas ovde rahat živi i vo|a se (šeta se – IP) sa svojim repovima od Pešte do Fu- toga i natrag po miloj volji. Sad je otišao u Zagreb, da u lepu i bratsku sporazumu izmisli način, kako da se izmigolji ispod udara agrarne reforme”.
   Za račun Kotekov, delovala je u Futogu, u tamošnjoj bolnici Rudolfineum, izvesna doktorka Hekert. Ona se ponajmanje bavila medicinom, retko je viđana „da kome ide radi lekarske pomoći”, ali je zato često išla u Novi Sad i u druga obližnja mesta; više puta putovala je i u Peštu, dok su tamo boravili grof i grofica Kotek. Policija je, čini se, bila dobro obaveštena o doktorkinim aktivnostima, jer joj je preko opštine novofutoške „u svoje vreme” bilo naređeno „da se za 36 sahati ima ukloniti iz Futoga, a ne znamo čijom je revnošću naređenje to zabašureno”, jer su se sve one ubrzo našle pobrojane u jednoj pismenoj tužbi „zbog protivdržavnog rada u nas”. Pomoćnik novosadskog gradskog načelnika bio je zadužen da vodi istragu protiv nje, ali je sve završeno tako što se on istog dana „odvezao natrag u Novi Sad, i to opet na Kotekovi koli”.
   Dobro se znalo da su Koteku povremeno dolazili u Peštu mnogi njegovi raniji saradnici, čak i bez pasoša, jer „našto mi imamo svoga advokata u Novom Sadu”. Ne zna se da li je njihov advokat u Novom Sadu mogao biti i sreski načelnik, ali se znalo da je on „od Kotekove pustare ocepio jednu malenkost zemljišta” za sebe. „Taj komadić je na ovaj način, prilikom deobe zemljišta dobrovoljcima, ostao netaknut”. Postojao je nekakav papir o navodnom zakupu tog „komadića zemlje”, a spahijski blagajnik Lrdai, nesumnjivi Madžar i zet bivšeg austrougarskog oficira Kolara, „koji je ostavio vidan spomen svoga rada u Srbiji za vreme rata” i koji se „slikao pod vešalima nevino vešanih Srba u Kruševcu”, mahao je tim papirom za dokaz da je Kotekov odnos sa načelnikom pravovaljan. Istina, javnost se pitala „šta će učiniti županiski agrarni odbor i ministarstvo za socijalnu politiku u toj stvari… kada se zna, ko ima prava raspolaganja zemljišta Kotekovog”.
   Bez obzira na sva ta prava, i Kotek je vodio računa da se u svemu tome na|e: „Naš Kotek vredno krči i šume i ade, naročito sad posle zalaska Lrpadova sunca u ovim krajevima, a osvitkom racorszaga, k‘o što veli jedan od njegovih mali(h). Izrada drva, naročito tvrdih u šumi”, poverava se mahom Nemcima; uključen je i poneki Srbin, a ostalima je poručeno: „Vi ste dobili zemlje, pa sad hoćete i drvo; nema!”
   Sa svim tim u vezi, beogradska Polišika mogla je napisati, a novosadska Zasšava preneti 5. maja 1921. godine, da je Futog, „onaj Futog koji je bio sav srećan da će ga ujedinjenje spasti majarizacije i terora mađarskih grofova i njihovih slugu, sada opet postao tako reći republika grofice Kotek, one grofice Kotek koja je 1915. godine, kada je pao Beograd, naredila Futogu da u znak radosti osvetli uveče sve prozore, one grofice Kotek koja je naređivala da se od bundeve pravi glava onog vladara koji je simvol našeg napora za ujedinjenje.
   Njen muž, grof Kotek, bio je ranije proteran sa naše teritorije i živeo je u Pešti. Sada se međutim vratio – kako? Po čijem odobrenju? Ko će to znati! – da i sam učestvuje u humanom radu svoje žene, a to je sistematsko sprovođenje mađarizacije. Grofica Kotek izdržava jednu bolnicu i zavod Rudolfineum za vaspitanje dece, naravno isključivo samo nemačke i mađarske. Milosrdne sestre isključivo su Nemice i Mađarice i njihova je uloga jasna i jedina: širiti mađarizam.
   …I budnim policijskim vlastima to sve nije nepoznato. Pa i sam sreski načelnik koji i sada stanuje u jednoj grofičinoj vili, i takoreći uživa sve privilegije u republici grofice Kotek, svakako i on mora znati, šta se tu sve događa… Ne bi bilo rđavo da ministar unutrašnjih dela proširi odredbe Obznane i na groficu Kotek, koju bi zbog svih njenih zasluga za mađarizaciju Pešta svakako dočekala raširenih ruku”.
   Po svoj prilici, grof Rudolf Kotek umro je 11.oktobra 1921. godine. Testamentom, svoj posed ostavio je svojim sestričnama Mariji i Johani Šenborn, iz Slivnice pri Mariboru, a svojoj udovici Irmi, rođenoj Radai, zaveštao je pristojno udovičko izdržavanje. To što su grofovo imanje nasledile dve Čehinje, a ne jedna Madžarica – grofova udovica, moglo se smatrati važnim razlogom da u vezi s izvršenjem poslednje volje grofove dođe do oštrih sukoba i sudskog spora. „Tako je nastao me|u njima i spor oko poseda futoškog nasledstva, koje naslednice po naređenju testamenta drže, a koji im je posed udovica, pozivajući se na svoje udovičko pravo, sudski osporila”. Sredinom juna 1923. godine spor se nalazio kod Apelacionog suda u Novom Sadu i očekivalo se da bude konačno rešen.
   Ali, mimo pravne procedure, advokati grofice Irme „ubedili” su načelnika Upravnog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela (u Odseku za Banat, Bačku i Baranju) Savu P. Pavlovića da u ministrovo ime naredi sreskom načelniku u Novom Sadu da, „bez obzira na sud i na propisani sudski postupak, putem policijskog brahijuma (nasilja) uvede u posed futoškog vlastelinstva imenovanu groficu Kotek, a da naslednice, koje se u posedu nalaze, policijskom silom izbaci”.
   Takav postupak izazvao je „pravi revolt i zaprepašćenje u svima ovdašnji pravničkim krugovima, jer je do sad nečuveno, da policija bez suda izvršuje pravne sporove, kad se zna, da se u nas ceo sistem pravde i pravne sigurnosti osniva baš na strogom delenju sudske od upravne vlasti, i da je glavna garancija sudske nezavisnosti baš to, da se u delokrug suda nikako ne može uple- tati nikakva politička ili policijska vlast”. Najverovatnije pod utiskom takvog raspoloženja, i u strahu od mogućih negativnih posledica po umešane ličnosti, šef kabineta u istom onom Odseku (i Ministarstvu) odakle je dat prvobitni nalog, naredio je sreskom načelniku u Novom Sadu da, bez obzira na ranije instrukcije, sve vrati u prvobitno stanje i da se sačeka na očekivanu sudsku presudu.
   (Posle četiri godine parničenja i natezanja, Zasšava je 10. marta 1925. godine mogla objaviti da su se Kotekove naslednice pomirile i međusobno nagodile. Nagodba je uglavnom odgovarala grofovoj poslednjoj želji: njegove sestrične nasledile su imanja u Futogu, Sremu i Korompu u Češkoj, a udovica Irma dobila je godišnju apanažu od osam miliona dinara godišnje i palatu u Pe šti kao boravište).
   U čitavom ovom slučaju od male je važnosti čije je nasledno pravo starije, da li jedne udovice ili dveju sestričina. Mnogo je važnije pitanje kolika je i kakva bila nacionalna svest visokih činovnika u ministarstvima novostvorene Kraljevine SHS i da li su te osobe uopšte shvatale kakve su se i kolike promene u međuvremenu dogodile u vojnoj, političkoj, pravnoj, administrativnoj, narodnosnoj i državnoj sferi. I pitanje je kakvog su mo- ralnog sklopa bile sve te osobe koje su o pitanjima od državnog i nacionalnog interesa odlučivale mimo institucija političkog i pravnog poretka, zloupotrebljavajući i svoj položaj i ulogu institucija u čije su ime odlučivali.
   Verovatno su svi ti događaji uticali na odluku da dr Emil S. Popović Pecija, vlasnik i urednik PoljoprivrvdnoG Glasnika, bude postavljen za upravnika na Kotekovom imanju. Kako je pisala Zasšava od 10. juna 1923. godine, ,,ovo postavljenje našeg pripoznatog ekonomiste na ovako uglednu ekonomiju naišlo je na razumljivo odobravanje kod sviju, koji su sa bolom u duši posmatrali naopako gazdovanje onih, koji su se po oslobođenju zatekli na upravi Kotekova imanja, a koji nisu nikako mogli da se užive u nove prilike”. U vezi s tim naimenovanjem, iskazano je uverenje ,,da će novi upravnik svojom umešnošću i agilnošću umeti dovesti u sklad interese vlasnika sa opštim interesima i da će ovo imanje u buduće služiti kao uzor agrikulture, te će kao takvo u punoj meri služiti opštim i državnim interesima”.
   Kotekovo imanje do Svetskog rata. Prema pisanju novosadske Zastavv od 15. avgusta 1924. godine, „Kotekovo imanje je jedno od naših najstarijih i najuzornijih gospodarstava. Još 1770. godine uvelo je ovo imanje kulturu hmelja u Bačku i danas je ono glasovito u celom svetu najracionalnijim proizvađanjem te biljke. G odine 1806. osnovana je privatna odlična Kotekova Ergela. Na skoro zatim razvijaju se i sve ostale poljoprivredne grane, i ovo gazdinstvo postaje jedno od najuzornijih. Na imanju započinje odgoj prvorazredne podolske, simentalske i montafonske stoke, osniva se odlično stado merino ovaca i svinja mangulice rase. Podiže se industrija: kudeljara, cigljana, mlin i radionica poljoprivrednih strojeva a u najnovije vreme i fabrika metle od vlastitog proizvoda, sirka. Uvađa se racionalno pčelarstvo, lov, gradinarstvo i cvećarstvo, podižu se najmodernije poljoprivrednzgrade poglavito za stanovanje čeljadi i činovnika, podiže se sirotište (danas, 1924. godine, škola za domaćice), bolnica sa najmodernijim uređenjem, dve crkve i jedna osnovna škola. Pred rat (Svetski – IP) gradi se na imanju industrijska pruga u interesu što intenzivijeg gospodarenja. Najzad se grupiše ceo rad oko proizvodnje odličnih vrsta velikog broja kulturnih biljaka u jednu oglednu stanicu, koja je danas jedina naša velika Poljoprivredna Ogledna Stanica u državi stvorena i održavana na privatnom posedu. Reforma (agrarna) je oduzela imanju svu površinu do (izuzimajući) 520 jutara, odnosno i ono nekoliko jutara preko te površine stavljeno je pod udar agrarne reforme u najnovije vreme”.

   IZVOR: Ilija Petrović, STEPANOVIĆEVO, 1919-1945, Novi Sad, 2009.

   Odgovori

2. 10. septembar 2017. u 10:46

   vojislav ananić

   NOVI SAD

   „Duhovna, metropola” i administrativni centar

   Leži na aluvijalnoj terasi i starom podunavskom putu kojim su se vekovima kretali razni narodi.
   Mnogi od njih ostavili su ovde svoje tragove. Najstariji arheološki tragovi sa tla Novog Sada potiču iz neolita (oko 6500-4000. godina pre n.e). Područje ovog grada posebno odlikuju brojni lokaliteti iz bakarnog doba (oko 3800-2200, pre n.e). Registrovana su, takođe nalazišta iz ranog, srednjeg i poznog bronzanog doba (kultura grobnih humki). Sudeći po brojnim i velikim lokalitetima, period gvozdenog doba bio je izuzetno dinamičan. U ostavama iz Futoga otkriveni su u celosti sačuvani pojasevi iz poznog bronzanog doba.
   Ratnička plemena Kelta, prodirući iz zapadne Evrope, donela su kvalitetnije gvozdeno oružje i oruđe, nakit i grnčariju. Rimljani su na ovim prostorima podizali neselja i graditi puteve. Od njihovog vremena, a oni ovde stižu u drugoj polovini 1. veka pre naše ere, datira i vinogradarstvo na Fruškoj gori.
   U 7. veku u ove krajeve dolaze Sloveni. Iz doba seoba naroda sačuvani su brojni predmeti od stakla, zlata, srebra, bronze i gvožđa, koji su pripadali Hunima, različitim germanskim narodima i Avarima. Propast Avarskog kaganata omogućila je teritorijalnu ekspanziju podunavske Bugarske, pa se u vreme kana Omurtaga (814-831) Bugarska na Tisi graničila sa Franačkom državom. Ugri, koji ovde stižu krajem 9. veka, pod vođstvom Arpada, zatiču slovensko stanovništvo.
   Nadiranje Turaka na Balkan izazvalo je masovno kretanje Srba prema severu. Bačka je pala pod tursku vlast 1541. godine.
   Sadašnji Novi Sad spada u mlađe gradove, budući da je osnovan oko 1690/91. godine, kad je austrijska vojska, radi odbrane pontonskog mosta preko Dunava, izgradila, na njegovoj levoj obali široki mostobran (Brukšanac), naselivši u njemu odrede srpske milicije (koja je sačinjavala pomoćne trupe carske vojske). Ta nova naseobina – kasnije, najstariji deo Novog Sada – osnovana u neposrednoj funkciji Petrovaradinske tvrđave, zvala se Petrovaradinski šanac, Varadinski šanac, Racki šanac, samo Šanac i, najzad, Racka varoš. Uz sam Šanac počeli su, takođe da podižu svoja staništa i ljudi drugih, nevojničkih zanimanja. I dok su graničari, koji su uglavnom živeli u istočnim delovima, potpadali pod ingerenciju vojnih institucija, drugi stanovnici, iz zapadnih delova naselja, bili su pod vlašću komore, odnosno civilnih vlasti.
   Ko su i šta su bili i odakle su se doselili žitelji Varadinskog šanca? Graničari ili militari (kako su ih još zvali) bili su, gotovo po pravilu, Srbi, a na- seljeni su u okviru opštih mera oko formiranja Vojne granice. Najstarije stanovništvo komorskog dela činili su: Srbi, Nemci, Hrvati i Mađari, da bi se uskoro tu nastanili: Jermeni, Cincari (koji su za sebe govorili da su Grci ili Kucovlasi), Rumuni, Jevreji, Rusini, Cigani i Slovaci. Petrovaradinski šanac postepeno se razvija u živo trgovište; 1719. dobija pravo držanja vašara; 1730. podignute su tu četiri drvene pravoslavne i jedna katolička crkva, pa osnovana Srpska narodna škola i Slovensko-latinska škola.
   Ponovno pomeranje granice na Savu i Dunav (1739), dovodi do novog priliva stanovnika, kao i bogatih pravoslavnih zanatlija i trgovaca, Beograđana (Belgradci), Sarajlija i Mostarlija, koji su, udruženi u trgovačku kompaniju, uskoro održavali poslovne veze sa Poljskom, Venecijom i Turskom. Na istoku stižu do Persije i Indije. U to vreme podignuti su: Vladičanski dvor, sinagoga, jermenska i nova katolička crkva, a samo naselje već dobija konture današnje varoši. Godine 1748, poveljom carice Marije Terezije iz
   Augzburga uvožena je “nemačka” (gvožđarska) roba, a iz Turske, Persije i Indije – orijentalna.
   U arhitektonskom pogledu grad je sav u znaku balkanskog naselja nad kojim dominira Petrovaradinska tvrđava, koja je s Novim Sadom bila povezana pontonskim mostom (najlepšim u Carstvu). Spolja je bio okružen velikim jarkom i nasipom, a na prilazima je imao četiri kapije: Dunavsku, Kisačku, Pirošku i Temerinsku. U samoj varoši postojalo je na desetine gostionica i svratišta u kojima su odsedali trgovci i nemačke putujuće pozorišne družine (sa pozorišnim predstavama sretali su se još stanovnici Varadinskog Šanca), tu je i katolička gimnazija, dva špitalja (ubožišta), knjižara i štamparija. Krajem stoleća, Novi Sad postaje najjači ekonomski centar na jugu Ugarske.
   Porast nacionalne svesti u Srba javlja se i jača naročito posle Prvog srpskog ustanka (1804), koji su Novosađani pomagali oružjem i novcem (u čemu je naročito prednjačio bački vladika Jovan Jovanović).
   Godine 1816, otvorena je srpska gimnazija, a dvadesetih godina svoje škole otvaraju i Nemci, Slovaci i Rusini, dok su Grci i Mađari to učinili još ranije. U vreme Revolucije 1848/49. godine došlo je do srpsko-mađarskog rata, grad je teško stradao od bombardovanja i požara. Posle poraza Revolucije, odlukom austrijskog cara (novembar 1849) stvorena je administrativna oblast Vojvodstvo Srpsko i Tamiški Banat, kojim je upravljao austrijski guverner sa sedištem u Temišvaru, a titulu vojvode nosio je sam car.
   Već posle nekoliko godina, državnim zajmom (1,300.000 srebrnih forinti), na istom mestu, umesto orijentalnog Petrovaradinskog šanca sa primitivnim starinskim kućama, izgrađen je nov moderan grad. Početkom šezdesetih godina Novi Sad je “duhovna metropola srpskog naroda” (srpska Atina), tu se osniva prvo srpsko stalno pozorište (najstariji profesionalni teatar u našoj zemlji), tri godine kasnije iz Pešte prelazi Matica srpska (najstarija naučno-kulturna isntitucija kod Srba). Većinom, iz ovog vremena potiče i današnja arhitektura starog jezgra Novog Sada. U gradu izlazi devet listova na srpskohrvatskom jeziku (kasnije će ih biti 56 i 4 na mađarskom i nemačkom), 1866, u Novom Sadu se održava prva skupština Ujedinjene omladine srpske. Jedan od njenih najistaknutijih članova bio je Svetozar Miletić, koji je u Pešti pokrenuo list Zastava, ali ju je ubrzo preselio u Novi Sad. Zastava je bila najpoznatiji i najrasprostranjeniji srpski list u Austrougarskoj carevini, a dopirala je i izvan njenih granica. List Jednakost (1872) i časopis Straža (1878), pokrenuti u Novom Sadu, spadaju u red najstarijih socijalističkih publikacija u Vojvodini i na Balkanu.
   U drugoj polovini 19. veka Novi Sad postaje i administrativni centar Vojvodine, čemu znatno doprinosi novopodignuta železnička pruga Budimpešta – Novi Sad. Posle Austrougarske nagodbe (1867), stvoreni su bili povoljni uslovi za razvoj kapitalizma i uspostavljen je ustavni parlamentarizam.
   Poslednjih godina 19. i početkom 20. veka grade se: železnička stanica, most, klanica, pivara, električna centrala; uvodi se tramvaj (trčika).
   U novembru 1918, Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena (među 757 poslanika bilo je i sedam žena) donela je odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji. Dan ranije to je učinila i Skupština Srema u Rumi.
   U međuratnom periodu Novi Sad ima najveću i najraznovrsniju industriju u Vojvodini; i to prehrambenu, mlinsku, tekstilnu, drvnu, hemijsku, industriju građevinskog materijala, kožnu, elektroindustiju. Tu je i kolevka jugoslovenskog vazduhoplovstva (ima vojni aerodrom, a u fabrici „Ikarus”
   proizveden je prvi avion u Jugoslaviji). Godine 1933, otvoren je poljoprivredni sajam, tri godine kasnije kroz grad je prošla prva moderna automobilska saobraćajnica u zemlji (Horgoš – Novi Sad – Beograd – Caribrod, odnosno današnji Dimitrovgrad), a od 1929, tu je i sedište Dunavske banovine. Tada Novi Sad dobija svoj prvi bulevar, zgradu Banovine i novi most. U periodu od 1918, do 1941. godine broj stanovnika se kreće od 34.000 do 69.000.
   U Drugom svetskom ratu grad je imao velike ljudske žrtve (pokolji i racije Srba i Jevreja) i bombardovan je pet puta. U posleratnom periodu Novi Sad je, sa svojih 46 fabrika, najveći industrijski grad u Vojvodini, sajamski je grad i veliki saobraćajni centar. Ima Univerzitet, TV i radio studio.
   Takozvanom antibirokratskom (“jogurt”) revolucijom 1988, menjaju se politički odnosi u zemlji, a Novom Sadu se smanjuju nadležnosti. U ratovima na ex-ju prostoru gine sedamdesetak Novosađana, a u grad se slivaju reke izbeglih i prognanih. Posleratni period 1996-1997, obeležavaju studentske građanske demonstracije protiv režima, a na čelo grada, izbornom voljom građana, dolaze opozicione političke stranke. Od kraja 1998, do kraja 2000. godine ovde deluje pokret Otpor.
   Prilikom NATO bombardovanja 1999. godine Novi Sad je dosta stradao, a porušena su bila i sva tri mosta na Dunavu.

   Novi Sad sa Petrovaradinom, Sremskom Kamenicom i prigradskim naseljima ima više od 300.000 stanovnika, što čini 20 odsto stanovništva Vojvodine. Drugi je po veličini grad u Srbiji. U njemu se nalazi Centralna matična biblioteka Vojvodine, Biblioteka Matice srpske (sa više od 7,000.000 knjiga), koja je počela javni rad još daleke 1838. godine. Iz Muzeja Matice srpske (1847) izrastao je 1947, današnji Vojvođanski muzej za arheologiju, istoriju, etnologiju i kulturnu istoriju Vojvodine. Tu su, takođe Arhiv Vojvodine, Muzej grada Novog Sada, Pozorišni muzej Vojvodine, Istorijski arhiv, Novosadsko pozorište Ujvideki Sinhaz, Pozorište mladih, Sterijino pozorje, Kulturni centar Novog Sada, Novosadski otvoreni univerzitet.

   Izvor: OLGA ZIROJEVIĆ, Panonska urbana kultura, Beograd, 2015.

   Odgovori

3. 10. septembar 2017. u 11:04

   vojislav ananić

   PETROVARADIN

   Sistematskim istraživanjima tvrđave ustanovljen je značajan kontinuitet praistorijskih kultura, počevši od paleolita.
   Pouzdano se zna da je ovde, na stennovitim obroncima Fruške gore, bilo najpre rimsko utvrđenje Cusum. U 13. veku (1235), mađarski kralj Bela 4. poklonio je Petrovaradin cistercitskom manastiru Ulkurdu i tada je prozvan Belefons (kasnije i Bellefonte).
   Petrovaradin vremenom postaje sve značajnije naselje i to upravo zbog dunavske skele i sajmova koji su se tu održavali, a posećivali su ih trgovci iz čitave Ugaske. Utvrđeni zamak na strmoj desnoj obali Dunava – Petrovaradinska tvrđava – verovatno je nastala posle tatarske provale, kad su izgrađeni i mnogi drugi utvrđeni gradovi na tlu Ugarske. Cisterciti, koji su i podigli ovu tvrđavu, dali su novom gradu, takođe ime Petrovaradin, a grad- trgovište na levoj obali Dunava od tada se sve češće naziva Vašaroš Varad ili Stari Petrovaradin.
   Turci su ga osvojili 1526. godine i u njemu je, zbog važnosti vodenog puta koji je tuda prolazio uvek boravila ne baš mala posada.
   Varoš, koja se pod tvrđavom prostirala, kasnije će dobiti status kasabe, što znači da je morala imati i prateće objekte islamske arhitekture (džamiju, han, hamam, pre svega). U varoši su živeli hrišćani (Srbi) i muslimani. Ovi prvi starali su se o skeli, a u vreme rata radili su i na podizanju mosta preko Dunava (za uzvrat, uživali su izvesne poreske olakšice), koji se za tu priliku podizao.
   “Došli smo do jedne velike, lepe tvrđave” – zapisaće 1587. godine Prus Rajnhold Lubenau – „zvala se Petrovaradin, koja je izvanredno sagrađena, na stenovitom brdu, u krug, sa lepim kulama i bedemima i opasana je dvostrukim zidinama; između zidina nalaze se mnoge drvene kuće. 1692, započinje, po Vobanovom planu, gradnja najveće fortifikaciije u Austrijskom carstvu. Završena je 1780. Bila je to jedna od najimpresivnijih građevina vojne arhitekture toga vremena u Evropi. Od 1783, u Petrovaradinu je bilo sedište Slavonsko-sremske generalne komande sa brojnim oficirskim kadrom i jakim vojnim garnizonom, vojnom bolnicom i drugim ustanovama.
   Petrovaradinska tvrđava, “Gibraltar na Dunavu”, kako su je zvali, zauzima površinu od 112 hektara i ima jedinstven sistem podzemnih hodnika dužine 16 kilometara.
   Novi Sad i Petrovaradin čine (od 1929. godine) organsku celinu (s prekidom u vreme Drugog svetskog rata). To je i sad jedinstven grad, kroz koji protiče reka Dunav, spajajući urbanistički kompleks smešten na obroncima Fruške gore i ravničarski grad širokih bulevara i ulica, obogaćujući tako njegove prirodne lepote.
   I ne samo to. Stara tvrđava – od srednjovekovnih zidina nije se sačuvalo ništa – je i umetnički centar koji sve više postaje i turistička meta, posebno je privlačan muzički happening Exit. Kažu, najveći u istočnoj Evropi.

   Izvor: OLGA ZIROJEVIĆ, Panonska urbana kultura, Beograd, 2015.

   Odgovori

4. 20. novembar 2017. u 08:11

   Vojislav Ananić

   Marija pomagala svima nesebično

   „Večernje novosti“, Tatjana Loš | 29. april 2015.

   Marija Popović Trandafil, najveća srpska dobrotvorka, dobila je orden Crvenog krsta za pomoć ranjenicima u srpsko-turskom ratu 1876. Svu imovinu je zaveštala Matici srpskoj i SPC

   “Ja sam u čitavom svom veku samo jedan dan bila siromašna, a to je bilo kada smo 1849. godine pri požaru novosadskom bežali, te smo u Varadinu gradu, pri zatvorenim kapijama, morali gladovati, jer ni za koje novce ne mogasmo ništa od jela nabaviti. Kad se setim tog dana, onda osetim šta je glad i sirotinja i zato ja činim i pomažem sirotinji – zapisao je Andra Gavrilović u knjizi „Znameniti Srbi 19. veka”. Ovako se Marija Popović Trandafil “pravdala” pred drugima za sva dobra koja je nesebično činila. A bilo ih je mnogo…
   Malo je Srba koji znaju kakva je dobročinstva činila ova dama, ni većina Novosađana ne bi mogla da se pohvali znanjem o svojoj sugrađanki. I dok svakodnevno šetaju Zmaj Jovinom, Dunavskom ili Pašićevom ulicom, ne razmišljaju da su neka od najlepših zdanja u tim “šorovima” pripadala njoj i da ih je zaveštala gradu Novom Sadu. Mnoga plemenita dela stoje uz ime ove zadužbinarke.
   Marija Popović je rođena decembra 1814. (negde stoji 1816) godine u cenjenoj i bogatoj porodici grčkog porekla. Kao i sve devojčice iz uglednih kuća u to vreme, učila je “slova, račun, Bibliju i ručni rad”. Znalo se još da joj je odlično išlo sve što ima veze sa ekonomijom, što se moglo pripisati i genima, ali i da je dobro govorila nemački jezik. Roditelji su joj rano umrli, pa je brigu o njoj preuzeo rođak Hadži Kira Nikolić, trgovac iz Osijeka. Zbog toga se u mladosti potpisivala njegovim prezimenom, ali je vrlo brzo u zvaničnim dokumentima postala – Trandafil. Imala je samo 16 godina kada ju je staratelj, ne tražeći njen pristanak, udao za trgovca iz Erdelja. I on i Jovan Trandafil su shvatili taj brak kao unosan posao. Mladoženja je dve decenije bio stariji od mlade, tako da je dobio ne samo mladu ženu, nego i miraz kojim je mogao da proširi trgovinu krznom i pravo da se nastani u Novom Sadu. Platio je taxam concivlitatis i postao slobodan građanin, stekavši mogućnost da tu trguje pokrovcima i erdeljskim suknom.
   Kupili su kuću u Glavnoj ulici i započeli uspešnu trgovinu u Vojvodini. S jedne strane, Marija i Jovan su imali sreće, jer su počeli da se bogate i kupuju nekretnine, pošto im je posao dobro išao. A s druge, bili su vrlo nesrećni, jer su im, jedno za drugim, umrli ćerka Sofija i sin Kosta. Ona je rano ostala i bez braće, tako da je sva imovina Popovića pripala njoj. U dokumentaciji koja je o Mariji sakupljena povodom izložbe u organizaciji Biblioteke Matice srpske (autori Ivana Grgurić i Silvija Čamber), piše da ona bogatstvo nije shvatala kao sreću, već iskušenje, jer je posle smrti supruga vodila četiri parnice oko imovine. Njegovi rođaci su želeli da joj oduzmu sav kapital, nazivali je lopovom i proklinjali da umre u ludnici. Imala je snage da ovu nimalo prijatnu borbu iznese do kraja, sačuva imovinu, ali i dostojanstvo koje je moglo da bude narušeno čaršijskim abrovima da piše pisma gospodinu sumnjive reputacije. Sama je nastavila posao, udvostručavala kapital, ali ga i trošila. Nikada na sebe. Uvek na druge. U “U Tridesetogodišnjim ugodnim i neugodnim uspomenama 1854 – 1884” Luka Jocić navodi da je Marija postala velika dobrotvorka koja je “delila i levom i desnom, i kome treba i kome ne treba”. Govorila je da bi bila srećnija da je siromašna, a da su joj živa deca, umesto što ima to “mrtvo blago”.

   RODNA KUĆA “KOD IKONE”

   Novosadska Pašićeva ulica se u 18. veku zvala Ćurčijska, po zanatlijama koje su tu držale radnje, a među njima su bili i Marijini Popovići. Kada prođete tuda, na uglu ove i Grčkoškolske ulice, videćete njenu rodnu kuću koja se zvala “Kod ikone”, jer se na fasadi nalazila ikona Sv. apostola Petra i Pavla. U nju se Marija vratila kada je postala udovica, a tu je i umrla.

   Još pre Jovanove smrti, odlučila je da život posveti dobrotvornom radu i u tome je imala muževljevu podršku. Akcenat su stavili na školovanje siromašne talentovane dece, formirajući fond u te svrhe. Mislili su i na bolesne, pa su značajan deo imovine darovali bolnicama u Novom Sadu, Somboru i Osijeku. Nikolajevska crkva koja je stradala u bombardovanju 1849. godine, obnovljena je njihovom zaslugom 1862, kada je urađen i ikonostas. U život je vraćena i Jermenska crkva u njenom rodnom gradu, a mermerni krst u novosadskoj Sabornoj crkvi izrađen je opet Marijinom zaslugom.
   Govorilo se da je kupovala udžbenike za đake, sahranjivala siromašne, pomagala udovicama koje nisu bile imućne, nabavljala ogrev sirotim sugrađanima i kumovala na krštenju njihovu decu… Dok je trajao Srpsko-turski rat 1876. godine, Marija je svu snagu usmerila da kao predsednica odbora za prikupljanje pomoći ranjenicima, bude od koristi. Orden Crvenog krsta kojim je odlikovana govori da njena dela nisu ostala neprimećena.
   Umrla je 14. oktobra 1883, ali je njena plemenitost nastavila da živi. Vrednost njenog zaveštanja procenjena je na tadašnjih 700.000 forinti, zbog čega se smatra najvećom srpskom dobrotvorkom. Maticu srpsku je ovlastila da u njeno ime podigne prostranu zgradu, u kojoj će boraviti muška deca koja su siročići. Bio je to “Zavod Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad u Novom Sadu”, izgrađen 1912, po uzoru na tadašnje evropske koledže. U prizemlju su se nalazile sale za gimnastiku i razne svečanosti,na spratu stanovi vaspitača i svečani salon, a postojala je i soba-karantin za bolesne mališane. Kada je odlučeno da se 1928. ovde preseli sedište Matice srpske, unutrašnjost zgrade je promenjena, ali mnogi je i dalje zovu “Trandafilkin zavod”.
   Na zadužbinskom palcu od 30 jutara, na Sajlovu, po njenoj želji podignut je kompleks zgrada za decu iz sirotišta, koja su morala da idu u industrijske škole ili na „nemecke zanate”, u to doba retke među Srbima. Svakome je po završetku sledovalo po 500 forinti, da započne posao. Prema zaveštanju, osnovan je i Fond za materijalnu pomoć Uspenskoj i Nikolajevskoj crkvi, u čijoj kripti je i sahranjena, pored dece i supruga.

   Odgovori

5. 21. jun 2018. u 04:17

   Vojislav Ananić

   Dobrovoljačka kolonija u srcu Bačke

   Hatar dobrovoljačke kolonije Stepanovićevo, posle Prvog svetskog rata formirane na nekadašnjem posedu grofa Rudolfa Koteka i Marije Palavičino, rođene Šenborn, nalazi se severozapadno od Novog Sada, udaljen od grada svega 9 km sa južne strane, odnosno 25 km sa severne strane. Graniči se sa opštinama Rumenke, Kisača, Zmajeva, Ravnog Sela, Kulpina, Bačkog Petrovca i Futoga, a proteže se u pravcu sever-jug, preko tri slabo izražene zemljišne terase.
   Severna terasa presečena je Alparskom barom i njenim levim krakom koji se uliva u Jegričku baru, nedaleko od Zmajeva. Severozapadna terasa malo se uzdiže do Henrika puste, da bi se, prema jugozapadu, u pravcu Bačkog Petrovca, spustila u Tvov pašnjak.
   Na srednjoj terasi, odakle teče Alparska bara, nalazi se pustara Alpar. Od nje, prema jugoistoku, u pravcu Kisača i Bačkog Jarka, pruža se gredica rimskih šančeva. Malo južnije od ove gredice nalazi se pustara Otov majur.
   Na južnoj terasi nalazi se pustara Irmovo. Nju preseca Mali kanal, koji dolazi od Bačkog Petrovca i teče prema jugoistoku, preko Rumenke za Novi Sad, do Dunava. Južno od kanala je Klenovac, niži deo terase, podvodan i močvaran.
   Sve do 1919. godine ovo je bilo imanje grofa Rudolfa Koteka i Marije Palavičino. Oni su posedovali ceo današnji hatar Opštine Stepanovićevo u površini od 11.534 katastarska jutra (kj) oranice i 1.100 kj šume, zvane Velika šuma, koja se protezala od Futoga do Novog Sada. Na ovome prostranstvu nalazilo se pet grofovskih pustara: Irmovo, Otov majur, Alpar, Henrika pusta („Enerika”) i Marijin majur. Inače, Kotekov posed u opštinama Novi Futog, Stari Futog, Begeč, Gložan, Bački Petrovac i Kisač iznosio je 20.982 kj i 118 kv hv i bio je veći od svih poseda u Bačkoj posle Prvog svetskog rata; pri finansijskoj likvidaciji agrarne reforme uoči Drugog svetskog rata bilo je predviđeno da ukupna odšteta Rudolfu Koteku za ovo imanje treba da iznosi 32,236.050 dinara. Pored toga, grof Kotek posedovao je još 6897 kj i 292 kv hv u sremskim selima Čerević, Neštin i Banoštor(8,44, 66,242. i 257).
   Prilike na Kotekovom imanju. Na ekonomski razvoj grofovije, odnosno pustara, uticala je i ova naoko mala ustalasanost zemljišta, što se kasnije odrazilo i na razvoj buduće dobrovoljačke kolonije. Grof je podizao svoje pustare baš na onom delu zemljišta koje je neznatno uzdignutije i, zbog toga, manje izloženo plavljenju u toku kišnih godina. Južna pustara, Irmovo, nalazila se na najvišem tereiu (kote 85 i 87), a odmah ispod nje, zarastao u šumu i trsku, spušta se Klenovac. On je uglavnom bio namenjen uzgajanju divljači: fazana, divljih pataka i gusaka, srna, jelena i divljih svinja. Tu su dolazili mnogi lovci – grofovi iz Austrije, Madžarske i Italije, i skoro svi prinčevi bivše Austrougarske dinastije. Na Irmova pusti nalazio se lep dvorac, okružen stanovima za biroše, beres, sluge i stajama za razne vrste konja za sport i paradu. Malo dalje nalazili su se čardaci za kukuruz i magacini za hranu i za poljoprivredne sprave.
   Staje za plemenite pasmine konja bile su sagrađene po uzoru na staje austrijskih careva, dok su stanovi biroša bili vrlo bedni. Po dve-tri porodice stanovale su u jednoj sobi ili dve, sa zajedničkom kuhinjom na sredini. Niske i nepatosane sobe, u kojima su živeli radnici sa svojom decom, bile su pravi rasadnici svakojakih bolesti. Biroši na ovoj pustari bili su pretežno Slovaci, bezemljaši iz susednih mesta Kisača i Bačkog Petrovca. Upravnik grofovije, nadzornik rada i čuvar polja i šuma, zvani erek biroš, ereg biros, bio je Madžar.
   Na pustarama nije bilo nekog propisanog radnog vremena. Radilo se ponekad od tri časa ujutro do deset časova uveče. Radili su i stari i mladi, i žene i deca. Zarada se obračunavala u naturi. Član porodice koji nije mogao da odlazi na rad u polje ostajao je na pustari, gde je morao da čisti staje i da čuva decu. Niko nije bio socijalno osiguran. Biroške obaveze prelazile su sa oca na sina. Deca nisu pohađala školu.
   Proizvodio se najviše kukuruz, zatim pšenica, ječam i raž, a u poslednje vreme i industrijske biljke: šećerna repa, konoplja i hmelj.
   Pored pustare nalazili su se trkalište i pašnjak za konje, a uz njih i povelik voćnjak jabuka, kajsija i bresaka. Pustara je bila obrasla hrastovom i brestovom šumom, u našem vremenu već iskrčenom. U godinama posle Drugog svetskog rata još se tamo nalazio po koji retki primerak ovih tvrdih lišćara, dokazujući tako i starost Kotekove grofovije. Bila su to stabla čiji su prečnici dostizali i do metar i po. Drveće je bilo neobično razgranato i visoko, a služilo je samo za odmorište vranama i čavkama; u zimsko doba, one se na ovom mestu viđaju u ogromnim jatima, pošto su sve okolne šume davno iskrčene.
   Ispod pustare proticao je Kanal Franje Josifa, sada Mali kanal, sa neznatnim proširenjem za neku vrstu pristaništa. Na tom mestu biroši su nekada utovarali grofovo žito u male šlepove koje su konji i ljudi vukli obalom dalje do Novog Sada. Od ove pustare, pravo prema severu, pružao se širok, prav drum koji je povezivao pustare: Otov majur, Alpar, Henrika pustu i Marijin majur. Širok četrdeset metara, sa četiri reda drveća u špaliru, taj drum predstavljao je veličanstveno šetalište. Srednji deo druma u širini od deset metara bio je kolski put. Sa strane ovoga puta, u pravoj liniji, na odstojanju od dvadeset metara bili su zasađeni brestovi
   Marijin majur na železničkoj pruzi. U toku 1910. godine, na Kotekovom imanju je, za potrebe sopstvene industrije, desnom stranom ovoga druma izgrađena uskotračna pruga. Ona je, preko Otovog majura, povezivala Irmova pustu sa Marijinim majurom.
   Pustara Marijin majur, koja je ime dobila po grofovoj kćeri Mariji Kotek, nalazila se na železničkoj pruzi Novi Sad – Subotica, uz malu železničku stanicu, putničku i teretnu, sa rampom za utovar. Ovde se završavao i jedan krak grofove industrijske pruge, one koja je dolazila sa najjužnije Irmova puste. Na pustari Marijin majur nalazile su se dve dugačke kuće za smeštaj trideset šest biroških porodica. Išpan, nadzornik pustare, imao je posebnu kuću. Pored stanice nalazio se veliki četvorospratni magacin u koji je moglo da se smesti preko četiristo vagona raznih žitarica. Od stanice, jedan krak industrijske uskotračne pruge vodio je prema istoku, do imanja veleposednika Đoke Dunđerskog, posle Drugog svetskog rata poljoprivrednog dobra Kamendin.
   U retkim trenucima odmora, mogli da ispričaju svoje ne baš lepe uspomene iz biroškog života. Umesto svega toga, postoji sada novo ušoreno selo Stepanovićevo. I postoje poslednji ostaci bivše grofovije na Irmova pusti, na kojoj se danas nalazi ugledno državno dobro Irmovo.

   Izvor: Vaso S. Kolak • Ilija Petrović DOBROVOLJAČKA KOLONIJA STEPANOVIĆEVO
   »CVETNIK« • NOVI SAD, 1999.

   Odgovori

6. 21. jun 2018. u 07:55

   Vojislav Ananić

   Dobrovoljci se naseljavaju

   Borba za zemlju. Posle demobilizacije 1919. godine, preživeli dobrovoljci vratili su se kući, svako u svoj zavičaj, sa uvereljem da su savezničkom vojničkom pobedom nad Centralnim silama i stvaranjem novog Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca sve muke prestale i da najzad nastupa srećniji život. No„ najčešće, zatekli su samo zgarišta svojih nekadašnjih domova i pustoš. U takvim uslovima, i njihove popodice bile su rasute.
   Tada su se setili da im je jednom prilikom, na početku 1917. godine, pročitana naredba Vrhovne komande da će posle oslobođenja svi dobrovoljci imati pravo na zasluženu nagradu u vidu dobrovoljačke zemlje, koja će se oduzeti od veleposednika i njima dati na uživanje. U stvari, radilo se o odluci, po svojim posledicama izuzetno važnoj, da „Vlada Kraljevine Srbije polazeći sa gledišta, da nikog ne može silom naterati na služenje u srpskoj vojsci rešila je i o tome izvestila svoje nadležne faktore da prima rado svakog Jugoslovena, koji bude sam izjavio, da će stupiti u srpsku vojsku, bilo kao borac, bilo kao neborac u pozadini.
   One pak, koji ne žele biti srpski vojnici, a izbegli su iz Austro-Ugarske iz bojazni da ne budu austrijski, ili iz straha da ne budu gonjeni i hapšeni, ostaviti pod srpskom zaštitom onde gde sada žive, izuzev neispravne, kojima će se naša zaštita oduzeti, a njihova imena dostaviti nadležnim vlastima dotičnih prijateljskih zemalja.
   Kraljevska vlada ne može primiti na sebe dužnost da izdržava porodice onih, koji bi se odazvali otečestvenom pozivu i stupili u redove srpske vojske, jer bi stvorili presedan, ne toliko hrđav koliko neostvarljiv, s obzirom na naše novčano stanje i na naše vojnike, koji se bore već nekoliko godina a niko ne izdržava njihove porodice, premda oni imaju preče pravo potpore, nego li svi drugi, koji bi se sad javili, da stupe u našu vojsku.
   Kraljevska vlada izuzima samo one Jugoslovene, koji žive u Americi i otuda dođu u srpske dobrovoljačke trupe – redove.
   Svakome takvom dodeliće PET HEKTARA plodne zemlje u Makedoniji radi naselja. Zemlja je njihova ako ostanu živi, ako pak poginu u borbi pravo svojine prelazi na naslednika, koji moraju biti: Srbin, Hrvat ili Slovenac”(12, dok. 84, po).
   U skladu sa navedenim rešenjem Vlade Kraljevine Srbije, prema jednom zvaničnom dokumentu od 1. septembra 1936. godine, u Bačkoj je bilo naseljeno 6.175 dobrovoljaca. Na području opštine Novi Sad takvih dobrovoljaca bilo je 1.100. Iz jednog drugog dokumenta vidi se da 998 dobrovoljaca nije primilo nadeljenu zemlju, što bi moglo značiti da je u Bačkoj nadeljeno i naseljeno ukupno 5.177 dobrovoljaca. Među njima nisu dobrovoljci poreklom iz Vojvodine.
   Demobilisani dobrovoljci počeli su se dogovarati i
   organizovati u dobrovoljačke saveze po sreskim mestima. Tako je 1919. godine, pod predsedništvom ratnog dobrovoljca Nikole Mirkovića, formiran prvi Savez ratnih dobrovoljaca u Novom Sadu za teritoriju Vojvodine. Preko ličnih veza, ovaj Savez odmah je uspostavio kontakt sa dobrovoljcima iz Hercegovine.
   U isto vreme formirano je u Beogradu Ministarstvo agrarne reforme i kolonizacije sa prvim ministrom Hinkom Krizmanom, a u Novom Sadu Županijski agrarni ured, na čelu sa Mojsijem Stojkovićem, nekadašnjim županom Bačko-Bodroške županije. Ove dve ustanove preuzele su sprovođenje agrarne reforme i kolonizacije u severnim krajevima. U tehničkom smislu, do 26. avgusta 1923. godine kolonizaciju Bačke sprovodili su županijski agrarni uredi u Novom Sadu i Subotici, a posle njihovog ukidanja, do formiranja Poljoprivrednog odeljenja Banske uprave Dunavske banovine, ovi poslovi nalazili su se u nadležnosti Sreskog načelstva u Novom Sadu(8, !G>5).
   Odmah po oslobođenju, 24. decembra 1918. godine,izdata je prva proklamacija o agrarnoj reformi, kojom se svi veliki posedi stavljaju pod udar agrarne reforme. Sa tim u vezi, bez odštete oduzeta su sledeća imanja:
   a. svi posedi Habzburške dinastije i članova habzburške carske porodice;
   b. svi posedi dinastija neprijateljskih zemalja;
   v. svi posedi koji su nekada darivani tuđincima za usluge učinjene Habzburzima, a do tada nisu bili prešli u treće ruke(8, 52). Nepuna dva meseca kasnije, februara 1919. godine Ministarski savet izdaje takozvane Prethodne odredbe, kojima se ukidaju kmetovski odnosi u novostvorenom Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca.
   Ovi prvi i osnovni akti nove vlasti u Kraljevstvu poslužiće srpskim dobrovoljcima kao početna faza realizacije onih obaveza koje je Vrhovna komanda u vidu naredbe dala dobrovoljcima – ratnicima 1917. godine. A krajem 1919. godine, pošto je donesena Uredba o dobrovoljcima, „dobrovoljcem je smatran onaj državljanin Kraljevstva SHS koji je kao redov ili podoficir dobrovoljno stupio u srpsku vojsku do 18. novembra 1918. godine i u njoj ostao do demobilizacije ili iz nje otpušten kao nesposoban”. Govoreći o oblicima pomoći namenjene dobrovoljcima, Uredba precizira da „dobrovoljcima zemljoradnicima razdeliće se radi naseljenja i to borcima po 5 hektara, a neborcima po 3 hektara plodne zemlje tamo gde se naseljavanje bude vršilo prema planu, koje će izraditi Ministarstvo za agrarnu reformu”. Zemlju su mogli dobiti samo oni siromašni dobrovoljci koji će je sami obrađivati; u suprotnom, zemlja će biti oduzeta.
   Zemlja je dodeljivana onim državljanima novog Kraljevstva koji se bave zemljoradnjom, a uopšte nemaju zemlje ili su je imali nedovoljno. Ovim licima dodeliće se onoliko zemlje koliko mogu da obrade sa svojom porodicom, a prvenstvo u tome imaće invalidi, udovice i siročad poginulih ratnika, a zatim vojnici i dobrovolzci koji su se borili za oslobođenje Srbije i Crne Gore i ujedinjenje u novo Kraljevstvo.
   Najkrupniji nedostatak uredbe o dobrovoljcima bio js sadržan u odredbi da se zemlja može dodeljivati samo solunskim dobrovoljcima. Na takvu odredbu reagovali su odmah dobrovoljci iz Vojvodine koji su se borili samo na Dobrudži; najverovatnije, radilo se o dobrovoljcima koji su kao teži ranjenidi ostali u Rusiji na lečenju ili su istupili iz Srpskog dobrovoljačkog korpusa pre njegovog odlaska na Solunski front. Dobrovoljačka organizadija iz Novog Sada održala je na samom kraju oktobra 1920. godine protestnu skupštinu i prihvatila jednu rezoluciju o dobrovoljačkim problemima, čiji je ključni zahtev bio „da se i dobručanima odmah deli zemlja za ovu ekonomsku godinu i da i oni osete blagodati za svoje požrtvovanje”(K. 156, 53. i 162).
   Dobrovoljci traže svoja nrava na zsmlju. Anto Kovačević, ratni dobrovoljac iz okoline Nevesinja, i njegovih dvadeset pet drugova došli su jednoga dana 1919. godine u Beograd, u Ministarstvo agrarne reforme, da traže dobrovoljačku zemlju u Bačkoj, jer su im drugovi iz Novog Sada javili da u njihovom srezu ima dosta veleposedničke zemlje.
   Hinko Krizman, ministar agrarne reforme i njegov saradnik Grgin imali su druge planove. Oni su hteli da ove dobrovoljce nasele u Banat, na rumunsku granicu, „da tamo budu živi bedem”, kako im je rekao ministar. (Odnosi između Rumunije i Kraljevstva SHS bili su tada zategnuti zbog još uvek nerešenih graničnih pitanja). Anto Kovačević i drugovi ostali su uporni i nekoliko dana opsedali su ministrov kabinet. Najzad im je u susret izašao Dušan Bogdanović, referent ministra Krizmana, bez znanja svog šefa izdao pešenje ovoj grupi i uputio ih u Županijski agrarni ured u Novom Sadu da im on na svojoj teritoriji dodeli zemlju. U Agrarnom uredu opet nerazumevanje i sukobi. Šef Ureda Mojsije Stojković nije hteo ni da čuje da im se dodeli zemlja u NOVOSADSKOM srezu. „Za vas nije ova zemlja, nego Albanija”, dobacio im je Stojković. Tada su ovi dobrovoljci uvideli da rukovodeći ljudi u Uredu stoje u prijateljskim vezama sa grofovima i spahijama i nastoje da njihovu najbolju zemlju sačuvaju od agrarie reforme, a da se dobrovoljcima dodele neki „odresci”, podvodne i neplodne zsmlje. Suočeni sa neskrivenim špekulacijama, i bez obzira na prvo razočaranje. dobrovoljci su rešili da budu uporni, pa ako nikako ne ide, da upotrebe i silu.
   Tih dana, 19. aprila 1919. godine, izašla je nova naredba Ministarskog saveta, kojom se daje mogućnost da se posednička zemlja izdaje u privremeni zakup. U arhivskom fondu Županijskog agrarnog ureda u Novom Sadu nismo našli nikakav zapis o prvoj fazi izdavanja veleposedničke zemlje u jednogodišnji, odnosno četvorogodišnji zakup. Zbog toga, ovde ćemo samo uopšteno naznačiti da je rešenjem Županijskog agrarnog ureda, nakon revidovanja spiskova za 1921/22. godinu dodeljena zemlja mesnim agrarnim interesentima i dobrovoljcima-naseljenicima za period od 1921/22. do 1924. godine. Naredne godine došlo je do izmena u slučajevima kada se dokazalo da neki interesent nije imao pravo na zemlju, ili ako je nije sam obrađivao nego je izdavao u zakup. Mnogi zakupci nisu se povinovali rešenju Županijskog agrarnog ureda, pa je tek na intervenciju sreskih načelstava i policije zaveden red u zakupničkim odnosima.
   Da li je takvih slučajeva bilo i na Marijinom majuru, odnosno Stepanovićevu, nije nam poznato.
   U drugoj fazi agrarne reforme, agrarni interesenti su iz godine u godinu produžavali svoj raniji četvorogodišnji zakup. Očekivalo se da će se promenom Uredbe o izdavanju zemljišta velikih poseda ustaliti posedovni odnosi i da će se „pružiti prilika da se oceni ekonomska i lična sposobnost pojedinaca za zemljoradnju, što će služiti merilom za raspodele zemlje kod konačne pravedne agrarne reforme”.
   Do konačne razdeobe velikih poseda zemlja je, dakle, davana u privremeni zakup, u većim ili manjim parcelama, uz zakupiinu koja je trebalo da se utvrdi prema mesnim prilikama. Bilo je zabranjeno izdavati zakupljenu zemlju u podzakup. Inače, Ministarstvo za agrarnu reformu nije mnogo učinilo za bržu i efikasniju podelu veleposedničke zemlje. Pre bi se moglo reći da je ta delatnost ponekad, usled nedoslednosti i donošenja protivrečnih paredbi, štetno delovala na tok reforme u Bačkoj. Tako je Ministarstvo svojom naredbom od 8. septembra 1919. godine predvidelo da se zakupnina za podeljenu veleposedničku zemlju morala naknadno odrediti, ŠTO znači da se nije smela ubirati dok se ne odredi; prema ranijim uputstvima istog Ministarstva zakupnina se morala dati unapred, dakle pre dodele zemlje. Zna li se da zakupnina nije bila određena sve do početka decembra 1919. godine, postaje jasnije na kakve je administrativne i pravne teškoće nailazio svaki pokušaj da se veleposednička zemlja podeli, pošto su veleposednici, sasvim prirodno, pružali žestok otpor svakoj deobi svojih poseda(8,53. n 59).
   Ova naredba legalizovala je špekulaciju. Sada su zemlju mogli kupovati samo oni koji su imali dosta novca: razni ratni bogataši, advokati, imućniji seljaci, činovnici itd. Ovu zemlju oni su mogli izdavati na rad siromašnim seljacima – bezemljašima, u nadnicu. Tako je u Vojvodini 1919. godine izdato u privremeni zakup 190.000 kj zemlje. Sve to protivrečilo je Uredbi o dobrovoljcima od 18. decembra 1919. godine, kojom je pravo na zemlju davano samo zemljoradnicima; za slučaj da je lice sa nekim drugim zanimanjem već bilo zaposelo određeni zemljišni posed zemlja mu se oduzimala, s pravom na izvesnu naknadu za oduzetu zemlju. Međutim, kad se pristupilo sprovođenju te odluke, mnogi dobrovoljci -nezemljoradnici koji su već bili dobili zemlju počeli su da protestuju. Da bi se duhovi smirili, ministar za agrarnu reformu odlučio je da „zbog započetog deljenja zemlje dobrovoljcima zemljoradnicima i drugim zemljoradnicima sa ciljem da se od njih obrazuju kolonije u krajevima gde je to od nacionalnog interesa i zbog toga što su u čisto seljačkim naseljima potrebni i radnici svih drugih profesija”, zemlja se može dati i dobrovoljcima drugih zanimanja. ako oni zemlju traže radi naseljena ili da bi svojim radom učestvovali u uređivanju i utvrđivanju kolonija(K, ifiO).
   A u Županijskom agrarnom uredu u Novom Sadu, posle dužeg dobrovoljačkog navaljivanja, pa čak i pretnji, šef Ureda Stojković popustio je i grupi Anta Kovačevića izdao pešenje kojim se svakom od njih na privremeno uživanje dodeljuje po 6 kj zemlje na grofoviji Kotek-Palavičino, na pustari Marijin majur. Na taj način, tokom godine 1919, Anto Kovačević i njegovi drugovi zaposeli su na ovoj pustari 156 kj.
   Ali i ovim dekretom nije bilo sve rešeno. Zemlju na pustari trebalo je „osvajati”(k, 57-5K). Ured agrarno-tehničkog nadzornika u Novom Sadu imao je dosta teškoća u obavljanju pripremnih radnji za sprovođenje agrarne reforme. Pre svega, ticalo se to novčanih dažbina u vezi sa premerom zemlje, zbog čega je pogrešno smatrano da u tome leži razlog velikoj netrpeljivosti, pa čak i mržnji prema geometrima. O stvarnim razlozima takvih odnosa više se može saznati iz jednog novinskog teksta pisanog u jesen 1919. godine: „Seljak i dan danas vidi da su na opštinskim upravama gotovo sva ona te ista lica koja su i u prošlosti vedrila i oblačila, a koja i dan danas to isto čine. On vidi da se zemlja i dan danas izdaje na licitaciji, da se isto onako nateruju visoke cene, da siromašniji, koji su baš preko potrebni zemlji za ishranu sebe i svoje porodice, i opet ne mogu da dođu do nje, jer ih imućniji onemogućiše sa visokim cenama”. Mihailo Agbaba, geometar Agrarnog ureda, ranije je na ovoj pustari uzeo u zakup 100 kj zemlje i tamo napasao svojih dvesta ovaca. Istovremeno, on je na pustaru počeo naseljavati bivše biroše da mu obrađuju zemlju. Na istoj pustari, uz Agbabinu pomoć, „zahvatio” je veliki kompleks i neki Mihajlo Pačuh (Pačić), bivši srpski pukovnik, čije prezime jedan autor (8, 67) stavlja pod znak pitanja. Godine 1914. on se našao u austrougarskom zarobljeništvu i svih ratnih godina bio je „komandant” srpskih ratnih zarobljenika koji su obrađivali Kotekovo imanje. „Njih dvojica mislili su da naslede starog grofa”, pričao je kasnije Anto Kovačević.
   Uistinu, pukovnik Pačuh (Pačić), taj samovoljni upravnik, i geometar Agbaba bili su povezani sa grofom Kotekom, koji je imao jake veze u Međunarodnoj arbitraži u Hagu. Preko ove visoke i uticajne institucije grof je hteo da spreči agrarnu reformu na svom posedu. Kada su Kovačević i njegovi drugovi sve ovo uočili i kada je pukovnik Pačuh (Pačić) izjavio „da je on gospodar pustare i niko drugi”, dobrovoljci su ga, zajedno s Agbabom, jednostavno najurili sa poseda. Zemlja je tako bila „osvojena”, a dobrovoljci su 1920. godine počeli da je sami obrađuju.
   Krajem jula 1920. godine, agrarno-tehnički nadzornik u Novom Sadu ovako je opisao stanje na Kotekovom posedu: „Vlastelinstvo ima i svoju ergelu na majuru Irmova, a tako isto i drugu stoku, te je na tom majuru nastanjeno činovništvo i družina. Prema tome, na ovom majuru nema praznih zgrada. Osim ovog majura, ostaje Marija majur, Henrika majur, Alpar i Oto majur. U ova četiri majura moglo bi se za nuždu smestiti 200 porodica. U Marija majuru i Henriku naseljeni su dobrovoljci-kolonisti Ličani privremeno, dok na Oto majuru i Alparu nalazi se još subotička banka koja je imala do lanjske godine sve razdeljeno zemljište u zakupu. Da se uzmogne otpočeti kolonizacija na Alparu, bilo bi od preke nužde da se subotičkoj banci stavi rok za iseljenje iz svih zgrada. Sa subotičkom bankom je razrešen ugovor i bivši poverenik revizor Mojsije Stojkov izdao je rešenje za ispražnjenje Marije majura i Henrika, što je i učinjeno. Za ostale Majype nije mi poznato ni za kakvo rešenje, pa predlažem da se ovo rešenje, iako je već bilo izdano, ponovi s obzirom na skoru kolonizaciju”.
   Raskidanje ugovora o zakupu između Poljoprivredne banke za južnu Ugarsku i jednog dela Kotekovog poseda imalo je veliki značaj za uspeh reforme i kolonizacije na ovom posedu. Banka je zatražila od Ministarstva za agrarnu reformu da joj se isplati odšteta za oranje i sejanje 1919/20. godine na zemlji koju je imala u zakupu i koja je istovremeno bila razdeljena dobrovoljcima i drugim nadeljenicima iz okolnih sela. U zahtevu bilo je naznačeno da je 837 kj njene zakupljene zemlje bilo razdeljeno te godine, te je traženo „da radi isplate odštete za oranje i sejanje izda nalog sreskom načelniku u Novom Sadu da na licu mesta ustanovi istinitost navoda u priključenom spisku i da posle toga… ugoni odštetnu svotu, te da je nama ili našem opunomoćeniku preda”.
   Ministarstvo za agrarnu reformu nije moglo pristati na zahteve Poljoprivredne banke, zbog čega je Banka pokušala da sama sebi pribavi satisfakciju. Ona je, naime, na samom kraju avgusta 1920. godine objavila da će pristupiti licitaciji živog i mrtvog inventara na zakupljenoj zemlji, ali je brzom intervencijom Ministarstva u tome bila onemogućena (8.67-fi8).
   Tako je završena borba za zemlju i započela kolonizacija dobrovoljaca i kolonista iz Hercegovine i Like na posed bivšeg grofa Rudolfa Koteka i Marije Palavičino. Posle dolaska prve grupe dobrovoljaca na Kotekov posed, nastavljeno je grupno i pojedinačno naseljavanje dobrovoljaca iz Hercegovine i Like. O njihovom prijemu i smeštaju vodio je računa isključivo Ured agrarno-tehničkog nadzornika u Novom Sadu. Ovaj Ured poslao je 29. avgusta 1920. godine dopise opštinskim poglavarstvima u Starom Keru (Zmajevu) i Starim Šovama (Ravnom Selu), obaveštavajući ih o skorom dolasku nove grupe dobrovoljaca: „Dobrovoljci kolonisti dobiće za ovu godinu zemlju na Kotekovom dobru Alpar Irmova. Svi se dobrovoljci u tamošnjim zgradama ne mogu nastaniti, a država im momentano ne može dati gotove stanove. Radi toga kani država, da momentano pomogne kolonistima, sledeće pokušati. Zemljište koje bi dobili dobrovoljci nalazi se u
   blizini Starog Kera i Starih Šova. Seljaci ovih sela koji imaju svoju tegleću stoku i radilo mogli bi dotične
   dobrovoljce primiti u stan i obrađivati zajednički zemlju iz dela prema pogodbi. Dobrovoljci bi imali sav ručni rad obavljati. Umoljava se slavni naslov da izvoli sačiniti spisak svih takvih seljaka koji bi bili voljni preuzeti dobrovoljce na stan i uz kakve uvete. Radi hitnosti umoljava se slavni naslov da to odmah učini i spisak ovamo pošalje”. Oba dopisa ostala su bez odgovora; opštinska poglavarstva na sve to gledala su neblagonaklono, jer je starosedelačko stanovništvo smatralo da će im dobrovoljci „oteti” ono zemljište na koje su oni sami reflektovali(8,184).

   Izvor: Vaso S. Kolak • Ilija Petrović DOBROVOLJAČKA KOLONIJA STEPANOVIĆEVO
   »CVETNIK« • NOVI SAD, 1999.

    

   Odgovori

7. 21. jun 2018. u 08:09

   Vojislav Ananić

   I Sremci traže dobrovoljačku zemlju

   „U jesen 1920. sremski dobrovoljci su takođe zatražili da dobiju zemlju na Kotekovom posedu. Njihov zahtev uvažio je Županijski agrarni ured, te im je posebnim rešenjem dodelio zemlju na Marija majuru. Ali zastupnik glavnog poverenika (izvesni Dragomir Ćeremov, agrarni poverenik u Novom Sadu nije odobrio rešenje Županijskog agrarnog ureda, jer je smatrao da Koteku treba ostaviti na slobodno raspolaganje 800 kj na Marija majuru, »za održavanje uzornog mlekarstva koje tamo postoji«, iako su sremski dobrovoljci pomenutim rešenjem bili dobili samo 442 kj na Marija majuru. Izgledalo je da će sremski dobrovoljci ostati bez zemlje ali do toga nije došlo zahvaljujući intervenciji Radoslava Markovića, poverenika za agrarnu reformu za srez iriški. Naime, R. Marković je Ministarstvu za agrarnu reformu uputio jednu predstavku u kojoj je tvrdio da je zastupnik glavnog poverenika zbog neosnovanih razloga sprečio dobrovoljce iz Čerevića, Ledinaca, Rakonca, Bukovca, Kamenice i Sremskih Karlovaca da dobiju zemlju na Kotekovom posedu. Ministarstvo za agrarnu reformu je povelo istragu o celom ovom slučaju i posle obavljene istrage obavestilo Županijski agrarni ured da je utvrđeno da je zastupnik glavnog poverenika branio interese posednika Koteka, te da je neistinita njegova tvrdnja da Kotekova mlekara snabdeva mlekom državnu bolnicu i druge humanitarne ustanove u Novom Sadu i da je zato potrebno sremskim dobrovoljcima dodeliti zemlju na Marija majuru. Županijski agrarni ured je prihvatio mišljenje Ministarstva, iako je u međuvremenu, makar koliko to izgledalo čudno, stao na stanovište da bi, ipak trebalo sačuvati Kotekovu mlekaru, pa je sugestije Ministarstva za agrarnu reformu sproveo u delo i sremskim dobrovoljcima dodelio 551 kj zemlje. Kotek je podneo žalbu protiv »nezakonitog« oduzimanja zemlje, koju je Županijski agrarni ured u svom dopisu Agrarnoj direkciji za Vojvodinu 22. novembra 1920. prokomentarisao na ovakav način:
   »Ovaj je ured radi poodmaklog vremena setve kao i radi pritiska dobrovoljaca i javnog mnjenja svoju odluku na terenu proveo, te dobrovoljce uveo u posed radi čega se umoljava da se odluka ovog ureda potvrdi, a žalba odbije«.
   Razume se da je Agrarna direkcija mogla samo da potvrdi Uredovu odluku, što je i učinila” dva dana kasnije (8,186-187).

   Izvor: Vaso S. Kolak • Ilija Petrović DOBROVOLJAČKA KOLONIJA STEPANOVIĆEVO
   »CVETNIK« • NOVI SAD, 1999.

    

   Odgovori

8. 21. jun 2018. u 08:45

   Vojislav Ananić

   Dobrovoljci sa raznih strana

   Od dolaska prve grupe srpskih ratnih dobrovoljaca na nustaru Marijin majur, docnije nazvanu Stepanovićevo, pa tamo do 1938. godine, naselilo se ovde nekoliko stotina dobrovoljačkih, kolonističkih i autokolonističkih porodica. Najveći broj naseljenika činili su srpski dobrovoljci. Evo njihovih imena, za ovaj rad dopunjenih najosnovnijim biografskim podacima, po zemljama iz kojih su došli:

   Dobrovoljci iz Amerike (100)

   Andrić Marjana Anton, borac 1884, Ilok, Vukovar zemljoradnik Babić Petra Rade 1887, Žegar, Obrovac zemljoradnik Babić Luke Cavo, borac 1892, Mazin, Gramac zemljoradnik Barać Jovana Marko 1885, Maljevac, Slunj kuvar Bajić Mila Nikola, borac 1892, Mazin, Gramac zemljoradnik Bajić Nikole Sava, borac 1890, Mazin, Gračac zemljoradnik Barjaktarević Gliše Naum, borac 1885, Despotovo, Bačka Palanka, radnik Biga Mihaila Nikola, borac 1883, Plitvice, Otočac zemljoradnik Bjegović Stevana Dmitar, borac 1892, Divoselo, Gospić zemljoradnik Bogdanović Alekse Aleksa, borac 1889, Vrebac, Gospić zemljoradnik Bogdanović Alekse Petar, borac 1887, Vrebac, Gospić zemljoradnik Brujić Đurđa Dmitar, neborac 1881, Tomingaj, Gračac zemljoradnik Brujić Đurđa Stevan, borac 1894, Tomingaj, Gračac stolar Brčin Davida Vaso 1866, Gračac šumar Brčin Luke Mile, borac 1892, Tomingaj, Gračac zemljoradnik Brčin Vase Petar, borac 1893, Gračac zemljoradnik Bukvić Đure Miloš, neborac Gornje Hrasno, Stolac zemljoradnik
   Vojvodić Mile Đuro, neborac 1872, Mazin, Gračac zemljoradnik Vojnović Đure Petar 1890, Mazin, Gračac zemljoradnik Vračar Špire Marko, neborac 1883, Kruškovac, Gospić zemljoradnik Vračar Marka Stanko, borac 1876, Mekinjar, Udbina zemljoradnik
   Vračar Špire Stevo, borac 1889, Kruškovac, Gospić zemljoradnik Vuletić Nikole Iso, borac 1888, Medak, Gospić zemljoradnik Vučković Teodora Pero 1879, Velika Crkvina, Vojnić zemljoradnik Gaćeša Stevana Mile 1888, Gaćeša Selo, Vojnić zemljoradnik
   Gledić Miće Dane, borac 1888, Linovo Polje, Gospić zemljoradnik Grmuša Jovana Stojan, borac 1900, Bojna, Glina zemljoradnik Dragojević Ilije Marko, borac 1893, Svračkovo Selo, Udbina zemljoradnik Drobac Jovana Rade 1887, Zborište, Krupa radnik
   Dukić Tome Petar, borac 1898, Dukići, Gračac zemljoradnik Dučić Ilije Božo, borac 1893, Potkokerna, Gračac zemljoradnik Dučić Ilije Đuro 1891, Potkokerna, Gračac stolar Đekić Dane Danilo, borac 1890, Glavica, Gračac zemljoradnik Đekić Petra Đuro, borac Štikada, Gračac zemljoradnik Đekić Jove Simo, borac 1888, Glavica, Gračac zemljoradnik Đekić Miloša Todor, borac 1894, Vrace, Gračac zemljoradnik Elmer Aituna Josip, neborac 1884, Čerević, Beočin stolar Zorić Đure Rade, borac 1896, Mazin, Gračac zemljoradnik Ilić Mile Ilija 1893, Mazin, Gračac zsmljoradnik
   Ilić Mitra Jovo 1881, Miruše, Bileća zemljoradnik Ilić Rade Jovan, borac 1896, Mazin, Gračac mesar Ilić Tome Simo, neborac 1888, Mazin, Gračac zemljoradnik
   Ilić Steve Jovo, borac 1896, Mazin, Gračac zemljoradnik Inđić Jovana Ilija, borac Irinovac, Slunj zemljoradnik Jakšić Vula Maksim, borac 1898, Korita, Bileća zemljoradnik Jelača Dane Mile, borac 1892, Kijani, Gračac zsmljoradiik Jelača Dane Todor, borac 1890, Kijani, Gračac zemljoradnik Jelača Nikole Mile, borac 1882, Kijani, Gračac zemljoradnik Jelača Pavla Mile, borac 1890, Štikada, Gračac zemljoradnik Jelača Todora Jovo, borac 1892, Kijani, Gračac zemljoradnik Jelić Đorđa Bogoljub, borac 1882, Ljubuški hotelijerJerković Bože Dmitar, borac 1892, Divoselo, Gospić stolar Jokišić Spasoja Simat-Simo, borac 1892, Poplat Stolac zemljoradnik
   Kesić Tome Jovan, borac 1888, Kijani, Gračac zemljoradnik Kesić Đure Petar, borac 1891), Kijani, Gračac zemljoradnik Kovačević Stevana Rade, borac 1886, Mazin, Gračac zemljoradnik Kovačević Todora Boško, borac 1888, Koleško, Nevesinje zemljoradnik Kovačević Ćetka Anto, borac 1891, Koleško, Nevesinje trg. pomoćnik Kokotović Damjana Mile, borac 1885, Lipovo Polje, Gospić zemljoradnik Kolak Tripa Todor 1877, Klečak, Stolac fabrički radnik Kontnć Nikole Milan J892, Gračac zemljoradnik Kontić Mile Miloš, borac 1883, Gračac zemljoradnik Krivokuća Marka Mile, borac I892, Dugo Selo, Vrginmost zemljoradnik Krivokuća Save Mile, borac Štikada, Gračac zemljoradnik Kričković Mila Nikola, borac Kijani, Gračac zemljoradnik Kuprešanin Mihajla Jovo, borac 1854(7), Medak, Gospić mašinista Lazarov Vase Lazar, neborac 1873, Čerević, Beočin zemljoradnik Lalić Jefte Miloš, borac 1889, Orašje, Trebinje kovač Lalić Pere Gavro, borac 1895, Orašje, Trebinje zemljoradnik Lončar Bože Ljuban, borac 1894, Gračac zemljoradnik Lončar Marka Dane, borac 1889, Škalić, Otočac zemljoradnik Milekovnć Blaža Ivan, neborac Gromača(7), Petrinja zemljoradnik Nosović Milutina Jovan, borac 1897, Korita, Bileća zemljoradiik Nosović Milutina Petar, borac 1890, Korita Bileća zemljoradnik Obradović Manojla Đuro, borac 1888, Klenovac, Gračac zemljoradnik Parežanin Lazara Đoko, borac 1885, Panik, Bileća zemljoradnik Prodanović Đure Ćetko, neborac 1895, Zalom, Nevesinje zemljoradnik Radusin Ilije Nikola, borac 1885, Grab, Gračac zemljoradnik Rajčević Stevana Ljubomir, borac 1894, Vrebac, Gospić zemljoradnik Rastović Vukašina Petar, neborac Gračac zemljoradnik Rastović Tome Stevan, borac Gračac zemljoradnik Rodić Sime Gojko, borac 1883, Gorice, Sanski Most zemljoradnik Ružić Mije Ilija, borac 1889, Donji Poplat, Stolac zemljoradnik Samardžić Sime Janko, borac 1895, Trusina, Stolac zemljoradnik Smiljanić Petra Jovo 1882, Pišać, Udbina zemljoradnik Sovilj Petra Đuro, borac 1892, Kijani, Gračac zemljoradnik Sovilj Pavla Jono, borac 1893, Kijani, Gračac zemljoradnik Stanisavljević Mila Obrad, borac 1894, Gračac zemljoradnik Suša Ilije Nikola, borac 1887, Štikada, Gračac zemljoradnik Tintor Nikole Tomo, borac 1888, Gračac zemljoradnik Trbojević Ilije Božo, borac 1892, Gračac zemljoradnik Uzelac Mile Dane, neborac 1889, Donji Kosinj Gospić zemljoradnik Urvačev, Sergije Matvejevič, borac Moskva, Rusija pilot Cketković Đurice Toma, borac Kijani, Gračac zemljoradnik Cvijanović Save Marko, borac 1884, Pišać, Udbina zemljoradnik Čankonić Mila Đuro, borac 1891, Tomingaj, Gračac zemljoradnik Čiča Maksima Luka, borac 1889, Čičina Glavica, Gračac zemljoradnik Čorak Jove Rade, borac 1887, Bunić, Korenica zemljoradnik Čuturilo Ilije Mile, borac 1880, Bruvno, Gračac zemljoradnik Šuković Šćepana Blagoje, borac 1882, Stepen, Gacko zemljoradnik.

   Izvor: Vaso S. Kolak • Ilija Petrović DOBROVOLJAČKA KOLONIJA STEPANOVIĆEVO
   »CVETNIK« • NOVI SAD, 1999.

   Odgovori

9. 21. jun 2018. u 10:01

   Vojislav Ananić

   Dobrovoljci iz Francuske (4)

   Andrić Tome Đoka Zmajevo, Novi Sad zemljoradnik Brčin Davida Nikola, neborac 1874, Gračac zemljoradnik Buha Trifka Aleksa, borac Koleško, Nevesinje zemljoradnik Lončar Jovana Đuro, neborac Štikada, Gračac zemljoradnik.
   Dobrovoljci iz Rusije (69)

   Abramović Blagoja Risto, borac Meča, Stolac zemljoradnik Aleksić Rada Milivoje, neborac Gorić, Otočac zemljoradnik Biga Mihajla Iso, borac Plitvička Jezera, Korenica zemljoradnik Bjelica Milan Bjelica Milutina Novica, borac Meča, Stolac zemljoradnik Bratić Luke Novak, borac Drgovo, Nevesinje zemljoracnik Brkić Alekse Blagoje, borac Donji Dol, Stolac zemljoradnik Brkić Jove Lazar, borac 1894, Donji Dol, Stolac zemljoradnik Bukvić Mihajla Božo, borac Gornje Hrasno, Stolac zemljoradnik Bukvić Mila Danilo, borac Gornje Hrasno, Stolac zemljoradnik Vizjak Karla Albert (Alojz), borac Gornje Ponikve, Celje činovnik Vukašinović Ostoje Luka, borac Grmuša, Bihać zemljoradnik Vukosav Riste Jovo, borac Donji Toplac, Stolac zemljoradnik Vukosav Jove Tripo, borac Donji Toplac, Stolac zemljoradnik Dabić Stojana Branko, borac Bančić, Ljubinje zemljoradnik Dautović Mila Mile, borac Rudopolje, Gračac zemljoradnik Dobranić-Bjelica Đure Marko, borac Meča, Stolac Drobac Mirka Vaso Gračac zemljoradnik Drobac Đurđa Nikola, borac 1895, Vučipolje Gračac zemljoradnik Dukić Dane Toma, borac 1888,Tomingaj, Gračac zemljoradnik Dupor Nikole Miloš Štikada, Gračac zemljoradnik Đogo Vase Danilo, borac Hrasno, Stolac zemljoradnik Žarković Luke Krsto, borac Gornje Hrasno, Stolac zemljoradnik Zurovac Vase Milan, borac 1895, Loznica, Čapljina zemljoradnik Ilić Milana Ilija, borac Mazin, Gračac zemljoradnik Jelačić Ilije Milan, borac Dabrica, Stolac zemljoradnik Karić Jove Nikola, Donji Poplat, Stolac zemljoradnik Karić Šćepana Risto, borac 1894, Donji Poplat, Stolac zemljoradnik Karić Šćepana Nikola Donji Poplat, Stolac zemljoradnik Kovačević Đoke Maksim, borac Rilja, Nevesinje zemljoradnik Komar Jovice Dušan, borac Suzina, Stolac zemljoradnik Kosovac Stevana Milan, borac Škalić, Otočac trgovac Kričković Anrama Mile, borac Kijani, Gračac zemljoradnik Kuljić Stevana Đoko, borac Trusina, Stolac zemljoradnik Kuljić Stevana Mihajlo, borac Trusina, Stolac zemljoradnik Lončar Marka Aleksa, borac 1895, Škalić, Otočac zemljoradnik Lugonja Spasoja Ostoja, borac Ravno, Bugojno zemljoradnik Medan Šćepana Jovo, borac Bratići, Stolac zemljoradnik Medan Trifka Maksim, borac Dabrica, Stolac zemljoradnik Mirković Dane Milan, borac Zalužnica, Otočac zemljoradnik Mihić Lazara Gojko, borac Donji Poplat, Stolac zemljoradnik Mihić Pante Danilo Dabrica, Stolac zsmljoradnik Mihić Mihe Spasoje, borac Donji Poplat, Stolac zemljoradnik Oborina Koje Mihajlo-Mijo, borac Donji Poplat, Stolac zemljoradnik Orlović Koje Stevan, neborac Ploče, Gračac zemljoradnik Orlović Koje Todor, borac Ploče, Gračac zemljoradnik Paripović Božo Petrović Petra Mile, borac Glinica, Cazin zemljoradnik Preočanin Bože Milan, borac Cetina, Sinj zemljoradnik borac Dabrica zemljoradnik
   Radusin Dane Toma, neborac Grab, Gračac zemljoradnik Rakić Nikole Đuro, borac Široka Kula, Gospić zemljoradnik Ružić Stojana Jovo, borac Donji Pollat, Stolac zemljoradnik Ružić Miće Rade, borac Gospić, zemljoradnik Ružić Stojana Spasoje Donji Poplat, Stolac zemljoradnik Ružić Nikole Stevan, borac Donji Poplat, Stolac zemljoradnik Samardžić Trifka Vidoje, borac Dabrica, Stolac zemljoradiik Samardžić Mitra Tomo, borac Berkovići, Stolac zemljoradnik Soldo Nikole Milan, borac Dabrica, Stolac zemljoradnik Tojagnć Lazara Lazar, neborac Grab, Gračac zemljoradnik Hsrsta Save Jovo, borac 1885, Dragovilje, Stolac zemljoradnik Hereta Save Rade, borac 1889, Dragovilje, Stolac zidar Cvetković Nikole Vaso 1887. Gračac zemljoradnik Šakota Đure Risto-Rinda, borac 1894, Trijebanj, Stolac zemljoradnik Šiljegovnć Ilije Milan, borac Koleško, Nevesinje zemljoradnik Šotra Tripa Vaso, borac Trijebanj, Stolac zemljoradnik.

   Izvor: Vaso S. Kolak • Ilija Petrović DOBROVOLJAČKA KOLONIJA STEPANOVIĆEVO
   »CVETNIK« • NOVI SAD, 1999.

   Odgovori

10. 21. jun 2018. u 11:07

    Vojislav Ananić

    Dobrovoljci iz Austrougarske (27)

    Drsenović Miloša Sima 1888, Stapar, Sombor zemljoradnik Bajić Petra Danilo-Dane, borac 1890. Mazin, Gračac zemljoradnik Brakus Stepe Mile, borac Vrhovine, Otočac zemljoradnik Brkić Todora Marko 1889, Dol, Stolac zemljoradnik Vojvodić Nikole Đuro, borac 1898, Gornji Lapac, Donji Lapac zemljoradnik Vukosav Sime Vaso, borac 1899, Dabrica, Stolac zemljoradnik Gaćeša Lazara Ilija, neborac Gračac zemljoradnik
    Dabić Mihajla Jovo, neborac Donji Poplat, Stolac zemljoradnik Dobranić Jovana Anđelko, borac Meča, Stolac zemljoradnik Dobrić Tome Ilija, borac Tomingaj, Gračac zemljoradnik Drezgić Ilije Nikola Štikada, Gračac zemljoradnik Drezgić Laze Rade, borac Štikada, Gračac zemljoradnik Dusić Jove Ostoja, borac Svinjar, Banja Luka zemljoradnik Ilić Jonice Milan, 6opac; Mazin, Gračac zemljoradnik Ilić Rade Mićan, borac Mazin, Gračac činovnik Jokić Stojan Kolak Alskse Mihajlo, borac 1881, Donji Poplat, Stolac kafedžija Lončar Dmitra Miloš, borac Škalić, Otočac zemljoradnik Mirković Alekse Stevo, borac Stolac zemljoradnik Narandžić Milete Stojan, borac Škare, Otočac zemljoradnik Popara Vojo Počuča Bože Stevo, borac Divoselo, Gospić zemljoradnik Rajčević Stevana Đuro, borac Vrebac, Gospić zemljoradnik Stanisavljević Vase Stevan, neborac Gračac zemljoradnik Toššović Đure Sava, borac Hrgud, Stolac zemljoradnik Škarić Đure Dušan, borac Kosinj, Gospić zemljoradnik Škarić Đure Miloš, borac Kosinj, Gospić zemljoradnik.

    Dobrovoljci iz Srbije (2)

    Jeftić Milana Nedeljko, borac Kamenica, Užice zemljoradnik Savić Radenka Milunka, borac 1888, Koprivnica, Raška čobanica.

    Dobrovoljci iz Crne Gore (12)

    Abramović-Dobranić Jove Blagoje Meča, Stolac zemljoradnik Ivanović Vuka Savo, borac Doljani, Podgorica Jakšić Mitra Obren, borac 1888, Korita, Bileća zemljoradnik Jelačić Đure Maksim, borac 1875, Dabrica, Stolac zemljoradnik Jokić Riste Anđelko, borac 1890, Donji Poplat, Stolac zemljoradnik Kovačević Jovice Đorđe, borac Koleško, Nevesinje zemljoradnik Kovačević Jovice Obrad, borac Duguljević, Nevesinje zemljoradnik Mošzrokol Petra Radovan, borac Dodoši, Cetinje zemljoradnik Nosović Milutina Mato 1886, Korita, Bileća zemljoradnik Svorcan Spasoja Vidak, borac 1890, Korita, Bileća zemljoradnik Svorcan Mirka Rade, borac 1900, Korita, Bileća zemljoradnik Jakšić Đoke Šćepan 1888, Korita, Bileća zemljoradnik.

    Dobrovoljci izvan prethodne kategorizacije (162)

    Avdalović Stevana Jovan, borac Despotovo, Bačka Palanka učitelj
    Anđelić Jovana Risto, borac Dubočani, Bileća Anđelić T. Jovo, borac Dubočani, Bileća Antonijević Stevana dr Dušan, borac Ledinci, Novi Sad Atanacković Mladena Sganko, borac Stari Sivac, Kula Babić Save Rade, borac Mazin, Gračac Bikić Živana Ivan, borac Čerević, Beočin Belić Blagoja Nikola, borac Rakovac, Beočin trgovac Bjelica Jone Milutin, borac 1889, Kubaš, Stolac Bjelica Đure Krsto, borac Brzak Paje Kosta, neborac Noii Sad Brkić Riste Jovan, borac 1859, Donji Dol, Stolac zemljoradnik Brkić Todora Risto, borac Donji Dol, Stolac Vasiljević Todora Petar, borac Koleško, Nevesinje kafecija Velimirović Stanka Mihajlo, borac Voljci, Slunj činovnik Vasić Đoke Todor, neborac Bukovac, Novi Sad zemljoradnik Veselinović Matije Vlada, borac Kulpin, Bački Petrovac crkvenjak Velžov Đoke Paja, borac Bukovac, Novi Sad zemljoradnik Vojvodić Đorđa Petar, borac Mazin, Gračac zemljoradnik Vujinić Todora Miloš, borac 1888, Glavice, Glamoč trgovac Vukelić Đure Joca, borac Čerević, Beočin zemljoradnik Vuković Jove Vasilije, borac 1883, Jugovići, Nevesinje zemljoradiik Vukčelić Mila Petar Mikulići, Cetinje zemljoradnik Vuletić Milovana Blažo, borac Kujava, Danilovgrad profesor Vučinić Anta Petar, borac Panik, Bileća zemljoradnik Vučković Vase Ostoja, borac Veliko Palašgište, Prijedor zemljoradnik Gaćeša Maksima Mile, borac Gračac zemljoradnik Georgijević Nikole Borislav, borac Zemun potpukovnik Gojković Živana Dušan, borac Čerević, Beočin zemljoradnik Gojković Mladena Gojko, neborac Čerević, Beočin kolar Gomirac Vaje Rade, borac Vrhovine, Otočac zemljoradnik Grgurović Andrije Ćorđe, borac Novi Sad trgovački putnik Grujić Steve Slavko, borac Novi Sad trgovac Gudelj Nikole Milan, borac Žiljevo, Nevesinje kafedžija Davidović Blagoja Đoko, borac Vrba, Gacko zemljoradnik Davidović Riste Todor, borac Korita, Bileća zemljoradnik Dvornić Mladena Žarko, borac Popovac Beli Manastir Dejanović Đoke Milenko, neborac Žabalj trgovački pomoćnik Diklić Save Branko, borac Petrovaradin, Novi Sad činovnik Dobranić Luke Jovan, borac Meča, Stolac zemljoradnik Dokić Đure Milorad, neborac Čerević, Beočin zemljoradnik Đekić Nikole Rade, borac Štikada, Gračac zemljoradnik Đurica Ilije Milan, borac 1882, Hatelji, Stolac zemljoradnik Žabić Mladena Ilija, neborac Čerević, Beočin zemljoradnik Živanović Petra Jovan, borac Sremski Karlovci tamburaš Žižakov Obrada Milan, borac Zmajevo. Vrbas krojač Ivković Spasoja Lazar, borac Zalom, Nevesinje zemljoradnik Hrnh Nenada Nikoli, borac Despotovo, Bačka Palanka zemljoradnik Ilić Nikole Petar, borac Sremski Karlovci zemljoradnik Inić Stevana Ilija, borac Kosovica, Otočac zemljoradnik Isajević Miloša Dimitrije, neborac Ledinci, Novi Sad krojač Isakov Nikole Tonja, Ravno Selo zemljoradnik Jevrić Andrije Stevan, neborac Sremski Karlovci zemljoradnik Jelača Nikole Maksim, borac
    Jelačić Trifka Đuro, borac Dabrica, Stolac zemljoradnik Jeremić Mike Živko, neborac Čerević, Beočin zemljoradnik Jeftić Dimitrija Stevan, borac Novi Sad činovnnk Jokić Riste Petar, borac Donji Poplat, Stolac zemljoradnik Jokišić Spasoja Vojin Poplat, Stolac zemljoradnik Jokišić Vukosava Spasoje, borac Poplat, Stolac zemljoradnik Kovačevnć Nikole Lazar, borac Dobrelj, Gacko Kovačević Riste Todor, borac 1846, Rilja, Nevesinje zemljoradnik Kovačević Petra Mitar, borac Sremska Kamenica, Novi Sad zemljoradnik Kovačević Rade Miloš, borac Sokolište, Novi Grad zemljoradnik Komar Špire Jovica, borac Suzina, Stolac zemljoradnik Komnenović Todora Lazo, borac Dabrica, Stolac zemljoradnik Komnenović Lazara Branko, neborac Gračac zemljoradnik Kontić Petra Milan, borac Gračac Kordić Stevana Proko, borac Rudac, Otočac zemljoradnik Kostić R. Gligorija Slavonski Brod inženjerijski major Krstić Mladena Sava, borac Novi Sad zsmljoradnik Kuzmanović Todora Nikola, borac Sremski Karlovdi zemljoradnik Kuzmanović Bože Milan, borac Ledinci, Novi Sad zemljoradnik Kuljić Jove Simo, borac Trusina, Stolac zemljoradnik Kuljić Tome Jovo, borac Berkovići, Stolac Lojpur Janjoša Novica, borac 1896, Tasovčić, Stolac zemljoradnik Ljupurov Vase Petar, borac Sremski Karlovci zemljoradnik Majstorović Vase Nikola, borac Smiljan, Bos. Petrovac zemljoradnik Maletić Gavre Bogdan, borac Sremski Karlovci zemljoradnik Marinković Svetozara Pavle, borac Ledinci, Novi Sad zemljoradnik Marić Jove Đorđe, borac Slipčić, Mostar zemljoradnik Matić Steve Milisav, borac Rakovac, Beočin zemljoradnik Mijatović-Trifković Đure Jovan Izgori, Gacko Mikić St. Milan Beograd Milidrag Đure Trifko, borac Donja Trusina, Stolac zemljoradnik Milićević Milutina Milorad, borac Novo Miloševo, Novi Bečej činovnik Milić Todor, borac Despotovo, Bačka Palanka Milković Stevana Sima, borac Rumenka, Novi Sad zemljoradnik Mioković Rade Bogdan, borac Grab, Gračac zemljoradnik
    Mirković Stevana Đoka, borac Bukovac, Novi Sad zemljoradnik Mićić Ilije Simo, borac Obljaj, Bosansko Grahovo Mihelčić Šandora Žarko, neborac Bukovac, Novi Sad zemljoradnik Mrdić Spasoja Petar, borac Orahovac, Trebinje zemljoradnik Mrkajlo Petra Jovan, neborac Raduč, Gospić zemljoradnik Narandžić Milana Mile, borac Doljani, Otočac žandar Nenadović Miše Jaša, borac Irig, Ruma zemljoradnik Nikolić Svetozara Živan, neborac Sremski Karlovci zemljoradnik Nikolić Vlade Veljko, borac Ledinci, Novi Sad zemljoradnik Ninkov Lazara Dušan, neborac Pačir, Bačka Topola šofer Novaković Stevana Vladimir, borac Kulpin, Bački Petrovac Movkov Arsena Milorad, borac KOVILJ, Novi Sad učitelj Pavlović Sime Trivun, neborac Sremski Karlovci zemoradnik Pajić Petra Danilo Pantelić Milana Paja, borac Ledinci, Novi Sad zemljoradnik Parežanin Lazara Božo, borac Panik, Bileća zemljoradnik Paripović Bude Đuro, borac Kosinj, Gračac zemljoradnik Petrović Antuna Petar, borac Bukovac, Novi Sad zemljoradnik Peškan Jovana Milan, borac Novi Sad zemljoradnik Plačković P. Dančika, borac Popin V. Sava Popović Gligora Marko, borac Popović Maksim, borac Ledinci, Novi Sad beležnik Pribić Ilije Radivoje, borac Željava, Korenica zemljoradnik Pudar Petra Jovo, borac Dabrica, Stolac zemljoradnik Radosavljević Jovana Nikola, borac Vojka, Stara Pazova tipograf Radošević Lazara Jovan, borac Bukovac, Novi Sad zemljoradnik Radulović Raka Božo (Blažo?), borac Podgorica Radulović Todora Špiro, borac Rakić Mite Stevan, borac Ledinci, Novi Sad zemljoradnik Rastović Ilije Marko, neborac Gračac zemljoradnik Rom Vinko žandarmerijski kapetan Rončević Mališe Vaso, borac Žanjevica, Gacko zemljoradnik Rončević Mališe Damjan, borac Žanjevica, Gacko zemljoradnik Savić Todora Mitar, borac Sremska Kamenica, Novi Sad zemljoradnik Sazdanić Aleksandra Milorad, borac Titel trgovac Samardžić Đure Mitar, borac Berkovići, Stolac zemljoradnik Santovac Rame Jovan, borac Despotovo, Bačka Palanka Siler Josipa Vinko, borac Sremska Kamenica zemljoradnik Senešan Nikole Paja, borac Sremski Karlovci zemljoradnik Sentomaški Proke Todor, borac Sremski Karlovci zemljoradnik SlankamenacToše Vesa, borac Čenej, Novi Sad zemljoradnik Smiljanić Milanka Jovo, borac Prokike, Otočac zsmljoradnik Srbin Vase Milan, neborac Čerević, Beočin zemljoradnik Stankov Cvete Stevan, borac Bukovac, Novi Sad zemljoradnik Stankov Vase Lazar, borac Bukovac, Novi Sad zemljoradnik Oganković Petra Đurđe, borac Sr. Kamenica, Novi Sad zemljoradnik Stefanović Ilije Dušan, borac Sremski Karlovci zemljoradnik Stojadinović Ace Pavle, neborac Sremski Karlovci šumar Stojaković Jakova Ignjat, borac 1889, Bukovac, Novi Sad zemljoradpik Stojanović Baje Simo Šmpačno, Gacko Stojanović Stanoja Anto, borac Garsno, Gacko Sudarski Mladepa Cava, borac Čerević, Beočin zemljoradpik Tomanović Periše Milutin, borac Nikšić činovnik Temavčević Krste Petar, borac 1873, Kazanci, Gacko zmljoradnik Topalović Đure Risto, borac Hrgud, Stolac zemljoradnnk Tešić Kuzmana Psetar, neborac Čerević, Beočin zemljoradnik Trifunović Stevana Vojislav, neborac Gardinovci, Titel profesor Faorović Đoke Žarko, borac Ledinci, Novi Sad zemljoradnik Frazričenić Magdalene Pavle, neborac Sremski Karloici zemljoradnik Fujka Aćima Laza, borac Novi Sad zemljoradnik Fujka Stevana Aćim, borac Maradik, Inđija zemljoradnik Hereta Save Dragoslav, borac Dragovilje, Stolac zemljoradnik Hereta Save Mihajlo, borac 1887, Dragovilje, Stolac zemljoradnik Holjevac Tome Đura, borac Brinje, Otočac zemljoradnik Hrvaćanin Moja, borac Budačka, Kostajnica otac književnice Jovanke Cvetnarević Nikole Radivoj, borac Ledinci, Novi Sad zemljoradnik Čerubdžić Stepana Milan, neborac Čerević, Beočin zemljoradnik Čučković Filipa Petar, borac Orah, Bileća Celetović Apdrije Lazar, borac Čepelica, Bileća činovnik Šarenac Mihajla Trifko, borac Divin, Bileća zemljoradnik Špic Jakova Emil, borac Sremski Karlovci zemljoradnik Šupić Marka Nikola, borac Izgori, Gacko.

    Na ovoj listi nalaze se dobrovoljci čijih imena nije ni bilo u inicijalnom rukopisu. Iako su nadeljeni zemljom u Stepanovićevu, nisu se svi naselili, pošto na to nisu bili obavezni, bilo kao nezemljoradnici, bilo kao „mesni” dobrovoljci (iz okolnih sela u Bačkoj ili Sremu).

    Izvor: Vaso S. Kolak • Ilija Petrović DOBROVOLJAČKA KOLONIJA STEPANOVIĆEVO
    »CVETNIK« • NOVI SAD, 1999.

    Odgovori