Нови Сад и околна места

37 коментара

1. 26. август 2017. у 18:25

   vojislav ananić

   Шта знамо o Рудолфу Котеку

   Гроф Рудолф Котек био је понемчени Чех. Грофовску титулу наследио је, једнако као и своје поседе у јужној Бачкој и северном Срему.
   Иза старијих Футожана остала је прича да би њихово село, да Гаврило Принцип није убио Франца Фердинанда и да није дошло до Светског рата, постало царска варош. Објашњење за ову досетку налази се у податку да је Софија, најпре кнегиња а потом војвоткиња Хоенберг, с атрибутом Височанство али по рангу нижа и од најмлађе надвојвоткиње, жена Фердинандова, била из породице Котек и да је била блиска сродница грофа Рудолфа Котека. У својој књизи Сарајевски атентат, Београд 1966, Владимир Дедијер пише Софијино презиме као Хотек (и Вогнин), уз опаску да је она „била пореклом из осиромашене породице ниже аристократије, чешког порекла али германизоване”, чији статус није био признат Немачким конфедерацијским актом из 1814. године, као ни другим сличним статутима. „Дворски кругови такође су закључили да она није законски елигибилна (избирљива, која се може бирати – ИП) према породичном статуту (Familienstatut) куће Хабзбурговаца из 1839. године, који је прописивао да сваки члан породице мора тражити дозволу поглавара династије пре него што ступи у брак”. Све то утицало је на одлуку да се Софијин брак са Фердинандом не призна као елигибилан, већ само као морганатски. То је значило да су „она и њени потомци из брака били лишени права да наследе престо, као и свих права и привилегија које су имале елигибилне супруге надвојвода”; њихова деца наслеђивала су мајчино презиме.
   Рудолф Котек потиче из германизоване чешке породице Котек и Вогнин, чији је најстарији познати предак, Милослав, још у другој половини 14. века изградио једну цркву у Коткови. Један породични предак добио је титулу барона 1556, а 1723. године Венцел Антал Котек (1674-1754) постао је чешки гроф; он је 1745. године стекао и државни грофовски ранг. Његов син Јанош Карољ (1705-1787) био је царски тајни саветник, а унук Непомук Јанош Рудолф (1749-1823) аустријски министар финасија, чешки главни дворски канцелар и председник чешке круновине (gubemium), носилац великог крста светог Иштвана, унутрашњи тајни саветник и генерал артиљерије. Непомук Јанош Рудолф имао је две кћери (Алојзију и Терезу) и четири сина: Јаноша Јозефа, Јозефа, Карла и Хермана.
   Карло (1783-1868), трећи по реду, управљао је Тиролом, а једно време био је и председник чешког врховног већа. Карлов син Бохуслав (1829-1896) службовао је у дипломатији; он је отац Софије Коткове (1868-1914), морганатске супруге аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и војвоткиње Хоенберг.Најмлађи Непомуков син Херман Котек (1786-1822) оженио се Хенријетом Брунсвик, кћерју грофа Јожефа Брунсвика, државног судије, и тим чином наследио је футошко властелинство.
   Херман је имао два сина. Старији, Ото (1816-1890), био је царски и краљевски коморник и члан аустријске господске куће; један део футошког властелинства припадао је и њему. Није имао деце.
   Млађи, Рудолф (1822-1903), коме Шаму Боровски даје и име Реже, одрастао је ,,у добром маџарском духу”. Већ је био окончао студије права и философије кад га је Бачко-бодрошка жупанија послала у Холандију да тамо изучи систем државних путова и канала; жеља је била да се на исти начин уреди путна и каналска мрежа у јужним, нижим деловима Угарске, а први покушаји у Бачко-бодрошкој жупанији учињени су баш по његовим сазнањима. После тога био је две године подбележник Бачко-бодрошке жупаније, а 1848. године налазимо га као бележника на првој седници горњег дома у угарском парламенту. Иза догађања током 1848/49. године, мада је постао доживотни члан горњег дома и члан хрватског покрајинског сабора, повукао се на своје футошко властелинство. Управљање поседом, на почетку 20. века величине 24.170 катастарских јутара и 46 квадратних хвати, сасвим га је заокупило, те се није враћао јавним пословима. Захваљујући нарочито његовом деловању, посед је почео да се интензивно развија; на свом поседу он је подигао фабрику кудеље, која је и пред Светски рат прерађивала кудељу узгајану на око 700 јутара. Такође његовом заслугом почело је гајење хмеља, да би уочи Светског рата футошко властелинство било највећи произвођач хмеља у Угарској. Напоредо с развијањем Котекових хмељарника и учећи се баш на тамошњим искуствима, почели су и мали поседници из околине да гаје ову културу.
   Рудолфов син Рудолф Ото Херман (рођен 1869), последњи поседник футошког властелинства, један део поседа наследио је од свог стрица Ота, да би 1903. године, после очеве смрти, наследио и „остатак”. Од 1897. године Рудолф делује као стални члан угарског горњег дома и царски и краљевски коморник.
   Још један запис о последњем грофу из породице Котек и Вогнин налазимо у новосадској Застави од 17/29. септембра 1896. године, у вести којом се јавља да је изведен атентат на Рудолфа Котека док је возом ишао према Футогу. Извештач и не помишља да о грофу Рудолфу напише иједну неповољну реч из које би се могло закључити због чега је дошло до атентата; он упорно инсистира на кривици грофових „званичника” који су „неизлечиво” наљутили неуспешног атентатора: „Кад је био влак близу Футога избацио је непознат човек један хитац из пушке у грофов купе, али грофу није никакве озледе нанео. Гроф би требао да на своје званичнике боље припази како поступају с народом којег за рад узимају. Јер овај нападај је покушао да изведе, по свој прилици какав незадовољан раденик, у ком је одурност којег грофовог званичника распирила варницу освете, те у непромишљености тражио је да даде одушке своме гњеву ма на који начин”.
   „Овај гроф беше страх и трепет за Србе у времену минулог рата”, писао је Љубомир Ст. Ђорђевић, секретар Народне одбране и Инвалидског удружења за Северну Србију, односно Војводину Српску. „Његова жена, кад су маџарске хорде пошле на Србију, на железничкој станици Футог играла је чардаш са војницима, довикујући Ставитв у Србији cee под нож, a краља Пвтра doeeдите ми да овце чува код Грофа”.
   За време рата Котеку је, „не зна се по коме праву и закону”, допуштано да себи призива истакнутије Србе пуштене из интернације, да их пљује и поручује „ко хоће да је Србин, нека иде у Србију код оних цигана”. После рата он је био протеран из Војводине Српске, али се после две године вратио да „данас овде рахат живи и во|а се (шета се – ИП) са својим реповима од Пеште до Фу- тога и натраг по милој вољи. Сад је отишао у Загреб, да у лепу и братску споразуму измисли начин, како да се измигољи испод удара аграрне реформе”.
   За рачун Котеков, деловала је у Футогу, у тамошњој болници Rudolfineum, извесна докторка Хекерт. Она се понајмање бавила медицином, ретко је виђана „да коме иде ради лекарске помоћи”, али је зато често ишла у Нови Сад и у друга оближња места; више пута путовала је и у Пешту, док су тамо боравили гроф и грофица Котек. Полиција је, чини се, била добро обавештена о докторкиним активностима, јер јој је преко општине новофутошке „у своје време” било наређено „да се за 36 сахати има уклонити из Футога, а не знамо чијом је ревношћу наређење то забашурено”, јер су се све оне убрзо нашле побројане у једној писменој тужби „због противдржавног рада у нас”. Помоћник новосадског градског начелника био је задужен да води истрагу против ње, али је све завршено тако што се он истог дана „одвезао натраг у Нови Сад, и то опет на Котекови коли”.
   Добро се знало да су Котеку повремено долазили у Пешту многи његови ранији сарадници, чак и без пасоша, јер „нашто ми имамо свога адвоката у Новом Саду”. Не зна се да ли је њихов advokat у Новом Саду могао бити и срески начелник, али се знало да је он „од Котекове пустаре оцепио једну маленкост земљишта” за себе. „Тај комадић је на овај начин, приликом деобе земљишта добровољцима, остао нетакнут”. Постојао je некакав папир о наводном закупу тог „комадића земље”, а спахијски благајник Лрдаи, несумњиви Маџар и зет бившег аустроугарског официра Колара, „који је оставио видан спомен свога рада у Србији за време рата” и који се „сликао под вешалима невино вешаних Срба у Крушевцу”, махао је тим папиром за доказ да је Котеков однос са начелником правоваљан. Истина, јавност се питала „шта ће учинити жупаниски аграрни одбор и министарство за социјалну политику у тој ствари… када се зна, ко има права располагања земљишта Котековог”.
   Без обзира на сва та права, и Котек је водио рачуна да се у свему томе на|е: „Наш Котек вредно крчи и шуме и аде, нарочито сад после заласка Лрпадова сунца у овим крајевима, а освитком racorszaga, к‘о што вели један од његових мали(х). Израда дрва, нарочито тврдих у шуми”, поверава се махом Немцима; укључен је и понеки Србин, а осталима је поручено: „Ви сте добили земље, па сад хоћете и дрво; нема!”
   Са свим тим у вези, београдска Полишика могла је написати, а новосадска Засшава пренети 5. маја 1921. године, да је Футог, „онај Футог који је био сав срећан да ће га уједињење спасти мајаризације и терора мађарских грофова и њихових слугу, сада опет постао тако рећи република грофице Котек, оне грофице Котек која је 1915. године, када је пао Београд, наредила Футогу да у знак радости осветли увече све прозоре, оне грофице Котек која је наређивала да се од бундеве прави глава оног владара који је символ нашег напора за уједињење.
   Њен муж, гроф Котек, био је раније протеран са наше територије и живео је у Пешти. Сада се међутим вратио – како? По чијем одобрењу? Ко ће то знати! – да и сам учествује у хуманом раду своје жене, а то је систематско спровођење мађаризације. Грофица Котек издржава једну болницу и завод Рудолфинеум за васпитање деце, наравно искључиво само немачке и мађарске. Милосрдне сестре искључиво су Немице и Мађарице и њихова је улога јасна и једина: ширити мађаризам.
   …И будним полицијским властима то све није непознато. Па и сам срески начелник који и сада станује у једној грофичиној вили, и такорећи ужива све привилегије у републици грофице Котек, свакако и он мора знати, шта се ту све догађа… Не би било рђаво да министар унутрашњих дела прошири одредбе Обзнане и на грофицу Котек, коју би због свих њених заслуга за мађаризацију Пешта свакако дочекала раширених руку”.
   По свој прилици, гроф Рудолф Котек умро је 11.октобра 1921. године. Тестаментом, свој посед оставио је својим сестричнама Марији и Јохани Шенборн, из Сливнице при Марибору, а својој удовици Ирми, рођеној Радаи, завештао је пристојно удовичко издржавање. То што су грофово имање наследиле две Чехиње, а не једна Маџарица – грофова удовица, могло се сматрати важним разлогом да у вези с извршењем последње воље грофове дође до оштрих сукоба и судског спора. „Тако је настао ме|у њима и спор око поседа футошког наследства, које наследнице по наређењу тестамента држе, а који им је посед удовица, позивајући се на своје удовичко право, судски оспорила”. Средином јуна 1923. године спор се налазио код Апелационог суда у Новом Саду и очекивало се да буде коначно решен.
   Али, мимо правне процедуре, адвокати грофице Ирме „убедили” су начелника Управног одељења Министарства унутрашњих дела (у Одсеку за Банат, Бачку и Барању) Саву П. Павловића да у министрово име нареди среском начелнику у Новом Саду да, „без обзира на суд и на прописани судски поступак, путем полицијског брахијума (насиља) уведе у посед футошког властелинства именовану грофицу Котек, а да наследнице, које се у поседу налазе, полицијском силом избаци”.
   Такав поступак изазвао је „прави револт и запрепашћење у свима овдашњи правничким круговима, јер је до сад нечувено, да полиција без суда извршује правне спорове, кад се зна, да се у нас цео систем правде и правне сигурности оснива баш на строгом делењу судске од управне власти, и да је главна гаранција судске независности баш то, да се у делокруг суда никако не може упле- тати никаква политичка или полицијска власт”. Највероватније под утиском таквог расположења, и у страху од могућих негативних последица по умешане личности, шеф кабинета у истом оном Одсеку (и Министарству) одакле је дат првобитни налог, наредио је среском начелнику у Новом Саду да, без обзира на раније инструкције, све врати у првобитно стање и да се сачека на очекивану судску пресуду.
   (После четири године парничења и натезања, Засшава је 10. марта 1925. године могла објавити да су се Котекове наследнице помириле и међусобно нагодиле. Нагодба је углавном одговарала грофовој последњој жељи: његове сестричне наследиле су имања у Футогу, Срему и Коромпу у Чешкој, а удовица Ирма добила је годишњу апанажу од осам милиона динара годишње и палату у Пе шти као боравиште).
   У читавом овом случају од мале је важности чије је наследно право старије, да ли једне удовице или двеју сестричина. Много је важније питање колика је и каква била национална свест високих чиновника у министарствима новостворене Краљевине СХС и да ли су те особе уопште схватале какве су се и колике промене у међувремену догодиле у војној, политичкој, правној, административној, народносној и државној сфери. И питање је каквог су мо- ралног склопа биле све те особе које су о питањима од државног и националног интереса одлучивале мимо институција политичког и правног поретка, злоупотребљавајући и свој положај и улогу институција у чије су име одлучивали.
   Вероватно су сви ти догађаји утицали на одлуку да др Емил С. Поповић Пеција, власник и уредник ПољоприврвдноГ Гласника, буде постављен за управника на Котековом имању. Како је писала Засшава од 10. јуна 1923. године, ,,ово постављење нашег припознатог економисте на овако угледну економију наишло је на разумљиво одобравање код свију, који су са болом у души посматрали наопако газдовање оних, који су се по ослобођењу затекли на управи Котекова имања, а који нису никако могли да се уживе у нове прилике”. У вези с тим наименовањем, исказано је уверење ,,да ће нови управник својом умешношћу и агилношћу умети довести у склад интересе власника са општим интересима и да ће ово имање у будуће служити као узор агрикултуре, те ће као такво у пуној мери служити општим и државним интересима”.
   Котеково имање до Светског рата. Према писању новосадске Заставв од 15. августа 1924. године, „Котеково имање је једно од наших најстаријих и најузорнијих господарстава. Још 1770. године увело је ово имање културу хмеља у Бачку и данас је оно гласовито у целом свету најрационалнијим произвађањем те биљке. Г одине 1806. основана је приватна одлична Котекова Ергела. На скоро затим развијају се и све остале пољопривредне гране, и ово газдинство постаје једно од најузорнијих. На имању започиње одгој прворазредне подолске, сименталске и монтафонске стоке, оснива се одлично стадо мерино оваца и свиња мангулице расе. Подиже се индустрија: кудељара, цигљана, млин и радионица пољопривредних стројева а у најновије време и фабрика метле од властитог производа, сирка. Увађа се рационално пчеларство, лов, градинарство и цвећарство, подижу се најмодерније пољопривреднзграде поглавито за становање чељади и чиновника, подиже се сиротиште (данас, 1924. године, школа за домаћице), болница са најмодернијим уређењем, две цркве и једна основна школа. Пред рат (Светски – ИП) гради се на имању индустријска пруга у интересу што интензивијег господарења. Најзад се групише цео рад око производње одличних врста великог броја културних биљака у једну огледну станицу, која је данас једина наша велика Пољопривредна Огледна Станица у држави створена и одржавана на приватном поседу. Реформа (аграрна) је одузела имању сву површину до (изузимајући) 520 јутара, односно и оно неколико јутара преко те површине стављено је под удар аграрне реформе у најновије време”.

   ИЗВОР: Илија Петровић, СТЕПАНОВИЋЕВО, 1919-1945, Нови Сад, 2009.

   Одговори

2. 10. септембар 2017. у 10:46

   vojislav ananić

   НОВИ САД

   „Духовна, метропола” и административни центар

   Лежи на алувијалној тераси и старом подунавском путу којим су се вековима кретали разни народи.
   Многи од њих оставили су овде своје трагове. Најстарији археолошки трагови са тла Новог Сада потичу из неолита (око 6500-4000. година пре н.е). Подручје овог града посебно одликују бројни локалитети из бакарног доба (око 3800-2200, пре н.е). Регистрована су, такође налазишта из раног, средњег и позног бронзаног доба (култура гробних хумки). Судећи по бројним и великим локалитетима, период гвозденог доба био је изузетно динамичан. У оставама из Футога откривени су у целости сачувани појасеви из позног бронзаног доба.
   Ратничка племена Келта, продирући из западне Европе, донела су квалитетније гвоздено оружје и оруђе, накит и грнчарију. Римљани су на овим просторима подизали несеља и градити путеве. Од њиховог времена, а они овде стижу у другој половини 1. века пре наше ере, датира и виноградарство на Фрушкој гори.
   У 7. веку у ове крајеве долазе Словени. Из доба сеоба народа сачувани су бројни предмети од стакла, злата, сребра, бронзе и гвожђа, који су припадали Хунима, различитим германским народима и Аварима. Пропаст Аварског каганата омогућила је територијалну експанзију подунавске Бугарске, па се у време кана Омуртага (814-831) Бугарска на Тиси граничила са Франачком државом. Угри, који овде стижу крајем 9. века, под вођством Арпада, затичу словенско становништво.
   Надирање Турака на Балкан изазвало је масовно кретање Срба према северу. Бачка је пала под турску власт 1541. године.
   Садашњи Нови Сад спада у млађе градове, будући да је основан око 1690/91. године, кад је аустријска војска, ради одбране понтонског моста преко Дунава, изградила, на његовој левој обали широки мостобран (Брукшанац), населивши у њему одреде српске милиције (која је сачињавала помоћне трупе царске војске). Та нова насеобина – касније, најстарији део Новог Сада – основана у непосредној функцији Петроварадинске тврђаве, звала се Петроварадински шанац, Варадински шанац, Рацки шанац, само Шанац и, најзад, Рацка варош. Уз сам Шанац почели су, такође да подижу своја станишта и људи других, невојничких занимања. И док су граничари, који су углавном живели у источним деловима, потпадали под ингеренцију војних институција, други становници, из западних делова насеља, били су под влашћу коморе, односно цивилних власти.
   Ко су и шта су били и одакле су се доселили житељи Варадинског шанца? Граничари или милитари (како су их још звали) били су, готово по правилу, Срби, а на- сељени су у оквиру општих мера око формирања Војне границе. Најстарије становништво коморског дела чинили су: Срби, Немци, Хрвати и Мађари, да би се ускоро ту настанили: Јермени, Цинцари (који су за себе говорили да су Грци или Куцовласи), Румуни, Јевреји, Русини, Цигани и Словаци. Петроварадински шанац постепено се развија у живо трговиште; 1719. добија право држања вашара; 1730. подигнуте су ту четири дрвене православне и једна католичка црква, па основана Српска народна школа и Словенско-латинска школа.
   Поновно померање границе на Саву и Дунав (1739), доводи до новог прилива становника, као и богатих православних занатлија и трговаца, Београђана (Белградци), Сарајлија и Мостарлија, који су, удружени у трговачку компанију, ускоро одржавали пословне везе са Пољском, Венецијом и Турском. На истоку стижу до Персије и Индије. У то време подигнути су: Владичански двор, синагога, јерменска и нова католичка црква, а само насеље већ добија контуре данашње вароши. Године 1748, повељом царице Марије Терезије из
   Аугзбурга увожена је “немачка” (гвожђарска) роба, а из Турске, Персије и Индије – оријентална.
   У архитектонском погледу град је сав у знаку балканског насеља над којим доминира Петроварадинска тврђава, која је с Новим Садом била повезана понтонским мостом (најлепшим у Царству). Споља је био окружен великим јарком и насипом, а на прилазима је имао четири капије: Дунавску, Кисачку, Пирошку и Темеринску. У самој вароши постојало је на десетине гостионица и свратишта у којима су одседали трговци и немачке путујуће позоришне дружине (са позоришним представама сретали су се још становници Варадинског Шанца), ту је и католичка гимназија, два шпитаља (убожишта), књижара и штампарија. Крајем столећа, Нови Сад постаје најјачи економски центар на југу Угарске.
   Пораст националне свести у Срба јавља се и јача нарочито после Првог српског устанка (1804), који су Новосађани помагали оружјем и новцем (у чему је нарочито предњачио бачки владика Јован Јовановић).
   Године 1816, отворена је српска гимназија, а двадесетих година своје школе отварају и Немци, Словаци и Русини, док су Грци и Мађари то учинили још раније. У време Револуције 1848/49. године дошло је до српско-мађарског рата, град је тешко страдао од бомбардовања и пожара. После пораза Револуције, одлуком аустријског цара (новембар 1849) створена је административна област Војводство Српско и Тамишки Банат, којим је управљао аустријски гувернер са седиштем у Темишвару, а титулу војводе носио је сам цар.
   Већ после неколико година, државним зајмом (1,300.000 сребрних форинти), на истом месту, уместо оријенталног Петроварадинског шанца са примитивним старинским кућама, изграђен је нов модеран град. Почетком шездесетих година Нови Сад је “духовна метропола српског народа” (српска Атина), ту се оснива прво српско стално позориште (најстарији професионални театар у нашој земљи), три године касније из Пеште прелази Матица српска (најстарија научно-културна иснтитуција код Срба). Већином, из овог времена потиче и данашња архитектура старог језгра Новог Сада. У граду излази девет листова на српскохрватском језику (касније ће их бити 56 и 4 на мађарском и немачком), 1866, у Новом Саду се одржава прва скупштина Уједињене омладине српске. Један од њених најистакнутијих чланова био је Светозар Милетић, који је у Пешти покренуо лист Застава, али ју је убрзо преселио у Нови Сад. Застава је била најпознатији и најраспрострањенији српски лист у Аустроугарској царевини, а допирала је и изван њених граница. Лист Једнакост (1872) и часопис Стража (1878), покренути у Новом Саду, спадају у ред најстаријих социјалистичких публикација у Војводини и на Балкану.
   У другој половини 19. века Нови Сад постаје и административни центар Војводине, чему знатно доприноси новоподигнута железничка пруга Будимпешта – Нови Сад. После Аустроугарске нагодбе (1867), створени су били повољни услови за развој капитализма и успостављен је уставни парламентаризам.
   Последњих година 19. и почетком 20. века граде се: железничка станица, мост, кланица, пивара, електрична централа; уводи се трамвај (трчика).
   У новембру 1918, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена (међу 757 посланика било је и седам жена) донела је одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Дан раније то је учинила и Скупштина Срема у Руми.
   У међуратном периоду Нови Сад има највећу и најразноврснију индустрију у Војводини; и то прехрамбену, млинску, текстилну, дрвну, хемијску, индустрију грађевинског материјала, кожну, електроиндустију. Ту је и колевка југословенског ваздухопловства (има војни аеродром, а у фабрици „Икарус”
   произведен је први авион у Југославији). Године 1933, отворен је пољопривредни сајам, три године касније кроз град је прошла прва модерна аутомобилска саобраћајница у земљи (Хоргош – Нови Сад – Београд – Цариброд, односно данашњи Димитровград), а од 1929, ту је и седиште Дунавске бановине. Тада Нови Сад добија свој први булевар, зграду Бановине и нови мост. У периоду од 1918, до 1941. године број становника се креће од 34.000 до 69.000.
   У Другом светском рату град је имао велике људске жртве (покољи и рације Срба и Јевреја) и бомбардован је пет пута. У послератном периоду Нови Сад је, са својих 46 фабрика, највећи индустријски град у Војводини, сајамски је град и велики саобраћајни центар. Има Универзитет, ТВ и радио студио.
   Такозваном антибирократском (“јогурт”) револуцијом 1988, мењају се политички односи у земљи, а Новом Саду се смањују надлежности. У ратовима на еx-ју простору гине седамдесетак Новосађана, а у град се сливају реке избеглих и прогнаних. Послератни период 1996-1997, обележавају студентске грађанске демонстрације против режима, а на чело града, изборном вољом грађана, долазе опозиционе политичке странке. Од краја 1998, до краја 2000. године овде делује покрет Отпор.
   Приликом НАТО бомбардовања 1999. године Нови Сад је доста страдао, а порушена су била и сва три моста на Дунаву.

   Нови Сад са Петроварадином, Сремском Каменицом и приградским насељима има више од 300.000 становника, што чини 20 одсто становништва Војводине. Други је по величини град у Србији. У њему се налази Централна матична библиотека Војводине, Библиотека Матице српске (са више од 7,000.000 књига), која је почела јавни рад још далеке 1838. године. Из Музеја Матице српске (1847) израстао је 1947, данашњи Војвођански музеј за археологију, историју, етнологију и културну историју Војводине. Ту су, такође Архив Војводине, Музеј града Новог Сада, Позоришни музеј Војводине, Историјски архив, Новосадско позориште Ујвидеки Синхаз, Позориште младих, Стеријино позорје, Културни центар Новог Сада, Новосадски отворени универзитет.

   Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

   Одговори

3. 10. септембар 2017. у 11:04

   vojislav ananić

   ПЕТРОВАРАДИН

   Систематским истраживањима тврђаве установљен је значајан континуитет праисторијских култура, почевши од палеолита.
   Поуздано се зна да је овде, на стенновитим обронцима Фрушке горе, било најпре римско утврђење Цусум. У 13. веку (1235), мађарски краљ Бела 4. поклонио је Петроварадин цистерцитском манастиру Улкурду и тада је прозван Белефонс (касније и Беллефонте).
   Петроварадин временом постаје све значајније насеље и то управо због дунавске скеле и сајмова који су се ту одржавали, а посећивали су их трговци из читаве Угаске. Утврђени замак на стрмој десној обали Дунава – Петроварадинска тврђава – вероватно је настала после татарске провале, кад су изграђени и многи други утврђени градови на тлу Угарске. Цистерцити, који су и подигли ову тврђаву, дали су новом граду, такође име Петроварадин, а град- трговиште на левој обали Дунава од тада се све чешће назива Вашарош Варад или Стари Петроварадин.
   Турци су га освојили 1526. године и у њему је, због важности воденог пута који је туда пролазио увек боравила не баш мала посада.
   Варош, која се под тврђавом простирала, касније ће добити статус касабе, што значи да је морала имати и пратеће објекте исламске архитектуре (џамију, хан, хамам, пре свега). У вароши су живели хришћани (Срби) и муслимани. Ови први старали су се о скели, а у време рата радили су и на подизању моста преко Дунава (за узврат, уживали су извесне пореске олакшице), који се за ту прилику подизао.
   “Дошли смо до једне велике, лепе тврђаве” – записаће 1587. године Прус Рајнхолд Лубенау – „звала се Петроварадин, која је изванредно саграђена, на стеновитом брду, у круг, са лепим кулама и бедемима и опасана је двоструким зидинама; између зидина налазе се многе дрвене куће. 1692, започиње, по Вобановом плану, градња највеће фортификациије у Аустријском царству. Завршена је 1780. Била је то једна од најимпресивнијих грађевина војне архитектуре тога времена у Европи. Од 1783, у Петроварадину је било седиште Славонско-сремске генералне команде са бројним официрским кадром и јаким војним гарнизоном, војном болницом и другим установама.
   Петроварадинска тврђава, “Гибралтар на Дунаву”, како су је звали, заузима површину од 112 хектара и има јединствен систем подземних ходника дужине 16 километара.
   Нови Сад и Петроварадин чине (од 1929. године) органску целину (с прекидом у време Другог светског рата). То је и сад јединствен град, кроз који протиче река Дунав, спајајући урбанистички комплекс смештен на обронцима Фрушке горе и равничарски град широких булевара и улица, обогаћујући тако његове природне лепоте.
   И не само то. Стара тврђава – од средњовековних зидина није се сачувало ништа – је и уметнички центар који све више постаје и туристичка мета, посебно је привлачан музички хаппенинг Еxит. Кажу, највећи у источној Европи.

   Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

   Одговори

4. 20. новембар 2017. у 08:11

   Војислав Ананић

   Марија помагала свима несебично

   „Вечерње новости“, Татјана Лош | 29. април 2015.

   Марија Поповић Трандафил, највећа српска добротворка, добила је орден Црвеног крста за помоћ рањеницима у српско-турском рату 1876. Сву имовину је завештала Матици српској и СПЦ

   “Ја сам у читавом свом веку само један дан била сиромашна, а то је било када смо 1849. године при пожару новосадском бежали, те смо у Варадину граду, при затвореним капијама, морали гладовати, јер ни за које новце не могасмо ништа од јела набавити. Кад се сетим тог дана, онда осетим шта је глад и сиротиња и зато ја чиним и помажем сиротињи – записао је Андра Гавриловић у књизи „Знаменити Срби 19. века”. Овако се Марија Поповић Трандафил “правдала” пред другима за сва добра која је несебично чинила. А било их је много…
   Мало је Срба који знају каква је доброчинства чинила ова дама, ни већина Новосађана не би могла да се похвали знањем о својој суграђанки. И док свакодневно шетају Змај Јовином, Дунавском или Пашићевом улицом, не размишљају да су нека од најлепших здања у тим “шоровима” припадала њој и да их је завештала граду Новом Саду. Многа племенита дела стоје уз име ове задужбинарке.
   Марија Поповић је рођена децембра 1814. (негде стоји 1816) године у цењеној и богатој породици грчког порекла. Као и све девојчице из угледних кућа у то време, учила је “слова, рачун, Библију и ручни рад”. Знало се још да јој је одлично ишло све што има везе са економијом, што се могло приписати и генима, али и да је добро говорила немачки језик. Родитељи су јој рано умрли, па је бригу о њој преузео рођак Хаџи Кира Николић, трговац из Осијека. Због тога се у младости потписивала његовим презименом, али је врло брзо у званичним документима постала – Трандафил. Имала је само 16 година када ју је старатељ, не тражећи њен пристанак, удао за трговца из Ердеља. И он и Јован Трандафил су схватили тај брак као уносан посао. Младожења је две деценије био старији од младе, тако да је добио не само младу жену, него и мираз којим је могао да прошири трговину крзном и право да се настани у Новом Саду. Платио је таxам цонцивлитатис и постао слободан грађанин, стекавши могућност да ту тргује покровцима и ердељским сукном.
   Купили су кућу у Главној улици и започели успешну трговину у Војводини. С једне стране, Марија и Јован су имали среће, јер су почели да се богате и купују некретнине, пошто им је посао добро ишао. А с друге, били су врло несрећни, јер су им, једно за другим, умрли ћерка Софија и син Коста. Она је рано остала и без браће, тако да је сва имовина Поповића припала њој. У документацији која је о Марији сакупљена поводом изложбе у организацији Библиотеке Матице српске (аутори Ивана Гргурић и Силвија Чамбер), пише да она богатство није схватала као срећу, већ искушење, јер је после смрти супруга водила четири парнице око имовине. Његови рођаци су желели да јој одузму сав капитал, називали је лоповом и проклињали да умре у лудници. Имала је снаге да ову нимало пријатну борбу изнесе до краја, сачува имовину, али и достојанство које је могло да буде нарушено чаршијским абровима да пише писма господину сумњиве репутације. Сама је наставила посао, удвостручавала капитал, али га и трошила. Никада на себе. Увек на друге. У “У Тридесетогодишњим угодним и неугодним успоменама 1854 – 1884” Лука Јоцић наводи да је Марија постала велика добротворка која је “делила и левом и десном, и коме треба и коме не треба”. Говорила је да би била срећнија да је сиромашна, а да су јој жива деца, уместо што има то “мртво благо”.

   РОДНА КУЋА “КОД ИКОНЕ”

   Новосадска Пашићева улица се у 18. веку звала Ћурчијска, по занатлијама које су ту држале радње, а међу њима су били и Маријини Поповићи. Када прођете туда, на углу ове и Грчкошколске улице, видећете њену родну кућу која се звала “Код иконе”, јер се на фасади налазила икона Св. апостола Петра и Павла. У њу се Марија вратила када је постала удовица, а ту је и умрла.

   Још пре Јованове смрти, одлучила је да живот посвети добротворном раду и у томе је имала мужевљеву подршку. Акценат су ставили на школовање сиромашне талентоване деце, формирајући фонд у те сврхе. Мислили су и на болесне, па су значајан део имовине даровали болницама у Новом Саду, Сомбору и Осијеку. Николајевска црква која је страдала у бомбардовању 1849. године, обновљена је њиховом заслугом 1862, када је урађен и иконостас. У живот је враћена и Јерменска црква у њеном родном граду, а мермерни крст у новосадској Саборној цркви израђен је опет Маријином заслугом.
   Говорило се да је куповала уџбенике за ђаке, сахрањивала сиромашне, помагала удовицама које нису биле имућне, набављала огрев сиротим суграђанима и кумовала на крштењу њихову децу… Док је трајао Српско-турски рат 1876. године, Марија је сву снагу усмерила да као председница одбора за прикупљање помоћи рањеницима, буде од користи. Орден Црвеног крста којим је одликована говори да њена дела нису остала непримећена.
   Умрла је 14. октобра 1883, али је њена племенитост наставила да живи. Вредност њеног завештања процењена је на тадашњих 700.000 форинти, због чега се сматра највећом српском добротворком. Матицу српску је овластила да у њено име подигне пространу зграду, у којој ће боравити мушка деца која су сирочићи. Био је то “Завод Марије Трандафил за српску православну сирочад у Новом Саду”, изграђен 1912, по узору на тадашње европске колеџе. У приземљу су се налазиле сале за гимнастику и разне свечаности,на спрату станови васпитача и свечани салон, а постојала је и соба-карантин за болесне малишане. Када је одлучено да се 1928. овде пресели седиште Матице српске, унутрашњост зграде је промењена, али многи је и даље зову “Трандафилкин завод”.
   На задужбинском палцу од 30 јутара, на Сајлову, по њеној жељи подигнут је комплекс зграда за децу из сиротишта, која су морала да иду у индустријске школе или на „немецке занате”, у то доба ретке међу Србима. Свакоме је по завршетку следовало по 500 форинти, да започне посао. Према завештању, основан је и Фонд за материјалну помоћ Успенској и Николајевској цркви, у чијој крипти је и сахрањена, поред деце и супруга.

   Одговори

5. 21. јун 2018. у 04:17

   Војислав Ананић

   Добровољачка колонија у срцу Бачке

   Хатар добровољачке колоније Степановићево, после Првог светског рата формиране на некадашњем поседу грофа Рудолфа Котека и Марије Палавичино, рођене Шенборн, налази се северозападно од Новог Сада, удаљен од града свега 9 км са јужне стране, односно 25 км са северне стране. Граничи се са општинама Руменке, Кисача, Змајева, Равног Села, Кулпина, Бачког Петровца и Футога, а протеже се у правцу север-југ, преко три слабо изражене земљишне терасе.
   Северна тераса пресечена је Алпарском баром и њеним левим краком који се улива у Јегричку бару, недалеко од Змајева. Северозападна тераса мало се уздиже до Хенрика пусте, да би се, према југозападу, у правцу Бачког Петровца, спустила у Твов пашњак.
   На средњој тераси, одакле тече Алпарска бара, налази се пустара Алпар. Од ње, према југоистоку, у правцу Кисача и Бачког Јарка, пружа се гредица римских шанчева. Мало јужније од ове гредице налази се пустара Отов мајур.
   На јужној тераси налази се пустара Ирмово. Њу пресеца Мали канал, који долази од Бачког Петровца и тече према југоистоку, преко Руменке за Нови Сад, до Дунава. Јужно од канала је Кленовац, нижи део терасе, подводан и мочваран.
   Све до 1919. године ово је било имање грофа Рудолфа Котека и Марије Палавичино. Они су поседовали цео данашњи хатар Општине Степановићево у површини од 11.534 катастарска јутра (кј) оранице и 1.100 кј шуме, зване Велика шума, која се протезала од Футога до Новог Сада. На овоме пространству налазило се пет грофовских пустара: Ирмово, Отов мајур, Алпар, Хенрика пуста („Енерика”) и Маријин мајур. Иначе, Котеков посед у општинама Нови Футог, Стари Футог, Бегеч, Гложан, Бачки Петровац и Кисач износио је 20.982 кј и 118 кв хв и био је већи од свих поседа у Бачкој после Првог светског рата; при финансијској ликвидацији аграрне реформе уочи Другог светског рата било је предвиђено да укупна одштета Рудолфу Котеку за ово имање треба да износи 32,236.050 динара. Поред тога, гроф Котек поседовао је још 6897 кј и 292 кв хв у сремским селима Черевић, Нештин и Баноштор(8,44, 66,242. и 257).
   Прилике на Котековом имању. На економски развој грофовије, односно пустара, утицала је и ова наоко мала усталасаност земљишта, што се касније одразило и на развој будуће добровољачке колоније. Гроф је подизао своје пустаре баш на оном делу земљишта које је незнатно уздигнутије и, због тога, мање изложено плављењу у току кишних година. Јужна пустара, Ирмово, налазила се на највишем тереиу (коте 85 и 87), а одмах испод ње, зарастао у шуму и трску, спушта се Кленовац. Он је углавном био намењен узгајању дивљачи: фазана, дивљих патака и гусака, срна, јелена и дивљих свиња. Ту су долазили многи ловци – грофови из Аустрије, Маџарске и Италије, и скоро сви принчеви бивше Аустроугарске династије. На Ирмова пусти налазио се леп дворац, окружен становима за бироше, beres, слуге и стајама за разне врсте коња за спорт и параду. Мало даље налазили су се чардаци за кукуруз и магацини за храну и за пољопривредне справе.
   Стаје за племените пасмине коња биле су саграђене по узору на стаје аустријских царева, док су станови бироша били врло бедни. По две-три породице становале су у једној соби или две, са заједничком кухињом на средини. Ниске и непатосане собе, у којима су живели радници са својом децом, биле су прави расадници свакојаких болести. Бироши на овој пустари били су претежно Словаци, беземљаши из суседних места Кисача и Бачког Петровца. Управник грофовије, надзорник рада и чувар поља и шума, звани ерек бирош, еreg biros, био је Маџар.
   На пустарама није било неког прописаног радног времена. Радило се понекад од три часа ујутро до десет часова увече. Радили су и стари и млади, и жене и деца. Зарада се обрачунавала у натури. Члан породице који није могао да одлази на рад у поље остајао је на пустари, где је морао да чисти стаје и да чува децу. Нико није био социјално осигуран. Бирошке обавезе прелазиле су са оца на сина. Деца нису похађала школу.
   Производио се највише кукуруз, затим пшеница, јечам и раж, а у последње време и индустријске биљке: шећерна репа, конопља и хмељ.
   Поред пустаре налазили су се тркалиште и пашњак за коње, а уз њих и повелик воћњак јабука, кајсија и бресака. Пустара је била обрасла храстовом и брестовом шумом, у нашем времену већ искрченом. У годинама после Другог светског рата још се тамо налазио по који ретки примерак ових тврдих лишћара, доказујући тако и старост Котекове грофовије. Била су то стабла чији су пречници достизали и до метар и по. Дрвеће је било необично разгранато и високо, а служило је само за одмориште вранама и чавкама; у зимско доба, оне се на овом месту виђају у огромним јатима, пошто су све околне шуме давно искрчене.
   Испод пустаре протицао је Канал Фрање Јосифа, сада Мали канал, са незнатним проширењем за неку врсту пристаништа. На том месту бироши су некада утоварали грофово жито у мале шлепове које су коњи и људи вукли обалом даље до Новог Сада. Од ове пустаре, право према северу, пружао се широк, прав друм који је повезивао пустаре: Отов мајур, Алпар, Хенрика пусту и Маријин мајур. Широк четрдесет метара, са четири реда дрвећа у шпалиру, тај друм представљао је величанствено шеталиште. Средњи део друма у ширини од десет метара био је колски пут. Са стране овога пута, у правој линији, на одстојању од двадесет метара били су засађени брестови
   Маријин мајур на железничкој прузи. У току 1910. године, на Котековом имању је, за потребе сопствене индустрије, десном страном овога друма изграђена ускотрачна пруга. Она је, преко Отовог мајура, повезивала Ирмова пусту са Маријиним мајуром.
   Пустара Маријин мајур, која је име добила по грофовој кћери Марији Котек, налазила се на железничкој прузи Нови Сад – Суботица, уз малу железничку станицу, путничку и теретну, са рампом за утовар. Овде се завршавао и један крак грофове индустријске пруге, оне која је долазила са најјужније Ирмова пусте. На пустари Маријин мајур налазиле су се две дугачке куће за смештај тридесет шест бирошких породица. Ишпан, надзорник пустаре, имао је посебну кућу. Поред станице налазио се велики четвороспратни магацин у који је могло да се смести преко четиристо вагона разних житарица. Од станице, један крак индустријске ускотрачне пруге водио је према истоку, до имања велепоседника Ђоке Дунђерског, после Другог светског рата пољопривредног добра Камендин.
   У ретким тренуцима одмора, могли да испричају своје не баш лепе успомене из бирошког живота. Уместо свега тога, постоји сада ново ушорено село Степановићево. И постоје последњи остаци бивше грофовије на Ирмова пусти, на којој се данас налази угледно државно добро Ирмово.

   Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
   »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

   Одговори

6. 21. јун 2018. у 07:55

   Војислав Ананић

   Добровољци се насељавају

   Борба за земљу. После демобилизације 1919. године, преживели добровољци вратили су се кући, свако у свој завичај, са уверељем да су савезничком војничком победом над Централним силама и стварањем новог Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца све муке престале и да најзад наступа срећнији живот. Но„ најчешће, затекли су само згаришта својих некадашњих домова и пустош. У таквим условима, и њихове пopoдице биле су расуте.
   Тада су се сетили да им је једном приликом, на почетку 1917. године, прочитана наредба Врховне команде да ће после ослобођења сви добровољци имати право на заслужену награду у виду добровољачке земље, која ће се одузети од велепоседника и њима дати на уживање. У ствари, радило се о одлуци, по својим последицама изузетно важној, да „Влада Краљевине Србије полазећи са гледишта, да никог не може силом натерати на служење у српској војсци решила је и о томе известила своје надлежне факторе да прима радо сваког Југословена, који буде сам изјавио, да ће ступити у српску војску, било као борац, било као неборац у позадини.
   Оне пак, који не желе бити српски војници, а избегли су из Аустро-Угарске из бојазни да не буду аустријски, или из страха да не буду гоњени и хапшени, оставити под српском заштитом онде где сада живе, изузев неисправне, којима ће се наша заштита одузети, а њихова имена доставити надлежним властима дотичних пријатељских земаља.
   Краљевска влада не може примити на себе дужност да издржава породице оних, који би се одазвали отечественом позиву и ступили у редове српске војске, јер би створили преседан, не толико хрђав колико неостварљив, с обзиром на наше новчано стање и на наше војнике, који се боре већ неколико година а нико не издржава њихове породице, премда они имају прече право потпоре, него ли сви други, који би се сад јавили, да ступе у нашу војску.
   Краљевска влада изузима само оне Југословене, који живе у Америци и отуда дођу у српске добровољачке трупе – редове.
   Свакоме таквом доделиће ПЕТ ХЕКТАРА плодне земље у Македонији ради насеља. Земља је њихова ако остану живи, ако пак погину у борби право својине прелази на наследника, који морају бити: Србин, Хрват или Словенац”(12, док. 84, по).
   У складу са наведеним решењем Владе Краљевине Србије, према једном званичном документу од 1. септембра 1936. године, у Бачкој је било насељено 6.175 добровољаца. На подручју општине Нови Сад таквих добровољаца било је 1.100. Из једног другог документа види се да 998 добровољаца није примило надељену земљу, што би могло значити да је у Бачкој надељено и насељено укупно 5.177 добровољаца. Међу њима нису добровољци пореклом из Војводине.
   Демобилисани добровољци почели су се договарати и
   организовати у добровољачке савезе по среским местима. Тако је 1919. године, под председништвом ратног добровољца Николе Мирковића, формиран први Савез ратних добровољаца у Новом Саду за територију Војводине. Преко личних веза, овај Савез одмах је успоставио контакт са добровољцима из Херцеговине.
   У исто време формирано је у Београду Министарство аграрне реформе и колонизације са првим министром Хинком Кризманом, а у Новом Саду Жупанијски аграрни уред, на челу са Мојсијем Стојковићем, некадашњим жупаном Бачко-Бодрошке жупаније. Ове две установе преузеле су спровођење аграрне реформе и колонизације у северним крајевима. У техничком смислу, до 26. августа 1923. године колонизацију Бачке спроводили су жупанијски аграрни уреди у Новом Саду и Суботици, а после њиховог укидања, до формирања Пољопривредног одељења Банске управе Дунавске бановине, ови послови налазили су се у надлежности Среског начелства у Новом Саду(8, !Г>5).
   Одмах по ослобођењу, 24. децембра 1918. године,издата је прва прокламација о аграрној реформи, којом се сви велики поседи стављају под удар аграрне реформе. Са тим у вези, без одштете одузета су следећа имања:
   а. сви поседи Хабзбуршке династије и чланова хабзбуршке царске породице;
   б. сви поседи династија непријатељских земаља;
   в. сви поседи који су некада даривани туђинцима за услуге учињене Хабзбурзима, а до тада нису били прешли у треће руке(8, 52). Непуна два месеца касније, фебруара 1919. године Министарски савет издаје такозване Претходне одредбе, којима се укидају кметовски односи у новоствореном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца.
   Ови први и основни акти нове власти у Краљевству послужиће српским добровољцима као почетна фаза реализације оних обавеза које је Врховна команда у виду наредбе дала добровољцима – ратницима 1917. године. А крајем 1919. године, пошто је донесена Уредба о добровољцима, „добровољцем је сматран онај држављанин Краљевства СХС који је као редов или подофицир добровољно ступио у српску војску до 18. новембра 1918. године и у њој остао до демобилизације или из ње отпуштен као неспособан”. Говорећи о облицима помоћи намењене добровољцима, Уредба прецизира да „добровољцима земљорадницима разделиће се ради насељења и то борцима по 5 хектара, а неборцима по 3 хектара плодне земље тамо где се насељавање буде вршило према плану, које ће израдити Министарство за аграрну реформу”. Земљу су могли добити само они сиромашни добровољци који ће је сами обрађивати; у супротном, земља ће бити одузета.
   Земља је додељивана оним држављанима новог Краљевства који се баве земљорадњом, а уопште немају земље или су је имали недовољно. Овим лицима доделиће се онолико земље колико могу да обраде са својом породицом, а првенство у томе имаће инвалиди, удовице и сирочад погинулих ратника, а затим војници и доброволзци који су се борили за ослобођење Србије и Црне Горе и уједињење у ново Краљевство.
   Најкрупнији недостатак уредбе о добровољцима био јс садржан у одредби да се земља може додељивати само солунским добровољцима. На такву одредбу реаговали су одмах добровољци из Војводине који су се борили само на Добруџи; највероватније, радило се о добровољцима који су као тежи рањениди остали у Русији на лечењу или су иступили из Српског добровољачког корпуса пре његовог одласка на Солунски фронт. Добровољачка организадија из Новог Сада одржала је на самом крају октобра 1920. године протестну скупштину и прихватила једну резолуцију о добровољачким проблемима, чији је кључни захтев био „да се и добручанима одмах дели земља за ову економску годину и да и они осете благодати за своје пожртвовање”(К. 156, 53. и 162).
   Добровољци траже своја нрава на зсмљу. Анто Ковачевић, ратни добровољац из околине Невесиња, и његових двадесет пет другова дошли су једнога дана 1919. године у Београд, у Министарство аграрне реформе, да траже добровољачку земљу у Бачкој, јер су им другови из Новог Сада јавили да у њиховом срезу има доста велепоседничке земље.
   Хинко Кризман, министар аграрне реформе и његов сарадник Гргин имали су друге планове. Они су хтели да ове добровољце населе у Банат, на румунску границу, „да тамо буду живи бедем”, како им је рекао министар. (Односи између Румуније и Краљевства СХС били су тада затегнути због још увек нерешених граничних питања). Анто Ковачевић и другови остали су упорни и неколико дана опседали су министров кабинет. Најзад им је у сусрет изашао Душан Богдановић, референт министра Кризмана, без знања свог шефа издао peшење овој групи и упутио их у Жупанијски аграрни уред у Новом Саду да им он на својој територији додели земљу. У Аграрном уреду опет неразумевање и сукоби. Шеф Уреда Мојсије Стојковић није хтео ни да чује да им се додели земља у НОВОСАДСКОМ срезу. „За вас није ова земља, него Албанија”, добацио им је Стојковић. Тада су ови добровољци увидели да руководећи људи у Уреду стоје у пријатељским везама са грофовима и спахијама и настоје да њихову најбољу земљу сачувају од аграрие реформе, а да се добровољцима доделе неки „одресци”, подводне и неплодне зсмље. Суочени са нескривеним шпекулацијама, и без обзира на прво разочарање. добровољци су решили да буду упорни, па ако никако не иде, да употребе и силу.
   Тих дана, 19. априла 1919. године, изашла је нова наредба Министарског савета, којом се даје могућност да се поседничка земља издаје у привремени закуп. У архивском фонду Жупанијског аграрног уреда у Новом Саду нисмо нашли никакав запис о првој фази издавања велепоседничке земље у једногодишњи, односно четворогодишњи закуп. Због тога, овде ћемо само уопштено назначити да је решењем Жупанијског аграрног уреда, након ревидовања спискова за 1921/22. годину додељена земља месним аграрним интересентима и добровољцима-насељеницима за период од 1921/22. до 1924. године. Наредне године дошло је до измена у случајевима када се доказало да неки интересент није имао право на земљу, или ако је није сам обрађивао него је издавао у закуп. Многи закупци нису се повиновали решењу Жупанијског аграрног уреда, па је тек на интервенцију среских начелстава и полиције заведен ред у закупничким односима.
   Да ли је таквих случајева било и на Маријином мајуру, односно Степановићеву, није нам познато.
   У другој фази аграрне реформе, аграрни интересенти су из године у годину продужавали свој ранији четворогодишњи закуп. Очекивало се да ће се променом Уредбе о издавању земљишта великих поседа усталити поседовни односи и да ће се „пружити прилика да се оцени економска и лична способност појединаца за земљорадњу, што ће служити мерилом за расподеле земље код коначне праведне аграрне реформе”.
   До коначне раздеобе великих поседа земља је, дакле, давана у привремени закуп, у већим или мањим парцелама, уз закупиину која је требало да се утврди према месним приликама. Било је забрањено издавати закупљену земљу у подзакуп. Иначе, Министарство за аграрну реформу није много учинило за бржу и ефикаснију поделу велепоседничке земље. Пре би се могло рећи да је та делатност понекад, услед недоследности и доношења противречних паредби, штетно деловала на ток реформе у Бачкој. Тако је Министарство својом наредбом од 8. септембра 1919. године предвидело да се закупнина за подељену велепоседничку земљу морала накнадно одредити, ШTO значи да се није смела убирати док се не одреди; према ранијим упутствима истог Министарства закупнина се морала дати унапред, дакле пре доделе земље. Зна ли се да закупнина није била одређена све до почетка децембра 1919. године, постаје јасније на какве је административне и правне тешкоће наилазио сваки покушај да се велепоседничка земља подели, пошто су велепоседници, сасвим природно, пружали жесток отпор свакој деоби својих поседа(8,53. н 59).
   Ова наредба легализовала је шпекулацију. Сада су земљу могли куповати само они који су имали доста новца: разни ратни богаташи, адвокати, имућнији сељаци, чиновници итд. Ову земљу они су могли издавати на рад сиромашним сељацима – беземљашима, у надницу. Тако је у Војводини 1919. године издато у привремени закуп 190.000 кј земље. Све то противречило је Уредби о добровољцима од 18. децембра 1919. године, којом је право на земљу давано само земљорадницима; за случај да је лице са неким другим занимањем већ било запосело одређени земљишни посед земља му се одузимала, с правом на извесну накнаду за одузету земљу. Међутим, кад се приступило спровођењу те одлуке, многи добровољци -неземљорадници који су већ били добили земљу почели су да протестују. Да би се духови смирили, министар за аграрну реформу одлучио је да „због започетог дељења земље добровољцима земљорадницима и другим земљорадницима са циљем да се од њих образују колоније у крајевима где је то од националног интереса и због тога што су у чисто сељачким насељима потребни и радници свих других професија”, земља се може дати и добровољцима других занимања. ако они земљу траже ради насељена или да би својим радом учествовали у уређивању и утврђивању колонија(К, ifiO).
   А у Жупанијском аграрном уреду у Новом Саду, после дужег добровољачког наваљивања, па чак и претњи, шеф Уреда Стојковић попустио је и групи Анта Ковачевића издао peшењe којим се сваком од њих на привремено уживање додељује пo 6 кј земље на грофовији Котек-Палавичино, на пустари Маријин мајур. На тај начин, током године 1919, Анто Ковачевић и његови другови запосели су на овој пустари 156 кј.
   Али и овим декретом није било све решено. Земљу на пустари требало је „освајати”(к, 57-5К). Уред аграрно-техничког надзорника у Новом Саду имао је доста тешкоћа у обављању припремних радњи за спровођење аграрне реформе. Пре свега, тицало се то новчаних дажбина у вези са премером земље, због чега је погрешно сматрано да у томе лежи разлог великој нетрпељивости, па чак и мржњи према геометрима. О стварним разлозима таквих односа више се може сазнати из једног новинског текста писаног у јесен 1919. године: „Сељак и дан данас види да су на општинским управама готово сва она те иста лица која су и у прошлости ведрила и облачила, а која и дан данас то исто чине. Он види да се земља и дан данас издаје на лицитацији, да се исто онако натерују високе цене, да сиромашнији, који су баш преко потребни земљи за исхрану себе и своје породице, и опет не могу да дођу до ње, јер их имућнији онемогућише са високим ценама”. Михаило Агбаба, геометар Аграрног уреда, раније је на овој пустари узео у закуп 100 кј земље и тамо напасао својих двеста оваца. Истовремено, он је на пустару почео насељавати бивше бироше да му обрађују земљу. На истој пустари, уз Агбабину помоћ, „захватио” је велики комплекс и неки Михајло Пачух (Пачић), бивши српски пуковник, чије презиме један аутор (8, 67) ставља под знак питања. Године 1914. он се нашао у аустроугарском заробљеништву и свих ратних година био је „командант” српских ратних заробљеника који су обрађивали Котеково имање. „Њих двојица мислили су да наследе старог грофа”, причао је касније Анто Ковачевић.
   Уистину, пуковник Пачух (Пачић), тај самовољни управник, и геометар Агбаба били су повезани са грофом Котеком, који је имао јаке везе у Међународној арбитражи у Хагу. Преко ове високе и утицајне институције гроф је хтео да спречи аграрну реформу на свом поседу. Када су Ковачевић и његови другови све ово уочили и када је пуковник Пачух (Пачић) изјавио „да је он господар пустаре и нико други”, добровољци су га, заједно с Агбабом, једноставно најурили са поседа. Земља је тако била „освојена”, а добровољци су 1920. године почели да је сами обрађују.
   Крајем јула 1920. године, аграрно-технички надзорник у Новом Саду овако је описао стање на Котековом поседу: „Властелинство има и своју ергелу на мајуру Ирмова, а тако исто и другу стоку, те је на том мајуру настањено чиновништво и дружина. Према томе, на овом мајуру нема празних зграда. Осим овог мајура, остаје Марија мајур, Хенрика мајур, Алпар и Ото мајур. У ова четири мајура могло би се за нужду сместити 200 породица. У Марија мајуру и Хенрику насељени су добровољци-колонисти Личани привремено, док на Ото мајуру и Алпару налази се још суботичка банка која је имала до лањске године све раздељено земљиште у закупу. Да се узмогне отпочети колонизација на Алпару, било би од преке нужде да се суботичкој банци стави рок за исељење из свих зграда. Са суботичком банком је разрешен уговор и бивши повереник ревизор Мојсије Стојков издао је решење за испражњење Марије мајура и Хенрика, што је и учињено. За остале Majype ниje ми познато ни за какво решење, па предлажем да се ово решење, иако je већ било издано, понови с обзиром на скору колонизацију”.
   Раскидање уговора о закупу између Пољопривредне банке за јужну Угарску и једног дела Котековог поседа имало је велики значај за успех реформе и колонизације на овом поседу. Банка је затражила од Министарства за аграрну реформу да јој се исплати одштета за орање и сејање 1919/20. године на земљи коју је имала у закупу и која је истовремено била раздељена добровољцима и другим надељеницима из околних села. У захтеву било је назначено да је 837 кј њене закупљене земље било раздељено те године, те је тражено „да ради исплате одштете за орање и сејање изда налог среском начелнику у Новом Саду да на лицу места установи истинитост навода у прикљученом списку и да после тога… угони одштетну своту, те да је нама или нашем опуномоћенику преда”.
   Министарство за аграрну реформу није могло пристати на захтеве Пољопривредне банке, због чега је Банка покушала да сама себи прибави сатисфакцију. Она је, наиме, на самом крају августа 1920. године објавила да ће приступити лицитацији живог и мртвог инвентара на закупљеној земљи, али је брзом интервенцијом Министарства у томе била онемогућена (8.67-fi8).
   Тако је завршена борба за земљу и започела колонизација добровољаца и колониста из Херцеговине и Лике на посед бившег грофа Рудолфа Котека и Марије Палавичино. После доласка прве групе добровољаца на Котеков посед, настављено је групно и појединачно насељавање добровољаца из Херцеговине и Лике. О њиховом пријему и смештају водио је рачуна искључиво Уред аграрно-техничког надзорника у Новом Саду. Овај Уред послао је 29. августа 1920. године дописе општинским поглаварствима у Старом Керу (Змајеву) и Старим Шовама (Равном Селу), обавештавајући их о скором доласку нове групе добровољаца: „Добровољци колонисти добиће за ову годину земљу на Котековом добру Алпар Ирмова. Сви се добровољци у тамошњим зградама не могу настанити, а држава им моментано не може дати готове станове. Ради тога кани држава, да моментано помогне колонистима, следеће покушати. Земљиште које би добили добровољци налази се у
   близини Старог Кера и Старих Шова. Сељаци ових села који имају своју теглећу стоку и радило могли би дотичне
   добровољце примити у стан и обрађивати заједнички земљу из дела према погодби. Добровољци би имали сав ручни рад обављати. Умољава се славни наслов да изволи сачинити списак свих таквих сељака који би били вољни преузети добровољце на стан и уз какве увете. Ради хитности умољава се славни наслов да то одмах учини и списак овамо пошаље”. Оба дописа остала су без одговора; општинска поглаварства на све то гледала су неблагонаклоно, јер је староседелачко становништво сматрало да ће им добровољци „отети” оно земљиште на које су они сами рефлектовали(8,184).

   Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
   »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

    

   Одговори

7. 21. јун 2018. у 08:09

   Војислав Ананић

   И Сремци траже добровољачку земљу

   „У јесен 1920. сремски добровољци су такође затражили да добију земљу на Котековом поседу. Њихов захтев уважио је Жупанијски аграрни уред, те им је посебним решењем доделио земљу на Марија мајуру. Али заступник главног повереника (извесни Драгомир Ћеремов, аграрни повереник у Новом Саду није одобрио решење Жупанијског аграрног уреда, јер је сматрао да Котеку треба оставити на слободно располагање 800 кј на Марија мајуру, »за одржавање узорног млекарства које тамо постоји«, иако су сремски добровољци поменутим решењем били добили само 442 кј на Марија мајуру. Изгледало је да ће сремски добровољци остати без земље али до тога није дошло захваљујући интервенцији Радослава Марковића, повереника за аграрну реформу за срез иришки. Наиме, Р. Марковић је Министарству за аграрну реформу упутио једну представку у којој је тврдио да је заступник главног повереника због неоснованих разлога спречио добровољце из Черевића, Лединаца, Раконца, Буковца, Каменице и Сремских Карловаца да добију земљу на Котековом поседу. Министарство за аграрну реформу је повело истрагу о целом овом случају и после обављене истраге обавестило Жупанијски аграрни уред да је утврђено да је заступник главног повереника бранио интересе поседника Котека, те да је неистинита његова тврдња да Котекова млекара снабдева млеком државну болницу и друге хуманитарне установе у Новом Саду и да је зато потребно сремским добровољцима доделити земљу на Марија мајуру. Жупанијски аграрни уред је прихватио мишљење Министарства, иако је у међувремену, макар колико то изгледало чудно, стао на становиште да би, ипак требало сачувати Котекову млекару, па је сугестије Министарства за аграрну реформу спровео у дело и сремским добровољцима доделио 551 кј земље. Котек је поднео жалбу против »незаконитог« одузимања земље, коју је Жупанијски аграрни уред у свом допису Аграрној дирекцији за Војводину 22. новембра 1920. прокоментарисао на овакав начин:
   »Овај је уред ради поодмаклог времена сетве као и ради притиска добровољаца и јавног мњења своју одлуку на терену провео, те добровољце увео у посед ради чега се умољава да се одлука овог уреда потврди, а жалба одбије«.
   Разуме се да је Аграрна дирекција могла само да потврди Уредову одлуку, што је и учинила” два дана касније (8,186-187).

   Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
   »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

    

   Одговори

8. 21. јун 2018. у 08:45

   Војислав Ананић

   Добровољци са разних страна

   Од доласка прве групе српских ратних добровољаца на нустару Маријин мајур, доцније названу Степановићево, па тамо до 1938. године, населило се овде неколико стотина добровољачких, колонистичких и аутоколонистичких породица. Највећи број насељеника чинили су српски добровољци. Ево њихових имена, за овај рад допуњених најосновнијим биографским подацима, по земљама из којих су дошли:

   Добровољци из Америке (100)

   Андрић Марјана Антон, борац 1884, Илок, Вуковар земљорадник Бабић Петра Раде 1887, Жегар, Обровац земљорадник Бабић Луке Caвo, борац 1892, Мазин, Грамац земљорадник Бараћ Јована Марко 1885, Маљевац, Слуњ кувар Бајић Мила Никола, борац 1892, Мазин, Грамац земљорадник Бајић Николе Сава, борац 1890, Мазин, Грачац земљорадник Барјактаревић Глише Наум, борац 1885, Деспотово, Бачка Паланка, радник Бига Михаила Никола, борац 1883, Плитвице, Оточац земљорадник Бјеговић Стевана Дмитар, борац 1892, Дивосело, Госпић земљорадник Богдановић Алексе Алекса, борац 1889, Вребац, Госпић земљорадник Богдановић Алексе Петар, борац 1887, Вребац, Госпић земљорадник Брујић Ђурђа Дмитар, неборац 1881, Томингај, Грачац земљорадник Брујић Ђурђа Стеван, борац 1894, Томингај, Грачац столар Брчин Давида Васо 1866, Грачац шумар Брчин Луке Миле, борац 1892, Томингај, Грачац земљорадник Брчин Васе Петар, борац 1893, Грачац земљорадник Буквић Ђуре Милош, неборац Горње Храсно, Столац земљорадник
   Војводић Миле Ђуро, неборац 1872, Мазин, Грачац земљорадник Војновић Ђуре Петар 1890, Мазин, Грачац земљорадник Врачар Шпире Марко, неборац 1883, Крушковац, Госпић земљорадник Врачар Марка Станко, борац 1876, Мекињар, Удбина земљорадник
   Врачар Шпире Стево, борац 1889, Крушковац, Госпић земљорадник Вулетић Николе Исо, борац 1888, Медак, Госпић земљорадник Вучковић Теодора Перо 1879, Велика Црквина, Војнић земљорадник Гаћеша Стевана Миле 1888, Гаћеша Село, Војнић земљорадник
   Гледић Миће Дане, борац 1888, Линово Поље, Госпић земљорадник Грмуша Јована Стојан, борац 1900, Бојна, Глина земљорадник Драгојевић Илије Марко, борац 1893, Сврачково Село, Удбина земљорадник Дробац Јована Раде 1887, Збориште, Крупа радник
   Дукић Томе Петар, борац 1898, Дукићи, Грачац земљорадник Дучић Илије Божо, борац 1893, Поткокерна, Грачац земљорадник Дучић Илије Ђуро 1891, Поткокерна, Грачац столар Ђекић Дане Данило, борац 1890, Главица, Грачац земљорадник Ђекић Петра Ђуро, борац Штикада, Грачац земљорадник Ђекић Јове Симо, борац 1888, Главица, Грачац земљорадник Ђекић Милоша Тодор, борац 1894, Враце, Грачац земљорадник Елмер Аитуна Јосип, неборац 1884, Черевић, Беочин столар Зорић Ђуре Раде, борац 1896, Мазин, Грачац земљорадник Илић Миле Илија 1893, Мазин, Грачац зсмљорадник
   Илић Митра Јово 1881, Мируше, Билећа земљорадник Илић Раде Јован, борац 1896, Мазин, Грачац месар Илић Томе Симо, неборац 1888, Мазин, Грачац земљорадник
   Илић Стеве Јово, борац 1896, Мазин, Грачац земљорадник Инђић Јована Илија, борац Ириновац, Слуњ земљорадник Јакшић Вула Максим, борац 1898, Корита, Билећа земљорадник Јелача Дане Миле, борац 1892, Кијани, Грачац зсмљорадиик Јелача Дане Тодор, борац 1890, Кијани, Грачац земљорадник Јелача Николе Миле, борац 1882, Кијани, Грачац земљорадник Јелача Павла Миле, борац 1890, Штикада, Грачац земљорадник Јелача Тодора Јово, борац 1892, Кијани, Грачац земљорадник Јелић Ђорђа Богољуб, борац 1882, Љубушки хотелијерЈерковић Боже Дмитар, борац 1892, Дивосело, Госпић столар Јокишић Спасоја Симат-Симо, борац 1892, Поплат Столац земљорадник
   Кесић Томе Јован, борац 1888, Кијани, Грачац земљорадник Кесић Ђуре Петар, борац 1891), Кијани, Грачац земљорадник Ковачевић Стевана Раде, борац 1886, Мазин, Грачац земљорадник Ковачевић Тодора Бошко, борац 1888, Колешко, Невесиње земљорадник Ковачевић Ћетка Анто, борац 1891, Колешко, Невесиње трг. помоћник Кокотовић Дамјана Миле, борац 1885, Липово Поље, Госпић земљорадник Колак Трипа Тодор 1877, Клечак, Столац фабрички радник Контнћ Николе Милан Ј892, Грачац земљорадник Контић Миле Милош, борац 1883, Грачац земљорадник Кривокућа Марка Миле, борац I892, Дуго Село, Вргинмост земљорадник Кривокућа Саве Миле, борац Штикада, Грачац земљорадник Кричковић Мила Никола, борац Кијани, Грачац земљорадник Купрешанин Михајла Јово, борац 1854(7), Медак, Госпић машиниста Лазаров Васе Лазар, неборац 1873, Черевић, Беочин земљорадник Лалић Јефте Милош, борац 1889, Орашје, Требиње ковач Лалић Пере Гавро, борац 1895, Орашје, Требиње земљорадник Лончар Боже Љубан, борац 1894, Грачац земљорадник Лончар Марка Дане, борац 1889, Шкалић, Оточац земљорадник Милековнћ Блажа Иван, неборац Громача(7), Петриња земљорадник Носовић Милутина Јован, борац 1897, Корита, Билећа земљорадиик Носовић Милутина Петар, борац 1890, Корита Билећа земљорадник Обрадовић Манојла Ђуро, борац 1888, Кленовац, Грачац земљорадник Парежанин Лазара Ђоко, борац 1885, Паник, Билећа земљорадник Продановић Ђуре Ћетко, неборац 1895, Залом, Невесиње земљорадник Радусин Илије Никола, борац 1885, Граб, Грачац земљорадник Рајчевић Стевана Љубомир, борац 1894, Вребац, Госпић земљорадник Растовић Вукашина Петар, неборац Грачац земљорадник Растовић Томе Стеван, борац Грачац земљорадник Родић Симе Гојко, борац 1883, Горице, Сански Мост земљорадник Ружић Мије Илија, борац 1889, Доњи Поплат, Столац земљорадник Самарџић Симе Јанко, борац 1895, Трусина, Столац земљорадник Смиљанић Петра Јово 1882, Пишаћ, Удбина земљорадник Совиљ Петра Ђуро, борац 1892, Кијани, Грачац земљорадник Совиљ Павла Јоно, борац 1893, Кијани, Грачац земљорадник Станисављевић Мила Обрад, борац 1894, Грачац земљорадник Суша Илије Никола, борац 1887, Штикада, Грачац земљорадник Тинтор Николе Томо, борац 1888, Грачац земљорадник Трбојевић Илије Божо, борац 1892, Грачац земљорадник Узелац Миле Дане, неборац 1889, Доњи Косињ Госпић земљорадник Урвачев, Сергије Матвејевич, борац Москва, Русија пилот Цкетковић Ђурице Тома, борац Кијани, Грачац земљорадник Цвијановић Саве Марко, борац 1884, Пишаћ, Удбина земљорадник Чанконић Мила Ђуро, борац 1891, Томингај, Грачац земљорадник Чича Максима Лука, борац 1889, Чичина Главица, Грачац земљорадник Чорак Јове Раде, борац 1887, Бунић, Кореница земљорадник Чутурило Илије Миле, борац 1880, Брувно, Грачац земљорадник Шуковић Шћепана Благоје, борац 1882, Степен, Гацко земљорадник.

   Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
   »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

   Одговори

9. 21. јун 2018. у 10:01

   Војислав Ананић

   Добровољци из Француске (4)

   Андрић Томе Ђока Змајево, Нови Сад земљорадник Брчин Давида Никола, неборац 1874, Грачац земљорадник Буха Трифка Алекса, борац Колешко, Невесиње земљорадник Лончар Јована Ђуро, неборац Штикада, Грачац земљорадник.
   Добровољци из Русије (69)

   Абрамовић Благоја Ристо, борац Меча, Столац земљорадник Алексић Рада Миливоје, неборац Горић, Оточац земљорадник Бига Михајла Исо, борац Плитвичка Језера, Кореница земљорадник Бјелица Милан Бјелица Милутина Новица, борац Меча, Столац земљорадник Братић Луке Новак, борац Дргово, Невесиње земљорацник Бркић Алексе Благоје, борац Доњи Дол, Столац земљорадник Бркић Јове Лазар, борац 1894, Доњи Дол, Столац земљорадник Буквић Михајла Божо, борац Горње Храсно, Столац земљорадник Буквић Мила Данило, борац Горње Храсно, Столац земљорадник Визјак Карла Алберт (Алојз), борац Горње Поникве, Цеље чиновник Вукашиновић Остоје Лука, борац Грмуша, Бихаћ земљорадник Вукосав Ристе Јово, борац Доњи Топлац, Столац земљорадник Вукосав Јове Трипо, борац Доњи Топлац, Столац земљорадник Дабић Стојана Бранко, борац Банчић, Љубиње земљорадник Даутовић Мила Миле, борац Рудопоље, Грачац земљорадник Добранић-Бјелица Ђуре Марко, борац Меча, Столац Дробац Мирка Васо Грачац земљорадник Дробац Ђурђа Никола, борац 1895, Вучипоље Грачац земљорадник Дукић Дане Тома, борац 1888,Томингај, Грачац земљорадник Дупор Николе Милош Штикада, Грачац земљорадник Ђого Васе Данило, борац Храсно, Столац земљорадник Жарковић Луке Крсто, борац Горње Храсно, Столац земљорадник Зуровац Васе Милан, борац 1895, Лозница, Чапљина земљорадник Илић Милана Илија, борац Мазин, Грачац земљорадник Јелачић Илије Милан, борац Дабрица, Столац земљорадник Карић Јове Никола, Доњи Поплат, Столац земљорадник Карић Шћепана Ристо, борац 1894, Доњи Поплат, Столац земљорадник Карић Шћепана Никола Доњи Поплат, Столац земљорадник Ковачевић Ђоке Максим, борац Риља, Невесиње земљорадник Комар Јовице Душан, борац Сузина, Столац земљорадник Косовац Стевана Милан, борац Шкалић, Оточац трговац Кричковић Анрама Миле, борац Кијани, Грачац земљорадник Куљић Стевана Ђоко, борац Трусина, Столац земљорадник Куљић Стевана Михајло, борац Трусина, Столац земљорадник Лончар Марка Алекса, борац 1895, Шкалић, Оточац земљорадник Лугоња Спасоја Остоја, борац Равно, Бугојно земљорадник Медан Шћепана Јово, борац Братићи, Столац земљорадник Медан Трифка Максим, борац Дабрица, Столац земљорадник Мирковић Дане Милан, борац Залужница, Оточац земљорадник Михић Лазара Гојко, борац Доњи Поплат, Столац земљорадник Михић Панте Данило Дабрица, Столац зсмљорадник Михић Михе Спасоје, борац Доњи Поплат, Столац земљорадник Оборина Које Михајло-Мијо, борац Доњи Поплат, Столац земљорадник Орловић Које Стеван, неборац Плоче, Грачац земљорадник Орловић Које Тодор, борац Плоче, Грачац земљорадник Париповић Божо Петровић Петра Миле, борац Глиница, Цазин земљорадник Преочанин Боже Милан, борац Цетина, Сињ земљорадник борац Дабрица земљорадник
   Радусин Дане Тома, неборац Граб, Грачац земљорадник Ракић Николе Ђуро, борац Широка Кула, Госпић земљорадник Ружић Стојана Јово, борац Доњи Поллат, Столац земљорадник Ружић Миће Раде, борац Госпић, земљорадник Ружић Стојана Спасоје Доњи Поплат, Столац земљорадник Ружић Николе Стеван, борац Доњи Поплат, Столац земљорадник Самарџић Трифка Видоје, борац Дабрица, Столац земљорадиик Самарџић Митра Томо, борац Берковићи, Столац земљорадник Солдо Николе Милан, борац Дабрица, Столац земљорадник Тојагнћ Лазара Лазар, неборац Граб, Грачац земљорадник Хсрста Саве Јово, борац 1885, Драговиље, Столац земљорадник Херета Саве Раде, борац 1889, Драговиље, Столац зидар Цветковић Николе Васо 1887. Грачац земљорадник Шакота Ђуре Ристо-Ринда, борац 1894, Тријебањ, Столац земљорадник Шиљеговнћ Илије Милан, борац Колешко, Невесиње земљорадник Шотра Трипа Васо, борац Тријебањ, Столац земљорадник.

   Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
   »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

   Одговори

10. 21. јун 2018. у 11:07

    Војислав Ананић

    Добровољци из Аустроугарске (27)

    Дрсеновић Милоша Сима 1888, Стапар, Сомбор земљорадник Бајић Петра Данило-Дане, борац 1890. Мазин, Грачац земљорадник Бракус Степе Миле, борац Врховине, Оточац земљорадник Бркић Тодора Марко 1889, Дол, Столац земљорадник Војводић Николе Ђуро, борац 1898, Горњи Лапац, Доњи Лапац земљорадник Вукосав Симе Васо, борац 1899, Дабрица, Столац земљорадник Гаћеша Лазара Илија, неборац Грачац земљорадник
    Дабић Михајла Јово, неборац Доњи Поплат, Столац земљорадник Добранић Јована Анђелко, борац Меча, Столац земљорадник Добрић Томе Илија, борац Томингај, Грачац земљорадник Дрезгић Илије Никола Штикада, Грачац земљорадник Дрезгић Лазе Раде, борац Штикада, Грачац земљорадник Дусић Јове Остоја, борац Свињар, Бања Лука земљорадник Илић Јонице Милан, 6opaц; Мазин, Грачац земљорадник Илић Раде Мићан, борац Мазин, Грачац чиновник Јокић Стојан Колак Алсксе Михајло, борац 1881, Доњи Поплат, Столац кафеџија Лончар Дмитра Милош, борац Шкалић, Оточац земљорадник Мирковић Алексе Стево, борац Столац земљорадник Наранџић Милете Стојан, борац Шкаре, Оточац земљорадник Попара Војо Почуча Боже Стево, борац Дивосело, Госпић земљорадник Рајчевић Стевана Ђуро, борац Вребац, Госпић земљорадник Станисављевић Васе Стеван, неборац Грачац земљорадник Тошшовић Ђуре Сава, борац Хргуд, Столац земљорадник Шкарић Ђуре Душан, борац Косињ, Госпић земљорадник Шкарић Ђуре Милош, борац Косињ, Госпић земљорадник.

    Добровољци из Србије (2)

    Јефтић Милана Недељко, борац Каменица, Ужице земљорадник Савић Раденка Милунка, борац 1888, Копривница, Рашка чобаница.

    Добровољци из Црне Горе (12)

    Абрамовић-Добранић Јове Благоје Меча, Столац земљорадник Ивановић Вука Саво, борац Дољани, Подгорица Јакшић Митра Обрен, борац 1888, Корита, Билећа земљорадник Јелачић Ђуре Максим, борац 1875, Дабрица, Столац земљорадник Јокић Ристе Анђелко, борац 1890, Доњи Поплат, Столац земљорадник Ковачевић Јовице Ђорђе, борац Колешко, Невесиње земљорадник Ковачевић Јовице Обрад, борац Дугуљевић, Невесиње земљорадник Мошзрокол Петра Радован, борац Додоши, Цетиње земљорадник Носовић Милутина Мато 1886, Корита, Билећа земљорадник Сворцан Спасоја Видак, борац 1890, Корита, Билећа земљорадник Сворцан Мирка Раде, борац 1900, Корита, Билећа земљорадник Јакшић Ђоке Шћепан 1888, Корита, Билећа земљорадник.

    Добровољци изван претходне категоризације (162)

    Авдаловић Стевана Јован, борац Деспотово, Бачка Паланка учитељ
    Анђелић Јована Ристо, борац Дубочани, Билећа Анђелић Т. Јово, борац Дубочани, Билећа Антонијевић Стевана др Душан, борац Лединци, Нови Сад Атанацковић Младена Сганко, борац Стари Сивац, Кула Бабић Саве Раде, борац Мазин, Грачац Бикић Живана Иван, борац Черевић, Беочин Белић Благоја Никола, борац Раковац, Беочин трговац Бјелица Јоне Милутин, борац 1889, Кубаш, Столац Бјелица Ђуре Крсто, борац Брзак Паје Коста, неборац Ноии Сад Бркић Ристе Јован, борац 1859, Доњи Дол, Столац земљорадник Бркић Тодора Ристо, борац Доњи Дол, Столац Васиљевић Тодора Петар, борац Колешко, Невесиње кафеција Велимировић Станка Михајло, борац Вољци, Слуњ чиновник Васић Ђоке Тодор, неборац Буковац, Нови Сад земљорадник Веселиновић Матије Влада, борац Кулпин, Бачки Петровац црквењак Велжов Ђоке Паја, борац Буковац, Нови Сад земљорадник Војводић Ђорђа Петар, борац Мазин, Грачац земљорадник Вујинић Тодора Милош, борац 1888, Главице, Гламоч трговац Вукелић Ђуре Јоца, борац Черевић, Беочин земљорадник Вуковић Јове Василије, борац 1883, Југовићи, Невесиње земљорадиик Вукчелић Мила Петар Микулићи, Цетиње земљорадник Вулетић Милована Блажо, борац Кујава, Даниловград професор Вучинић Анта Петар, борац Паник, Билећа земљорадник Вучковић Васе Остоја, борац Велико Палашгиште, Приједор земљорадник Гаћеша Максима Миле, борац Грачац земљорадник Георгијевић Николе Борислав, борац Земун потпуковник Гојковић Живана Душан, борац Черевић, Беочин земљорадник Гојковић Младена Гојко, неборац Черевић, Беочин колар Гомирац Ваје Раде, борац Врховине, Оточац земљорадник Гргуровић Андрије Ћорђе, борац Нови Сад трговачки путник Грујић Стеве Славко, борац Нови Сад трговац Гудељ Николе Милан, борац Жиљево, Невесиње кафеџија Давидовић Благоја Ђоко, борац Врба, Гацко земљорадник Давидовић Ристе Тодор, борац Корита, Билећа земљорадник Дворнић Младена Жарко, борац Поповац Бели Манастир Дејановић Ђоке Миленко, неборац Жабаљ трговачки помоћник Диклић Саве Бранко, борац Петроварадин, Нови Сад чиновник Добранић Луке Јован, борац Меча, Столац земљорадник Докић Ђуре Милорад, неборац Черевић, Беочин земљорадник Ђекић Николе Раде, борац Штикада, Грачац земљорадник Ђурица Илије Милан, борац 1882, Хатељи, Столац земљорадник Жабић Младена Илија, неборац Черевић, Беочин земљорадник Живановић Петра Јован, борац Сремски Карловци тамбураш Жижаков Обрада Милан, борац Змајево. Врбас кројач Ивковић Спасоја Лазар, борац Залом, Невесиње земљорадник Hrnh Ненада Николи, борац Деспотово, Бачка Паланка земљорадник Илић Николе Петар, борац Сремски Карловци земљорадник Инић Стевана Илија, борац Косовица, Оточац земљорадник Исајевић Милоша Димитрије, неборац Лединци, Нови Сад кројач Исаков Николе Toњa, Равно Село земљорадник Јеврић Андрије Стеван, неборац Сремски Карловци земљорадник Јелача Николе Максим, борац
    Јелачић Трифка Ђуро, борац Дабрица, Столац земљорадник Јеремић Мике Живко, неборац Черевић, Беочин земљорадник Јефтић Димитрија Стеван, борац Нови Сад чиновннк Јокић Ристе Петар, борац Доњи Поплат, Столац земљорадник Јокишић Спасоја Војин Поплат, Столац земљорадник Јокишић Вукосава Спасоје, борац Поплат, Столац земљорадник Ковачевнћ Николе Лазар, борац Добрељ, Гацко Ковачевић Ристе Тодор, борац 1846, Риља, Невесиње земљорадник Ковачевић Петра Митар, борац Сремска Каменица, Нови Сад земљорадник Ковачевић Раде Милош, борац Соколиште, Нови Град земљорадник Комар Шпире Јовица, борац Сузина, Столац земљорадник Комненовић Тодора Лазо, борац Дабрица, Столац земљорадник Комненовић Лазара Бранко, неборац Грачац земљорадник Контић Петра Милан, борац Грачац Кордић Стевана Проко, борац Рудац, Оточац земљорадник Костић Р. Глигорија Славонски Брод инжењеријски мајор Крстић Младена Сава, борац Нови Сад зсмљорадник Кузмановић Тодора Никола, борац Сремски Карловди земљорадник Кузмановић Боже Милан, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Куљић Јове Симо, борац Трусина, Столац земљорадник Куљић Томе Јово, борац Берковићи, Столац Лојпур Јањоша Новица, борац 1896, Тасовчић, Столац земљорадник Љупуров Васе Петар, борац Сремски Карловци земљорадник Мајсторовић Васе Никола, борац Смиљан, Бос. Петровац земљорадник Малетић Гавре Богдан, борац Сремски Карловци земљорадник Маринковић Светозара Павле, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Марић Јове Ђорђе, борац Слипчић, Мостар земљорадник Матић Стеве Милисав, борац Раковац, Беочин земљорадник Мијатовић-Трифковић Ђуре Јован Изгори, Гацко Микић Ст. Милан Београд Милидраг Ђуре Трифко, борац Доња Трусина, Столац земљорадник Милићевић Милутина Милорад, борац Ново Милошево, Нови Бечеј чиновник Милић Тодор, борац Деспотово, Бачка Паланка Милковић Стевана Сима, борац Руменка, Нови Сад земљорадник Миоковић Раде Богдан, борац Граб, Грачац земљорадник
    Мирковић Стевана Ђока, борац Буковац, Нови Сад земљорадник Мићић Илије Симо, борац Обљај, Босанско Грахово Михелчић Шандора Жарко, неборац Буковац, Нови Сад земљорадник Мрдић Спасоја Петар, борац Ораховац, Требиње земљорадник Мркајло Петра Јован, неборац Радуч, Госпић земљорадник Наранџић Милана Миле, борац Дољани, Оточац жандар Ненадовић Мише Јаша, борац Ириг, Рума земљорадник Николић Светозара Живан, неборац Сремски Карловци земљорадник Николић Владе Вељко, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Нинков Лазара Душан, неборац Пачир, Бачка Топола шофер Новаковић Стевана Владимир, борац Кулпин, Бачки Петровац Мовков Арсена Милорад, борац КОВИЉ, Нови Сад учитељ Павловић Симе Тривун, неборац Сремски Карловци земорадник Пајић Петра Данило Пантелић Милана Паја, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Парежанин Лазара Божо, борац Паник, Билећа земљорадник Париповић Буде Ђуро, борац Косињ, Грачац земљорадник Петровић Антуна Петар, борац Буковац, Нови Сад земљорадник Пешкан Јована Милан, борац Нови Сад земљорадник Плачковић П. Данчика, борац Попин В. Сава Поповић Глигора Марко, борац Поповић Максим, борац Лединци, Нови Сад бележник Прибић Илије Радивоје, борац Жељава, Кореница земљорадник Пудар Петра Јово, борац Дабрица, Столац земљорадник Радосављевић Јована Никола, борац Војка, Стара Пазова типограф Радошевић Лазара Јован, борац Буковац, Нови Сад земљорадник Радуловић Рака Божо (Блажо?), борац Подгорица Радуловић Тодора Шпиро, борац Ракић Мите Стеван, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Растовић Илије Марко, неборац Грачац земљорадник Ром Винко жандармеријски капетан Рончевић Малише Васо, борац Жањевица, Гацко земљорадник Рончевић Малише Дамјан, борац Жањевица, Гацко земљорадник Савић Тодора Митар, борац Сремска Каменица, Нови Сад земљорадник Сазданић Александра Милорад, борац Тител трговац Самарџић Ђуре Митар, борац Берковићи, Столац земљорадник Сантовац Раме Јован, борац Деспотово, Бачка Паланка Силер Јосипа Винко, борац Сремска Каменица земљорадник Сенешан Николе Паја, борац Сремски Карловци земљорадник Сентомашки Проке Тодор, борац Сремски Карловци земљорадник СланкаменацТоше Веса, борац Ченеј, Нови Сад земљорадник Смиљанић Миланка Јово, борац Прокике, Оточац зсмљорадник Србин Васе Милан, неборац Черевић, Беочин земљорадник Станков Цвете Стеван, борац Буковац, Нови Сад земљорадник Станков Васе Лазар, борац Буковац, Нови Сад земљорадник Оганковић Петра Ђурђе, борац Ср. Каменица, Нови Сад земљорадник Стефановић Илије Душан, борац Сремски Карловци земљорадник Стојадиновић Аце Павле, неборац Сремски Карловци шумар Стојаковић Јакова Игњат, борац 1889, Буковац, Нови Сад земљорадпик Стојановић Баје Симо Шмпачно, Гацко Стојановић Станоја Анто, борац Гарсно, Гацко Сударски Младепа Caвa, борац Черевић, Беочин земљорадпик Томановић Перише Милутин, борац Никшић чиновник Темавчевић Крсте Петар, борац 1873, Казанци, Гацко змљорадник Топаловић Ђуре Ристо, борац Хргуд, Столац земљорадннк Тешић Кузмана Псетар, неборац Черевић, Беочин земљорадник Трифуновић Стевана Војислав, неборац Гардиновци, Тител професор Фаоровић Ђоке Жарко, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Фразриченић Магдалене Павле, неборац Сремски Карлоици земљорадник Фујка Аћима Лаза, борац Нови Сад земљорадник Фујка Стевана Аћим, борац Марадик, Инђија земљорадник Херета Саве Драгослав, борац Драговиље, Столац земљорадник Херета Саве Михајло, борац 1887, Драговиље, Столац земљорадник Хољевац Томе Ђура, борац Бриње, Оточац земљорадник Хрваћанин Моја, борац Будачка, Костајница отац књижевнице Јованке Цветнаревић Николе Радивој, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Черубџић Степана Милан, неборац Черевић, Беочин земљорадник Чучковић Филипа Петар, борац Орах, Билећа Целетовић Апдрије Лазар, борац Чепелица, Билећа чиновник Шаренац Михајла Трифко, борац Дивин, Билећа земљорадник Шпиц Јакова Емил, борац Сремски Карловци земљорадник Шупић Марка Никола, борац Изгори, Гацко.

    На овој листи налазе се добровољци чијих имена није ни било у иницијалном рукопису. Иако су надељени земљом у Степановићеву, нису се сви населили, пошто на то нису били обавезни, било као неземљорадници, било као „месни” добровољци (из околних села у Бачкој или Срему).

    Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
    »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

    Одговори