Исток и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 19

Општина Исток:

Бања, Бањица, Бегов Лукавац, Белица, Бело Поље, Верић, Врело, Добруша, Доњи Исток, Драгољевац, Дрење, Дубрава, Ђураковац, Жаково, Жач, Заблаће, Исток, Каличане, Кашица, Ковраге, Кош, Крњина, Лугово, Љубово, Љубожда, Мало Дубово, Мојстир, Мужевине, Нови Верић, Орно Брдо, Осојане, Пољане, Прекале, Пригода, Ракош, Синаје, Србобран, Стародворане, Студеница, Суви Лукавац, Суво Грло, Сушица, Томанце, Трбуховац, Тучеп, Укча, Црколез, Црни Луг, Црнце и Шаљиновица.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (19)

Одговорите

19 коментара

  1. Војислав Ананић

    ПОЉАНЕ

    Село се налази у Странама. Од асфалтног пута је удаљено око осам километара. Засеоци су далеко један од другог, због чега се неки микротопоними јављају по више пута (Барица, Крчевина и др.).
    У селу постоје два локалитета с називом Црквиште. На једном од њих, у Паљеву, налази се и напуштено гробље, а крај другог, на једној главици, постоји гробље са више старих камених крстова. У њему је било неколико великих храстова, који су посечени за време другог светског рата.
    У селу живе 43 српске куће. То је стариначко становништво, које даље порекло везује за Црну Гору (само у једној кући нисам сазнао ништа о пореклу). Поред испитиваних породица, овде живе и три куће „Католика”.
    Четири разреда основне школе деца завршавају у свом селу (школа постоји, у приватној кући, од 1969. године), а од 5. до 8. уче у Осојану.
    Информатори: Василије Веселиновић (1919), Радомир Јовановић (1929), Мијајле Ракић (1900), Ратко Шмигић (1914) и Благоје Арсић (1915).

    Презимена

    Арсић, једна кућа. Чувају предање да су им преци дошли некада давно из Црне Горе. Слава Свети Јован; мала слава Свети Јован летњи. Информатор Благоје Арсић (1915).
    Веселиновић, седам кућа. Чувају предање да су им преци некада давно прешли из Бјелопавлића у Кобиљу Главу (Ибарски Колашин), одакле су се касније преселили у Радешево (Радишево— село, петнаестак километара североисточно од Пољана), а оданде, средином 19. века, у Пољане. Раније су носили презиме Малетић, као и породични надимак Радешевац (мн. Радешевци) — по селу из којег су дошли у Пољане. До другог светског рата живели су у заједници. Слава Света Петка; мала слава Света Петка летња. Информатор Васиљко Веселиновић (1919).
    Вучићевић, део једног домаћинства. У заједници живи мајка с два сина и њиховим породицама. Мајка с једним сином и његовом породицом задржала је старо презиме Филиповић, док је други син, с породицом, узео ново — Вучићевић. Напоменимо да су и њен одељени син, с породицом, као и девер, такође с породицом, задржали старо презиме. (О пореклу и славу в. ниже, под Филиповић.). Информатор Мила Филиповић.
    Јовановић, седамнаест кућа. Преци су им, према казивању старијих, дошли око 1875. године, из Ота, од Подгорице”, због чега имају породични надимак Отјанац. Слава Ђурђиц (16. XI); мала слава Ђурђевдан. Информатор Радомир Јовановић (1929).
    Јовић, секундарно презиме једног дела Јовановића. Информатор Радомир Јовановић.
    Mалетић, раније презиме Веселиновића. Информатор Васиљко Веселиновић.
    Милошевић, једна кућа. Информаторов деда се доселио средином прошлог века из Горње Мораче у оближње село Кладерницу, одакле је почетком овог века прешао у Пољане. Слава Свети Ђорђе (16. XI); мала слава Ђурђевдан. Информатор Вукоје Милошевић (1917).
    Отјанац, породични надимак Јовановића (в. горе).
    Радешевац (мн. Радешевци), породични надимак Веселиновића (в. горе).
    Paкић четири куће. Чувају предање да су им преци дошли некада давно из Куча. Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола летњи. Информатор Мијајле Ракић (1900).
    Тодосијевић, једна кућа. Не чувају предање о пореклу, Слава Никољдан; мала слава Никољдан летњи. Информатори: Милојка Тодосијевић (1931) и Мијајле Ракић (1900).
    Филиповић, две куће и део треће (в. горе Вучићевић). Преци, су им, према предању, дошли од некада давно из Црне Горе. Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола летњи. Информатор Мила Филиповић (1927) Шмигић девет кућа. Чувају предање да су им се преци доеслили из Црне Горе у оближње село Леочину, око 1780. године. Из Леочине су, такође према предању, око 1835. године прешли у оближње село Кладерницу, одакле су се 1915. доселили у Пољане. Имају рођаке (с овим презименом) у суседном селу Тучепу, Леочини и Дренику код Клине. Шмигићи у Пољацу живели су до 1946. године у заједници. Слава Свети Аранђео; мала слава Свети Аранђео летњи. Информатор Ратко Шмигић (1914).

    Извор: Српска академија наука и уметности Одељење језика и књижевностиу Одбор за ономасмику Ономатолошки прилози, књ. V, СВЕТОЗАР СТИЈОВИЋ – ОНОМАСТИКА ЈЕДНОГ ДЕЛА ПОРЕЧЈА КУЈАВЧЕ

  2. Војислав Ананић

    ШАЉИНОВИЦА

    Село се налази неколико километара источно од Ђураковца. Са Ђураковцем је повезано асфалтним путем. Куће су разбацане у долини и по брежуљцима, с обе старне Кујавче, и доста удаљене једна од друге. Повезане су, углавном, летњим путевима.
    У равници, с десне стране Кујавче, налази се гробље, у којем нема старих крстова. У њему има неколико старих дубова, а раније је било и више „кунова”, који су се временом посушили и попадали. У гробљу се, према предању, налазила црква с три кубета. Благоје Шћепановић каже да је пре две-три године, копајући на овом месту, наишао на делове фресака. Он, иначе, мисли да се црква налазила у једном удубљењу пречника десетак метара, а да се, петнаестак метара даље, на малом узвишењу, налазила звонара.
    У селу има тридесет девет испитиваних кућа — двадесет стариначких (све даље порекло везују за Црну Гору) и деветнаест које су се у Метохију доселиле између два светска рата (седамнаест из Црне Горе, једна из Ибарског Колашина даље порекло везује за Црну Гору, док је домаћин једне родом с Копаоника, одакле му се отац доселио у Метохију). Новијих насељеника између два светска рата било је више: после рата одселило се десетак кућа. У Шаљиновици, иначе, има и пет кућа „Цигана” (доселили су се пре пет-шест година) и четири „Шиптара” (три су овде од раније, а четврта од пре пет-шест година).
    Деца осмогодишњу школу завршавају у суседном селу Осојану.
    Информатори: Благоје Шћепановић (1904), Вукосав Ковачевић (1905), Вукосав Бабовић (1906), Милета Лекић (1920), Милић Закић (1926) и Милорад Милуновић (1928).

    Презимена

    Бабовић, три куће. Две су се доселиле 1922. године из Будимље код Иванграда, а једна 1928. „из Коњуа” код Андријевице. Слава Аранђеловдан; мала слава Алесандровдан. Информатор Вукосав Бабовић (1906).
    Божовић, једна кућа. Доселили су се после првог светског рата „из Дољне Рженице” код Иванграда. Слава Свети Аранђио; мала слава Свети Алесандро. Информатор Ђурђа Божовић (1907).  
    Дабетић, три куће. Доселили су се после првог светског рата из Калудре у Васојевићима. Слава Аранђеловдан. Информатор Душанка Дабетић (1941).
    Добрић, једна кућа. Доселили су се 1960. године из оближњег села Крњине. (За остало о пореклу в. горе, стр. 330.) Информатор Вукић Добрић (1926).
    ДуловИћ, три куће. Доселили су се 1919. године „из Дољње Рженице код Берана’’. Слава Свети Стефан. Информатор Саво Дуловић (1941).
    Ђорђевић, једна кућа. Доселили су се 1933. године из Раче Куршумлијске. У Рачу су, иначе, отишли из Томанца код Ђураковца 1878. године, док су у Томанце, према предању, прешли педесетак година раније из Кијева у Метохији. Даље порекло везују за Црну Гору. Слава Лучиндан. Информатор Милорад Милуновић (1928).
    Ђурић, седам кућа. Доселили су се у ово село кад и њихови рођаЦи Ђурићи у Осојане. (За остало о пореклу в. горе, стр. 355.) Информатор Видосав Ђурић из Осојана.
    Закић, три куће. Преци су им се, према предању, доселили некада давно из Црне Горе. Слава Трифундан. Информатор Милић Закић (1926).
    Кадић, раније презиме Шћепановића. Информатор Благоје Шћепановић.
    Ковачевић, две куће. Чувају предање да су им се преци доселили крајем 18. века из Грахова код Никшића. Слава Ђурђица (16. XI); мала слава Ђурђевдан. Информатор Вукосав Ковачевић (1905).
    Кораћ, једна кућа. Доселили су се после првог светског рата „из Главаца” код Иванграда. Слава Свети Никола. Информатор Видна Кораћ (1928).
    Лабан, раније презиме Угреновића. Информатор Љубица Угреновић.
    Лекић, једна кућа. Доселили су се 1928. године из Шекулара. Слава Свети Јован; мала слава Свети Аранђио. Информатор Милета Лекић (1920).
    Миловановић, две куће. Доселили су се 1970. године из суседног села Коша. (Остало о пореклу в. ниже, стр. 401.) Информатор Ратко Миловановић (1900).
    Милуновић, три куће. Доселили су се 1928. године „из Роваца Шекуларскија”. Слава Ђурђевдан; мала слава Илиндан. Информатор Милорад Милуновић (1928).
    Миленковић, једна кућа. Домаћин се доселио из оближњег села Дреновчића с мајком у њен нови дом код Ковачевића. Пошто његова мајка у новом дому није имала деце, он је наследио имање. Отац му се, иначе, после првог светског рата у Дреновчић доселио с Копаоника. Слава Миленковића била је Петковдан, али је млади домаћин узео славу Ковачевића (в. горе), Информатор Вукосав Ковачевић (1905).
    Остојић, једна кућа. У Шаљиновицу су прешли из суседног села Осојана. (Остало о пореклу в. горе, стр. 356.) Информатор Благоје Шћепановић.
    Радојевић, секундарно презиме пет кућа Ђурића. Добијено је по информаторовом вршњаку Радоју, од којег потичу. Радојевићи су до 1946. године живели у заједници која је те године ималадвадесет девет чланова. Информатор Видосав Ђурић (1890) из Осојана.
    Угреновић, две куће. Доселили су се после првог светског рата из Васојевића. Чувају предање да потичу од Лабана. Слава Свети Аранђео; мала слава Алесандровдан. Информатор Љубица Угреновић (1929).
    Шћепановић, четири куће. Преци су им се доселили 1860. године из Спужа. Раније презиме им је било Кажић, а ново су узели по информаторовом деди Шћепану. Слава Петковдан (27. X); мала слава Петковица (8. VIII). Информатор Благоје Шћепановић (1904).
    Шћепановић, 4 куће. Преци су им се доселили 1860. године из Спужа. Раније презиме им је било Кажић, а ново су узели по информаторовом деди Шћепану. Слава Петковдан (27. X); мала слава Петковица (8. VIII). Информатор Благоје Шћепановић (1904).

    Извор: Српска академија наука и уметности Одељење језика и књижевностиу Одбор за ономасмику Ономатолошки прилози, књ. V, СВЕТОЗАР СТИЈОВИЋ – ОНОМАСТИКА ЈЕДНОГ ДЕЛА ПОРЕЧЈА КУЈАВЧЕ

  3. Војислав Ананић

    ЖАЧ

    Село се налази око пет километара југоисточно од Ђураковца, недалеко од ушћа Кујавче у Источку реку. Поред насеља пролази асфалтни пут Ђураковац — Клина.
    У селу, у Круглицама, налази се гробље, у којем има више старих камених крстова. У гробљу је била црква, која је срушена ”у турско време“. Сачувани су јој темељи, као и камен из олтара, око којег мештани одржавају разне верске обреде. Сада се на истим темељима зида црква, која ће, према речима мештана, бити готова до краја године.
    У селу има шездесет кућа становништва које је предмет овога рада тридесет девет стариначких (у тридесет шест се чува предање да су им преци у Метохију дошли из Црне Горе, док три породице нису од старијих чуле ништа о даљем пореклу) и двадесет једна новијих досељеника (деветнаест из Црне Горе, једна из околине Прокупља, док је домаћин једне био „католик” из Хрватске, који је у ове крајеве дошао за службом, оженио се и остао). У овом селу, иначе, нешто више од половине становништва чине „Цигани” и „Шиптари”.
    У селу постоји четворогодишња основна школа (основана између два светска рата), док од петог до осмог разреда деца уче у Осојану и Ђураковцу.
    Информатори: Јанићије Стојковић (1904), Милија Коматовић (1925), Миљан Степановић (1904), Живан Мијајловић (1902), Ђорђе Шиљковић (1923), Вуко Кораћ (1898), Вукоје Красић (1919) и Владо Зулевић (1891).

    Презимена

    Андрјић, раније презиме Мијајловића и Степановића (в. ниже). Информатор Живан Мијајловић.
    Аничић, једна кућа. Дошли су после првог светског рата из Горње Коњуше код Прокупља. О даљем пореклу не чувају предање. Слава Свети Јован. Информатор Дуња Аничић (1911). .
    Антић, једна кућа. Доселили су се 1934. године из Дединаца код Куршумлије, а у Дединце су отишли око 1880. из Црнца код Истока. Слава Свети Трифун (14. II). Информатор Милорад Антић (1928).
    Барјактаревић, једна кућа. Доселили су се 1928. године из Калудре код Иванграда у оближње село Србобран, одакле су у Жач дошли 1958. Слава Свети Никола. Информатор Василија Барјактаревић (1939).
    Божовић, једна кућа. Доселили су се 1930. године из Главаца код Иванграда. Слава Свети Никола. Информатор Вуко Кораћ (1898).
    Видачек, једна кућа. Информаторкин свекар био је „католик” (негде из Хрватске). У ове крајеве је дошао за службом после првог светског рата, као жандарм. Оженио се од Дашића из овог села. Рано је умро а деца су му с мајком дошла у Жач код ујака. Слава Свети Стефан (узео ју је информаторкин муж). Информатор Стана Видачек (1932).
    Гогић, једна кућа. Мисле да су најстарија кућа у овом селу, тј. да у Жачу живе „одвајкада”. Слава Свети Антоније (30. I). Информатор Петрана Гогић (1894).
    Дашић, једна кућа. Доселили су се после првог светског рата из Шекулара у Љевошу код Пећи, одакле су у Жач прешли неколико година касније. Слава Свети Јован, Информатор Милисав Kopаћ (1909).
    Дашић, раније презиме Мијајловића и Степановића (в. ниже). Информатор Живан Мијајловић.
    Дрљевић, једна кућа. Доселили су се 1930. године из Драгосаве код Иванграда. Слава Свети Аранђео; мала слава Свети Алеесндро. Информатор Ђурђа Дрљевић (1905).
    Зувић, једна кућа. Доселили су се 1962. године из Синаја код Истока. (За остало о пореклу в. Подгор I, стр, 311.) Информатор Лазар Зувић (1910).
    Зулевић, једна кућа. Доселили су се 1912. године из Андријевице у Пећ, одакле су 1919. прешли у Жач. Слава Свети Арбнђео; мала слава Свети Алесандро. Информатор Владо Зулевић (1891).
    Јаредић, једна кућа. Доселили су се 1929. године из Горњег Поља код Никшића. Слава Свети Лука. Информатор Тијана Јаредић (1895).
    Јефтић, четири куђе; Дошли су крајем 19; века из Куча. Слава Митровдан. Информатор Савка Јефтић (1901).
    Јовић, раније презиме Мијајловића и Степановића (в. ниже). Информатор Живан Мијајловић.
    Коматовић, седам кућа. Чувају предање да су им преци дошли „некада давно“ из Колашина у Црној Гори (знају да су почетком 19. века били у овом селу). Рођаци су им Стојковићи и Павловићи у овом селу (в. ниже), који су до балканских ратова такође носили презиме Коматовић. Слава Ђурђица (16. XI; раније су славили Аранђеловдан); мала слава Пантелијиндан. Информатори: Јанићије Стојковић (1904) и Милија Коматовић (1925). -— Од Милована Коматовића из Ђураковца (1905), који је у Ђураковац прешао 1962. грдине из Жача, чуо сам друкчије лредање, тј. да су им се преци доселили из Ибарског Колашина (в. Подгор II, стр. 309). Ово је вероватније, пошто Милисав Лутовац пише о Коматовићима као о јаком братству, пореклом из Куча, које се у Ибарски Колашин населио средином 18. века и које је ускоро почело и да се расељава (уп. Милисав Лутовац, Ибарски Колашин антропогеографска испитивања, Српски етнографски зборник, књ. LXVII, Насеља и порекло становништва, књ. 34, Београд, Српска академија наука, 1954, 105, 106, 109, 110, 116, 118, 135, 136, 146, 159).
    Кораћ, шест кућа. Одселили су се, тј. побегли су од глади, за време првог светског рата из Главаца код Иванграда (у)Мрчајевце, одакле су дошли у Жач 1920. године. Чувају предање да су старином Братоножићи, али не знају када су им преци прешли у Васојевиће. Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола летњи. Информатор Вуко Кораћ (1898).
    Красић 1кућа. Чувају предање да су им преци доселили из Куча у оближње село Црколез. Касније су, бежећи од крвне освете, прешли у Жач, а 1882. године, опет из истих разлога, у Крчмаре код Куршумлије. У Жач су се вратили после првог светског рата. Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола летњи. Информатор Вукоје Красић (1919).
    Љушић, једна кућа. Домаћин је био из Истока, где је и живела његовa породица. После његове смрти породица је прешла у Жач, одакле потиче информаторка. (За остало о Љушићима в. Подгор II, стр. 226.) Информатор Илинка Љушић.
    Мијајловић, једна кућа. Чувају предање да су им се преци у Метохију (где су живели по разним агинским имањима) доселили из Шекулара. Старо им је презиме Дашић, а касније Андрејић и Јовић. У току другог светског рата презиме су узели по информаторовом оцу Мијајлу. У Жачу су од 1917. године. Рођаци су им Степановићи у овом селу (Степан и Мијајло били су браћа од стрица) и Пантићи у Црнцу код Истока. Слава Свети Јован; мала слава Свети Јован летњи. Информатори: Живан Мијајловић (1902) и Миљан Степановић (1904).
    Минић, две куће. Доселили су се после првог светског рата из околине Колашина у Црној Гори. Слава Свети Лука. Информатор, Милева Минић (1935).
    Обрадбвић, једна кућа. Доселили су се 1929. године из Главаца код Иванграда. Слава Свети Василије (14. I). Информатор Илинка Обрадовић (1924).
    Павловић две куће. (За остало о Павловићима в. горе под Коматовић.) Информатори: Јанићије Стојковић (1904), Јефтимија Павловић (1897) и Милија Коматовић (1925).
    Пераловић, четири куће. Доселили су се 1912. из Косора (Кучи). Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола летњи. Информатор Светозар Пераловић (1934).
    Сталетић, једна кућа. Доселили су се из оближњег села Крушева после другог светског рата. О даљем пореклу не чувају предање. Слава Свети Ђорђе (16. XI); мала слава Ђурђевдан. Информатор Бранко Сталетић (1930).
    Степановић, три куће. (За остало о Степановићима в. горе, под Мијајловић.) Информатори: Живан Мијајловић и Миљан Степановић.
    Стојковић, девет кућа. (За остало о Стојковићима в. горе, под Коматовић.) Информатори: Јанићије Стојковић и Милија Коматовић.
    Трвфуновић, једна кућа. Доселили су се око 1930. године из Заграђа код Иванграда. Слава Свети Пантелија (9. VIII). Информатор Роса Трифуновић (1910).
    Чолић, две куће. Чувају предање да су им преци дошли из Мораче „у турско време”. Слава Свети Врачи јесењи; мала слава Свети Врачи летњи. Информатор Љубица Чолић (1933).
    Шиљковић, четири куће. Чувају предање да су им преци дошли некада давно из Црне Горе. Информатор зна да му је у Жачу живео прадеда. Имају рођаке у оближњем селу Рудици. Слава Свети Јован (20. I); Мала слава Свети Јован летњи. Информатор Ђорђе Шиљковић (1923).

    Извор: Српска академија наука и уметности Одељење језика и књижевностиу Одбор за ономасмику Ономатолошки прилози, књ. V, СВЕТОЗАР СТИЈОВИЋ – ОНОМАСТИКА ЈЕДНОГ ДЕЛА ПОРЕЧЈА КУЈАВЧЕ

  4. Војислав Ананић

    КОШ

    Село се налази у долини и странама. Куће су разбацане и удаљене једна од друге а заселак Опрашке потпуно одвојен (има и своје гробље), па га у народу сматрају селом, Насеље је са свих страна окружено странама. Од села до Осојана постоји насути пут, а даље асфалтни.
    Село има цркву (налази се у гробљу), која је 1934, године подигнута на црквишту. Интересантно је овде поменути и локалитет звани Девичак. Постоји предање да је на овом месту био манастир, после чијег је рушења сазидан манастир Девич у Дреници.
    У Кошу живе 84 српске породице. То су, у ствари, старинци, који чувају предање о даљем пореклу: преци двеју дошли су „негде из Србије“ а преци осталих из Црне Горе (у 30 од ових кућа чува се и предање да су им преци из Црне Горе прешли у Ибарски Колашин, а из Колашина касније сишли у Метохију). На периферији села живе ,,Католици” (тринаест кућа) и „Цигани” (седам кућа). И једни и други су, осим неколико кућа „Католика”, стари житељи овога села.
    Народна етимологија каже да се село некада звало Јесења и да је име променило када је ветар са једне стране у ову долину донео кош (амбар од прућа за кукуруз). Село је тада добило име Кош, а страна са које је ветар однео кош — Кошарник.  
    Четири разреда основне школе деца завршавају у свом селу (школу имају, од 1972, године, у приватној кући) а од 5. до 8. уче у Осојану и Злокућану (мањина деце из Опрашака).
    Информатори: Петар Обрадовић (1924), Марко Обрадовић (1926), Милоје Лацмановић (1926), Миливоје Јовановић (1914), Петко Михајловић (1919), Раца Гашић (1913), Богић Миловановић (1914), Јован Милетић (1909), Зарија Поповић (1922), Миливоје Томић (1910) и Вукић Тошић (1919).

    Презимена

    Андрић, шест кућа. Чувају предање да су им преци дошли некада давно из Црне Горе. Слава Митровдан. Информатор Николета Андрић (1919).
    Брајковић, раније презиме Јовановића, Вулетића и једне куће Вучковића. Информатор Миливоје Јовановић.
    Видић, једна девојчица. Живи у кући Цветка Михајловића (довотка), а родом је из Леочине. Информатор Петко Михајловић.
    Вулетић, две куће. (О пореклу и славу в. ниже, под Јовановић.)
    Вучковић, једна кућа. (О пореклу и славу в. ниже, под Јовановић.)
    Вучковић, две куће. (О пореклу и славу в. ниже, под Лацмановић.)
    Гашић, једна кућа. Чувају предање да су им се преци доселили некада давно из Црне Горе. Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола летњи. Информатор Раца Гашић (1913).
    Грујичић, две куће. Чувају предање да су им преци некада давно дошли из Црне Горе, као и да су најстарији житељи овога села. Слава Свети Ђорђе Алемпије. Информатор Јефтимија Грујичић (1899).
    Дончић, једна девојчица. Родом је из Биче код Клине, а живи у кући Вукоја Савића (усвојена је). Информатор Зарија Поповић.
    Илић, једна кућа. Чувају предање да су им преци дошли некада давно из Црне Горе у суседно село Пољане, одакле су у Кош прешли пре стотинак година. Слава Свети Јован (20. I); мала слава Свети Јован летњи (7. VII). Информатор Радосав Илић (1947).
    Јовановић, две куће. Чувају предање да су им се преци доселили из Љешанске нахије око 1820. године. Рођаци су им Вулетићи и једна кућа Вучковића у овом селу (сва три ова презимена потичу од Брајковића), као и Брајковићи у Синају (в. Подгор I, 311), с којима су заједно дошли у Метохију — једни у Синаје, а други у Кош. Слава Свети Аранђео; мала слава Свети Ћирил (27. II), Информатор Миливоје Јовановић (1914).
    Костић, три куће. Чувају предање да су им се преци доселили некада давно из Црне Горе. Слава Свети Тривун (14. II). Информатор Зорка Костић (1924).
    Лазић, једна кућа. Доселили су се 1976. године из оближњег села Млечана. Иначе, чувају предање да су им преци некада давно у Млечане дошли из Црне Горе. Слава Свети Ђорђе (16. XI); мала слава Ђурђевдан. Информатор Душан Лазић (1944).
    Лацмановић, једна кућа и део друге. Чувају предање да су им се преци преселили из Лијеве Ријеке у Ибарски Колашин, а затим из Колашина у Рудник (село на крајњем североистоку Метохијског Подгора), одакле су касније прешли у Кош. (Информатори знају да им је прадеда рођен у Кошу.) Од Лацмановића потичу Обрадовићи, Танасијевићи и две куће Вучковића у овом селу (нова презимена почела су да се формирају после 1912. године). Слава Аранђеловдан; мала слава Велика Госпођа (28. VIII). Информатори: Петар Обрадовић (1924), Марко Обрадовић (1926) и Милоје Лацмановић (1926).
    Мијајловић (званично: Михајловић), две куће. Чувају предање да су им преци дошли некада давно „од Лешја, из Црне Горе”. Рођаци су с једном кућом Тошића, који чувају исто предање о пореклу и славе исту славу. Слава Ранђеловдан; мала слава Свети Ћирило. Информатор Петко Михајловић (1919).
    Миловановић, седам кућа. Чувају предање да су им се преци доселили средином 19. века из Куча. Рођаци су им Николићи у овом селу, који су ново презиме узели уочи другог светског рата. Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола летњи. Информатор Богић Миловановић (1914).
    Милетић, шест кућа. Чувају предање да су им преци дошли некада давно из Црне Горе. Слава Света Петка (27. X); мала слава Петковица (8. VIII). Информатор Јован Милетић (1909).
    Николић, две куће. (О пореклу и славу в. горе, под Миловановић.)
    Обрадовић, седамнаест кућа и део осамнаесте. У кући Милисава Лацмановића најстарији син (Милић) и најмлађи (Милорад) узели су ново презиме (Обрадовић), док су отац и средњи син (Цветко) задржали старо (Лацмановић). Презиме Обрадовић почело је да се формира 1912. године, али процес формирања, као што се види, још траје. (Остало о пореклу и славу в. горе, под Лацмановић.)
    Поповић, седам кућа. Чувају предање да су им се преци доселили некада давно из Куча. Знају да су међу прецима имали три попа (Перицу, Крста и Марка), али не знају кад су они живели. Доскора сy чували „кадионицу” и „котличе од бакра”, а онда поклонили некоме у Београд. Слава Петровдан; мала слава Савине Веризе (29.1). Информатор Зарија Поповић (1922).  
    Радовановић две куће. Чувају предање да су им преци у Метохију дошли некада давно „негде из Србије”. У Метохији су живели по разним селима до 1920. године, када су се доселили у Кош. Слава Свети Ранђео; мала слава Свети Ранђео летњи. Информатор Голуб Радовановић (1931).
    Савић, две куће. Чувају предање да су им се преци доселили некада давно из Црне Горе. Слава Томиндан; мала слава Свети Сава, Информатор Зарија Поповић.
    Танасијевић, три куће. (О пореклу и славу в. горе, под Лацмановић.)
    Tомић, четири куће. Чувају предање да су им се преци доселили око 1850. године из Васојевића. Слава Свети Ранђео; мала слава Илиндан. Информатор Миливоје Томић (1910).
    Тошић, шест кућа. Чувају предање да су им преци некада давно прешли из Мораче у Вараге (Ибарски Колашин). Средином прошлог века, опет према предању, доселио се из Варага у Метохију, у оближње село Верић, Тоша (по којем се данас презивају), који је после неколико година прешао у Шаљиновицу. После Тошине смрти прешли су у Осојане, а око 1900. године из Осојана у Кош. Слава Свети Ранђео; Мала слава Свети Ранђео летњи. Информатор Вукић Тошић (1919).
    Тошић, једна кућа. (О пореклу и славу в. горе, под Мијајловић.)
    Филиповић, две куће. Чувају предање да су им се преци доселили из Куча око 1850. године. Слава Ђурђица (16. XI); мала слава Ђурђевдан (6. V). Информатор Ђара Филиповић (1933).

    Извор: Српска академија наука и уметности Одељење језика и књижевностиу Одбор за ономасмику Ономатолошки прилози, књ. V, СВЕТОЗАР СТИЈОВИЋ – ОНОМАСТИКА ЈЕДНОГ ДЕЛА ПОРЕЧЈА КУЈАВЧЕ

  5. Војислав Ананић

    НАСЕЉЕ ЂУРАКОВАЦ У МЕТОХИЈИ

    БОЈКО А. БОЈОВИЋ

    Положај и име. — Ђураковац се налази у северо-западном делу метохијске котлине. Скоро целим атаром лежи у равни ђураковачке равнице (422 м) и по побрђу: Спасовог (475 м), Пејчиновићевог, Вељовог и Ристићевог брега (467 м). Лежећи у равни и на споју тих целина село искоришћава нижи део за ратарство, а виши за воћарство и сточарство.
    Издуженог крастастог облика село Бураковац се локализовало дуж колског (правац север-југоисток) и аутомобилског пута (запад-исток). Ђураковац се помиње и у 18. веку (1761. и 1780. године) у „држи иелу област од Пећи до села Рудника у којој има око 60 насеља, међу којима Ђураковац заузима скоро централан положај, јер се налази на главној сада асфалтираној комуникацији Метохије која води од Пећи за Косовску Митровицу. (1, с. 1133). Са варошицом Исток од 1972. године спојен је асфалтним путем дужине 7,5 км, а са околним селима Подгора повезује га неколико колских путева. Од најближе железничке станице Будисавци на прузи Косово Поље—Пећ, удаљен је 9, а до главније станице Метохије 21 км, и спојен попречним колским путем.
    И данас постоји неизвесност о имену овог старог насеља. Према народном предању у давна времена су се на овом подручју из Ракошке нахије (суседно веће место), населила три брата: Буро, Томо и Гога. Најстарији, највиђенији и најхрабрији Ђуро се настанио на месту данашњег насеља по коме је и прозвано Ђураковац. По Томи названо је суседно село Томанце, док је по имену најмлаћег брата Гоге назван само један јаз „Гогин јаз“ на улазу у Ђураковац са Пећке стране.
    Ђураковац се помиње још у 18. веку (1761. и 1780. године) у Дечанском катастигу под именом Ђураково и Ђураковци (3, с. 169).
    Турци су га при крају своје владавине звали „Лирија” (Слобода). Име Ђураковац поново добија после ослобоћења 1912. године.

    Становништво. — Данашње становништво и национална структура резултат је друштвено-историјских процеса који су задњих столећа довели до разноврсних струјања и формирања различитих етничких група. Средњевековно становништво је у највећој мери било српско, јер је прилив албанских досељеника уследио тек касније, тј. од 17. века (12, с. 180).
    У садашњем саставу доминира досељеничко становништво. Поред досељеника из суседних крајева учествује и становништво динарских и арбанашких струја. Старије досељеничко становништво чине Срби, у првој четврти XIX века, углавном из Црногорских брда (Шекулара, Васојевића и Куча). Од њих су данас најстарије породице: Спасићи (6 кућа) досељени из Србије пре 270 година, и Ложанци, којих само има 6 кућа, досељени из Бјелопавлића пре два столећа. Њихов предак Димитрије доселио се у село Ложане (код Дечана), а одатле пре 152 године у Ђураковац. Перовићи су пре 100 година досељени из Приштине и сада их има дванаест кућа. Арбанашко – католичко становништво пореклом је из ћаковичког Хаса, а старином из Северне Албаније. Они су фиса (племена, братства) Морина, Качинари и Гегићи (сада звани Гегај), данас их има око двадесет кућа. Предак Гегића, Деда Фрок, дошао је пре 120 година из области Мирдита (Северна Албанија) села Качинар и то прво се настанио у село Дујак (код Ђаковице) затим у Гребник (код Клине) и коначно у Ђураковац. Ова породица се до сада три пута делила (1960, 1966. и 1970. год.) на по три велике куће. Данас од њих има 9 кућа и читава махала се назива Гегај. И арбанашко-католичка породица Пољоке, пореклом из Северне Албаније, села Качинари, у Ђурааковац је дошла пре 150 година и данас од те породице има девет кућа.
    Арбанаси, пореклом из Албаније су досељени пре 130 година. Фис Кабаши којих данас има 45 кућа, пореклом су из скадарске нахије, из села Мицој. Одатле су прешли пре 240 година у призренску нахију (села Кориша и Љубижда), а одатле 1842. у Ђураковац. Први се са породицом преселио Рахман Кабаши. Породица Османај дошла је из малесиске Шаље, прво у Истинић (код Дечана), а одатле у Прекале па тек из Прекала у Ђураковац пре 70 година и сада их има 10 кућа. Две албанске фамилије су пореклом из села В. Јабланице у близини Пећи и 5—6 фамилија из варошице Истока.
    Црногорски живаљ сматра се за ново досељенички. Од 1910. године до првог светског рата досељене су свега 3—4 фамилије и то: Пераловићи, Бањевићи и Јовановићи. Пераловићи и Бањевићи су из Куча село Косор, а Јовановићи из Бјелопавлића, село Острог. После првог светског рата пристигло је још 10 фамилија и то: Шкеровићи, Дамјановићи, Николићи, Влаховићи, Милачићи, Станишићи, Вујовићи и др. а после другог светског рата Пејовићи су прешли из Добруше. Такоће, у овом последњем периоду прешла је и једна муслиманска породица (Халиловић Реџа) из Рожаја.
    Данас је у Ђураковцу највише Албанаца из физа Кабаш (45 кућа), од православних најбројнији су Пејчиновићи (20 кућа), а од католика — Арбанаса Гегај (9 кућа). Основни узроци ових досељавања били су економски, али су бројна и она досељавања изазвана политичким разлозима и крвном осветом. Прилагођавање млађих досељеника Срба, Албанаца и Црногораца новој географској средини и њихов однос са старим досељеницима није представљао нарочити проблем јер су услови били повољни и за једне и за друге, а односи су на леп начин усклаћивани.
    Из горњег прегледа види се да је број становника у Ђураковцу систематски растао. У периоду од 1948. до 1971. године бележимо пораст од 1386 становника. Он је знатно већи за ове 23 године него за 27 година у периоду од 1921—1948. када је број становника порастао за свега 511, што је последица рата. Брз пораст становништва у овом периоду резултат је великог природног прираштаја (Метохија се сматра за област највећег природног прираштаја у нашој земљи од 22—29%о) и појединачних досељавања (стручњака и занатлија из разних крајева).
    Национална структура села је врло разнолика. Ј. Цвијић Је приликом путовања кроз ово насеље 1906. године, забележио да Ђураковац има: 5 српских и 7 албанских и 6 латинских кућа(*). Према попису из 1971. година национална структура овог села изгледа овако; од укупно 2.631 становника било је Албанаца 1.777, Срба 507, Црногороца 310, Муслимина 24 и осталих 5.
    У основи Ђураковац својим положајем орјентисан је на главни метохијски пут који га веже са Кос. Митровицом удаљеном 52 км, а до Пећи, централног метохијског насеља, има свега 18 км. Са мањом варошицом Исток везује га 7,5 км сада асфалтног пута који се наставља преко села Злокућана до Клине где се налази и железничка станица Метохија која је удаљена 21 км од Ђураковца. Овај пут Ђураковац—Клина је у плану да се асфалтира до 1975. године. Поред поменутих путева постоји читав низ пешачких стаза и мањих колских путева који повезују Ђураковац са околним селима. До најближе железничке станице Будисавци је 9 км. Пут Пећ—Ђураковац асфалтиран је 1971., а Ђураковац—Исток 1972. године.
    Иако релативно млад привредни, а посебно занатско-трговински и културно-здравствени центар Ђураковац је стварао и стално проширивао своју утицајну сферу. Она је посебно била издужена према Клини.
    Најближа села: Прекале, Стародворане, Добруша, Беголукавац, Томанце, Осојане, Шаљиновицу, Жач и Србобран.
    Само пијачиим даном (понедељком) ова сфера је нешто шира те се осећа чак до Пећи, Ракоша, Клине и Истока. Но, и поред тога што се Ђураковац налази измећу тих већих места, која добрим делом гуше његову утицајну сферу, данас он, ипак, представља, захваљујући свом саобраћајном положају и богатству околине, доста јако секундарно тржиште где се посебно пијачним даном сјате многе занатлије и трговци у циљу купопродаје.

    Извор: ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА, ГОДИНА 1974. CBECKA LIV — Бр. 1, БОЈКО A. БОЈОВИЋ – НАСЕЉЕ ЂУРАКОВАЦ У МЕТОХИЈИ

  6. Војислав Ананић

    БАЊИЦА

    Село је на Бањичком потоку, десној саставници Гатљанске реке.
    Подељено је у три махалице, удаљене једна од друге за по коју стотину метара. Куће у махалама су углавном груписане. Називи махала су по родовима који у њима живе.
    У селу живе сада само Арбанаси. Кажу да им преци нису затекли село, али топографски назив Ђорине Њиве указује да су затекли село и Србе у њему.
    Родови: Муољ (4 к.), Салиај (11 к.) и Реџовит (7 к.) сви од фиса Краснића и сви „као браћа” досељени средином 18. века из Љуме, из места Бици.

    Извор: АТАНАСИЈЕ УРОШЕВИЋ – КОСОВО, Примљено на I скупу Одељења друштвених наука, 10.1 1961, на основу реферата дописног члана БОРИВОЈА ДРОБЊАКОВИЋА и долисног члана МИЛИСАВА ЛУТОВЦА., БЕОГРАД, 1965.

  7. SLOBODAN

    Poreklo prezimena Srba iz sela Crkolez