Беочин и околна села

11. јун 2012.

коментара: 14

Општина Беочин:

Беочин, Баноштор, Грабово, Луг, Раковац, Свилош, Сусек и Черевић.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (14)

Одговорите

14 коментара

  1. vojislav ananić

    БАНОШТОР
    (Баноштар)

    Ово сремско село налази се на десној обали Дунава, на северним падинама Фрушке горе. Од Новог Сада је удаљено тридесетак километара. Кроз село пролази регионални пут за Илок и Сремску Митровицу. У селу постоји: четворогодишња основна школа, читаоница (од 1957, год), пошта (од 1966), продавница, амбуланта, пилана и земљорадничка задруга.
    Постоје два тумачења назива села: 1. За време Римљана ово се насеље звало Бононио. Крај њега је ишао пут за Сирмијум и имало је утврђење са око 25.000 становника. О овоме утврђењу сведоче многи ископани предмети: ћупови, делови оружја, кости, цигле и сл. Ово је село некад припадало неком бану Оштору.
    У селу данас живи око 640 Срба и 15 Хрвата.
    Етници: Баноштарац, Баноштаркиња; Черевићани Баношторце зову КуЊатари, а они њих Ћурани. Грабовчани Баношторце зову Текунице, а они њих Јелени. Баноштарци Сусечане зову Сујке.
    Информатор: Небојша Самарџија, 1946.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић, Ономастика Срема (1. део: Северни Срем), САНУ, 1986.

  2. vojislav ananić

    БЕОЧИН- СЕЛО

    Сремско село Беочин удаљено је од Новог Сада 18, а од града Беочина 2 километра. Смештено је на десној обали Дунава и северним обронцима Фрушке горе.
    У селу постоји православна црква из 1784. године, са веома богатом архивом (први подаци из 1777). На два километра од села налази се манастир из 18. века, посвећен Спасовдану.
    За овај манастир везана је легенда о постанку имена села. Наиме, у манастиру је живео калуђер, који је свој световни чин обележавао ношењем белог појаса.
    Беочин је данас модерно село, са четворогодишњом школом, библиотеком, домом културе, месном канцеларијом, продавницама и другим услужним објектима.

    У око 400 домаћинстава живи 1500 становника. Већину становништва чине Срби 95%, а остало Словенци, Мађари и др.
    Етници: Беочинац и Беочинка; ктетик: беочински.
    Информатори: Љубомир Мирковић, 1906, Мила Мирковић, 1924, и Марко Блажић, 1933.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

  3. vojislav ananić

    ГРАБОВО

    Ово сремско село налази се на северним падинама Фрушке горе. Од Беочина је удаљено 20 км.
    Име села вероватно потиче од истоименог дрвета Граб, које се налази у оближњим шумама. Међутим, прича се да су првобитни досељеници хтели што више земље да заграбе, те су зато крчили шуме.
    Грабово је пре друтог светског рата имало 150 домаћинстава, са око 700 становника. После другог светског рата, у којем су усташе запалиле село (27. новембра 1943), број становника се знатно смањио. Данас у селу има 50 домаћинстава, са 150 житеља. Већину становника чине Срби (99%).
    Етници: Грабовчан и Грабовкиња; ктетик: грабовачки. Информатор: Страхиња Трифуновић. 1930.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић, Ономастика Срема, САНУ, 1986.

  4. vojislav ananić

    РАКОВАЦ

    Ово сремско село налази се на двадесетак километара од Новог Сада. „Са југа до врдничког атара граничи га венац Фрушке горе и густа храстова шума, а са севера га загрлио Дунав. На западу према Беочину, међа му је поток Думбово, а на истоку, поток Кишњева глава одваја га од Лединачког брда. Ако се долином потока крене према Фрушкој гори, на око три до четири километра према југу, скривени у шумарцима, међу бреговима, налазе се остаци старог насеља и рушевине некада лепог и богатог манастира Раковац, чија је црквица била са три стране ограђена зградама пространих конака а са четврте стране високим каменим бедемом.”
    „Према неким оскудним подацима и према легенди о постанку манастира Раковац, може се закључити да се насеље старог Раковца почело развијати од краја XV века, у време када је овим делом Срема господарио деспот Јован Бранковић.”
    Како легенда каже, село је добило име но великом дворском коморнику Јована Бранковића Раки, који је на дан светих врачева Кузмана и Дамјана кренуо у лов у данашње атаре Раковца. Са собом је повео велику дружину, обећавајући јој добар улов, који је ипак тог дана изостао. Разочаран због пропалог лова, коморник Рака се изненада нашао пред усплахиреним и разјареним јеленом, којем је у последњем тренутку успео да зарије копље у срце и тако избегне сигурну смрт. У знак захвалности Богу за све што му се догодило Рака је обећао да ће ту подићи цркву и да ће је посветити светим врачевима Кузману и Дамјану.
    „И према легенди и према историјским подацима, манастир је подигнут пре турске најезде. Но у подацима карловачке архиепископије стоји да је манастир подигнут у XVII веку, 1648. године.”
    Убрзо је око манастира почело да ниче село, које је добило име по манастиру. Сматра се да је прво становништво било српског порекла, јер се насеље подизало око српског православног манастира. И данас већину становништва чине Срби (90%), а знатно мањи број Хрвати (2%), Муслимани (5%), и остали (3%). Укупан број становника је 1280, од чега су 40% досељеници из Босне и уже Србије.
    Етници: Раковчан и Раковкиња; ктетик: раковачки.
    Информатори: Платон — Плата Нићифоровић, 1928, и Трива Јовић, 1933.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

  5. vojislav ananić

    СВИЛОШ

    Сремско село Свилош налази се на десној обали Дунава, а северним падинама Фрушке горе. Припада беочинској општини (од Беочина је удаљено 16 км). Кроз село пролази стари римски пут, који данас проширен и асфалтиран повезује Свилош са оближњим градовима: Илок (24 км), Петроварадин (38 км) и Сремска Митровица (24 км).
    У свилошком атару и данас сељаци изоравају старе глинене предмете (луле, пепељаре, посуђе и др.), новац и накит. Врше се и систематска истраживања старог римског гробља.
    Легенда о постанку имена села каже да се овуда возила, по једнима Марија Терезија, а по другима царица Милица, и да јој се у близини села поломио точак. Послала је у село свога слугу да од сељака тражи нови точак. Пошто му га нико није хтео дати, она је рекла да су у том селу сви лоши.
    Ово мало село данас има четворогодишњу основну школу, две продавнице, дом културе, месну канцеларију и друге комуналне објекте.
    У 115 домаћинстава живи укупно 367 становника, а од тога Срба 363, Хрвата 2, Словака 1 и Муслимана 1.
    Етници: Свилошан, Свилошкиња; ктетик: свилошки. Информатори: Коста Пантић, 1938, и Жарко Бранковић, 1928.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастик Срем, САНУ, 1986.

  6. vojislav ananić

    СУСЕК

    Ово сремско село налази се на северозападним падинама Фрушке горе, на десној обали Дунава. Удаљено је од Новог Сада око 36 км. Кроз село иде регионални пут за Илок, Шид и Ср. Митровицу.
    Постоје две легенде о називу овог села. По првој — Турци су дошли до Свилоша и више нису имали снаге, сустали су, те нису дошли у Сусек.
    По другој — назив води порекло од турске речи сексеђа, тј. ’место с којег се осматра’.
    Некад је село било у потезу Корушка, а насеље је било и у потезима Грбава ливада и Црквине, о чему сведоче разне ископине. У Грбавој ливади сматрају да је била џамија, а у Црквинама црква од плетера. У селу данас, у 420 домаћинстава, живи 1230 житеља и то углавном Срба (99%).
    Етници: Сусечан, Сусечкиња; ктетик: сусечки. Черевићани Сусечане зову Сујке.
    Информатори: Велимир Томичин, 1912, Ђорђе Брезовац, 1920, Лазар Јаковљевић, 1927, и Јован Љубановић, 1943.
    У оквиру топонима сусечког атара наведени су и називи потеса словачког села Луг. Податке су саопштили информатори из Сусека.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

  7. vojislav ananić

    ЧЕРЕВИЋ

    „Историја Черевића, места разливеног крај Дунава, а подно Фрушке горе, удаљеног око 20 км од Новог Сада, датира од 1339. Када се помиње као утврђење, да би већ 1372. Био обележен као варош.
    По одобрењу Папе дозвољено је племићу Николи Горјанском да на овим просторима подигне манастир уз постојећу цркву Св. Петра. Манастир, богато дариван од краљева Лајоша Великог и Матије Корвина, брзо се прочуо и ван черевићких међа. У њему су, временом, многи редовници изнашли своје станиште. Летописци Черевића забележили су и подизање Тврђаве и Града, два урбана сегмента, од којих је данас Град насељени део Черевића, здржао само свој негдашњи назив. Других грађевинских трагова нема. Међутим, историјски записи сведоче да је Черевић године 1526. Освојен од Сулејмана Величанственог, који га је исте године продао цару Јовану Ненаду Црном. О неимарском колориту поткрј 17. Столећа оставио је запис и турски путописац Евлија Челебија:“У царској тефкерани – овај град Гивиз назива се град Черевић. У стара времена био је добро изграђен и насељен, а и сада има џамија, више месџида (капела) и текија (манастира), један хамам (купатило), више ханова (преноћишта) и магазина на скели. У овом месту има безброј винограда, башча, клима је веома пријатна“. Временом, Черевић губи оријентално обележје а у зависности од нових историјских околности, све више, прима изглед на који опомињу још неке очуване или реновиране старе фасаде. Насељен живљем различите националне припадности, постаје с почетка 19. столећа привлачно место за нове досељенике: ратаре, трговце и мајсторе већ давно одумрлих заната и умећа“.
    Нов талас досељавања из Босне захватио је Черевић после 2. светског рата, и то највише шездесетих година.
    Данас у селу живи 2516 становника у 816 домаћинстава. Већину становништва чине Срби: 1783. Знатно је мањи број Хрвата, 311, и других народности: 422.
    Черевић — ту је живијо неки Череблија, који се ту први населијо и ишо да вата рибу са черенцом.
    Етници: Черевићан и Черевићанка; ктетик: черевићки. Черевићане зову Ћурани.
    Информатори: Ђорђе Савић, 1924, и Јанко Фабри, 1956, сеоски курир. У селу има четворогодишња основа школа, пошта, дом здравља, задруга, три продавнице и други услужни објекти.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

  8. vojislav ananić

    БЕОЧИН

    Општина Беочин смештена је на самој обали Дунава, на северном делу падина Фрушке горе, на 17 километара од Новог Сада. Простире се на површини од 183 квадратна километра.
    Иако општина Беочин територијално припада Срему, Беочин административно припада Јужно-Бачком округу и налази се у централном делу Војводине. Укупна површина подручја износи 18.590,5 ха и обухвата десет насеља са, по последњем попису из 2011. године, укупно 15.630 становника.
    Беочин представља административни центар општине, у њему живи више од половине укупног броја становника, самим тим оно је и највеће насеље, а чине га Беочин и Беочин-град. Остала насељена места у општини су Баноштор, Грабово, Луг, Раковац, Свилош, Сусек и Черевић. Непосредна близина Дунава и Националног парка Фрушка гора као и приоритетни развојни пројекти из области туризма Беочину пружају основне предуслове да постане озбиљан туристички центар. У саобраћајном погледу Беочин је заступљен са друмским, железничким и речним саобраћајем.
    Оцена је да беочинска општина има изузетно повољан положај и да је добро саобраћајно повезана. Кроз општину Беочин пролази државни пут другог реда број 107 који води од Новог Сада преко Беочина до државне границе са Републиком Хрватском код Илока.
    Велики потенцијал општине Беочин представљају шуме и шумско земљиште, које заузимају површину од 7701,2 ха, са шумовитоћу од 41,43%. Већи део шума, тачније 6.544,9 ха налази се у Националном парку Фрушка гора. Шуме Националног парка, које се налазе на територији беочинске општине, уживају режим I, II и III степена заштите и њима се газдује у складу са утврђеним режимима заштите. У њима се налазе и значајни шумски локалитети, геолошки и геоморфолошки, значајна станишта угрожених биљних врста, угрожених врста птица и појединачна стабла, групе стабала и Парк манастира Беочин.
    Манастир Беочин са црквом посвећеном Вазнесењу Христовом, у турским пописима први пут се јавља 1566-67, и Манастир Раковац који је извесно постојао у 16.веку и манастирском црквом која је по неким подацима подигнута 1563.године, два су једина манастира од 17 фрушкогорскикх који се налазе на територији беочинске општине а која су лоцирана на северном делу Фрушке горе. Уз Стари дворац који је саграђен 1898.године ово су најзначајнији споменици културе на територији беочинске општине, сврстани у објекте од изузетног значаја и под заштитом су државе.

  9. Војислав Ананић

    Белегиш

    Забележен је 1404. У крушевском поменику означен је као паланка. 1720. населило се у Белегиш девет породица из Баната. 1733. забележено је за Белегиш како „у сему селу полак људеј из Влашке населило с ја пак хотјат да возврашчајут васпет, и не останетсја
    по том ничo.“ 1734. имао је 52 дома. 1736. имао је 46 породичних старешина са 11 ожењених, и шест неожењених одраслих браће или синова и пет удовица са поседом. 1756. имао је Белегиш само 40 домова, 1766. већ 66 домова, 1774. 120, а 1791. 138 домова са 892 душе. Од 1774. до 1791. појачао се број становника са 18 породица из западних области а од 1791. до 1810. појачало се становништво са 52 породице пореклом из Србије и западних области. 1810. имао је 190 домова, а 1808. 1370 душа.

    Потеси: Кецарски брег, Парлози, Дуварине, Крушка, Татарски до, Дормоз, Бунарине, Будовар, Ливаде, Брестови, Петринци, Градац.

    Делови села: Кецари, Ћуковац, Грабовац, Шорић, Нови шор, Цигам–мала, Генгет, Зелени цегер.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

  10. Војислав Ананић

    Баноштор

    У средњем веку био је варош и имао утврђење. Забележен је 1198. По попису од 1733. имао је 50 „хлебова“. 1734. имао је 53, 1756. 30, 1766. 55 домова. 1774. имао је 65 домова, а исто толико и 1791. са 316 душа. 1810. имао је 85 домова. Од 1774. до 1810. становништво се, по мишљењу свештеника, „није умножило због доласка Немаца“.

    Потеси: Чаира, Орашје, Дедовац, Под песком, Чонак, Јасике, Пиштина, Ровања, Радован, Прљуша, Вуковац, Развале, Крушевље, Градине, Доња и Горња Корушка, Матијин парлог, Илијин Затоњ, Дуга међа, Дубоки до, Бирдан, Кесице, Радош кут, Кленовац, Равнине, Поштинац, Патковац, Ђоинац, Белило, Међпутови, Вислеровац, Текениш, Лисош.

    Потоци: Корушкански, Текенишки, Читлучки.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд