Бечеј и околна села

11. јун 2012.

коментара: 7

Општина Бечеј:

Бачко Градиште, Бачко Петрово Село, Бечеј (до 1947. године Стари Бечеј, 1991-1992. године званичан назив је био Стари Бечеј; 1947. године Бечеју припојена насеља Пеце-Шор и Пољаница), Милешево и Радичевић (до 1947. године Ново Насеље број 1, 1947-1948. године Чикерија).

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. vojislav ananić

    БЕЧЕЈ

    У централном делу Потисја на северу Србије, у срцу војвођанске равнице, налази се Бечеј. Типичан панонски град са око 37.000 становника удаљен је око 130 км од Београда, односно 50 км од Новог Сада.
    Природни географски услови омогућили су висок степен развоја пољопривреде и прехрамбене индустрије. Бечеј је и значајан културни центар региона.
    Археолошки налази потврђују континуитет настањености у овом делу Панонске низије још из времена праисторије, а први писани помен имена Бечеја датира из 1091. године.
    Повољни терени омогућују развој туризма, поготово ловног и риболовног. Богата спортска традиција с правом су Бечеју доделили епитет – град спорта. Главна туристичка атракција града Бечеја је замак “Фантаст”.
    Овај велелепни дворац подигао је на свом имању Богдан Дунђерски 1923. године. Замак је окружен прелепим парком у којем се налази и капела посвећена Светом Ђорђу.
    Бечеј је гостољубив град, отвореног срца, љубави и толеранције.
    Насељена места у општини Бечеј су Бечеј, Бачко Градиште, Бачко Петрово село, Милешево, Радичевић и Пољаница.

  2. vojislav ananić

    БЕЧЕЈ

    О постојању града на Тиси сведочи и даровница угарског краља Беле IV из 1238. године у којој он село Бечеј даје калуђерима крсташима из Стоног Београда. Име Бечеј највероватније потиче од имена моћне средњовековне породице Бецхеy која се настанила у овом крају за време првих Арпадовића и у средњем Потисју имала значајне поседе. Паралелно са моћном тврђавом, на територији данашњег Бечеја су се налазила два насеља: Ботра, настало у XI веку (налазило се између данашњег новобечејског и новосадског пута, на месту данашњег предузећа “ФИТ”) и насеље Перлек настало у XII веку(налазило се на месту где је сад фабрика “Линде царбо диоxид”). Према пописима из XВИ века Перлек је био насеље са 17 куца, а Ботра је имала око 14 кућа. Претпоставља се да су се становници ових насеља бавили пољопривредом, лончарством и израдом керамичких производа.
    Док су насеља егзистирала углавном мирним, занатлијско-пољопривредним животом све до краја XVI века, када су их уништили кримски Татари, утврђење Бечеј је од 1238. године до половине XВИ века променило више феудалних господара. Крајем XV века у непосредној близини бечејске тврђаве турска војска је поражена у крвавој бици од стране угарске војске коју је предводио деспот Змај Огњени Вук. После Мохачке битке, 1526. године, почиње период турске владавине овим просторима, али не и Бечејом. Чести турски напади на тврђаву приморали су становништво из околине тврђаве да изнад Тисе, код данашње “Пиваре”, током XV века формира ново насеље – Ковин. Војска Мехмеда Соколовића је септембра 1551. године, после низа неуспелих покушаја, успела да освоји град на Тиси. После угарско-турског рата и склопљеног мира у Сремским Карловцима 1699. године бечејска тврђава је била осуђена на рушење. После рушења тврђаве, 1701. године, никло је ново насеље Бечеј. Године 1751. установљен је Потиски крунски дистрикт са седиштем у Бечеју који је њему први дао статус града. Бечки двор је указом о Потиском крунском дистрикту желео да, поред осталог, пограничне Србе настањене дуж Тисе,што чвршће веже за ово тло. 28. јуна 1751. године је објављен указ о привилегијама граничара у Потиском крунском дистрикту. Овим указом Марија Терезија обећава да крунско добро неће бити никад продано ни предано ни једном спахији или властелину. Између осталог дозвољава се слобода вероисповести, прослава православних празника и крсних слава. Те 1751. године становништво је било чисто српско, а 1774. године од 2000 становника пола су били Срби, а другу половину су чинили Мађари. Потиски дистрикт је укинут 1848. године, а новим Царским патентом Бечеј постаје среско место у оквиру Војводства Србије и Тамишког Баната, које је1860. године укинуто.
    Друга половина XИX века доноси напредак пољопривреде, поготово земљорадње. Регулисањем корита Тисе повећава се обрадива земља коју земљани насипи штите од поплава. Најранија индустријска грана је била млинарство. Пре појаве млинова на машински погон у Бечеју је пшеницу млело осам ветрењача и десетак воденица. У XIX веку је настала, данас чувена бечејска пивара која је тада носилXа назив “Герберова пивара” а крајем века је подигнута и циглана.
    Године 1830. набављен је један пароброд који се тек 1833. први пут користи за водени саобраћај. Последњих деценија XIX века долази до изградње железницких пруга. Године 1889. у Бечеј улази први воз, и то из Суботице, а десетак година касније и воз из Новог Сада. Бечејска Српска основна школа је једна од најстаријих школа у Војводини и постоји од 1703. године. У њој је извесно време радио и Јоаким Вујић. Прва основна школа на мађарском језику основана је 1765. године. Јеврејска основна школа основана је око 1882. године, а 1883. је отворена занатска школа. Српска читаоница је основана 1862. а мађарска 1869. године. Интересовање за позориште у Бечеју је одувек било велико. Још од 1845. године поједине дилетантске групе, при читаоницама, изводиле су позоришне представе. Велике бриге мештанима Бечеја задавала је Тиса, која је често знала да напусти своје корито, долазећи све до темеља цркава у центру. После Првог светског рата Бечеј постаје јак привредни центар и убрзо највећи извозник пшенице, кукуруза и других житарица у Беч и друге европске градове.
    Извор: Интернет

  3. vojislav ananić

    БЕЧЕЈ и НОВИ БЕЧЕЈ

    Први историјски извори који помињу ово место односе се на пристаниште, вероватно скелу, која је овде постојала континуирано све до краја прошлог, двадесетог века. Назив насеља потиче од имена велепоседничке породице Бечеи, која је на овом месту имала поседе. Становништво банатског насеља је пред турском најездом избегло у Бачку, где је на обали Тисе основало насеље под именом града из ког су избегли. Име Нови Бечеј настало је када се становништво по ослобођењу вратило на своје територије тако да је заправо Нови Бечеј старији од Бечеја. Од 1946. године је Нови Бечеј носио назив Волошиново, по маршалу који је погинуо при ослобађању овог места, а од 1952. се опет зове Нови Бечеј.

  4. Војислав Ананић

    СТАРИ БЕЧЕЈ, среско место у Бачкој, на Тиси. Има 19.372 становника (1910), од којих је било Срба 6.582, Мађара 12.488, Јевреја 594; православних 6.624, католика 11.870. С. Б. се први пут спомиње 1238. 1419—1441. био је у поседу деспота Ђурђа Бранковића. 1702. постао је шанац у потиској војној граници. 1720. био је чисто српско насеље. Од 1751 С. Б. је главно место слободног коморског, а касније крунског окрута. По развојачењу потиске граннце, српски се елеменат утлавном раселио и у С. Б. је стално у опадању, док је стран, нарочито мађарски, елеменат у великим размерама насељаван. Има гимназију и грађанску школу. У С. Б. се налази гроб велике народне добротворке баронице Еуфимије Јовићке.
    Д. П.
    Варош. Извор алкално-муријатично киселе воде. 21° С и извор сумпоровите киселе воде 31° 0. Купатило, басен и каде, тушеви, масажа, сунчање. Купање у реци Тиси. Лечи: скрофулозу, туберкулозу костију, рахитис, реуматизам, подагру, парализу. Железничка је и паробродска станица.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

  5. Војислав Ананић

    Петрово Село

    Забележено је у Бачкој жупанији 1440. када га је држао у поседу деспот Ђурађ Бранковић. За време Турака забележено је у сегединској нахији. 1590—1. имало је 9 домова. Средином 17. века забележено је као српско насеље. 1690. забележено је, испод Мола, Старо Петрово Село, а испод њега назначено је једно Петрово Село са црквом. 1698. забележено је као ненасељено. Када је 1702—3. основана Потиска војна крајина ушло је у састав ове и имало да држи: 300 граничара. 1751 ушло је у састав Потиског крунског дистрикта. 1767. имало је 22 мађарске породице, а 1777. 194 кућне старешине, са 100 ожењених и 5 неожењених станара. 1769. имало је 179, 1773. 183, а 1786. 191 српских домова. 1792. имаше је 202 дома са 1.269 српских душа.
    Потеси: Виногради, Дагана, Горњи рит, Доњи рит, Велики рит, Чарда, Чик.
    У Петровом Селу родио се Благоје Бранчић (1860 — Нови Сад, 1910).

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  6. Војислав Ананић

    БАЧКО ПЕТРОВО СЕЛО

    1. Лазар Поповић
    2. Петар Ковачевић
    3. Јакоб Мартић
    4. Нешко Томашевић

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61

  7. Војислав Ананић

    БЕЧЕЈ

    1. Петер Зацко
    2. Сава Ракић
    3. Стојан Бошковић
    4. Ђурађ Чокић
    5. Остоја Спаић
    6. Михаел Сударски
    7. Ђурађ Курушић
    8. Михаило Брановачки

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61