Коцељева и околна села

31 коментара

1. 29. март 2013. у 20:41

   Милодан

   Села општине Коцељева, Баталаге. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Баталаге су на левој обали Тамнаве и при извору Вукодражи, неравно, али не и брдовито село, нагнуто југоистоку. Узвишенија места изнад Вукодраже и до Свилеуве са врло стрмим падом Вукодражи и сеоској речици Кленовици. Сеоске су куће растурене на све стране у четири повећа краја: Тодоровићи, северно од Кленовице, Томићи, јужно од Кленовице, Зарупски Крај западно до Свилеуве и Тамнаву, јужни крај до ове реке и села Зукава.
   На узвишенијим местима ове (тамнавске) равнице нема ни бунара по неким селима, те се муче без воде, таква села су: Тулари, Бањани, Баталаге, Трлић, равнији делови Чучуга и Памбуковице.
   У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојксе земље.
   Мртвуша је црвена, тврда, хладна водоиздржљива глина, тешка за рад и водом оскудева. На њој успевају и само расту шуме, а извесних година могу и стрмни усеви, а ништа друго не може. Најлепши примери мртвуше су безводни делови Тулара, Баталага, Бањана, Свилеуха, Трлића и др.
   По народним традицијама многа данашња села постала су од раселица. Народ мисли, да су оваква села била трла или испусти главног села, па су се појединци деобом или због какве болести удаљавала од села и стварала нова села. Баталаге су раселица Свилеуве.
   За име села Баталаге прича се, да је дошло отуда, што је свиелушки спахија продао Баталаге, као засеок овог села, некаквом Турчину из Зворника, који је био растом велика људина, да су га сељаци прозвали Батал-ага, па је отуда дошло име Баталаге.
   Град у Баталагама је по народном предању био изнад Глувчевића-Тодоровића кућа, над реком Вукодражи, поред старог пута. По предању ово је био стари градић са посадом, која је одржавала и чувала пут. Много оружја и цигле изорано је са овог места и циглама су неколико сељака овог села озидали по неку зградицу.
   Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду.
   Други стари пут из јадранске долине пео се на Влашић и његовом косом спуштао се Коњском Гробу, одакле је развођем Раснице и Бреснице силазио у Суботицу и у Коцељеви прелазио Тамнаву на старом порушеном мосту, чије се зидине још распознају. Одатле је преко Свилеуве улазио у Баталаге и развођем Вукодражи и левих тамнавских притока спуштао се у Орашац, где се спајао са ваљевским путем и даље ишао.
   Села, која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година су, између осталих, и Баталаге – раселица од Свилеуве.

   Порекло фамилија-презимена села Баталаге:
   Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

   -Богосављевићи, после 1827. године, Полимље, Јовањдан, уљези у Тодоровиће.
   -Буљубашићи и Томићи. Видети Томићи и Буљубашићи.
   -Гајићи, после 1827. године, Крнић у Посавској Тамнави, Никољдан, дошао као занатлија.
   -Зарупци, друга половина 18. века, Зарубе у Колубари, Стевањдан.
   -Иконовићи, друга половина 18. века, Јаребице у Јадру, Јовањдан, уљези у Тодоровиће.
   -Ковачевићи*, друга половина 18. века, Помијача у Јадру, Лучиндан.
   *Ковачевићи у овом селу су потомци хајдука Рада Ковача, који је почетком прошлог, 18.-ог, века хајдуковао по Тамнави и највише се врзмао по Баталагама због неке удовице из Лукића породице, којој је, после престанка с хајдучијом ушао у кућу.
   -Којићи, после 1827. године, Клење у Мачви, Аранђеловдан, дошао као занатлија.
   -Лукићи* 1, стара породица, Ђурђевдан.
   *Кућа Лукића једини је заостатак од оних многих из Свилеуве исељених Лазића у ово село. Задружна је, имућна и на гласу, као и свилеушки Лазићи.
   -Лукићи 2 и Симићи. Видети Симићи и Лукићи 2.
   -Радовановићи, друга половина 18. века, Зајача у Јадру, Јовањдан.
   -Симићи и Лукићи 2, друга половина 18. века, Врагочаница у Подгорини, Лучиндан.
   -Стојићи, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, Лучиндан, велика и угледна задруга.
   -Стојчићи, друга половина 18. века, Зајача у Јадру, Ђурђиц.
   -Тодоровићи*, прва половина 18. века, Бирач, Јовањдан.
   *Тодоровићи су од Тодора, рођеног брата предеде попа Луке Лазаревића и од њега су данашњи баталажани: Тодоровићи, Глувчевићи и Ђурићи.
   -Томићи и Буљубашићи*, прва половина 18. века, Јежевица код Чачка, Никољдан.
   *У ово село дошла су три брата, па су двојица остала у селу, а трећи је прешао у Срем у Петровчић. Буљубашићима су прозвани по неком Николи, буљубаши на Дрини, који је погинуо 1811. године.

   Одговори

2. 29. март 2013. у 21:35

   estavella

   Ako neko zna nesto vise o familiji Buljubasic neka slobodno napise.
   U knjizi kao sto je Milodan vec napisao stoji da su postali od Tomica i nekog Nikole Buljubase, stradalom na Drini 1811.
   U Turskim tefterima iz 1831.ne postoje Buljubasici ali postoji velika zadruga Tomica. Ako neko zna kariku neka slobodno pise. Hvala.

   Одговори

3. 29. март 2013. у 23:13

   Милодан

   estavella!
   Ни мени није јасно на основу чега Љуба Павловић спаја по две, а некада и три фамилије. У конкретном случају акценат је стављен на Буљубашиће (отуда ту моја “звездица”) за које сам разумео да су дошли из Јежевице од којих је један (Никола) био буљубаша на Дрини али није тамо погинуо. Сад да ли су се из Јежевице доселили Тома (Томић) и Никола (Буљубашић) остаје да нагађамо. Вукови тефтери додатно компликују ситуацију.

   Одговори

4. 30. март 2013. у 14:52

   estavella

   Mislim da je ipak prostije. U turskim tefterima iz 1831. ima samo Tomica, Buljubasica nema, kad bi postojao i neki raniji pretpostavljam da bi lako nasli familiju Tomic, medju njima nekog buljubasu Nikolu,a svi naslednici, verovatno tek kasnije su po njemu Buljubasici.Iskopacu ja nekako vezu pa cu postaviti. Jedna cukunbaba mi je iz Batalaga iz Buljbasica, udata u Pambukovicu.

   Одговори

5. 31. март 2013. у 21:08

   Милодан

   Села општине Коцељева, Галовић (Галовићи). Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Галовићи су у Влашићу, при извору Тамнаве, брдско и неравно село и са обе стране повеће тамнавске притоке Грешаве. Куће су у породичним групама и по плећима брда, која се одвајају од најглавнијих влашићких висова: Буроваче и Јанковог Виса.
   У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.
   Тамнава је брдска и равна област, као и област ниске равнице, према чему има и разних села. Тамнава има четири врсте тела: брдска, тамнавска, полојска и друмска. Брдска села су у горњем и средњем току Тамнаве и у подножју словачке косе; није их много, а има их која су појединим крајевима брдска, а осталим тамнавска. Куће ових села су у малама или џематима, где су џемати по висовима, пристањцима и улегнућима, а никад у долини потока или рекавица.
   Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Црниљево, Голочело, Галовић итд.
   Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.
   Старовлашког типа је највећи број села у области подељена на крајеве, мале и џемате. Сеоски потоци и речице деле село на горњи и доњи крај, а сваки крај дели се на мале, где се у свакој јасно распознају породичне групе. Џемати и мале су у врховима сеоских потока, по прострањцима брда, око извора, више осојним него присојним странама, с великим окућницима и са зградама дубоко унетим у воћа. Куће се по малама растурене на џематиће, где су породице врло блиске, докле све друге су по 200 до 300 метара једна од друге, где су при том мале воћњацима у шумама спојене. У Букору, типском представнику старовлашког села, свака мала, а њих је 4 на број, има у својој средини и по једну границу, коју чува као нејвећу светињу, а све мале у средини села своју Букорску границу, код којих су сеоски кошеви и код које се држе сеоски сабори, састанци и чине разне молитве. Представници овог типа села су: Букор, Црниљево, Галовићи, Слатина, Дружетић, Степање, Врховине, Гвозденовић и др.
   Од данашњих села, која су несумњиво постала од ранијих засееока су: Вукићевица од Орашца, и Козарице од Каменице између 1818. и 1822. године, Гуњевац од Совљака, Трњаци од Мургаша, Ступленица од Паљуса (Паљува) између 1825. и 1837. године, Лисо Поље од Бргула око 1860. године, Степање од Бајевца 1903. године. По народним традицијама је: Мали Бошњак засеок Великог Бошњака (данас Драгиње), Галовићи – Црниљева, Зукве – Новака, Рукладе – Мургаша и Калиновци од Бањана.
   Српска имена села која су постала од презимена разрођених породица или мушких и женских имена и надимака је, између осталих, и Галовић.
   Град у Галовићима је повећи маџарски град на Тамнави, испод Сланобаре. Данас се, показује место, где је био овај град, као и место у близини, где је била кула некаквог мађарског племића, чије је силно благо остало закопано у овом селу. Народ оба ова града срушио, камен и циглу однео и на грађење својих кућа и зграда употребио или га продао сељацима доњих села.
   Прича се да је био манастир у Галовићима, на граници овог села са Градојевићима.
   Међу рукописима Народне Библиотеке у београду сачувани су војнички тефтери тамнавских буљубаша из 1807. године. Ови тефтери су списак ондашњих војника из горњих посавотамнавских села: Каменице, Голочела, Ћуковина, Галовића, Градојевића и Црниљева.
   Села, која су постала у новије доба су, између осталих и Галовићи од Црниљева.
   Наставиће се…

   Одговори

6. 31. март 2013. у 22:00

   Милодан

   Порекло фамилија-презимена села Галовић:
   Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

   -Васићи и Јовичићи. Видети Јовичићи и Васићи.
   -Видаковићи, прва полоина 18. века, Равнаја и Рађевини, Аранђеловдан.
   -Гојковићи, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Никољдан.
   -Јовичићи и Васићи, друга половина 18. века, Равнаја у Рађевини, Јовањдан.
   -Миличићи, прва половина 18. века, Осат, Јовањдан.
   -Мутапи, прва половина 18. века, Херцеговина, Лазаревдан.
   -Недићи, прва половина 18. века, Азбуковица, Алимпијевдан.
   -Робовићи, друга половина 18. века, Морача, Игњатијевдан.
   -Спасојевићи, друга половина 18. века, Брштица у Рађевини, Никољдан.

   Одговори

7. 2. април 2013. у 21:05

   Милодан

   Села општине Коцељева, Голочело. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Голочело је влашићко село, на исток од Црниљева и са обе стране реке Тамнаве, право брдско и шумовито село са кућама у врховима потока и око њихових извора. У селу су три оделита и велика џемата: Брда, на левој страни Тамнаве до Каоне и Козарице, Дрен до Црниљева и Река до Каменице.
   Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.
   Друга валашићка коса почоње у шабачком Црниљеву на оном месту одакле Тамнава отпочиње тећи уместо северним, источним правцем. Друга коса је нижа од прве и разликује се доста од прве, мада су обе тачно југоисточног правца. Као што је код прве косе главни и најзнатнији вис Белег у Миличиници и изнад ваљевског Црниљева, тако је и овај други, Јаутина у Голој Глави најглавнији, јер колико је Белег удаљен од почетка Влашића, толико је и Јаутина од Црниљева. И коса и њене сувише кратке и северне и јужне косанице широкох су плећа, са јасно израженим кречњачким пољицима, јер целом дужином косе на више места испољени су секундарни кречњаци, испод којих су пешчари, конгломерати и филити. Кречњачка пољица: Оџино Поље између Миличинице и Голочела, Пресека на Шешевици, Јасикова Раван у Љутицама, Коњски Гроб на међи Бреснице и Корен у Дружетићу, су пољица без видних остењака, и ртова са вртачама по средини, које су старијег и новијег порекла, широке, заднивене и обделане.
   Бунари су ретко поред кућа већ закопани у странама појединих брда или ископани у долинама потока и јаруга. Нека брдска села: Каменица, Козарица, Голочело и Ђуковине и немају могућности да копају бунаре, због чега се служе преко целе године изворским водама.
   Најбогатија села су с изворима на додирној зони тамнавских пескова и секундарних слојева и најјачи извори су у пругама које служе као међа песковима и брдском делу области. Извори овог дела су стални, богати водом и сваки понаособ гради по један стални поточић или речицу. Већина ових извора избија из кречњачких прслина и личе на врела, али их народ не зове тим именима, почем су слаби водом. Таква мала врела су: Црквена Чесма у Степању, Бајевац у Бајевцу, Црквенац у Докмиру, Црквенац у Коцељеви, Водице у Суботици, Змајевац у Каменици, Лисник у Голочелу и Турска Вода у Букору.
   Тамнава је брдска и равна област, као и област ниске равнице, према чему има и разних села. Тамнава има четири врсте тела: брдска, тамнавска, полојска и друмска. Брдска села су у горњем и средњем току Тамнаве и у подножју словачке косе; није их много, а има их која су појединим крајевима брдска, а осталим тамнавска. Куће ових села су у малама или џематима, где су џемати по висовима, пристањцима и улегнућима, а никад у долини потока или рекавица.
   Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Црниљево, Голочело, Галовић итд.
   Каменичке и Љутичке заједнице у Шешевици, у простору преко 130 хектара опет су шумске заједнице, али лошије вредности. Заједнице брдски хела: Степања, бајевца, Врховина и Кршне Главе су сеоски испусти, докле заједнице: Голочела, Козарица, Новака и Слатине су шумске целине само мањег обима.
   Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.
   Код тамнавских брдских села, који једним делом залазе у брдовите крајеве, а другим у равније, примећује се две врсте мала. Брдске мале су као и код правих брдских села, а друге су разбијеног типа, али не и растуреног и на више места су спојене. И оваква су села старовлашког типа, јер су окућнице, распореди и кућа и зграда истоветни. Оваква су села: Каменица, Голочело, Љутицце, Суботице, Бајевац, Радуша и др.
   Имена дата по пластичним особинама земљишта је, између осталих, и Голочело.
   Изоравања старих ватришта, огњишта и пепелишта по Букору, Јабучју, Скели, Трлићу, Тврдојевцу, Стублинама и Голочелу доказују да је ту било ранијег живота.
   У списку села ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села помињу се: Добрић (Трлић), Јабучје, Совљак, Стублине, Бреска, Грабовац, Врело, ТУЛАРИ, Бањани, Докмир, Радуша, Букор, Црниљево, Голочело, Каменица, Свилеува, Непричава, Палеж (Обреновац), Скела и Новаци.
   Међу рукописима Народне Библиотеке у Београду сачувани су војнички тефтери тамнавских буљубаша из 1807. године. Ови тефтери су списак ондашњих војника из горњих посаво-тамнавских села: Каменице, Голочела, Ћуковина, Галовића, Градојевића и Црниљева.
   Наставиће се…

   Одговори

8. 2. април 2013. у 22:00

   Милодан

   Порекло фамилија-презимена села Голочело:
   Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

   -Бошковићи, после 1827. године, Миличиница у Подгорини, Никољдан, дошли на купљено имање.
   -Вукашиновићи, друга половина 18. века, Дрлача у Азбуковици, Јовањдан, уљези у старе Гргуровиће.
   -Гргуровићи и Трифуновићи. Видети Трифуновићи и Гргуровићи.
   -Ђукићи, стара изумрла породица.
   -Игњатовићи*, прва половина 18. века, Стари Влах, Ђурђиц.
   *Игњатовићи или Богосављевићи су већа породица у Голочелу, пореклом од оне велике старовлашке породице, која се населила по свима избрдним селима ове области. Из ове породице је Рада Радосављевић, буљубаша из 1806. и 1807. године, а после капетан посавско-тамнавски. Биографију капетана Рада написао је М.Ђ. Милићевић и изнео у Споменику (римско) 33. Раде је био стално војник и буљубаша до 1813. године. Те несрећне године није прешао у Аустроугарску, већ се вратио кући и одметнуо у хајдуке. Хајдуковао је у друштву Раде Ковача из Баталага, оца Јована Ћириловића из Новака, и других угледних Тамнаваца тог доба. За устанак у Такову није знао, па се ни хајдучије није хтео одмах махнути. Кнез Милош знао га је познавао израније, па га је преко нарочитих људи довео себи и нагнао га, да се кући врати и остави хајдучије. Рада је послушао свога господара, предао оружје и одмах постао капетан у Посавотамнави. Био је капетан у Посавотамнави и после одласка Обреновића 1844. године, погинуо је као капетан, мада већ стар човек, од руке Стојана Цукића, вође Катинске Буне. Као капетан седео је или код куће или у Шапцу и на дан смрти десио се у Шапцу. Сахрањен је код црниљевске цркве, којој је за живота био велики ктитор, али су му незахвални потомци уништили споменик, који је у своје доба подигао његов, у сваком погледу, примерен и честит син Дамњан, који је, по причању старца Велимира Трифуновића, достојно представљао свога оца и ревносно чувао његову светлу успомену.
   -Јовићи, прва половина 18. века, Стари Влах, Аранђеловдан.
   -Ковачевићи, прва половина 18. века, Ковачи у Гацком, Ђурђевдан.
   -Кокоравци и Пантелићи. Видети Пантелићи и Кокоравци.
   -Матићи, стара изумрла породица.
   -Михаиловићи, друга половина 18. века, Плужац у Подгорини, Стевањдан.
   -Пантелићи и Кокоравци, друга половина 18. века, Гуњаци у Азбуковици, Митровдан.
   -Савићи, после 1827. године, Црниљево у Подгорини, Јовањдан.
   -Симићи, друга половина 18. века, Горња Љубовиђа у Азбуковици, Ђурђевдан.
   -Трифуновићи и Гргуровићи, прва половина 18. века, Црна Гора, Трифундан.
   -Урошевићи, после 1827. године, Бугарска, Ђурђиц, уљези у Игњатовиће.
   -Цветиновићи, друга половина 18. века, Доња Трешњица у Рађевини, Јовањдан, уљези у Ђукиће.

   Одговори

9. 4. април 2013. у 20:12

   Милодан

   Села општине Коцељева, Градојевић. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Градојевићи су влашићко село, са обе стране непресушног букорског и тамнавског потока Чапљевца и на левој обали Тамнаве, право брдско и шумско село, са кућама разређеним у породичне групе, које чине мање џематиће.
   Каменичке и Љутичке заједнице у Шешевици, у простору преко 130 хектара опет су шумске заједнице, али лошије вредности. Заједнице брдски хела: Степања, Бајевца, Врховина и Кршне Главе су сеоски испусти, докле заједнице: Голочела, Козарица, Новака и Слатине су шумске целине само мањег обима*.
   *Села: Свилеува, Црниљево, Градојевићи, Галовићи и Букор изделили су своје заједнице пре 30 година по малама, а свака мала опет је указала сваком свом члану подједак део.
   Имена села која опомињу на ранија насеља и људске творевине је, између осталих, и Градојевић.
   Прича се да је био манастир у Галовићима, на граници овог села са Градојевићима.
   Међу рукописима Народне Библиотеке у Београду сачувани су војнички тефтери тамнавских буљубаша из 1807. године. Ови тефтери су списак ондашњих војника из горњих посаво-тамнавских села: Каменице, Голочела, Ћуковина, Галовића, Градојевића и Црниљева.

   Порекло фамилија-презимена села Градојевић:
   Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

   -Бранковићи, после 1827. године, Лопатањ у Подгорини, Алимпијевдан, уљези у Ристивојевиће.
   -Вулетићи, друга половина 18. века, Вољевци у Рађевини, Ђуређевдан.
   -Јаковљевићи и Матићи. Видети Матићи и Јаковљевићи.
   -Лазићи, после 1827. године, Красава у Рађевини, Никољдан.
   -Марковићи*, прва половина 18. века, Стари Влах, Ђурђиц.
   *Марковићи, старија градојевићка породица, је од исте породице од које су и голочељански Игњатовићи.
   -Матићи и Јаковљевићи, прва половина 18. века, Босна, Јовањдан.
   -Мијаиловићи, друга половина 18. века, Лопатањ у Подгорини, Јовањдан.
   -Милошевићи, друга половина 18. века, Црнча у Азбуковици, Аранђеловдан.
   -Мићићи 1, прва половина 18. века, Осат, Лазаревдан.
   -Мићићи 2, друга половина 18. века, Брштица у Рађевини, Никољдан.
   -Поповићи*, друга половина 18. века, Пљевље, Никољдан.
   *Поповића велику и угледну задругу населио је некакав калуђер из манастира Каоне као своје сроднике и до скора су били свештеници из ове куће.
   -Ристивојевићи, друга половина 18. века, Тодисавац у Рађевини, Алимпијевдан.
   -Теодоровићи, друга половина 18. века, Горња Бадања у Јадру, Ђурђиц.

   Одговори

10. 6. април 2013. у 22:24

    Милодан

    Села општине Коцељева, Бресница. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Бресница је на десној страни Тамнаве, испод Коњског гроба и јужно од Коцељеве; брдовито, страновито село са кућама изнетим на плећа сеоских брда и разређеним у два повећа џемата: Ераковину и Пешиће, где је Ераковина при извору Раснице, а Пешићи при извору Бреснице.
    Друга валашићка коса почиње у шабачком Црниљеву на оном месту одакле Тамнава отпочиње тећи уместо северним, источним правцем. Друга коса је нижа од прве и разликује се доста од прве, мада су обе тачно југоисточног правца. Као што је код прве косе главни и најзнатнији вис Белег у Миличиници и изнад ваљевског Црниљева, тако је и овај други, Јаутина у Голој Глави најглавнији, јер колико је Белег удаљен од почетка Влашића, толико је и Јаутина од Црниљева. И коса и њене сувише кратке и северне и јужне косанице широкох су плећа, са јасно израженим кречњачким пољицима, јер целом дужином косе на више места испољени су секундарни кречњаци, испод којих су пешчари, конгломерати и филити. Кречњачка пољица: Оџино Поље између Миличинице и Голочела, Пресека на Шешевици, Јасикова Раван у Љутицама, Коњски Гроб на међи БРЕСНИЦЕ и Корен у Дружетићу, су пољица без видних остењака, и ртова са вртачама по средини, које су старијег и новијег порекла, широке, заднивене и обделане.
    Ако су ливаде удаљене од кућа, онда доста домова имају своје колибе. Колибе су једнодељне зграде, у којима према потреби ноћивају поједини задругари. Колибе су на крајевима ливада и пашњака, поред котарева у кошара и више зграда за склањање алата и других земљоделских справа него за становање. Око колибе се налазе обично и још неке зградице: кошић за кукуруз, амбарић за жито, кошара (примитивна штала, оп. Милодан) и обори. И сељаци брдских села ове области: Голе Главе, Дружетића и Бреснице, ако имају имања по удаљенијим селима, имају овакве исте колибе. Колибе су саграђене од истог материјала, од којега и лошије куће, а кошаре се граде од брвана, плетара или од кровине а покривају даском, црепом или кровином.
    Имена села, која би опомињала на шумско дрвеће је, између осталих, и Бресница.
    Римска Чаршија или Град у Дружетићу, на белој Орници, држи се да је био велики римски град са тргом, у коме су живели грађани и војска. По овој Орници и суседној БРЕСНИЦИ има римских гробова и саркофага, затим се копају цигле, камење, оружје и новац. До пре 40 година гробље се одржало, али га данас скоро и нема, јер је цео овај крај обрађен у зиратну земљу уколико га није обухватил појединачна шума.
    У Бресници, на Коњскомм Гробу, са кога је силазио стари пут у долину Тамнаве, и по коме се месту до најновијег доба једино улазило из западних и југо-западних области у ову област, има место Кулине, за које се прича да је на њему била римска караула са војничком посадом.
    Порушених цркава или црквина има у : БРЕСНИЦИ, Врелу, Јабучју, Каменици, Љубинићу, Новацима, бргулама, Радуши, Свилеуви, Радљеву, Совљаку, Стублинама, Такову, Туларима, Уровцима, Рватима и Чучугама.
    Други стари пут из јадранске долине пео се на Влашић и његовом косом спуштао се Коњском Гробу, одакле је развођем Раснице и Бреснице силазио у Суботицу и у Коцељеви прелазио Тамнаву на старом порушеном мосту, чије се зидине још распознају. Одатле је преко Свилеуве улазио у Баталаге и развођем Вукодражи и левих тамнавских притока спуштао се у Орашац, где се спајао са ваљевским путем и даље ишао.

    Порекло фамилија-презимена села Бресница:
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Васићи, после 1827. године, Суботица у околини, Јовањдан, уљез у Пешиће.
    -Ђаковићи*, друга половина 18. века, Нови Сад, Никољдан.
    *Ђаковићи из Бреснице, Суботице и Коцељеве су једна иста породица, досељена из околине Новог Сада, прво у Кожуар, па тек после у Бресницу и Суботицу. Ђаковићи држе да су од исте породице, од које је био стари митрополит Исаија Ђаковић.
    -Ераковићи*, друга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Јовањдан.
    *Ераковићи су са Ераковине на Његушима у Црној Гори, прво дошли у Кремна, па после у Оглађеновац. Њихови сродници су и Ераковићи у Пироману и Коцељеви.
    -Пешићи*, прва половина 18. века, Стари Влах, Јовањдан.
    *Предак Пешића звао се Баја Петровић-Пешић и по чему је се највеће брдо у селу зове Бајино Брдо.
    -Чавићи, стара изумрла породица.

    Одговори