Порекло презимена, варош Коцељева

19. април 2013.

коментара: 3

Варош Коцељева. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Напомена: Љуба Павловић у својој књизи третира Коцељеву као село док је то сада варош и општински центар, да не би дошло до забуне приликом читања овог текста (Милодан).

Коцељева је на обема обалама Тамнаве, у њеном средњем току, неравног, али не потпуно и брдског изгледа, са кућама распоређеним у џемате: Прњавор уз речицу Бресницу, Речане уз десну страну Тамнаве до Суботице, Кичер око Црквенца и старе црквине. Доњи Крај, источни део села до Зукава и Ливадаре са леве стране реке, до Свилеуве.

Физичке прилике у Тамнави

Земљишни облици:

Кад би се са Пресада, изнад Коццељеве, повукла права пруга право на исток Колубари, онда би њена најисточнија тачка била непричавски Чот изнад Колубаре, затим, кад би се опет са Пресада на северозапад повукла права пруга на драгињски и свилеушки вис Стубао, онда западни и јужни делови иза ових пруга чине прави брдски крај у области. Правих брдских села је у области 18, поред још 5, која својим горњим крајевима залазе у брдски крај. Брдска села углавном у горњим токовима река Тамнаве и Уба, и у словачкој коси.

Воде (Извори, Реке, Језера и Баре)

Извори:

Најбогатија села су с изворима на додирној зони тамнавских пескова и секундарних слојева и најјачи извори су у пругама које служе као међа песковима и брдском делу области. Извори овог дела су стални, богати водом и сваки понаособ гради по један стални поточић или речицу. Већина ових извора избија из кречњачких прслина и личе на врела, али их народ не зове тим именима, почем су слаби водом. Таква мала врела су: Црквена Чесма у Степању, Бајевац у Бајевцу, Црквенац у Докмиру, Црквенац у Коцељеви, Водице у Суботици, Змајевац у Каменици, Лисник у Голочелу и Турска Вода у Букору.

У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.

Мочила су јаки и чисти извори, дубљи од живобара, отичу чистом водом исте температуре као и суседни ваздух, не употребљавају се за пиће, али се употребљавају као мочила за лан и конопљу. Оваквих мочила има по Забрежју, Уровцима, Пироману, Бровићу, Лисом Пљу, Брезовици и др. Млакве су или барске или речне отоке са изворима са стране, отичу стално преко зиме, не мрзну се, већ се пуше, а како су у коритима река, оне их при поводњима кваре и премештају. Оваквих извора има у Лајковцу, Јабучју, Белом Пољу, Коцељеви, Совљаку, Новацима и др.

Насеља.

Положај села.

Друмска насеља нису самостална села него већи или мањи делови села, растурени или збијени поред главних обласних путева. Центри ових насеља су путниччке механе, шпколе или цркве. Куће су најновијих обласних насељеника, са малим окућницама или су куће, дућани, магазе, механе појединих трговаца, занатлија и сеоских чиновника, који се узгред баве и земљорадњом. Готово свако село има оваквих насеља, а најзнатнија су код: Скеле, Коцељеве, Каменице, Црниљева и Стублина.

Економске прилике:

Сеоске спахије од турске народности нису живеле по селима него по суседним градовима, као и спахије села горњих ваљевских области. Турци с Уба и Палежа (Обреновца) нису били спахије већ од трговачког и занатлијског рода, живели су измешани са Србима и бавили су се узгред и земљорадњом. Многи су имали по селима своје дућане, радње или ханове и уз њих и непокретна добра, на којима су насељавали сељаке српске народности. И у Коцељеви поред старе цркве, и у Доњем Црниљеву, где је данашње друмско насеље, и у Непричави испод Остреша, и у Брескви поред старе цркве, било је помешаних и српских и турских породица, које су биле на тим имањима. Турска имања после олобођења и регулисања аграрних односа прешла су у својину оних српских породица, које су биле на тим имањима

Сеоске заједнице:

Заједнице брдских села веће су и оне су испусти и шуме. Ове се заједнице дају под испашу и жировницу и приходи иду у општинску касу на исплату државног пореза и приреза на сва имања. Из ових заједница сеоска сиротиња има бесплатан огрев, а оскудни у имању добијају, по решењу сеоског и општинског збора и одобрењу надлежних државних власти, потребно земљиште на вечиту својину. Најлепше, највеће и најочуванинје заједнице ове врсте имају села: Гола Глава, Коцељева, Памбуковица, Каменица, Љутице и Дружетић. Гологлавске заједнице у Јаутини, дружетићке у Стражи и Вису, коцељевачке и памбуковичке, познате по општим именом Коцељевачка Шума, у простору преко 400 хектара, јесу најлепши шумски крајеви у области и оне дрве сва доња тамнавска села.

Сеоске заједнице брдских села дају се под испашу и нигде се заједнички не пасу; узимају их по закуп појединци или удружени појединци, где напасају или само своју стоку или пуштају и друге сељаке. Испаша ове врсте има у Коцељеви, Памбуковици, Голој Глави, Дружетићу, Каменици и Новацима.

Занимање становништва.

Тамнавцима је најглавније занимање земљорадња, а сва друга споредна. Поред земљорадње занимоју се још: воћарством, сточарством, виноградартвом, пчеларством, свиларством, риболовом, занатима, трговиномм, рабаџијањем, вађењем камена, жежењем ћумура и аргаштином.

Трговина је код сељака споредно занимање једног задругара или самог старешине задруге. Трговци сељаци занимају се куповином и продајом шљива, говеда, дрва, грађе и камена и њих је највише у Коцељеви, Црниљеву и Каменици. Трговци друге врсте су најскорији досељеници: држе дућане, магазе или механе у средини села, или поред пута и стварају друмска насеља.

Тип села.

Кад се са неке узвишеније тачке у средишту села или изван села посматра село, куће сеоске су поређане елиптично (Коцељева), кружно (Гола Глава), параболично (Ђуковине) и скоро кружно (Градојевићи). Пође ли се из мале у малу, види се одмах излазак новијих породица и спајање мала, као и утрпаност кућа на местима, где су биле првобитно мале.

Двор, кућа и друга зграде.

Куће имућнијег Тамнавца је читаво насеље с многим зградама, поређеним у круг или на дуж. Дом Јанка Ашковића из Бањана, једног међу најимућнијих Тамнаваца, уз главну кућу има још 15 других зграда, и ако нема задруге. Дом задруге Љубе Ковачевића из Коцељеве има више зграда.

Станови и колибе.

Тамнава није сточарска област, али опет нигде није запуштено и занемарено сточарство. Сваки Тамнавац, поред земљорадње, у било ком крају био, гаји по неку врсту стоке; говеда, коње, свиње, овце а они имућнији и све од овога.

Говедарство.

У горњим кладничким селима и око Коцељеве, сељаци држе велики број говеда. Оваква говеда чешће пута нису по избору, мада преовлађује колубарски сој (врста). Крупнија стока гоји се и сваке године изгони на обласне и суседне марвене тргове и продаје. Краве се музу по пашњацима и млеко доноси кући где се прерађује.

Имена села страног порекла.

Страна имена села или делова села, за које се позитивно сме тврдити да су латинског или романског порекла, јесу: Бањани, Бргуле (на два места), Букор, Коцељева, Шарбане, Балачка, Паланка (мала Голе Главе), Влашић, Цер, Ворбис (део скељанског атара), Балур, Бања (Бајевац) и Мисиште (Лисо Поље).

Имена која би опомињала на рударство: Мајдан (Дружетић), Сланац (Коцељева, као и име самог села), Слана Бара (Грабовац, Галовићи) и Сланобара (Стублине).

Старине.

Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насаљене или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка.

У Коцељеви и Свилеуви по једна сеоска мала носи опште име села, чиме се представља већа старина истих делова од осталих, а да је овако не би новији насељеници звали ове сеоске крајеве или Старо Село, или Стара Коцељева или Стара Свилеува.

Црквине.

Прича се да је био манастир у Галовићима, на граници овог села и Градојевића, затим, Скобаљу, посвећен Архистратигу Михаилу, у Малом Борку, посвећен пророку Јеремији и Коцељеви, чији се један део села и данас зове Прњавор.

Стари путеви.

Други стари пут из јадранске долине пео се на Влашић и његовом косом спуштао се Коњском Гробу, одакле је развођем Раснице и Бреснице силазио у Суботицу и у Коцељеви прелазио Тамнаву на старом порушеном мосту, чије се зидине још распознају. Одатле је преко Свилеуве улазио у Баталаге и развођем Вукодражи и левих тамнавских притока спуштао се у Орашац, где се спајао са ваљевским путем и даље ишао.

Постанак и старине данашњих села.

Село је у области географска целина. Слив потока, какве омање речице или горњи, средњи или доњи ток веће речице увек су за себе географска целина, а то је управо атар села.

Код повећих река, ако су бродне, села прелазе и на другу страну, али су тада уз какве мање притоке исте реке, којима се ушћа у главну реку на атару истог села.

Старост појединих села утврђује се и очуваним писменим доказима.Код оваквих села, као Каменице, Голочела, Коцељеве и Новака, увек је на једној страни, обично на десној, узвишенијој, главнији и старији део села, а новији и растуренији на левој, равнијој.

У списку села палешког и шабачког дистрикта из 1737. године, који је саставила Београдска Администрација тога доба, помиње се, између осталих, и Коцељева.

Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година, између осталих, спада и Коцељева.

Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и представника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голој Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Доњем Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.

 

Порекло фамилија-презимена места Коцељева

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Алимпићи, прва половина 18. века, Причевић у Подгорини, Никољдан.

-Антонићи, после 1827. године, Бресница у Тамнави, Јовањдан, купили имање и сишли.

-Бабићи*, стара породица, Пантелијевдан.

*Бабићи су стара коцељевачка породица растурена по свим џематима и под разним презименима, али преовлађује у Доњем Крају са презименом Бабић.

-Бабовић*, друга половина 18. века, Врачевић у Колубари, Никољдан.

*Бабовићи су дојучерашња свештеничка породица и досељени су као такви из Врачевића.

-Беловуковићи, после 1827. године, Б. Крајина, Јовањдан.

-Бирташевићи, друга половина 18. века, Рума, Ђурђиц.

-Васићи и Ђурђићи. Видети Ђурђићи и Васићи.

-Гошићи, после 1827. године, Лиценовић у Рађевини, Ђурђиц.

-Грчићи*, прва половина 18. века, Македонија, Аранђеловдан.

*Грчићи су пореклом од некаквог Грка свештеника, дугогодишња свештеничка породица овог места и неких суседних села.

-Даниловићи, после 1827. године, Мионица-округ ужички (?), Ђурђевдан.

-Драгићевићи, прва половина 18. века, Македонија, Стевањдан, предак био механџија.

-Ђаковићи*, после 1827. године, Бресница, Никољдан.

*Ђаковићи из Бреснице, Суботице и Коцељеве су једна иста породица, досељена из околине Новог Сада, прво у Кожуар, па тек после у Бресницу и Суботицу. Ђаковићи држе да су од исте породице, од које је био стари митрополит Исаија Ђаковић

-Ђукићи, друга половина 18. века, Осат, Ђурђевдан.

-Ђурђићи и Васићи, друга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Јовањдан.

-Ераковићи, после 1827. године, Бресница, Јовањдан.

-Ивановићи, после 1827. године, Драгиње у околини, Јовањдан.

-Јевросимовићи, после 1827. године, Дружетић у околини, Алимпијевдан.

-Јовановићи, друга половина 18. века, Зукве у околини, Св. Аврамије, од породица Аврамовић.

-Ковачевићи*, прва половина 18. века, Лијевно, Св. Аврамије.

*Ковачевићи су велика лијевањска породица, досељена прво у Мали Бошњак, па се после растурили по Коцељеви и свима суседним селима. Ковачевићи за себе мисле, да су увек били богати и да им је то записано у књизи судбине. И по свима селима, и данас, зна се да су богатством измакли од осталих својих суседа.

-Крсмановићи, друга половина 18. века, Дрлача у Азбуковици, Михољдан.

-Кулићи, после 1827. године, Црна Гора, Ђурђевдан.

-Лекићи (Васићи), прва половина 18. века, Прибој, Јовањдан.

-Лукићи и Пешићи. Видети Пешићи и Лукићи.

-Максимовићи, после 1827. године, Миличиница у Подгорини, Алимпијевдан, уљез у Курјачиће.

-Мандићи, после 1827. године, Заовине-Стари Влах, Ђурђевдан, занатлијска породица.

-Марковићи, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.

-Милиновићи, друга половина 18. века, Остружањ у Подгорини, Јовањдан.

-Миловановићи, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Никољдан.

-Мићићи, после 1827. године, Врбић у Рађевини, Ђурђевдан, трговачке и занатлијске породице.

-Недељковићи, стара породица, Алимпијевдан.

-Николићи, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Лучиндан, повећа и угледна задруга.

-Новаковићи, после 1827. године, Бањани (ваљевски), Ђурђевдан, занатлије.

-Павловићи, после 1827. године, Босна, Св. Стефан Дечански, занатлијска породица.

-Панићи, после 1827. године, Оглађеновац у Подгорини, Ђурђиц, доводци.

-Пауновићи 1, друга половина 18. века, Пауни у Колубари, Јовањдан.

-Пауновићи 2, после 1827. године, Радуша у околини, Јовањдан, велика трговачка породица и задруга, уљези у Пауновиће 1.

-Петровићи 1, друга половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Никољдан.

-Петровићи 2, после 1827. године, Пјешивци, Ђурђевдан, занатлијске породице.

-Пешићи и Лукићи, после 1827. године, Бресница у околини, Јовањдан.

-Подбарци, после 1827. године, Церова у Рађевини, Ђурђевдан.

-Поповићи, после 1827. године, Уб, Ђурђевдан, занатлијска породица.

-Ракићи, после 1827. години, Владимирци у Посавској Тамнави, Алимпијевдан.

-Ранковићи 1, друга половина 18. века, Жабари у Колубари, Јовањдан.

-Ранковићи 2, после 1827. године, Мали Бошњак, Јовањдан.

-Тимотићи, после 1827. године, Оглађеновац у Подгорини, Алимпијевдан, занатлијска породица.

-Тупајићи, после 1827. године, Босна, Никољдан, занатлијска породица.

-Чвргићи, после 1827. године, Стари Влах, Св. Јоаким и Ана, занатлијска породица.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Антропогеографија ваљевске Тамнаве”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. borivoje milutinovic

    porodica milutinovic postoji ukoceljevi donji kraj ponajranijem papiru koji posedujem ekonomski popis iz1833 god.a pretpostavljam da je tu i50 tak god. ranije sto znaci da je tu u donjem kraju pre nego sto je nastala sama varosica.podaci ljub.pavlovica nisu potpuni iz razloga sto je prikupljao podatke pricajuci sa pojedincima itako belezio porodice. moja slava je pantelindan 9 . avgust i istu slavu slave por. babic,gigic i milutinovic. po mom saznanju i istrazivanju najstarije porodice u donjem kraju su babici mijatovici milutinovici a samim tim i u koceljevi sa jos nekim porodicama kao sto su tadici i dr. inace donji kraj nikad nije bio selo nego je sa crkvinama cinio donji i gornji kraj i koristili smo staru crkvu dok nije izgorela a prema mojim saznanjima i namerno zapalila da bise prodao plac gde je sadasnja crkva a postoji dokument o sastanku svih domacina da daju pare za izgradnju nove crkve i placa.ne znzm zasto neko dobro ne prouci sva dokumenta koja postoje a ne da stalno favorizuje pojedine porodice kao i njihove zasluge jer su se na kriminalan nacin bogatile laznim optuzbama iucenama udosluhu sa tadasnjimsudstvom i laznim svedocima.imam jos mnogo toga da dodam ali bih voleo da me neko demantuje. molim da me neko kontaktira radi zdravije diskusije ali sa pisanim argumentima a ne rekla kazala.

  2. vojislav ananić

    Коцељева

    Име насеља

    Подручје коцељевачког краја било је подложно сталним променама. Од најранијих времена до данас ово подручје назива се Тамнава, јер река Тамнава својим средњим током протиче кроз овај крај. Име Тамнава је старо и помиње се још у писмима краља Жигмунда 1426. године као жупа у Мачви која захвата углавном “регио флуwио Тамнава”. Реч Тамнава према речима Ранке Куић је келтског порекла, а њено значење је: Река грозничаве (бесне) богиње Анаве или река богиње Ане са брежуљака. У XVIII веку, у доба аусртијске окупације Београдског Пашалука, већи део ове области био је саставни део палешког округа са центром у Палежу, данашњем Обреновцу, а мањи, западни део, шабачког дистрикта са средиштем у Шапцу. После Свиштовског мира, Тамнава је била подељена на источни и западни део, који су се звали истим именима и имали кнежеве наше народности. Шабачка Тамнава и тада је била у међама Посаво-тамнавског среза.
    Насеље Коцељева је друмског карактера, настало поред пута Шабац-Ваљево, тако што се ипак формирао центар насеља(механе, занатске радионице, црква, школа и др.).У табеларном прегледу насеља и становништва турске управе из 1604, Суботица се помиње са пет кућа, а насеље Коцељева се уопште не помиње као такво већ као “Горња и Доња Спасојевица”. Под називом Коцељева, насеље се први пут помиње у спису палешког и шабачког дистрикта који је 1737. године саставила Београдска администрација, без даљих података. Само име Коцељева је добило по биљци “коцеља”(кисељак), које у овим крајевима има у изобиљу. Мада постоје и мишљења да је Коцељева добила назив по имању Кнеза Коцеља, као Коцељево имање.
    Постанак и историјски развој
    Историјски развој насеља Коцељева тешко је посматрати изоловано и издвајати од осталих насеља Коцељевачког краја. Погодан географски положај овог подручја утицао је да оно буде насељено од праисторијског времена, прецизније, од времена старијег неолита (старчевачка култура), па у континуитету до римског освајања ових крајева(антички период). Од И до IV века нове ере Тамнава је била у склопу Римске империје, припадајући административној јединици-провинцији Панонија, чије је седиште било у Сирмиуму(данашња Сремска Митровица). Основни тип насеља биле су тзв. виле рустике, сличне данашњем мајуру или салашу, које су констатоване у селу Свилеуви, Доњем Црниљеву, Дружетићу. Преко територије овог краја ишао је и важан пут који је повезивао долину Саве са речним долинама Колубаре и Јадра. Поред путева била су мања утврђења-стражаре. Једна таква стражара откривена је на Белим ораницама у селу Дружетић крај Коцељеве. Из тог периода потичу налази римских остава у Свилеуви и Доњем Црниљеву. У Свилеуви је откривено око 21.000 римских новчића, а у Доњем Црниљеву око 3.000 комада.
    У селу Голочело, у пределу Цветковца налзе се остаци праисторијске керамике,кременог и каменог алата. Насеље припада неолитском добу. Локалитет “Кулача” налази се у селу Градојевић, величине кружног узвишења од 50 м, а висине 2 м. Око узвишења је шанац дужине 2 м. И овај локалитет, временски припада насељу на прелазу из неолита у метално доба као и локалитети “Ободњак” и “Вис” у селу Дружетић.
    За локалитет “Мрамор”, Љуба Павловић забележио је причу да је у селу Љутицама била кула Љутице Богдана. Околину мештани називају Виноградима Љутице Богдана.
    У средњем веку, на овој територији у доба постојања Мачванске бановине и у време деспотовине, помињу се жупе, посебно жупа Тамнава, која је у првој половини XВ века укључена у новоосновану Шабачку нахију. Према првом турском попису 1528. године Шабачка нахија је била подељена на три кнежевине.Кнежевина кнеза Драгића, сина Вукосава, из села Предворице имала је 38 села са 13 примућура. Насеља у долини Тамнаве била су:Свилеуха(Свилеува), Голочел(Голочело), Градојевић, Бресница, Љутице и Спасојевица Горња(Коцељева). Период робовања под Турцима био је прекидан аустро- турским ратовима 1683-1699, ратом 1716-1739 и 1787-1791 година.
    У Тамнави која је 1718. године припадала Шабачком дистрикту, пописана су села: Коцељева(9 кућа), Црниљево(9 кућа), Каменица(9 кућа), Градојевић(10 кућа), Галовић(2 куће) и Љутице(9 кућа).
    Почетком XВИИИ века, Тамнава је играла изузетну улогу на подручју северозападног дела Србије. Плодне равнице тамнавских и посавских села привлачиле су пажњу турских ага и бегова, а нарочити велики стратегијски значај за турског освајача имала је комуникација Шабац-Ваљево, што је довело до многих сукоба између Срба и Турака.
    У стварању услова за дизање Првог српског устанка и његов каснији ток, велики значај имао је поп Лука Лазаревић (1774-1852), најпознатија личност овог краја из тог периода. Рођен у Свилеуви, селу удаљеном 9 км од Коцељеве, међу првима се придружио устанку 1804. године. Поп Лука Лазаревић нарочито се истакао у боју на Свилеуви када се са својом војском утврдио на Гомилици и допринео једној од првих победа над турском војском, односно омогућио да устаници ослободе Ваљево, а у јуну исте године постављен је заједно са протом Матејом Ненадовићем за команданта секора на Дрини.За време Другог српског устанка Коцељева је била у склопу Шабачке нахије. Априла 1816. године за нахијског кнеза постављен је Милошев брат, Јеврем Обреновић, чији је конак био у Коцељеви.
    Деведесетих година XIX века, у време када се у Коцељеви налазио Јанко Веселиновић, она почиње да прима обележја варошице. Имала је школу, цркву, општину, три кафане, три трговине са разноврсном робом, две опанчарске и две ковачке радње. Јанко Веселиновић је био учитељ у Свилеуви и Коцељеви. Марта 1889. године изабран је за председника општине и на тој дужности остао до септембра 1890. године. Људи овог краја оставили су снажан утисак на књижевника Јанка Веселиновића, па их је трајно забележио у својим најпознатијим приповеткама.
    У време Првог светског рата, народ Коцељеве делио је судбину осталих делова Србије. Велике битке(Церска и Колубарска) вођене су у непосредној близини ове територије, а у њима су бројно учествовали и становници Тамнаве. Из села Драгиња, Степа Степановић-командант Друге армије, руководио је Церском битком.
    На брду Жућак, изнад Коцељеве вођена је битка између наших и непријатељских снага, а налазећи се близу фронта, становници околних места вукли су топове на Цер и довлачили рањенике у Драгиње и Коцељеву. У периоду између Првог и Другог светског рата Коцељева се још више развијала, а њен живот постајао интезивнији и разноврснији.Коцељева је 1924. године добила статус варошице.
    Извор: Интернет