Врховине и околна села (Лика) Reviewed by Momizat on . Врховине, Горње Врховине, Горњи Бабин Поток, Доњи Бабин Поток, Залужница, Рудопоље, Турјански   Врховине, Горње Врховине, Горњи Бабин Поток, Доњи Бабин Поток, Залужница, Рудопоље, Турјански   Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Врховине и околна села (Лика)

Врховине и околна села (Лика)

Врховине, Горње Врховине, Горњи Бабин Поток, Доњи Бабин Поток, Залужница, Рудопоље, Турјански

 


Коментари (1)

  • Војислав Ананић

    ИЗ ХЕРЦЕГОВЕ ЗЕМЉЕ У ЛИКУ И КРАЈИНЕ

    Српско становништво Травуније, Захумља и Загорја насељавало је сјеверну Далмацију још од краја XIII вијека, а почетком XIV вијека 1305. и 1338. године извршена су још два значајнија исељавања из ових области y Скрадин, Брибир, Клис, Островицу и још нека мјеста.
    Непосредно пред пад Херцегове земље Херцеговине или Војводства светог Саве помјерале су се у другој половини XV вијека пред турском опасношћу колоне српских племена и породица са простора Старе Херцеговине и упутиле преко западне Херцеговине уз Подинарје ка Лики и Крајинама западне Босне и Хрватске. Селила је српска Херцеговина на западне просторе да би ускоро постала нова брана исламизму између Хрватске и српских земаља које су Турци освојили у времену од 1371. до 1482. године. У сеобама које су извршене у овом интервалу, а неке и касније, покренуо се српски херцеговачки народ у условима општег метежа на Балкану и у страху од Турака и зауставио на пустим просторима хрватских пограничних крајева у којима је организовао војничку и етничку брану Турцима и њиховом даљем напредовању ка Лики, Книнској Крајини, Банији, Кордуну и славонско – панонским просторима.
    У сеобама и миграционим кретањима из Херцеговине у Хрватску од XIV до друге половине ХХ вијека иселио се велики број српских породица. Поред првих српских сеоба извршених у доба владавине краљева Драгутина и Милутина односно Стевана Дечанског и оних у доба турске и аустроугарске окупације у Хрватској се послије првог и другог свјетског рата нашло доста породица које су биле или насељене или везане за државну службу. Велики број породица православне вјере нашао се у државној служби и у институцијама система социјалистичке Југославије: у војсци, милицији, морнарици. државној безбиједности, у фабрикама, предузећима, представништвима, сервисима и другим службама, на имањима у државном сектору, на жељезници, y поморству и авијацији, у туристичким и угоститељским предузећима и објектима и у другим видовима друштвених, културних, политичких и јавних дјелатности; у дипломатији и царинским службама, на раду у друштвеним организацијама и другим облицима свакодневног живота и рада.
    До грађанског рата 1991 – 1995. године у Хрватској су живјеле и ове породице старином из Херцеговине:

    У Карловцу:
    Алексић, Андријашевић, Бабић, Бахорић, Батало, Бијелић, Богдановић, Богуновић, Боројевић, Брајковић, Бранковић, Братић, Буквић, Бутковић. Драгишић, Драгобратовић, Драшковић, Дучић, Ђурђевић, Гојковић, Гргуревић, Грубишић, Хрстић, Илић, Ивковић, Јакшић, Југовић, Капор, Клобучар, Костић, Ковач, Љубишић, Љубојевић, Малешевић, Мандић, Милетић, Мрђеновић, Мркоњић, Мухар, Ненадић, Новаковић, Обрадовић, Остојић, Петковић, Плавшић, Покрајац, Познан, Познановић, Предојевић, Радановић, Раденовић, Радичевић, Радиновић, Радишић, Радивојевић, Ратковић, Санковић, Сенић, Станковић, Шантић, Угарковић, Утјешиновић, Васиљевић, Тодоровић, Томашевић, Видаковић, Вигњевић, Владисављевић, Влатковић, Вукотић и још неке које су примиле католичанство.

    У Госпићу:
    Бан, Башић, Батинић, Бижић, Богдановић, Божић, Брајковић, Бутковић, Дејановић, Дмитровић, Глушац, Грубишић, Клобучар, Клсут, Ковачић, Крмпотић, Лисац, Љубојевић, Мандић, Марковић, Милетић, Милеуснић, Милојевић, Милошевић, Николић, Никшић, Обрадовић, Одановић, Пађен, Павловић, Петковић, Покрајац, Поповић, Продановић, Пророковић, Радошевић, Радовић, Рађеновић, Ратковић, Рибар, Станковић, Старчевић, Тодоровић, Угарци, Војновић, Влаисављевић, Жарковић и неке које су прешле на католичанство.

    У Осијеку:
    Алексић, Андрић, Бабић, Башић, Батинић, Батковић, Богојевић, Богуновић, Богдановић, Брајковић, Братић, Будисављевић, Буквић, Булат, Бутковић, Дејановић, Дмитровић, Драгишић, Драшковић, Дубравац, Дулић, Глумац, Глушац, Гојковић, Гргур, Грубишић, Гудељ, Хрс, Илић, Јакшић, Југовић, Јунаковић, Капор, Костић, Ковач, Ковачевић, Ковачић, Кукић, Љубишић, Љубојевић, Лончаревић, Лончарић, Маленице, Малешевић, Матковић, Михић, Милановић, Милетић, Милић, Милојевић, Милошевић, Миоковић, Мирић, Мрђеновић, Мркоњић, Ненадић, Николић, Никшић, Новаковић, Обрадовић, Остојић, Покрајац, Продановић, Радановић, Радашиновић, Радичевић, Радишић, Радивојевић, Радмиловић, Радонић, Радоњић, Радошевић, Радовић, Раденовић, Рајачић, Рајковић, Ратковић, Рибар (Рибарић), Станковић, Старчевић, Страхинић, Шакота, Терзић, Тодоровић, Васиљевић, Видаковић, Вигњевић, Вишевић, Владисављевић, Влатковић, Вукановић, Вукотић, Вуковић, Зарић, Зорић, Зубац, Жарковић, Жупановић и неке које су примиле католицизам.

    У Бјеловару:
    Богуновић, Божић, Башић, Бан, Бабић, Баста (Бастаси код Фоче), Богдановић, Богојевић, Брајковић, Братановић, Бутковић, Црногорац, Добријевић, Драгишић, Драгојевић, Дубравац, Драженовић, Дробњак, Ђурђевић, Горановић, Грубачевић, Ивановић, Ивковић, Кукић, Лазаревић, Лончаревић, Лончарић, Љубовић, Манојловић, Михајловић, Милиновић, Милић, Милошевић, Мирковић, Николић, Никшић, Нинковић, Обрачевић, Обрадовић, Орловић, Остојић, Павловић, Петковић. Поповић, Предојевић, Продановић, Радаковић, Радановић, Радичевић, Радић. Радмиловић, Радошевић, Радовановић, Ратковић, Рибарић, Санковић, Соколовић, Станковић, Шеган, Васиљевић, Видаковић, Видовић, Вигњевић, Враговић, Вратковић и Вуковић.

    У Загребу:
    Адамовић, Клобучар, Андријашевић, Аранђеловић, Бабић, Бахорић, Балабан, Бан, Банић, Бањанин. Башић, Батинић, Берковић, Бијелић, Бишчевић, Благај, Богдановић, Богишић, Богојевић, Боројевић, Божић, Браниловић, Бранковић, Братановић, Братић, Братковић, Брлић, Буквић, Бутковић, Даничић, Даниловић, Дејановић, Деретић, Добрићевић, Добријевић, Добриловић, Добројевић, Драгишић, Драшковић, Дробњак, Дубљевић, Дубравац, Дулић, Грабовица, Грубач, Гргуревић, Грубачевић, Групковић, Гудељевић, Хрс, Иванишевић, Ивановић. Ивковић, Југовић, Каменар, Каменаревић, Капор, Клобучар, Косијер, Костић, Ковач, Ковачевић, Ковачић, Кресојевић, Кукавица, Кукић, Лађевић, Лазарић, Лончарић, Лончаревић, Љубибратић, Маленица, Малешевић, Манојловић, Матковић, Михајловић, Михаљевић, Милановић, Милић, Милојевић, Милошевић, Миловановић, Миловић, Мирић, Мирковић, Мрђеновић, Мркоњић, Мрковић, Надинић, Ненадић, Николић, Нинковић, Новаковић, Његомир, Обреновић, Одановац, Остојић, Пађен, Павловић, Петковић, Пишчевић, Покрајац, Покрајчић, Познановић, Прерадовић, Продановић, Прстојевић, Радаковић, Радановић, Радатовић, Радашиновић, Раденовић, Радићевић, Рацић, Радиловић, Радинковић, Радановић, Радишевић, Радишић, Радивојевић, Радмиловић, Рајачић, Рајковић, Раковац, Ратковић, Рибар, Рибарић, Санковић, Сенић, Сладојевић, Станковић, Шиљеговић, Шурић, Угриновић, Видаковић, Видовић, Вигњевић, Вишић, Вишњић, Витић, Витковић, Влаховић, Влатковић, Војиновић, Бојковић, Вучинић, Вучковић, Вуковић, Вукшић, Вуловић, Земљић, Златарић, Зорић, Жарковић и Жупановић.

    У Задру:
    Алексић, Андрић, Бабић, Башић. Батковић, Берковић, Бијелић, Богдановић, Богуновић, Боројевић, Брајковић, Буквић, Бутковић, Драшковић, Ђурђевић, Гргуревић, Гудељ, Илић, Иванишевић, Ивковић, Јакшић, Југовић, Јунаковић, Клобучар, Кнежевић, Ковач, Ковачевић, Ковачић, Крмпотић, Лисица, Лончар. Лончаревић, Љубојевић, Маленица, Малешевић, Марковић, Матковић, Милетић, Милић, Милошевић, Миоковић, Ненадић, Николић, Новаковић, Обрадовић, Петковић, Радановић, Радишић, Радмиловић, Радошевић, Радовић, Ратковић, Санковић, Шантић, Томић, Видаковић, Влаховић, Влатковић, Бојковић, Вуковић, Жарковић и друге које су примиле католицизам.

    У Книну:
    Арежина, Бабић, Батинић, Богуновић, Бутковић, Добријевић, Дмитровић, Драгишић, Ђурђевић, Гргуревић, Грубач, Илић, Ивковић, Јакшић, Ковачевић, Лончар, Матковић, Милановић, Милетић, Милић. Милошевић, Миоковић, Мирић, Мириловић, Николић, Новаковић, Остојић. Петковић, Плавшић, Покрајац, Поповић, Продановић, Радиновић, Санковић, Станковић, Старчевић, Томић, Видаковић, Вукотић, Вуковић, Жарковић и још неке.

    Из овога је јасно да су старохерцеговачке породице населиле доста пространо земљиште на подручју ових градова као и у сеоским насељима јужно од загребачког животног простора: на Кордуну, Банији. Лики, Далмацији, као и у Славонији. Како у градским насељима тако и у сеоским сесилннм стаништима Срби су заузимали значајан простор на коме су боравили вијековима све до грађанског рата 1991–1995. године када су протјерани са својих старих огњишта.

    Ако се упореде Дечанске хрисовуље, неке српске повеље и даровнице, дубровачки историјски извори и други извори српске провенијенције са етничким популацијским стањем авнојске Југославије у СР Хрватској онда је закључак јасан да се ради о истим породицама које су се стицајем друштвених околности нашле на разним просторима у дато вријеме и да су у огромној већини сачувале своју православну вјеру и породично име с незнатним одступањима и модификацијама условљеним новим приликама у срединама у којима су се настаниле. У највише случајева ради се о племићким породицама које су своје племићко звање стекле још у православним српским земљама на просторима Рашке, Зете, Травуније, Хумске земље, Неретвљанске и Загорја. Један мањи број породица примио је католичанство под различитим околностима, али су и такве породице, углавном, сачувале своја породична имена и до нашег времена. Сама топономастика сјевернодалматинског, личког, банијског, кордунашког, книнског и славонског простора, а понекад и ван тих оквира, говори о истом поријеклу с оним у Старој Херцеговини. Велики број сеоских насеља, а у неким случајевима и мањих градских средина, добили су имена по породицама које су засновале села, а да се о оронимима и другим топономастичким називима и не говори.
    Када је ријеч о овим старосрпским породицама потреба налаже да се истакне и њихов етнички значај ван старих српских насеља и земаља. Једно потпуније разматрање овог проблема дало би резултате од посебног научног интереса за проучавање етнолошког, културног, вјерског и општег етничког утицаја српског народа у Босни и Хрватској насељеним српским становништвом.
    Средњовјековне старохерцеговачке српске породице чиниле су знатан дио становништва у сјеверозападној Босни односно Босанској крајини, особито у већим урбаним насељима, а има их и у сеоским срединама. Скоро у свим градовима мање или више било је до грађанског рата 1991 – 1995. године српских породица из некадашњег Војводства светог Саве:

    У Бањој Луци:
    Андрић, Арежина, Бабић, Баковић, Балабан, Бан, Баста, Башић, Батинић, Батковић, Берковић, Богдановић, Богојевић, Боројевић, Божић, Бранковић, Братић, Црноглавац, Даничић, Даниловић, Дедић, Деретић, Дивчић, Добријевић, Добројевић, Драгишић, Драгојевић, Драговић, Дружић, Дубравац, Дулић, Ђурђевић, Гојковић, Гргуревић, Гудељ, Гушић, Гузина, Хрстић, Илић, Иванишевић, Иванковић, Ивановић, Ивковић, Јакшић, Јакуповић, Јанковић, Јокановић, Јовановић, Југовић, Капор, Кнежевић, Кобилић, Комљеновић, Корјенић, Костић, Ковач, Ковачевић, Ковачић, Кресојевић, Крмпотић, Кукавица, Кукић, Кутић, Лисица, Лончар, Лончаревић, Љубишић, Љубојевић, Малешевић, Марић, Марковић, Матковић, Медојевић, Михајловић, Михаљевић, Милановић, Милетић, Милојевић, Милошевић, Миловановић, Миловић, Милутиновић, Миљевић, Мирић, Мирковић, Мрђеновић, Ненадић, Николић, Никшић, Нинчић, Нинковић, Новаковић, Обрадовић, Остојић, Павловић, Петковић, Покрајац, Поповић. Предојевић, Прстојевић, Рачић, Радаковић, Радановић, Радинковић, Радишић, Радмиловић, Радоњић, Радошевић, Радовић, Радуловић, Рајачић, Рајић, Рајковић, Ратковић, Регоје, Регојевић, Санковић, Сенић, Сладојевић, Станишић, Станковић, Старчевић, Шантић, Шиљеговић, Тадић, Тешановић, Тодоровић, Томашевић, Томић, Васиљевић, Видаковић, Вигњевић, Вилић, Вишић, Вишњић, Влаховић, Војиновић, Бојковић, Вученовић. Вучић, Вучковић, Вукановић, Вукотић, Вуловић, Златанић, Зубац и Жарковић.

    У Босанској Градишки:
    Алексић, Арежина, Бабић, Бановић, Богдановић, Богуновић, Боројевић, Боснић, Божић, Даниловић, Добриловић, Драгојевић, Ђурђевић, Галешић, Гојковић, Ивановић, Јовановић, Кнежевић, Ковач, Ковачевић, Ковачић, Кукавица, Лисица, Лончаревић, Љубојевић, Малешевић, Марковић, Матковић, Милетић, Милошевић, Миловановић, Мирић, Мркоњић, Николић, Нинковић, Новаковић, Обрадовић, Павловић, Петровић, Поповић, Предојевић, Рачић, Радаковић, Радишић, Радић, Радоњић, Шантић, Васиљевић, Видовић, Бојковић и Вуковић.

    И у другим урбаним насељима у Босанској крајини налазиле су се до рата 1991 – 1995. године старохерцеговачке породице из „Херцегове земље“: Босанском Александровцу, Босанском Кобашу, Бронзаном Мајдану, Челинцу, Котор Вароши, Лакташима, Новој Тополи, Прњавору, Скендер Вакуфу, Србцу, Врбањи, Залужанима, Бихаћу, Босанској Крупи, Босанском Петровцу, Босанском Грахову, Цазину, Дрвару, Великој Кладуши, Јајцу, Бугојну, Доњем Вакуфу, Купресу, Мркоњић Граду, Шипову, Приједору, Босанској Дубици, Босанском Новом, Кључу, Санском Мосту, као и у другим мјестима.

    У источно – босанским градовима и урбаним срединама (јер је сеоска подручја теже провјерити) слична је ситуација. Тако се у Tyзли помињу ове старохерцеговачке породице:Алексић, Андрић, Андријашевић, Арежина, Бабић, Башић, Богдановић, Богуновић, Божиновић, Братић, Бутковић, Црноглавац, Даниловић, Дедић, Добријевић, Ђурђевић, Галешић, Гојковић, Гузина, Илић, Иванчић, Ивановић, Ивковић, Јакшић, Јовановић, Југовић, Капор, Костић, Ковачевић, Кукавица, Лончар, Лончаревић, Љубојевић, Матковић, Медојевић, Михајловић, Михаљевић, Милановић, Милетић, Милић, Милојевић, Милошевић, Миловановић, Миловић, Милутиновић, Мирковић, Миоковић, Мркоњић, Николић, Нинковић, Новаковић, Обрадовић, Обреновић, Остојић, Павловић, Петковић, Поповић, Предојевић, Радановић, Радичевић, Радић, Радојевић, Радоњић, Радовић, Рађеновић, Раковац, Станковић, Шакотић, Васиљевић, Вишњић, Витковић, Витомировић, Видаковић, Видовић, Влатковић, Вучинић, Вучковић, Вукотић, Вуковић и Жарковић.

    Осим у Тузли има и у другим источно – босанским градовима српских породица из „Херцегове земље“. Налазиле су се до 1991. године у: Бановићима, Братунцу, Милићима, Лукавцу, Грачаници, Сребреници, Сребренику, Власеници, Зворнику, Живиницама, Брчком, Бијељини и у свим средњобосанским градовима.

    Процес српских сеоба и колонизација властеле почели су од експанзивних војних активности великог жупана Стефана Немање започетих половином Xll вијека у циљу „обнављања дедине“ и сакупљања земаља „отачаства свога“ па све до завршних акција цара Душана на југу Балкана. Тако су у то вријеме измјештене многе старохерцеговачке породице из Травуније, Хумске земље и Загорја, које су се нашле на просторима „нових земаља“ да би се послије Маричке битке 1371. године и посебно након Косова 1389. године поново вратиле на ранија станишта старих области у залеђу Јадрана, док су оне на западним просторима остале све до рата 1991 – 1995. године.

    Када су Турци запријетили и Војводству светог Саве југоисточне српске породице Душановог царства повукле су се на стара огњишта у Херцеговини или су кренуле низ Хумнину преко западне Херцеговине и уз Подинарје ка сјеверозападу све до љубљанске котлине — гдје ће остати вијековима уклијештени „на љутој Крајини“ између ислама и католицизма. Отуда ове породице најраније биљеже дубровачки извори, старосрпске хрисовуље с краја XIII и у другој половини XIV вијека и други историјски извори о Србима.

    Дијалектолошке карактеристике српског говорног језика познате под источнохерцеговачким говорним језиком јасно омеђују српски простор од Дубровника до Краљева и од Лознице и ријеке Саве до Книна, Вргинмоста, Бјеловара и Осијека, изузев западне Херцеговине и подручја Славонског Брода и Винковаца, као и мањих оаза у Босни с другачијим карактеристикама говорног језика. На овим просторима у каснијим временима од XIV до ХХ вијека под различитим условима и миграционим процесима нашао се велики број српског становништва које је ту остало до рата 1991 – 1995. године, када је кренуло y егзодус ка Србији и Републици Српској, протјерано са својих огњишта.

    Скарић је истражујући миграционе процесе Срба из Старе Херцеговине нашао доста породица из некадашње Травуније с Драчевицом и Конавлима и Хумске земље у Жумберку и околини (Владислав Скарић, изабрана дјела, Сарајево 1985, 73).
    Скарић наводи имена насеља која се идентификују са старохерцеговачким селима из Травуније, Хумске земље и Боке у садашњој Црној Гори. Таква насеља су: Бадовинци, Балабани, Дучићи, Кокот, Кордићи, Пилатовци, Шимраци и још нека, а на том простору се јављају и породице: Бадовинац, Балабан, Бастас, Голеш, Данчуловић, Дучић, Кокот, Кордић. Маршић, Пилатовац, Секулић, Стијић, Тарас, Шимрак, Шобатовић, Богдашић, Вигњевић, Врањеш (Врањешевић), Врс, Вукнић, Вуксановић, Грубач (Грубачевић, Грубачић), Ђурашевић, Ђурмановић, Жеравичић, Клисурић, Кошљанин, Којчин, Лалатовић, Микулић, Оливеровић, Полоја, Прелућанин, Романовић, Селаковић, Сиверовић, Скоројевић, Струјић, Тудор, Херак и Предојевић.

    У једном извјештају – пише Скарић – који датира из 1551. године каже се да су Турци довели много хиљада Влаха „из дубине унутрашњости своје државе“ и населили их на својој граници према Хрватској. Попис садржи 315 ускочких имена уз која су наведена и села одакле су дошли ускоци. Таквих села у Жумберку и Маридолу има око 70 од којих су лако препознатљива села из Војводства св. Саве.
    Овдје наводим оне породице које се налазе и у дубровачким архивским изворима и за које се зна да су из Хумске земље и сусједних српских области:
    ВИГЊЕВИЋ су добили породично име по Вигњу Плишчићу са Зборне гомиле на Гацконском пољу. У дубровачким изворима помиње се Вукац Вигњевић 1436. године. Родоначелник Вигњевића је Вигањ Плишчић син Вукосава Плишчића „кнеза свих Влаха у држави краља Рашке и Босне“. Споменик Вигња Плишчића измјештен је са Зборне 1961. Земаљским музејом Сарајеву. Вигњевићи су одселили из Гацка у некој од сеоба у XV или у XVI вијеку.
    БОГДАШИЋ су из Богдашића код Билеће, а даљом старином из бокешких Богдашића гдје се помињу у првој половини XV вијека. Како Богдашића више нема у билећким Богдашићима мислим да су из њих иселили у XVI вијеку, како каже и Скарић.
    ВРАЊЕШ (Вранеш) су из Попова код Требиња. Најпознатија личност породице је Херак Вранеш (Врањеш) који се помиње у дубровачким архивским изворима 1470. године као властелин који је држао Требиње и Попово као посебну територијалну јединицу на граници „турске Херцеговине“ према Хрватској, Далмацији и осталом “спољном свијету“.
    ГРУБАЧ су из Драчевице у Боки. Родоначелник породице је Грубач Пулковић. Грубачи се помињу 1333. године као властела у Драчевици. У Конавлима се јавља осамдесетих година XIV вијека жупан Грубач кога је краљ Твртко l поставио за господара у Конавлима и Драчевици са сједиштем у Новом. Од ових Грубача су и требињски Грубачи.
    БАЛАБАН су из Балабана у Невесињу. Село је добило име по овој средњовјековној породици, али у њему више не живе Балабани већ већ друге породице. Балабани су се иселили у некој од средњовјековних сеоба и настанили се у Жумберак.
    ШОБАТОВИЋ су из Рудина код Билеће. Село Шобадине лоцирано је испод планине Видуше у Билећи. Мислим да су жумберачки Шобатовићи из Шобадина, села које је по њима добило име.
    ШИШМАНОВИЋ су највјероватније између Гацка и Пиве, гдје се налази локалитет Шишман?
    Ових неколико података о породицама које помиње Скарић, ближе одређују њихова ранија станишта. О другим породицама које је навео Скарић говори се у појединим поглављима ове књиге и зато их овдје не наводим.

    Извор: ПРОФ. НОВАК МАНДИЋ CTУДO, СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ ВОЈВОДСТВА СВЕТОГ САВЕ (стр. 400 – 408), Гацко 2000.

    СBA ПРАВА ЗАДРЖАВА АУТОР

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top