На данашњи дан: Пробој логораша из Јасеновца

22. априла 2012.

коментара: 3

 22. априла 1945.

Око 1.200 преживелих заточеника у злогласном усташком логору Јасеновац покушало је да се, у очајничком јуришу на стражаре, докопа слободе, али је у томе успело само њих 107. У Јасеновцу, тој највећој “фабрици смрти” на Балкану за време Другог светског рата, усташе су побиле најмање 700.000 Срба, Јевреја и Рома. Логор је радио од лета 1941. до 30. априла 1945.

После савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке обране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група од 700 жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла.

Ноћу 21/22. априла део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора, знајући да ће они бити убијени сутра. Од њих 1200 пробој је преживело око 107 заточеника. Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.

У напуштено место Јасеновац и недалеко од њега разорени логор, 2. односно 3. маја 1945. године, прве су ушле стрељачке чете 1. батаљона 4. српске бригаде XXI народно-ослободилачке ударне дивизије Југословенске армије. Батаљону који је ушао у Јасеновац дат је задатак да сачува трагове злочина до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора.

БРОЈ ЖРТАВА: Број жртава логора Јасеновац је до данашњег дана предмет научних и политичких дебата. Немачки генерали из Другог светског рата давали су веома различите и стога непоуздане податке о броју убијених Срба у НДХ.

Александар Лер је дао 1943 број од 400.000 Срба, Лотар Рендулић – 350.000 Срба, Херман Нојбахер – више од 750.000 (1943), Ернст Фик – 600.000 до 700.000 до марта 1944. Државна комисија Југославије из 1946, проценила је број жртава на 500.000 до 600.000. Израелски Јад-Вашем центар наводи 700.000 жртава геноцида у логору Јасеновац. Центар Симон Визентал у Лос Анђелесу процењује да је у Јасеновцу убијено око 600.000 Срба, Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.

У књизи „Беспућа повијесне збиљности“ бивши хрватски председник Фрањо Туђман тврдио је да је у Јасеновцу убијено 30.000 до 40.000 Срба, 30.000 Јевреја, као и 10.000 хрватских антифашиста. Славко Голдштајн, председник Јеврејске заједнице Хрватске, сматра да је број убијених 60.000 до 90.000.

Владика Атанасије Јефтић у својој књизи “Великомученички Јасеновац” спомиње “преко 700.000 убијених”.

 

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Војислав Ананић

    „НЕ ИСПУЊЕНА ЖЕЉА“

    Добро је знано да је маршал Југославије, Јосип Броз Тито, на својим путевима мира и пријатељства, са читавом камарилом сапутника, обишао свих пет континената, илити, цео свет ове наше планете. Исто тако је познато, да је Тито, у неколико наврата, обишао и сва знаменита места позната из НОР-а, Сутјеску, Неретву, Козару, Јајце, Дрвар, Кадињачу… и поклонио се сенима својих сабораца, који су тамо погинули.
    Али, друг Тито (како у књизи пише), није стигао иако је имао жељу, да бар једном у животу обиђе злогласни логор Јасеновац, који му је ипак био ту, у комшилуку. И у њему су страдали народни хероји Митар Трифуновић „Учо“, Јелена Витас, Миле Бошковић, Нада Димић, и много, много других знаних и незнаних хероја. И њима се морао поклони и положи им венац. Јасеновац је најзад, и највећа до сада позната гробница у целом свету, свих времена, где је на једном месту поубијано око 700.000 Југословена – Срба, Хрвата, Рома, Јевреја, муслимана. Истини за вољу, постоје и логори са већим бројем поубијаних логораша, али из више националности и из више земаља (Руси, Пољаци, Чеси итд).
    Ристо Стјепановић је и сам био један од логораша и то од његовог оснивања па до краја завршетка постојања, када се 22. 4. 1945. успео из њега спасити. Још за време познате побуне логораша и њиховог пробоја, у њему се јавио неки унутрашњи нагон да се некако обрати Титу и да га замоли, да тамо касније, као и сва позната места из НОР-а, обиђе и Јасеновац. Ту своју намеру, усмено је рекао Ђури Пуцару „Старом“, тадашњем председнику Савезног одбора бораца Југославије 3. 7. 1966. приликом откривања споменика у Јасеновцу. Ђуро Пуцар му је одговорио да друг Тито има намеру да званично посети логор Јасеновац, да је чак постојала комбинација да то буде баш тога дана када је споменик откриван, али да је до одгоде дошло из виших разлога, у последњем моменту. Након подоста времена, Ристо се и сам писменим путем у виду предлога и молбе, обратио лично другу Титу да посети Јасеновац. Добио је и одговор да је друг Тито лично упознат са предлогом, који је наоозбиљније узет у разматрање, али и да је његово писмо послато на разматрање у ЦК Југославије и ЦК Босне и Херцеговине. Одговор никако није стизао, и Ристо се поново писмено обратио другу Титу, после његовог повратка из Хаване. Нажалост, Ристова жарка жеља никад није испуњена, јер је Тито већ био болестан, а ускоро и умро, 4. 5. 1980. године.
    Нека објашњења, дао је касније Фрањо Туђман у својој књизи, да је одлуку о Титовом недоласку у Јасеновац 3. јула 1966. донело руководство Партије Хрватске и руководство СР Хрватске, а којима је све то презентирао Институт за историју радничког покрета Хрватске на чијем челу се налазио Фрањо Туђман. Наиме те 1966. године планирала се у Јасеновцу прослава 25-обљетнице почетка НОР-а, где би требао говорити ако не сам друг Тито, онда потпредседник Ранковић. Ипак, испред института, Фрањо Туђман је образложио да обележавање годишњице револуције нема смисла на месту великог губилишта, додајући: “А што се тиче броја јасеновачких усташких жртава рекох; и десеци тисућа су ужасан и грозан злочин, па зашто и у коју их сврху онда умногостручавати на толике стотине тисућа, малтене читав милијун!?“
    Туђман даље наводи да је његовим ставовима дао подршку организациони секретар ЦК СКХ Маријан Цветковић. Такве ставове су заступали и Социјалистички савез и СУБНОР Хрватске, а посебно врх партије, где су главну реч, што се тиче Јасеновца, водили Владимир Бакарић, Стево Крајачић и Анка Берјус. Они су стално, скоро двадесет година, заступали тезу да Јасеновац не треба обележавати, применили су стратегију да се све то током времена препусти забораву, јер је ту страдало највише комуниста, и то Хрвата, и то десетак хиљада. Они су директно утицали на Јосипа Броза Тита да не посети Јасеновац. Колико је у томе била улога Ватикана, може се само претпостављати и наслућивати. Али то су некако и могли да одгађају до 1961. но даље нису јер су Јефта Шашић, Иван Гошњак и Бошко Шиљеговић дошли до Тита са захтевом да се Јасеновац достојно обележи, додајући „да се та хрватска срамота једном мора скинути са дневног реда“. Тако је 1966. године једна срамота донекле исправљена, а другу је однео Јосип Броз Тито у гроб, 4. маја 1980. године, јер се за 35 година није поклонио жртвама јасеновачког логора. То му историја никада неће опростити. Уз две позитиве одлуке по чему ће га историја памтити, НЕ Хитлеру и НЕ Стаљину, остало је једно велико НЕ – посета Јасеновцу.
    Ово је један одговор зашто Тито никад није посетио Јасеновац. О оном другом се тек некад шушка, понегде и прочита. Шта је права истина у томе, ко зна хоће ли се икада сазнати. Још увек се код нас много шта крије, поготово о тако познатим догађајима и личностима.
    Иако се у међувремену распала Титова Југославија и издешавали се многи нови догађаји и злодела, иако се сада све бивше републике колико-толико труде да мало избалансирају међусобне односе као посебне државе, стари злочини, поред ових нових, никада не застаревају нити се заборављају.

    (Текст и цитати од стр. 365-367. су углавном преузети из књиге Владимира Дедијера и Антуна Милетића „ПРОТИВ ЗАБОРАВА И ТАБУА“ (ЈАСЕНОВАЦ 1941 – 1991), Сарајево, 1991, Издавачи И.П. „ПРЕГРЕС“ Сарајево и Удружење за истраживање геноцида и ратних злочина, Београд, прво издање, штампа Д.П. „Графичар“, Тузла)

  2. Војислав Ананић

    ДОЊА ГРАДИНА СРПСКИ ХОЛОКАУСТ

    https://ssr.org.rs/banjac-donja-gradina-srpski-holokaust/