Порекло презимена Богуновић

5. март 2012.

коментара: 28

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Илија Шикман

Порекло: Породица Богуновић потиче из некадашње средњовековне Рашке државе из периода када је ова обухватала Херцеговину и половину садашње Црне Горе. Богуновићи су једина позната породица, која „по мушкој линији“ води директно порекло од Немањића. Мада се неспорно ради о братству пониклом из водеће српске племићке породице, неки аутори називају исто “племеном” и због бројности га разврставају у три групе родова.

Прву групу сачињава 183 куће. Богуновићи су са 21 кућом у 10 насеља, Ковачевићи са 97 кућа у 21 насељу, Пашићи са 31 кућом у 6 насеља, Пјанићи 3 куће, Анушићи 10 кућа у 4 насеља, Мазалице 12 кућа у 6 насеља, Бундале 4 куће у 2 насеља и Дурашиновићи са 5 кућа.

У другој групи је 107 кућа. У Далмацији, у разрођеној групи су најјачи Адамовићи са 27 кућа у 8 насеља, Марчете са 24 куће у 5 насеља, Стојановићи са 16 кућа у 8 насеља, Грмуше са 25 кућа у 18 насеља и Татићи 15 куће у 5 насеља. Свега 107 кућа. Око 1722. године крећу из Далмације у Смољану изнад Босанског Петровца. Ту побију Турке који су на слави хтели провести силу, па преко планине побегну у Поуње, а једни у Прекосање.

У Личкој, трећој групи, Миљуши, Обрадовићи и Крајиновићи су најраспрострањенији. У Поуљу их има: Миљуша 26 кућа у 13 насеља, Обрадовића 18 кућа у 7 насеља, Цвјетичани 27 кућа у 11 насеља, Познани 7 кућа у 4 насеља, Борића 6 кућа у 3 насеља, Крајиновића са 10 кућа у 6 насеља, Шкундрића са 6 кућа у 4 насеља, Врањеша са 5 кућа у 2 насеља и Ракића са једном кућом.

Крсна слава: Свега братственика Богуновића у овој области 396 кућа са 22 презимена и сви славе светог Јована. У Лици је самих Богуновића 79 кућа у 8 насеља. Један мањи део породица је са православља још у Дубровнику прешао на католичку веру и то углавном чиновници у администрацији и део војних лица, јер је то било пожељно због напредовања у служби у 17. и 18. веку, а има и оних који су прихватили ислам. Имали су славу светог Јована Крститеља. С друге стране преко 95% племена и даље је православног верског опредељења. Према шематизму Дабробосанске митрополије, род Богуновића је регистрован са три славе: свети Алимпије, свети Георгије (Ђурђевдан) и свети Јован Крститељ. По броју слава уврштавају се у трећу групу презимена са више крсних слава чиме припадају презимену са више родова (племена). Није познат ни један случај да су се међусобно женили.

Родови досељени са југа и југоистока имају загаситију комплексију од црномањасте до смеђе у нијансама и отвореније плаве у коју спадају и групе Богуновића. Изгледа да их је од свих тих родова 66% загаситије, а 33% отвореније комплексије.

Више су загаситије комплексије групе родова: Гаковићи (најцрње масти), Богуновићи, Поповићи, Дмитровићи, Бероње, Радаковићи, Узелци, Добројевићи, Кондићи, Јеличићи, Срдићи, Рајилићи, Стојаковићи, Богдановићи и Качавенде. Отвореније су комплексије највећа група родова који су пореклом с Југа: Родићи-Стојисављевићи и Лалић-Прице. Поред њих су отвореније комплексије, али и другог карактера: Мајсторовић, Ћулибрк, Бањац и Латиновић.

Виолетност Крајишника установио је Цвијић упоређујући их са Црмницима у Црној Гори. Она је најизразитија код родова који су пореклом с Југа и ЈИ и загаситије комплексије. Код њих има највише смелости, борбености, експазивности и епског заноса. На њима се даду пратити наступи плаховитости и убојитости. Дали су највећи број хајдука и војвода у устанцима.

У данашњој Хрватској, Богуновићи су претежно Хрвати, већим делом из Плоча, али су често и Срби из Бенковца. Сразмерно највише Богуновића у протеклих стотину година рођено је у Баћини код Плоча где се сваки седми становник презивао Богуновић. У Хрватској данас живи око пет стотина Богуновића у две стотине педесет домаћинстава. Средином прошлог века било их је приближно осам сторина, па се њихов број до данас смањио чак за једну трећину. Ова трећина су Срби протерани у “Олуји” 1995. године, који су се углавном настанили у Србији, претежно у Војводини.

Порекло презимена: Новембра месеца 1350. године цар Душан посећује Дубровник. У пратњи му је био његов рођак Лаврентије Немањић, син Богуна Немањића родоначелника породице Богуновић, који је живео у области Левар Таре и Ђурђевић Таре (данашња општина Пљевља), где су се у оно време налазили бројни летњиковци српске владарске породице Немањића. Богуновићи су по правним традицијама донешеним из Рашке били су пре Поповићи и Ковачевићи. Лаврентије остаје да живи у Дубровнику и у знак поштовања на свог угледног оца узео је презиме Богуновић. Презиме Богуновић је патронимичног порекла и потиче од имена Богун, које такође постало градњом додавајући наставак -овић на име претка. Ђорђе Јањатовић у “Презимена Срба у Босни” потврђује да је у неким случајевима видљив и сам настанак презимена јер се наводи и његов првобитни облик као што је случај са презименом Богун-Богуновић.

Миграција: Богуновићи су од Старе Србије. Више од 232 године Богуновићи живе у Дубровнику, односно до 1582. године. У Дубровнику су се Лаврентије Немањић–Богуновић и његови потомци бавили трговином, те ширили своју трговачку мрежу по целом српству: од Приштине, Призрена, Новог Брда, Митровице, Пазара, Пљеваља и других крајева у којима се (у оно време) одвијала жива трговина. Потом се отискују према јужној, средњој и северној Далмацији. Ово се дешава у време Кандијског рата (шести турско-млетачки рат 1645-1669. године). Већина братственика се 1689. године насељава у Врело на сами извор Зрмање (Лика), а нешто касније у Босанску Крајину. У Дубровнику мањи број породица прихвата католичку веру већином због напредовања у војној служби, а тек пар породица у Босни прихвата ислам као своју религију. Из Дубровника, Богуновићи се селе у Херцеговину, а одатле на подручје Шибеника гдје су у Шибенској парохији пописани 1652. године. Први Богуновић, који је из Дубровника прешао у Херцеговину био је Журо Богуновић, по коме ће се прозвати једна нова породица-Журовићи, тј. Зуровићи, а онда касније и Зуровци. Од њихове гране породице касније ће настати и две исламске породице.

У Црној Гори, локације на којима је регистровано презиме Богуновића се спомиње у периоду од 1435-1940. године, у Котору и Судум Црном Плату.

Око 1625. године, Богуновићи се населе на Змијање под Бјелај из Рашке. Када су жене набијале конопље, изгори им кућа и у њој тапије. Тада им Турци отму земљу и они се склоне у Далмацију, управо када је Млетачка истисла Турке из Далмације. Када је Стојан Јанковић истерао Турке из Лике, пресели се један огранак Богуновића на Зрмању (Лика). Ту их се брзо народи толико да су се морали расељавати. Седморо браће Богуновића се поново исели у Врановину у Бјелајском пољу око 1772. године. Ни ту се не задржавају дуго, па се преселе у Дољане. Један брат био је ковач. Ковао је звона за овце и узимао је по једну овцу за свако звоно. Тако заметнуо овце које му се брзо множиле. Потомци од Ковачевића и сад имају овце од тих оваца које су узимали за звона. Дешавало се да стадо прелази хиљаду, па су преко тога одбијали у планину и да постану онога ко их први нађе. Тада је у кући било преко 70 чељади (чланова). Из Дољана једни се преко планине преселе у Велики Радић. Из та два насеља као матице, Богуновићи се раселе по Крајини. По породичној традицији, Богуновићи у Поткозарје у Босанској Крајини долазе преко Далмације и Лике. У 19. веку, Богуновићи насељавају Поуње и настањују се у Пишталине и Врело (Цазин). Из ових места као матице се расељавају по Крајини у другој половини 19 века. Сви они славе Јовањдан. Реч је заиста о великој и посебним породицама, бројној фамилији, али ипак не и “племену”, како у тим крајевима говоре. У науци се под племеном сматра друштвени облик који стварно не мора бити и најчешће није заснован на јединстевеном пореклу и сродству, иако се у племенском “фолклору” у правилу инсистира на давнашњем заједничком претку, него се заправо ради о “сплемењивању” разнородних мањих, такође не обавезно искључиво сродничких група-брастава.

Главни миграциони правци Богуновића у прошлом веку у Хрватској забележени су из Бенковца у Ријеку, из Грачаца у Загреб, те из Бенковца у Шибеник.

Распрострањеност: Милан Карановић у свом делу “Поуње у Босанској Крајини” Богуновиће евидентира у местима:

Варошка ријека (Крупа)-Анушићи 2 куће, слава Јовањдан. Звали се Богуновићи, дошли из Врела пре окупације 1878. године.

Малићбегов Буковик (Крупа)-Богуновићи 3 куће, слава Јовањдан. Дошли из Зрмање (Лика) после Окупације.

Мали Радић (Крупа)-Мазалице 1 кућа, слава Јовањдан. Дошли из Залина. Старином су из Далмације где су се звали Богуновићи, пре Омер-паше 1851. године.

Стабанџа (Крупа)-Богуновићи 1 кућа, слава Јовањдан. Дошли из Врела пре Омер-паше.

Хашани (Крупа)-Богуновићи 1 кућа, слава Јовањдан. Дошли из Трмање (Лика) после Окупације.

Дољани (Бихаћ) Кнежевићи 13 кућа, слава Никољдан. Дошли 1725. године. Звали се Богуновићи. Старином су са Југа. Дошли на Змијање под Бјелај. Изгоре им куће са тапијама, Турци их протерају и они оду у Далмацију под власт Млетачке Републике. Одатле се један број исели у Зрмању (Лика) када је Стојан Јанковић истерао Турке из Лике. Из Зрмање око 1725. године крене више браће и населе се у село Врановину у Бјелајском Пољу. Потом се преселе у Дољане. Тада их је у кући било 70 чланова.

Буковица (Цазин)-Богуновић 1 кућа, слава Јовањдан. Дошли из Врела пре Окупације. У селу их је пред Други светски рат било 3 породице са 19 чланова. У рату гине 14 чланова (73,68%). После рата преживели су колонизовани или расељени углавном у Војводину. У селу остаје Мара, супруга од Недељка Богуновића где умире 1988. године, а 1995. године, њени потомци пред хрватском “Олујом” пресељавају у Бешку (Војводина).

Врело (Цазин)-Богуновићи 6 кућа, слава Јовањдан. Дошли из Пишталина, а у Пишталине досели из Зрмање (Лика), око 1832. године. За Лаудоновог рата 1788-91. године Врело постане пусто. Становништво се исели на Кордун и Банију. Поновно насељавање Врела почне око 1822. године.

У Далмацији Богуновићи су настањени: Биљани Доњи, Бенковац, Запушане, Раштевић, Радашиновци, Медвиђа, Јагодња Доња, Какма, Булић са славама свети Георгије (Ђурђевдан), Свети Стефан и Свети Јован.

Радослав Грујић у “Племенском рјечнику личко-крбавска жупаније” 1915. године евидентира 79 кућа Богуновића у: Днопоље 7 кућа, Доњи Лапац 2 куће, Кварте (Перушић) 1 кућа, Небљуси 6 кућа, Прљево (Зрмања) 24 куће, Решетар 2 куће, Суваја 7 кућа и Врело (Зрмања) 30 кућа.

Богуновићи су присутни готово у свим жупанијама Хрватске, у укупно 69 општина и 97 насеља, знатно више у урбаним срединама (69%). Данас их је највише живи у Загребу (90), Плочама (45), Ријеци (45), Славонском Броду (25) и у Негославцима (Вуковар) (20). На простору Босне и Херцеговине Богуновићи су данас регистровани у 9 насела са 23 домаћинстава. У Федерацији БиХ свега је регистровано 4 породице у два насеља (Сарајево 3 и Зеница 1), док су у Републици Српској Богуновићи настањени у 9 насеља са 23 домаћинста. Највише их живи у Приједору 8 и Расавцима 6 породица.

На просторима данашње Србије, Богуновића је евидентирано преко четири стотине домаћинстава у 62 насељена места. Највише их живи у Београду, преко 200 породица, затим у Бачкој Паланци (12), Инђији (9), Нишу (15), Новом Саду (35) и Зрењанину (18).

Познати: Из браства Богуновића истакнути су.

– Поп Миле Богуновић (18..-1915), српски вођа у “Босанско-херцеговачком устанку” (1875-1878), који је умро 1915. године, интерниран у Арад.

Милош С. Богуновић (1850-1937), учитељ, српски национални радник и четник;

Душан М. Богуновић (1888-1940), учитељ, народни посланик и педагошки писац;

Милош Богуновић (16..-1689), српски граничарски „капетан“ (обласни командант);

Никанор (Николај) Богуновић – Скочић (1735-1792), генерални викар (лат. vicаrious – уместо) Далмације (1783-1792), и архимандрита манастира Крка. Од 1781. године, духовну јурисдикцију, над српским православним свештенством и народом у Далмацији, Истри и Боки Которској, имао је епископ са седиштем у Венецији;

Академик проф. др Владимир Богуновић (1912-1986), редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ), Одељење техничких наука;

Угљеша Богуновић (1922-1994), чувени београдски архитекта, пројектант торња на Авали;

Четнички војвода Бранко-Бране И. Богуновић (1911-1945), помоћник команданта Динарске четничке дивизије (ДЧД);

Урош И. Богуновић – Роца (1914-2006), генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије;

Никанор (Вељко) Богуновић, Епископ банатски, тј. владика Српске православне цркве (СПЦ);

Ђорђе Богуновић, потпредседник Скупштине Републике Српске Крајине;

Борислав Богуновић, министар полиције Српске аутономне области (САО): “Славонија, Барања и Западни Срем”, и потпредседник Скупштине Републике Српске Крајине;

Проф. др Никола Богуновић, Факултет електротехнике и рачунарства, Одељење за информационе системе Универзитет у Загребу;

Проф. др Александар Богуновић, Економски факултет, Универзитет у Загребу

Проф. др Матко Богуновић, Агрономски факултет, Универзитет у Загребу

Слободан-Гиша Богуновић, члан Академије архитектуре Србије, историчар архитектуре и писац

ИЗВОРИ:

– Милан Карановић “Поуње у Босанској Крајини” Насеља и порекло становништва, издање Српска Краљевска академија, 1925. године.

– Ђорђе Јањатовић “Презимена Срба у Босни”, издавач “просвета-трговина”д.д. Сомбор, 1993. године

– Телефонски именици држава бивше Југославије

– Радосла Грујић “Племенски рјечник личко-крбавске жупаније” 195. године

– Википедије, слободне енциклопедије

– Синдик, Илија: „Дубровник и околина“ (Насеља и порекло становништва, књига 23, Српски етнографски зборник, књига 38, у издању Српске краљевске академије, Београд, 1926)

– Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, књига 2 (тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја, Завичајни музеј, Пљевља, 2001)

– Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“, (Лума Принт, Београд, 2012)

– Кашић, Душан Љ.: „Светли гробови православних Шибенчана“ (Шибеник, 1975)

– Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar“, Година II (страна 67., издање за 1898. годину, у издању Српске дубровачке штампарије А. Песарића, Дубровник, 1897)

– Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“, (страна 71., издање Српске дубровачке штампарије А. Песарића , Дубровник, 1901)

– Теиновић, Братислав: „Поп Василије–Вајан Ковачевић (1844-1896) и његово свједочанство из Српског устанка у Босни (1875-1878)“ (Гласник удружења архивских радника Републике Српске, год. I, бр. 1, Бања Лука, 2009)

– Миљанић, Аким и Миљанић, Вукота: „Презимена у Црној Гори“ (стр. 53, Београдска књига, Београд, 2007)

– Скарић, Владислав: „Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни“ (стр. 29, Гласник Земаљског музеја, Сарајево, 1918)

– Цвијић, Јован : „Насеља и порекло становништва“ (књига 20, стр. 348, Српски етнографски зборник у издању Српске краљевске академије, Београд, 1925)

– Бокан, Бранко Ј.: „Општина Сански Мост“ (књига/део I, до јула 1941, Борба, Београд, 1974)

– Дивјак – Лички, Милан: “Лички календар за сваку годину“ (Нови Сад, 1997)

– Петровић, Александар M.: „Кратка археографија Срба“, Нови Сад, 1994.

– Петковић, Живко Д.: „Прве појаве српског имена“ (Београд, 1996)

– Шебек, Лазар: „Стари Срби“, Серби свеске 2 (Крим, Београд)

– Костић, Лазо М.: „О српском имену“ (Србиње – Нови Сад, 2000)

– Вујић, Сава С. и Басарић, Богдан M.: „Северни Срби (не )заборављени народ“ (Београд, 1998)

 

Наредни чланак:

Коментари (28)

Одговорите

28 коментара

  1. milan

    ПЛЕМЕ БОГУНОВИЋА

    Дошли су у Лику у прастара времена
    Прогнани из села Жура код Призрена,
    Са нашег Косова. Богу су били мили,
    Те се беше Јорданском водом умили.

    На Голготи сакрили су пети клин
    И тако умањили бол Исусу Христу.
    За Светог Јована пустише сузу чисту
    И високо подигоше погачу и крин.

    Врело Зрмање постаде им станиште,
    Упркос борби, поделама и недаћама,
    Исплели су Исусов венац по кућама.

    Богуновићи се распишу и распрште,
    Мислећи на дан Исусовог страдања.
    Породична задруга им оста Зрмања.

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ
    Нови Сад, 2.6.2011

  2. milan

    ПЛЕМЕ БОГУНОВИЋА

    Казивач: ЈОВЕТА БОГУНОВИЋ, старина од 92. године
    (р. око 1880. године).
    Записао: МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ, у Врелу Зрмање,
    19,20 и 21. јануара 1972. године

    Слушај добро што ћу Ти казивати, па ћеш се згрозити над тијем
    лукавијем мајсторијама грознога швабе. Земља му кости изметала! Ест, тако је,
    него сада долази прави чвор, тај чвор треба одријешити…Нијесам Ја наш цар
    Лесандро Велики, па мачем, већ сам Ја пуки Јовета, што теби причам: Богуновићи
    се раставише од свога рода и порода. Неки добише нова презимена, неки шпицнаме
    им постаде презиме, неки утекоше у брдине и шуметине, нијесу могли више дурати.
    Пас му кости оглођо!, само да сачувају своје родно презиме: Богуновић по Богу
    дано. И јест би тако, падоше многе главе. И с наше и с њиове стране. Шваба ки
    шваба. Јачи табачи. И расуше се Богуновићи свуђе. Од јачег племена остаде
    зерицу мање. Отидоше наши, ну, у Далмацију, чак до Дубровог града, у Босну
    поносну и равну Славонију. Наћи ћеш бар једног Богуновића, ма како носио садашње
    презиме. Рђе кажу, да има више грана Богуновића. Ма јок! Сви су ођека са Зрмање
    ђе је Бог створио поштену чељад. Боље поштење, него живљење! Богуновић оста
    Богуновић. Ест свете ми неђељице која прва дође. Ну, да подигнем овај камен са
    огњишта, а испод камена наћи ћеш Богуновића, бар једног.
    …А били смо моћни. Наши су преци, чувајући овце, спасили су мука
    нашега Исуса, тамо на Голготи, сакривши пети чавао, који су Римљани хтјели зарити
    у његов стомак, да умре у болу највећем. Због тога су наши преци прогнани. Лута-
    јући дошли су на наше Косово, у село Жур код Призрена. Касније дођоше наши преци,
    са разних страна на Зрмању. Из села Жура су и наши Родићи. По роду смо исти.
    Богуновића има око 70 нових презимена. На овој овчијој кожи записана су: Ја ћу
    Ти казивати, а Ти Мићуне запиши.

    1.- АГИЋ 2.- АДАМОВИЋ 3.- АНУШИЋ
    4.- БАУК/ОВИЋ 5.- БЕКУТА 6.- БЕРИЋ
    7.- БЕРОЊА 8.- БЈЕЛИЋ (све варијанте) 9.- БОГУНОВИЋ
    10.- БОКИЋ 11.- БОРИЋ 12.- БУБАЛО
    13.- ВИДОВИЋ 14.- ВРАЊЕШ/ЕВИЋ (варијанта ВРАНЕШ/ЕВИЋ)
    15.- ВРЖИНА 16.- ВУГОЊА 17.- ГРМУША
    18.- ЂУРАШИНОВИЋ 19.- ЂУРАШКОВИЋ 20.- ЂУРЂИЋ
    21.- ЗЕЦ 22.- ЈАЗИЋ 23.- ЈОСИПОВИЋ
    24.- КОВАЧЕВИЋ 25.- КРАЈИНОВИЋ (све варијанте) 26.- КРНЕТА
    27.- КРЧМАР 28.- КУБУРИЋ 29.- КУКОЉ
    30.- МАЗАЛИЦА 31.- МАРЧЕТА (варијанта МАРЧЕТИЋ)
    32.- МИЉУШ/ЕВИЋ 33.- НАРАНЧИЋ 34.- ОБРАДОВИЋ
    35.- ПАТИЋ 36.- ПАШИЋ 37.- ПЕТКОВИЋ
    38.- ПИЉА 39.- ПЈАНИЋ 40.- ПОЗНАН/ОВИЋ
    41.- ПОПАДИЋ 42.- ПОПОВИЋ 43.- ПРЕКЛАБОВИЋ
    44.- РАДАНОВИЋ 45.- РАКИЋ 46.- СЕЛАК/ОВИЋ
    47.- СИМУРДИЋ 48.- СЈЕРАН 49.- СРЕЋИЋ
    50.- СТОЈАНОВИЋ 51.- ТАТИЋ 52.- ТОМИЋ
    53.- ТРКУЉА 54.- ЦВИЈАН/ОВИЋ
    55.- ЦВЈЕТИЋАНИН (све варијанте) 56.- ЧЕГАР
    57.- ШКОРИЋ 58.- ШКРБИЋ и 59.- ШКУНДРИЋ

    ПРЕЗИМЕ ЈЕ ОЧЕВ БИЉЕГ
    А ИМЕ ЈЕ МАЈЧИНА НАДА.

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ, ЛИЧКИ БИЉЕЗИ (садашња и стара презимена)
    Нови Сад, књига у рукопису

  3. milan

    ПЛЕМЕ БОГУНОВИЋА

    1.- АГИЋ, Јовањдан, БЕРИЋ
    ……………………..
    2.- АДАМОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    …………………………….
    3.- АНУШИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    …………………………..
    4.- БАУК/ОВИЋ, Јовањдан, ЦВЈЕТИЋАНИН (све варијанте)
    Казивачи: Милан Баук (р. 1898) из Тишковца (Доњи Лапац),
    Стојан Цвјетићанин (р. 1905) из Висућа (Удбина) и
    Гојко Кртинић (р. 1960) из Висућа
    ………………………………………………………
    5.- БЕКУТА, Јовањдан, ЦВЈЕТИЋАНИН (све варијанте)
    Казивачи: Стојан Цвјетићанин (р. 1905) из Висућа (Удбина) и
    Милан Цвјетићанин (р. 1955) из Личког Петровог Села (Кореница)
    …………………………………………………………………..
    6.- БЕРИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ………………………….
    7.- БЕРОЊА, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    …………………………..
    8.- БЈЕЛИћ, Јовањдан, ОБРАДОВИЋ
    …………………………..
    9.- БОКИЋ, Јовањдан, АДАМОВИЋ
    …………………………
    10.- БОРИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    …………………………..
    11.- БУБАЛО, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ……………………………
    12.- БУБУЉ, Јовањдан, ПОПОВИЋ
    Казивач: Дујо Бубуљ (р. 1903) из Небљуса (Доњи Лапац)
    …………………………………………………..
    13.- БУНДАЛО, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    …………………………….
    14.- ВИДОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    …………………………….
    15.- ВРАЊЕШ/ЕВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    Казивачи: Тоде Богуновић (р. 1894) и
    Која Богуновић (р. 1896) из Врела Зрмање (Грачац)
    Записао: М.Д.Л. у Врелу Зрмање, 20. јануара 1972. године
    ………………………………………………………..
    16.- ВРЖИНА, Јовањдан, ОБРАДОВИЋ
    ……………………………
    17.- ВУГОЊА, Јовањдан, МАРЧЕТИЋ
    Казивачи: Симо Вугоња (р. 1900) и
    Мићо Вугоња (р. 1912) из Вугоња (Отрић, Грачац) и
    Јово Марчетић (р. 1923) са Зрмање (Грачац)
    Записао: М.Д.Л. у Врелу Зрмање, 20. јануара 1972. године
    …………………………………………………………
    18.- ГРМУША, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ……………………………
    19.- ЂУРАШИНОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ………………………………..
    20.- ЂУРАШКОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ……………………………….
    21.- ЂУРЂИЋ, Јовањдан, АДАМОВИЋ
    …………………………..
    22.- ЗЕЦ, Јовањдан, ЦВЈЕТИЋАНИН (све варијанте)
    …………………………………………
    23.- ЈАЗИЋ, Јовањдан, ОБРАДОВИЋ
    Казивачи: Мирко Јазић (р. 1918) из Рудопоља (Брувно, Грачац),
    Мара Поткоњак (р. 1922) из Дивосела и
    Стево Обрадовић (р. 1914) из Дивосела
    ………………………………………………………….
    24.- ЈОСИПОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ………………………………
    25.- КОВАЧЕВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ………………………………
    26.- КРАЈИНОВИЋ (све варијанте), Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    Казивачи: Јово Богуновић (р. 1897) и његова жена
    Стоја Богуновић р. Марчетић (р. 1904) са Зрмање
    Записао: М.Д.Л. у Врелу Зрмање, 20. јануара 1972. године
    ………………………………………………………
    27.- КРНЕТА, Јовањдан, ОБРАДОВИЋ
    ……………………………
    28.- КРЧМАР, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ……………………………
    29.- КУБУРИЋ, Јовањдан, МИЉУШ
    …………………………
    30.- КУКОЉ, Јовањдан, МИЉУШ
    ……………………….
    31.- МАЗАЛИЦА, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ……………………………..
    32.- МАРЧЕТА (варијанта Марчетић), Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ……………………………………………….
    33.- МИЉУШ/ЕВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ……………………………….
    34.- НАРАНЧИЋ (све варијанте), Јовањдан, БОРИЋ
    Казивач: Данило Наранчић (р. 1902) из Вребца (Медак)
    ………………………………………………….
    35.- ОБРАДОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ………………………………
    36.- ПАТИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    …………………………..
    37.- ПАШИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    …………………………..
    38.- ПЕТКОВИЋ, Јовањдан, ТРКУЉА
    …………………………..
    39.- ПИЉА, Јовањдан, ВРАЊЕШ
    Казивачи: Симеон Врањеш (р. 1896) из Смиљанског Поља (Смиљан),
    Милан Врањеш (р. 1950) из Смиљанског Поља и
    Душан Пиља (р. 1897) из Нетеке (Срб)
    …………………………………………………………..
    40.- ПЈАНИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    Казивачи: Јово Богуновић (р. 1897) и његова жена
    Стоја Богуновић р. Марчетић (р. 1904) са Зрмање
    Записао: М.Д.Л. у Врелу Зрмање, 20. јануара 1972. године
    ………………………………………………………
    41.- ПОЗНАН/ОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ………………………………..
    42.- ПОПАДИЋ, Јовањдан, АДАМОВИЋ
    ……………………………
    43.- ПОПОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    …………………………….
    44.- ПРЕКЛАБОВИЋ, Јовањдан, ЦВЈЕТИЋАНИН
    Казивачи: Вајо Преклабовић (р. 1897) и
    Мићо Преклабовић (р. 1901) из Висућа (Удбина)
    Записао: М.Д.Л. у Висућу, 12. септембра 1974. године
    …………………………………………………….
    45.- РАДАНОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ………………………………
    46.- РАКИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    …………………………..
    47.- СЕЛАК/ОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ……………………………….
    48.- СИМУРДИЋ, Јовањдан, АДАМОВИЋ
    …………………………….
    49.- СЈЕРАН, Јовањдан, КОВАЧЕВИЋ
    ……………………………
    50.- СРЕЋИЋ, Јовањдан, МАРЧЕТА
    ………………………….
    51.- СТОЈАНОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ……………………………….
    52.- ТАТИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    Казивачи: Тоде Богуновић (р. 1894) и
    Којо Богуновић (р. 1896) из Врела Зрмање (Грачац)
    Записао: М.Д.Л. у Врелу Зрмање, 20. јануара 1972. године
    ………………………………………………………..
    53.- ТОМИЋ, Јовањдан, МАРЧЕТА
    …………………………
    54.- ТРКУЉА, Јовањдан, БЕРИЋ
    Казивач: Симеон Тркуља (р. 1898) из Тркуља (Кик, Грачац) и
    Раде Тркуља (р. 1919) из Грачаца
    Записао: М.Д.Л. у Грачацу, 3. новембра 1978. године
    ………………………………………………………..
    55.- ВИЈАН/ОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ……………………………….
    56.- ЦВЈЕТИЋАНИН (све варијанте), Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ………………………………………………
    57.- ЧЕГАР, Јовањдан, БЕРИЋ
    ……………………….
    58.- ШКОРИЋ, Јовањдан, ТРКУЉА
    …………………………
    59.- ШКРБИЋ, Јовањдан, МАРЧЕТА
    ………………………….
    60.- ШКУНДРИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ……………………………..

    НАПОМЕНА: – Лажни цар Шћепан Мали рођен је у Лици, у Врелу Зрмање (Грачац),
    са презименом ЋУК.
    – Добитник Нобелове награде за Нуклеарну физику, за 1978. годину
    је Пјотр Капица (Петар Капица) из племена Милеуснића из Широке
    Куле. Петар Капица је потомак СРБског деспота Ђурђа Бранковића
    Смедеревца.

    – ПУТИН, Никољдан, ПУТИНИЋ
    Преци председника Русије Владимира Путина дошли су из Лике,
    са Љубова (Кореница).

    ПРЕЗИМЕ ЈЕ ОЧЕВ БИЉЕГ,
    А ИМЕ ЈЕ МАЈЧИНА НАДА.

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ, ЛИЧКИ БИЉЕЗИ (садашња и стара презимена,
    Нови Сад, књига у рукопису

  4. milan

    ПЛЕМЕ БОГУНОВИЋА

    ОБРАДОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ТРТИЦА, Јовањдан, ОБРАДОВИЋ
    Казивачи:
    Мара Поткоњак (р. 1922) из Дивосела,
    Бранко Станић (р. 1935) из Дивосела,
    Ђуро Вујновић (р. 1927) из Дивосела и
    Дујо Обрадовић (р. 1916) из Дивосела.

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ, ЛИЧКИ БИЉЕЗИ (садашња и стара презимена),
    Нови Сад, књига у рукопису

  5. milan

    ПЛЕМЕ БОГУНОВИЋА

    Из горе наведеног списка презимена, која ми је казивао
    Лички паметар ЈОВЕТА БОГУНОВИЋ (р. 1880. године) у Врелу
    Зрмање, накнадним прегледом старих записа установио сам
    да сам случајно изоставио презиме ЋУК.

    ЋУК, Јовањдан, ПОПОВИЋ
    …………………..
    ПОПОВИЋ, Јовањдан, БОГУНОВИЋ
    ………………………..

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ, ЛИЧКИ БИЉЕЗИ (садашња и стара презимена),
    Нови Сад, књига у рукопису

  6. milan

    НАПОМЕНА: Горе наведена презимена која извиру из племена Богуновића
    потомци су Немањића по мушкој линији.

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ

  7. dusan marko konstantin backo - bogunovic

    >>> B O G U N O V I C<<SRPSKO…STARO…PLEME…BOGUNOVICA,…CINE…BRATSTVA – PORODICE>>Nikola Tesla<<>>Vojna Krajina = Wehrland<<<- . . .

    https://www.facebook.com/media/set/?set=a.696519570364073.1073741862.100000181090663&type=1&l=e5cb0ddbf713

  8. dusan marko konstantin backo - bogunovic

    . . . . . . . . . . .>>>STAROG – PLEMENA – BOGUNOVICA, jedini potomci – loza Srpskog – Cara Dusana Silnog Nemanjica – jedan nas ogranak „CVJETICANINI“ naseljeni kod Udbine imao je svog poznatog BARUNA – EMANUELA von CVIJETICANIN(Manojlo Cvijeticanin), General Zardarmerije Bosne i Hercegovine sve do 1918. propasti Dunavske Monarhije. Emanuel von Cvjetićanin imao je plemićku titulu barun, rođen je 08.08.1833. u Cvjetićima, a sa 7.godina odveden u Terezijanum u Beč na školovanje. Žena mu je iz čuvene trgovačke porodice iz Firenze- Medicci zvala se Sofia. . . . Emanuel je bio glavnokomandujući u ratu 1878.-1882. u Bosni i Hercegovini, što je opisano u knjizi “Deafiting balkan-insurgensy The Austro-Hungarian army in Bosnia and Hercegovina”. . . . . . . . . . Nakon osnivanja „Kraljevine Jugoslavije“ (Drzave Slovenaca, Hrvata i Srba), YU – Srpski Kralj Aleksandar KARA(vise)DJORDJEVIC je ponudio isti Generalski cin u novoj Drzavi, sto Barun General Cvijeticanin nije prihvatio i ostao do smrti ziviti u Zagrebu, gdje je zivilo puno nasih Bogunovica!!!. . https://www.facebook.com/media/set/?set=a.798326496850046.1073742048.100000181090663&type=1&l=706f43927e13

  9. Милан Милковић

    Поштовани Богуновићи,

    Пишући родослов својих унука презимена Грмуша морао сам да проучим и текстове написане о Богуновићима, јер су Грмуше један од родова “племена” Богуновићи. Наиме, до Богуновића сам дошао читајући многе текстове, од којих ми је најсигурнији био рад Милана Карановића: Поуње у Босанској Крајини (Српска Краљевска академија, Београд, 1925, страна 349), у коме пише да су Грмуше некад били Богуновићи, а презиме су променили (презвали се) још у Далмацији.
    Читајући текстове о Богуновићима наишао сам на неке наводе који ми нису били јасни, ни логични. Ради разјашњења спорних питања изнећу овде своје ставове о њима. Молим све ауторе текстова о Богуновићима који имају сазнања о Богуновићима која су супротна ономе што ћу овде написати, да се не љуте. Ако располажу доказима који мени нису познати и због којих сам могао доћи у заблуду, нека их изнесу на порталу “Порекло” јер ће то бити од користи за све заинтересоване.
    Мислим да нико и не оспорава патронимско порекло презимена Богуновић, односно да је настало по личном имену родоначелника, који се звао Богун. Ово име је једно од најређих имена код српског народа. Међутим, већина аутора сматра да је родоначелник презимена Богуновић једно лице, односно да су сви Богуновићи истог порекла. Ја се са овим не слажем. Богуновића је било у околини Дечана око 1330. године (Др Велимир Михајловић: Српски презименик, Аурора, Нови Сад, 2002, страна 81). То је прво забележено презиме Богуновић. Друго је забележено 1350. године и касније у Дубровнику (браћа Лаврентије и Сергије), а родоначелник ових Богуновића – Богун Немањић живео је у жупи Брезница, односно у Пљевљи (Чингријина генеалогија Антунина; др Ружа Ћук: Дубровачка породица Немања пореклом из Пљеваља; Божидар Кљајевић, Потомци Немањића по мушкој линији, Београд, 2012). Треће презиме Богуновић настало је у катунима, у залеђу Дубровника, где се 1367. године спомиње старешина катуна Журо Богуновић (Симпозијум о средњовјековном катуну одржан 24. и 25. новембра 1961. године, Научно друштво СР БиХ, Сарајево 1963. страна 62). За Жура Богуновића (sr.wikipedia.org/sr/Богуновићи_(племе)) пише да је он “Први Богуновић, који је из Дубровника прешао у Херцеговину”. Мислим да Журо Богуновић нема везе са Немањићима. Журо Богуновић је презиме добио по оцу Богуну, а био је сточар, за кога пише да је био Влах (Ристо Миличевић: Херцеговачка презимена, Београд, 2005, страна 740, 748 и 749.). Журо је био по нечему толико значајан за катун да се после њега у том катуну усталило презиме Журовић, а презиме Богуновић је нестало. Журовићи су остали у Херцеговини и по њеном паду под Турке. Од Журовића су и Калуђурђевићи (1444), Враничићи и Ненојевићи.
    Посебно је интересантан Цветко Богуновић који се помиње у 5 докумената из Дубровачког архива у периоду од 1371. до 1386. године. За њега пише (sr.wikipedia.org/sr/Цветко_Немањић) да је он Немањић, брат Лаврентија и Сергија. Мислим да он није потомак Богуновића Немањића. У ниједном од приказаних докумената за Цветка Богуновића се не каже да је Немањић. На основу места боравка, послова којима се бавио, надимка “Турчин”, који се наводи у документима, и времена у коме се појављује, закључио сам да је он из катуна Жура Богуновића, вероватно његов брат. Да се он као Немањић спомиње у “Чингријиној генеалогији Антунина” не би то промакло др Ружи Ћук и Божидару Кљајевићу (Потомци Немањића по мушкој линији, Београд, 2012), који га у својим радовима не помињу.
    Почетком 15. века, на простору западне Херцеговине живели су још неки Богуновићи чије се порекло не зна, а помињу се у документима која се чувају у Дубровачком архиву. Радовац Богуновић је живео у Невесињу, а 1416. године је послао једанаестогодишњег сина Радашина у Дубровник да учи занат за берберина. У Требињу је 1412. године живео Обрад Богуновић за кога је записано да је од Радика Маројевића примио једног вола за рад. Брајко Богуновић, из села Котези (Попово Поље) обавезао се 1415. године на двогодишњу службу код једног дубровачког властелина. Пеларго Богуновић, из Витаљине (Конавли) био је 1425. године оптужен са групом људи (укупно их је било 13) за отимање стоке и ствари.
    Гледајући на чињенице поткрепљене доказима, поставио сам питање: Чији су потомци Богуновићи у Шибенику и шибенском залеђу, који су крајем Морејског рата населили Врело Зрмање, и касније у Лику и Поуње?. У већини текстова пише да су то потомци Богуновића – Немањића. Слажем се са овом констатцијом. Мислим да су то потомци Сергија Богуновића Немањића. Потомство Лаврентија Богуновића Немањића познато је из Чингријине генеалогије Антунина. Оно је по мушкој линији постојало до 1582. године, када је умро његов последњи мушки потомак. Сергијево потомство није записано у генеалогији, јер његови потомци, као ни он сам, нису били чланови “Антунина”. Међутим, сигурно је да је он имао потомство. Њему је 1399. године додељена земља у сланском приморју. Пошто је тада већ био у старијим годинама земља му не би била додељена да је био без потомства. У сланском приморју (Мајкови 1498. и Орашац 1514. године) пописане су породице Богуновића. Њихови потомци су у каснијем периоду живели у Баћини, у Шибенику и у шибенском залеђу. Потврда ове претпоставке лежи у песми Андрије Качића Миошића: “Писма од витезова приморских”, у стиховима: “Силни јунак у Баћини бише, старином се Богуновић пише, а придивком Дамићу Гргуре, сиви соко рата од Морије”. Андрија Качић Миошић, наглашава да је Гргур Дамић старином Богуновић. То сигурно нису Богуновићи из катуна Жура Богуновића, јер је то презиме давно нестало. Оно и није било чувено. За њега се зна из само једног документа који се чува у дубровачком архиву. Чувено је у том катуну постало презиме Журовић, до данас опстало. Нису били чувени ни Богуновићи из Невесиња, Требиња, Котеза и Витаљине. Обични људи. Чувени су били само Богуновићи потомци Немањића.
    Исто је и са Богуновићима у Шибенику, које историчар др Душан Љ. Кашић (“Светли гробови православних Шибенчана”) убраја у знамените српске породице. А управо ови Богуновићи од Шибеника су мигрирали у Врело Зрмање и касније у Лику и Поуње. Они у Баћини су покатоличени и тамо су остали.

    Милан Милковић

  10. marceta

    Ja sam potomak Obradovica i Marceta. Zanimalo me je poreklo prezimena Marceta te sam otkrila da je italijanskog porekla i da je izvorno bilo Marchetti. Po nekoj prici sam saznala da je jedna porodica Bogunovica u Dubrovniku preuzela to italijansko prezime ali me zanima kako je do toga doslo. Ukoliko imate neke podatke o tome, mnogo bi mi znacilo. Hvala.

    • Срђан

      Не могу рећи како ово знам, али поријекло Марчета је словенско, дакле имају једну од хаплогрупа које су учествовале у етногенези Словена.

    • Marisav

      Prezime Marceta je srpskog odnosno slovenskog porekla. Interesatno je da su Morlasi na podrucju Hrvatske i Bosne i Hercegovine i osobe sa prezimenom Josipovic poreklom iz plemena / bratstva Bogunovici.