На данашњи дан: Погубљен Станоје Главаш

25. фебруара 2012.

коментара: 1

25. фебруар 1815 –

По налогу Сулејман паше убијен је Станоје Стаматовић, познат као Станоје Главаш, српски војвода из Првог српског устанка, хајдук и борац против Турака. Био је предвиђен за вођу Првог српског устанка (1804), али је на његов предлог изабран Карађорђе Петровић. Његово јунаштво опевано је у народним песмама, а Ђура Јакшић је о њему написао истоимену драму.

Станоје (Стаматовић) Главаш је рођен 1763. у Селевцу, селу поред Смедеревске Паланке и био је најмлађи од троје деце. После очеве смрти, мајка му се преудала и заједно са Станојем прелази у Глибовац (Смедеревска Паланка). Петар и Јанко су остали у Селевцу где се и данас налази Станојева родна кућа. Био је војвода у смедеревској нахији. Пре устанка је био хајдук. Био је један од могућих кандидата за вођу устанка, али је одбио понуду и предложио Карађорђа. Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда.

Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију.

Турци су га убили 25. фебруара 1815. године по налогу Сулејман паше, после пропасти Хаџи-Проданове буне. Убијен је у селу Баничина поред Смедеревске Паланке где је и сахрањен. Првобитно је био сахрањен на старом сеоском гробљу без главе, јер су је Турци били однели свом султану на увид. Његова сестра је откупила главу и сахранила је са све телом у црквеном дворишту цркве Светог Архангела која је подигнута 1892. године и налази се у Баничини.

Једини Станојеви потомци су по линији његовог брата Петра, презиме су променили у Петровићи, по старом српском обичају када најстарији син узима презиме по очевом имену, и живе у Смедереву. Станојева породична лоза повезана је још са лозом Хајдук Вељка Петровића, пошто је Станоје за њега оженио Петрову ћерку. Потомци Хајдук Вељка (Хајдуквељковићи), данас живе у Смедереву.

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    Главаш Станоје Стаматовић, харамбаша, устанички војвода (Глибовац код Смедеревске Паланке ? — Баничина код Смедеревске Паланке, 25. II 1815)

    Иако је био имућан и породичан човек, у хајдуке се одметнуо пре Првог српског устанка и постао један од најпознатијих харамбаша. Из каснијих, не баш поузданих казивања, повод је било братовљево убиство које је осветио убивши Турчина. Најпре је био у хајдучкој дружини Лазе Добрића из сремског села Сасе. После Добрићеве смрти у мају 1803. постао је харамбаша и четовао углавном у Шумадији. У његовој хајдучкој дружини били су Милован из Велике Плане, Лепи Стева из Прова и Хајдук Вељко. На збору у Орашцу на Сретење 1804. нуђено му је да се прихвати вођства устанка. Одбио је понуду и предложио Карађорђа, који се тога прихватио. Прве године устанка био је уз Карађорђа у чину буљубаше и вождовог ађутанта. У боју код Дрлупе рањен је у главу. Чин војводе добио је 1805. Није имао одређену територију којом је управљао, а највише је ратовао са војницима из Смедеревске нахије. Почетком 1806. радио је на утврђивању Делиграда. У време Делиградске битке био је у издвојеном шанцу одакле је, упркос турској опсади, према Карађорђевом наређењу кренуо са око 3.000 устаника према Прокупљу. Пошто је ту варош спалио, пошао је даље према Косову и тиме нагнао заповедника турске војске Ибрахим-пашу да се повуче према Нишу. Приликом ослобађања Београда 1806. налазио се са Вулом Илићем на десном крилу устаничке војске према Видин-капији. Када су Конда бимбаша и Узун-Мирко Апостоловић са својим борцима отворили капију, међу првима је јурнуо у београдску варош. До краја Првог српског устанка ратовао је око Делиграда, дуж Мораве, а 1810. учествовао у бојевима код Варварина и Лознице. Карађорђе га је са Вулом Илићем 1811. именовао за војводу у Смедеревској нахији како би ослабио власт Вујице Вулићевића. Последње године Првог српског устанка бавио се земљорадњом, присиљавајући народ на кулук, што му је Карађорђе замерао.
    Као и кнез Милош, предао се 1813. Турцима. Хуршид-паша поставио га је за крсердара, задуженог да прогони хајдуке и обезбеђује цариградски друм. Породица му је била у Земуну, одакле ју је по наређењу Сулејман-паше Скопљака превео у Србију крајем априла 1814. Због турског терора договарао се са виђенијим старешинама о покретању новог устанка. После угушења Хаџи Проданове буне Турци су га сумњичили да је потајно сарађивао са побуњеницима. Београдски везир је наредио да га убију. Када је сазнао за турске намере, склонио се у своју колибу у шуми Баничини. Турци су га опколили и паљењем колибе приморали да изађе. Пре него што је пао под турским куршумима, убио је једног Турчина. Главу су му одсекли и она је неколико дана била изложена на шиљку испред везировог конака у Београду. Његова породица је од Турака откупила главу и сахранила на месту где је убијен. То место се и данас назива Главашев гроб.
    Био је крупан, космат и грлат, с нарочито великом главом, по чему је добио надимак. Маријом, родом из Варварина, оженио се око 1794. а стари сват му је био Карађорђе с којим се побратимио. Његово херојство опевано је у епским песмама, а Ђура Јакшић написао је истоимену драму.

    ИЗВОРИ: Вук Стефановић Караџић, Историјски списи, II, Београд 1969, 93; Первое сербское восстание 1804—1813 гг. и Росси^, I, Москва 1980, 45, 143, 185, 348; Казивања о Српском устанку 1804, Београд 1980, 184; Славко Гавриловић, Хајдучијау Срему у XVII и почетком XIX века, Београд 1986. ЛИТЕРАТУРА: Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Београд 1888, 99—103; Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, I, Београд 1908, 55, 74, 76, 132—134, 139; Радош Љушић, Вожд Карађорђе, I—II, Београд 2000.

    Радомир Ј. Поповић