25. februar 1815 –
Po nalogu Sulejman paše ubijen je Stanoje Stamatović, poznat kao Stanoje Glavaš, srpski vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, hajduk i borac protiv Turaka. Bio je predviđen za vođu Prvog srpskog ustanka (1804), ali je na njegov predlog izabran Karađorđe Petrović. Njegovo junaštvo opevano je u narodnim pesmama, a Đura Jakšić je o njemu napisao istoimenu dramu.
Stanoje (Stamatović) Glavaš je rođen 1763. u Selevcu, selu pored Smederevske Palanke i bio je najmlađi od troje dece. Posle očeve smrti, majka mu se preudala i zajedno sa Stanojem prelazi u Glibovac (Smederevska Palanka). Petar i Janko su ostali u Selevcu gde se i danas nalazi Stanojeva rodna kuća. Bio je vojvoda u smederevskoj nahiji. Pre ustanka je bio hajduk. Bio je jedan od mogućih kandidata za vođu ustanka, ali je odbio ponudu i predložio Karađorđa. Istakao se u boju na Deligradu i opsadi Beograda.
Stanoje Glavaš je sa 2.500 pešaka, 500 konjanika i jednim drvenim okovanim topom početkom septembra 1806. godine oslobodio Prokuplje od Turaka, a već sutradan ustanici su oslobodili i Kuršumliju.
Turci su ga ubili 25. februara 1815. godine po nalogu Sulejman paše, posle propasti Hadži-Prodanove bune. Ubijen je u selu Baničina pored Smederevske Palanke gde je i sahranjen. Prvobitno je bio sahranjen na starom seoskom groblju bez glave, jer su je Turci bili odneli svom sultanu na uvid. Njegova sestra je otkupila glavu i sahranila je sa sve telom u crkvenom dvorištu crkve Svetog Arhangela koja je podignuta 1892. godine i nalazi se u Baničini.
Jedini Stanojevi potomci su po liniji njegovog brata Petra, prezime su promenili u Petrovići, po starom srpskom običaju kada najstariji sin uzima prezime po očevom imenu, i žive u Smederevu. Stanojeva porodična loza povezana je još sa lozom Hajduk Veljka Petrovića, pošto je Stanoje za njega oženio Petrovu ćerku. Potomci Hajduk Veljka (Hajdukveljkovići), danas žive u Smederevu.
21. novembar 2017. u 12:49
Vojislav Ananić
Glavaš Stanoje Stamatović, harambaša, ustanički vojvoda (Glibovac kod Smederevske Palanke ? — Baničina kod Smederevske Palanke, 25. II 1815)
Iako je bio imućan i porodičan čovek, u hajduke se odmetnuo pre Prvog srpskog ustanka i postao jedan od najpoznatijih harambaša. Iz kasnijih, ne baš pouzdanih kazivanja, povod je bilo bratovljevo ubistvo koje je osvetio ubivši Turčina. Najpre je bio u hajdučkoj družini Laze Dobrića iz sremskog sela Sase. Posle Dobrićeve smrti u maju 1803. postao je harambaša i četovao uglavnom u Šumadiji. U njegovoj hajdučkoj družini bili su Milovan iz Velike Plane, Lepi Steva iz Prova i Hajduk Veljko. Na zboru u Orašcu na Sretenje 1804. nuđeno mu je da se prihvati vođstva ustanka. Odbio je ponudu i predložio Karađorđa, koji se toga prihvatio. Prve godine ustanka bio je uz Karađorđa u činu buljubaše i voždovog ađutanta. U boju kod Drlupe ranjen je u glavu. Čin vojvode dobio je 1805. Nije imao određenu teritoriju kojom je upravljao, a najviše je ratovao sa vojnicima iz Smederevske nahije. Početkom 1806. radio je na utvrđivanju Deligrada. U vreme Deligradske bitke bio je u izdvojenom šancu odakle je, uprkos turskoj opsadi, prema Karađorđevom naređenju krenuo sa oko 3.000 ustanika prema Prokuplju. Pošto je tu varoš spalio, pošao je dalje prema Kosovu i time nagnao zapovednika turske vojske Ibrahim-pašu da se povuče prema Nišu. Prilikom oslobađanja Beograda 1806. nalazio se sa Vulom Ilićem na desnom krilu ustaničke vojske prema Vidin-kapiji. Kada su Konda bimbaša i Uzun-Mirko Apostolović sa svojim borcima otvorili kapiju, među prvima je jurnuo u beogradsku varoš. Do kraja Prvog srpskog ustanka ratovao je oko Deligrada, duž Morave, a 1810. učestvovao u bojevima kod Varvarina i Loznice. Karađorđe ga je sa Vulom Ilićem 1811. imenovao za vojvodu u Smederevskoj nahiji kako bi oslabio vlast Vujice Vulićevića. Poslednje godine Prvog srpskog ustanka bavio se zemljoradnjom, prisiljavajući narod na kuluk, što mu je Karađorđe zamerao.
Kao i knez Miloš, predao se 1813. Turcima. Huršid-paša postavio ga je za krserdara, zaduženog da progoni hajduke i obezbeđuje carigradski drum. Porodica mu je bila u Zemunu, odakle ju je po naređenju Sulejman-paše Skopljaka preveo u Srbiju krajem aprila 1814. Zbog turskog terora dogovarao se sa viđenijim starešinama o pokretanju novog ustanka. Posle ugušenja Hadži Prodanove bune Turci su ga sumnjičili da je potajno sarađivao sa pobunjenicima. Beogradski vezir je naredio da ga ubiju. Kada je saznao za turske namere, sklonio se u svoju kolibu u šumi Baničini. Turci su ga opkolili i paljenjem kolibe primorali da izađe. Pre nego što je pao pod turskim kuršumima, ubio je jednog Turčina. Glavu su mu odsekli i ona je nekoliko dana bila izložena na šiljku ispred vezirovog konaka u Beogradu. Njegova porodica je od Turaka otkupila glavu i sahranila na mestu gde je ubijen. To mesto se i danas naziva Glavašev grob.
Bio je krupan, kosmat i grlat, s naročito velikom glavom, po čemu je dobio nadimak. Marijom, rodom iz Varvarina, oženio se oko 1794. a stari svat mu je bio Karađorđe s kojim se pobratimio. Njegovo herojstvo opevano je u epskim pesmama, a Đura Jakšić napisao je istoimenu dramu.
IZVORI: Vuk Stefanović Karadžić, Istorijski spisi, II, Beograd 1969, 93; Pervoe serbskoe vosstanie 1804—1813 gg. i Rossi^, I, Moskva 1980, 45, 143, 185, 348; Kazivanja o Srpskom ustanku 1804, Beograd 1980, 184; Slavko Gavrilović, Hajdučijau Sremu u XVII i početkom XIX veka, Beograd 1986. LITERATURA: Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, Beograd 1888, 99—103; Mihailo Gavrilović, Miloš Obrenović, I, Beograd 1908, 55, 74, 76, 132—134, 139; Radoš Ljušić, Vožd Karađorđe, I—II, Beograd 2000.
Radomir J. Popović