Порекло презимена Копривица

20. фебруара 2012.

коментара: 10

Презиме Копривица је из племена Бањани. Веома занимљиву причу о настанку презимена нашли смо у часопису Дабро-босански Источник, из 1887. године. Реч је о листу за црквено-просвјетне потребе српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини.

Текст у којем се помињу Копривице, насловљен је “Сказаније житија кнеза Лазара”, а објављен је у четири наставка, које можете прочитати посредством линка на крају текста. Аутор је свештеник Стево Трифковић, парох осјечко-блажујски, који се бавио истраживањем разних старина. Преносимо неколико почетних пасуса овог текста:

“У селу Велој, недалеко од Сарајева, живи један огранак српске православне породице Копривица. Та породица, према предању у истој сачуваном, како данас приповиједају Вучина и Мићо Копривице, потиче и води своје порекло од Јеле, кћери кнеза Лазара, која је била удата за Милоша Обилића, а послије ју је заробио бан Сандаљ и то овако:

Посље косовске битке, кад је Милош погинуо, његову жену Јелу зароби неки бан Сандаљ па Кључа у Гацку и узме је себи за жену. У њиховом брачном животу почне је тући и злостављати, пребацујући јој да воли више Милоша него њега. Јела приморана тим злостављањем, једном приликом рече бану да воли Милоша мртва – него њега жива, и кад је овај за то хтједе да истуче, она умакне из двора и утече у данашње Бањане у Херцеговини. У путу у Бањанима, како је била трудна, роди мушко дијете, завије га у своју хаљину и остави у коприву, па наишав на чобане који близу тога мјеста стоку чуваше, зовне их и каже им да то дијете узму и да га сачувају, јер да ће им ваљати, па тако и оде даље молећи чобане да о њој ништа не казују.

Чобани узму то дијете, однесу кући и предају на храну једној жени у селу Бањанима која се тијех дана породила па јој дијете умрло, и ова га одхрани и васпита. Кад је то дијете доцније у живот људски ступило назову га Копривицом по коприви, у којој је нађен, не знајући му правог презимена, и од њега сва данашња породица Копривица води поријекло. Та је породица данас сасвим пространа, имада је у Бањанима и по Херцеговини више од 40 кућа, а скоро се толико и по Босни раселило. Предци данашњих Копривица на Велој доселили су се из Бањана око 1600. године те су се ту опет знатно умножили и разишли.

У тој породици, у колико памте Мићо и Вучина Копривице, било је увијек чланова који знадијаху читати и писати све до данас. Зато у исте породице и имаде још и данас много сасвим стари руком писани књига и ја сам истражујући народне старине нашао више такових у Миће Копривице међу којима једну одвише стару у сасвим малом формату од 156 листова. Књига та садржи у себи доста обилан разноврстан садржај, у коме је и горњи наслова Сказаније житије кнеза Лазара, писано 7048. године. Писана је старо-српски и то по више ријечи заједно без и једне тачке и запете. Зато се при преписивању морале по смислу ради бољег разумијевања по које ријечи раставити и по која тачка уметнути. Књига је та пренешена из Херцеговине, од предака данашњих Копривица, кад су се у Босну доселили и сачувана је у кући Миће Копривице“…

Комплетан текст можете да прочитате ОВДЕ.

Часопис Источник пронашли смо у дигиталној библиотеци Универзитетске библиотеке Републике Српске.

*   *   *

Светозар Томић у студији “Бањани” наводи да Копривица има у следећим местима:

“Има их у селу Удружењу и Џиновом Долу, има их у селу Кривоглавицама, у Доброшевићима, у Рогачићима, у Зенику, у Мостару, има их на Мекој Груди и Билећским Рудинама, у Вукојевцу код Куршумлије, у селу Балчаку код Прокупља, на Недајном у Пиви; у Гацком под Ивицом, у Босни под планином Велом; у Читлуку у Невесињу”.

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (10)

Одговорите

10 коментара

  1. Предање је предање. Но, за Копривице се, свакако, може рећи да су не само бројно већ и угледно братство (род). Четрнаесторица Копривица одликовани су Медаљом за храброст ‘Милош Обилић’, након балканских и Првог свјетског рата. У Другом свјетском рату дали су, партизанском покрету, цијелу једну чету (тзв. Копривачка чета). Дакле, они су род витешки, али и свештенички. Најпознатији међу бројним свештеницима од овог рода је Арсеније IV Јовановић Шакабента, 28. патријарх српске цркве.
    Не претјерујем, мада су се рудински Папићи често орођавали с Копривицама. И мајка чувеног југословенског редитеља Крста Папића била је од Копривица, а звала се Крстиња. Упокојила се у Новом Саду (1993.), сахрањена крај цркве Св. Георгија (Ђурђа) у Коравлици.

  2. vojislav ananić

    КОПРИВИЦА
    Расељавање из Бањана

    Све Копривице које славе Никољдан заједничког су поријекла од Копривица из Бањана. Расељавање бањанског братства Копривице почело је почетком XVII вијека, а посебно је било изражено у XVIII и XIX вијеку.
    Светозар Вујадиновић из Сарајева пише нам да је његова мајка од Копривица из села Лапчевине код Невесиња. Отац јој се звао Никола, а дјед Видак, док за даље претке не зна. Славе Никољдан, а у породици је сачувано предање да су се њихови преци доселили из Бањана код Никшића. Читалац наводи да зна за Копривице и на другим мјестима у Босни и Херцеговини: Гацко, Лукавица, Крешево, Романија и Сарајево.
    Данас Копривица има највише по Црној Гори, Херцеговини, Босни и Србији. У Бањанима Копривице су, и по простору и по броју кућа, једно од највећих села у племену. У селу је 1940. године било 109 кућа Копривица и нису се женили међу собом. Славе Никољдан, а прислужују Николице.
    Родоначцлник Копривица био је, по предању син Јеле Сандаљевице. Када се Јела удала за Сандаља Хранића, затрудни и побјегне од мужа из Кључа у Гацко, преко Бањана за Зету. У путу је родила мушко дијете и бацила га је у коприве покрај пута у Реновцу (дио села Копривице). Пролазници узму дијете из коприва и одњегују га. Од овог дјетета из коприва, прича се, да су Копривице.
    У Недајну (Пива) било је половином овог вијека 14 кућа Копривица, чији су се преци ту доселили из Бањана. И у Сарајевско поље доселили су се Копривице из Бањана око 1600. године и славе Никољдан. У Вогошћи славе такође Никољдан, а и они су поријеклом из Бањана. У Бандин Оџак (Гласинац) населили су се прве Копривице, око половине деветнаестог вијека из Пиве, а даљом старином су из Бањана. На Гласинац се доселио Божо Копривица са сином Савом, који је тада имао десет година. Поп Крсто, доселио се у Видиће око 1890. године и даљи је род са напријед наведеним Копривицама. У Градини (Гацко) Копривице такође славе Никољдан. Почетком овог вијека било их је у Градини 14 кућа, а први су се доселили Вуко и Дука Копривица. У Читлук (Гацко) доселиле су се Копривице из Бањана крајем деветнаестог вијека.
    У Сарајеву је завидну трговачку каријеру остварио Видак Копривица. Видак је рођен 1779. године у Реновцу (Бањани). Прво је живио у Мостару, гдје је завршио терзијски занат, а касније се преселио у Сарајево и бавио се трговином.
    У Бањанима је сачувано предање да су од Копривица Обреновићи. Према том предању дјед кнеза Милоша је доселио у Србију, а кнез Милош је Благоја Копривицу звао рођаком. У Фатницу су се Копривице доселиле непосредно након окупације 1878. године из Кривошија. Славе Јовањдан. У парохији Бањалука Копривице су крајем прошлог вијека такође славили Јовањдан.
    На крају, истичемо да нисмо у могућности навести сва мјеста у којима данас има Копривица, нити све што се зна о њиховом поријеклу и расељавању. Наведена предања, забиљежена код готово свих расељених Копривица, да су поријеклом из Бањана, имају основа. Све Копривице, који славе Никољдан, заједничког су поријекла од Копривице из Бањана. Из изложених података, евидентно је да су се Копривице, као јако братство, исељавале из Бањана још од почетка XVII вијека, али је њихово расељавање посебно изражено у XVIII и XIX вијеку.
    И Копривице из Лапчевина, од којих је родом мајка нашег читаоца, поријеклом су од Копривица из Бањана. Када се ова грана Копривица покренула из Бањана, да ли је било успутних задржавања до насељавања у Лапчевине, није могуће на основу доступних података одредити. Претпостављамо да се њихово насељавање у Лапчевине могло десити у другој половини деветнаестог вијека.

    ИЗВОР: ПОРОДИЧНИ КОРИЈЕНИ, МИРОСЛАВ НИШКАНОВИЋ
    БАЊА ЛУКА – БЕОГРАД – САРАЈЕВО, 2001.

  3. vojislav ananić

    Братство Копривице

    На Бањануима, у старој Хeрцеговини, живи братство Копривице са славом Св. Никола. Одатле, као од своје батствене матице, расељавали су се по Босни и Шумадији. Изразити су Динарци, расно крепак и лијеп сој људи, који своје особинс преносе и тамо куда се расељавају. Синови њиховнх одива, поуданих у другe родове, најличнији су људи на састанцима. Пo одржаном братственом предању, њиховог претка родила је љуба Милоша Обилића Јела, која, је била кћер косовског цара Лазара. Два варијанта тога предања нашао сам штампана, а трећи сам забиљежио од једног школованог члана њиховог братства.
    1.Податак попа Стјепе Трифковића
    Поп Стјепо Трифковић, док је још био парохијски свештеник у Блажују код Сарајева, нашао је код Копривица у селу Велој изнад Сарајевског Поља, једну стару рукописну књигу и публиковао је у Д. Б. Источнику за 1887. с. 9. То је у ствари испричана у прози свађа сестара, Обилићеве и Бранковићеве љубе, затим ток косовског боја. Као предговор садржају те књиге, поп Стјепо је навео ово предање забиљежено од њихових цајстаријих људи: „У селу Beлoj, недалеко од Сарајева, живи данас један огранак породице Копривица. Та породица по предаљу у истој сачуваном, како данас приповиједају Вучина и Мићо Копривица, потиче и води своје поријекло од Јеле, кћери кнеза Лазара, која је била удата за Милоша Обилића, а послије ју је заробио бан Сандаљ, и то овако: Посље косовске битке, када је Милош погинуо, његову жену Јелу зароби неки бан Сандал из Кључа у Гацку и узме је себи за жену. У њиховом брачном животу почне је тући и злостављати, пребацујући јој да воли више Милоша него њега. Јела приморана тим злостављањем, једном приликом рече бану, да воли Милоша мртва него њега жива, и кад је овај зато хтеде да истуче, она умакне из двора и утече у данашње Бањане у Херцеговини. У путу у Бањаннма, како је била трудна, роди мушко дијете, завије га у своју хаљину н остави у коприву, па наишав на чобане који близу тога мјеста стоку чуваше, зовне их и каже им, да то дијете узму и да га сачувају јер дa ћe им ваљати, па тако и оде даље молећи чобане да о њој ништа не казују. Чобани узму то дијете, однесу кући и предају на храну једној жени у селу Бањанима, која се тијех дана породила па јој дијете умрло, и ова га одхрани и васпита. Кад је тo дијете доцније у животу људски ступило, назову га Копривицом по коприви, у којој је нађен, не знајући му правог прсзимена, и од њега сва данашња породица Копривица води своје поријекло. Та је породица данас сасвим пространа, имаде је у Бањанима и по Херцеговини више од 40 кућа а скоро се толико и по Босни раселило. Предци данашњих Копривица на Велој доселили су се из Бањана око 1600 год. те су се ту опет знатно умножили и разишли. У тој породици, уколико памте Мића и Вучина Копривице било је од увјек чланова, који знадијаху читати и писати све до данас. Зато у исте породице имале још и данас много сасвнм старих руком писаних књига и ја сам истражујући народне старине нашао више такових у Миће Копривице, међу којима једну одвише стару у сасвим малом формату од 156 листова. Књига та садржи у себи доста обилан разноврстан садржај у коме је горњи наслов С к а з а н и ј е жит и ј а к н е з а Л а з а р а, писано 7048 (1540) год. Писана је старо-српски и то по више ријечи заједно без иједне тачке и запете. Зато се при преписивању морале по смислу ради бољег разумијевања по које ријечи раставити и по која тачка уметнути. Књнга је пренешена из Херцеговине, од предака данашњих Коиривица, кад су се у Босну доселили и сачувана У кући Миће Копривице”.
    1.Податак Андрије Лубурића
    Познати сакупљач народних пјесама и породичних предања, Андрија Лубурић, забиљежио је укратко и о поријеклу Копривица, у своме штампаном раду: Орловићи и њихова улога у црногорском бадњем вечеру 1710. године. То предање овако гласи:
    1.„Обреновићи (Милош, Јован и Јеврем) су по раширеном предању пореклом из Бањана у Херцеговини. Њихови претци су прешли у Шумадију око 1705. год. Они су од чувене херцеговачке породице Копривица. А према уопштеном народном предању Копривице воде порекло од Николе сина Сандаља Хранића и Јеле Балшићке, ћерке кнеза Лазара коју народне песме и предања називају „Милошева Јела” По једном казивању, које је забележио др Јован Ердељановић („Братоножићи” у српском етнографском зборннку ХII, 504) Обреновићи су пореклом из Братоножића од тамошњег братства Прогоновића и њихови су се претци крајем седамнаестог или почетком осамнаестог века преселили из Братоножића у Србију.”
    1. Податак једног школованог Копривице
    Један школован члан братства Копривица г. Андрија Копривица, професор Богословије у Сарајеву, забиљежио је од најстаријих људи свога братства на Бањанима ово предање, које има облик легенде: „Послије погибије Милоша Обилића, његова жена Јела кћер цара Лазара, пошла је преко Босне за Зету, која је тада била слободна. На путу кроз Босну зароби је Сандаљ Хранић, и пошто је била врло лијепа заљуби се у њу и против њене воље задржи је код себе. Узалудно је она покушавала да се од њега ослободи на неки миран начин. И пошто мирним путем није успјела, то је прибјегла лукавству и превари и то на oвaj начин: Сандаљ је имао катуне и велике посједе у Гацку и једне годиие отиду тамо да проведу љето. Том приликом Јела замоли Сандаља, да јој дозволи да ту подигне једну црквицу, где би се могла молити Богу. Сандаљ јој је испунио молбу и oнa је направила цркву по унапред творемом плану оставивши једна мала врата на олтару куда ће касније, као што ћемо видјетп и побјећи од Сандаља.
    1. Једнога празничног дана пођу њих двоје у цркву. Сандаљ je пошао са њом у цркву, бојао се да је и у цркву пусти саму јер је много волио. Пошто су неколико постајали заједно, Јела је рекла Сандаљу да сад треба да уђе мало и у олтар да ce помоли Богу, јер је то по закону њеном. Она тада уђе у олтар и одмах изађе кроз врата која је зато раније направила и брзо отиде до своје вјерне пратње која је већ чекала на одређеном мјесту са одморним коњима и мазгама као и са потребним новцем и одмах пођу према Зети. Коње и мазге су по њеном упуству потковалн наопако да би укрили траг пред потјером.
    Кад су били преко Бањана, Јела је добила порођајне нападе јер је била остала у другом стању са Сандаљом, и ту на путу роди једно мушко дијете. И не могавши га носнти даље, бјежећи испред потјере, остави га у коприви поред пута. А она бјежећи настави пут. Пошто је изашла на једну висораван одакле је последњи пут могла видјети мјесто гдје је оставила своје чедо, окрене се и рече: „Гдје си сада моје злато”. На том мјесту нарочито је зажалила за дјететом и упутила је неке чобане који сy туда чували стадо да пођу на мјесто које им jе показала и тамо ће наћи једно дијете па нека га узму и чувају код себе. Чобани су пошли и нашли дијете, као што им је и казала. А то мјесто где се она зауставила да види своје злато, прозвало се „Златна страна”, па се и данас тако зове.
    1.Кад је била на измаку из Бањана, опет је зажалила за дјететом. Ту је нашла једног мјештанина и казала му како је и гдје је оставила дијете. Али како му није оставила ништа, извади неколнко дуката пa му да као награду и помоћ ономе човјеку код кога се нађе њено дијете. Ово мјесто по томе се зове „Дукат”, па се и данас тако зове.
    Њено дијете нашао је и узео један Миловић који су ту тада били као старосједиоци. Он гa јe подигао и то је дијете од Миловића узело славу Св. Николу коју слави и данас цијело братство, а Николице, љетног Св. Николу које је такође од Миловића примило, славило је све до послије рата. Послије рата више их не слави готово нико, него су сви задржали једну главну славу.
    Јела је послије тога прешла у Зету и удала се за једног Балшића, али није заборавила на своје дијете, него је за здравље и напредак његов и његова потомства подигла једну цркву на једноме од острва у скадарском Језеру, која је данас сигурно у рушевинама или је под водом.
    Миловићи, који су подигли њезино дијете због тога што су га нашли у коприви прозвали су гa Копривица. То је презиме и остало кроз све вријеме до данас.”
    Слушао сам од више људи ову легенду о претку братства Копривица и настојао сам да сазнам мишљење да ли је то дијете син Милоша Обилића нли син Сандаљев. Као додатак легенди прича се: да је Јела хвалила Милошево јунаштво и да је Сандаљу било то криво; да му је Јсла рекла да Милоша воли мртва него Сандаља жива; зато да је Сандаљ избио и она због тога побјегла. По схватању народном, као да је предак Копривица син Милошев кога је Јела, оставши удовица иза погибије Милошеве, донијела у утроби кад се удала за Сандаља.
    Код Копривица је јак култ Косовског хероја Обилићa. За поријекло Обреновића да су од Копривица, говори ова чињеница: сви су Обреновићи сем кнез Милошеве двојице браће војводе Јврема и Јована и задњег Обреновића Алексаиндра имали имена косовског хероја. Кнез Милошев брат је био Милан, Карађорђев руднички војвода; Милошеви су синовн кнез Милан и кнез Михајло; Милошев је синовац Mилош, отац Краља Милана. Чак и одиве Коиривица надијевају та имена својим синовима. Познавао сам три брата у Босанској Крајини, досељена из Херцеговине, које је родила одива Копривица, а само је један остао у Херцеговини. Имена су им; Михаило, Mићo Миле и Лазар. Михаилов је унук по кћери професор Универзитета у Загребу госп. др Драго Ilepoвић.

    ИЗВОР: Динарска племена Немањићског поријекла, Милан Карановић

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

  4. vojislav ananić

    Сказание житиа кнеза Лазара (Герблановича)

    У селу Велој недалеко од Сарајева живи данас, један огранак српске породицс Копривица. Та породица, по предању у истој сачуваном, како данас приповједају Вучина и Мићо Копривице, потиче и води своје поријекло од Јеле кћери кнеза Лазара, која је била удата за Милоша Обилића, а послије ју је заробио бан Сандаљ, и то овако: Посље косовске битке кад је Милош погинуо његову жену Јелу зароби неки бан Сандаљ из Кључа у Гацку и узме је себи за жену. У њиховом брачном животу почне је тући и злостављати, пребацујући joј, да воли више Милоша него њега. Јела приморана тим злостављањем, једном приликом рече бану, да воли Милоша мртва — него њега жива, и кад је овај за то хтједе да истуче она умакне из двора и утече у данашње Бањане у Херцеговини. У путу у Бањанима како је била трудна, роди мушко дијете, завије га у своју хаљину и остави у коприву, па наишав на чобане који близу тога мјеста стоку чуваше, зовне их и каже им; да то дијете узму и да га сачувају, јер да ће им ваљати, па тако и оде даље молећи чобане да о њој ништа не казују.
    Чобани узму то дијете, однесу кући и предају на храну једној жени у селу Бањанима која се тијех дана породила па јој дијете умрло, и ова га одхрани и васпита. Кад је то дијете доцније у живот људски ступило назову га Копривицом по коприви, у којој јс нађен, незнајући му правог презимена, и од њега сва данашња породица Копривица води своје поријекло. Та је породица данас сасвим пространа, имаде је у Бањанима и по Херцеговини више од 40 кућа а скоро се толико и по Босни раселило. Предци данашњих Копривица на Велој доселили су се из Бањана око 1600. г. те су се ту опет знатно умножили и разишли. У тој породици, у колико памте Мићо и Вучина Копривице било је од увијек чланова, који знадијаху читати и писати све до данас. Зато у исте породице и имаде још и данас много сасвим стари руком писани кљига и ја сам истражујући народне старине нашао више такових у Миће Копривице међу којима једну одвише стару у сасвим малом формату од 156 листова. Књига та садржи у себи доста обилан разноврстан садржај, у коме је и горњи паслов Сказаније житија кнеза Лазара писано 7048. год. Писана је старо-српски и то по више ријечи заједно без и једне тачке и запете. Зато се при преписивању морале по смислу ради бољег разумјевања по које ријечи раставити и по која тачка уметнути. Књига је та пренешена зз Херцеговине, од предака данашњих Копривица кад су се у Босну доселили и сачувана је у кући Миће Копривице.
    „Бист от цара прваго ваполати цреви потом по заповиеди самодржцу цару Стефану и даде нему своиу сародницу госпоиу милицу да шчер иуга богдана и по малу времену престави се цар стефан храбри, потом поставише на царство негово сина негова цра уроша младога господина срблем. и на царство урошево наступи крал вукашин и марка вукашиновића и углешу деспота и гоико војвода и убише цра уроша младога ва лове и бо виде пи неправду и они ону васкоре чашу испише от турака на риеци марици свема главе отсекоше и сва им воиска от турака погублена би за нихову неправду и лукавство зашчо главу своега убише. сва три брата мрнавчића ва боиу погибоше. крал вукашин имаше 3 сина марка и андрииу и думитра. марко син крала вукашина и костантин знешковац син воеводе дечана и драгашина те 3 воеводе отбегоше от србске господе да их не убииу по завади негова оца крал вукашин, и тамо воеваше с царем турскием палазитом и воеваше нахристиане и погинет мрнавчићи. тогда промислом божием поставише лазара на престол са благоеловением 4 патриарха василенска и васего сабора србскаго и народа и тако кнез лазар биет подателние срблем и то би у васакоме доброме чину и у милости и у правоме суду колико и тако имаше око милостиво а руку податливу ка васакоме чловиеку. имаше кнез лазар 3 сина стефана деспота и лазара и вука и дашчери 5 прва чаролита видосава која дана бист за вука бранковића друга иела која бист дана за милоша кобилића. ва то време кнез лазар са двиема своима зетовима иезде коне из лова ка своему двору а двие шчери лазареве гледаиу са високога чардака видосава говори дивна чуда видители друго мога свака обилића милоша кои иезди одеснуиу оца нашега лазара а бранковић с лиеву страну о себе а иела сестри таино говори да невиди отц наш кнез лазар милоша иунака и памети погоио и напредости неговс неби коиа ездио о десну страну оца нашега лазара тадаи видосава поскочи како иедна охола диевнца удари сестру иелу руком уз образ на руци ти 3 златна прстена окрвави сестру иелу крв е поли нис прси ва та час славни кпез лазар са двиема своима зетови пред двор коне свое доезднше слуге лазару коне примише, иела крвава преддвор изиде милошу кона примаше убрусом лице своие сакриваше и милош иелу виђе крваву и рече шчотие лице крваво она нему сказа право како е сестра убила и милош иерца уздахну и узе вука бранковића за руку далекога отведе и рече пому караи брате охолу диевицу да не туче зубима своега езика да неназива от земле главе хорпатом и племенителе ер ти се кунем богом моиом ћуте тешком десницом моиом руком узети кад будемо на конма јездећи те ћу те додавати за пас немило и недраго u тебе ћу учинити хоћу руком ћу те руци моиом испод кона додавати како вук вуку пане дае пак ћу с тобом ударити от камен и о землу како гладан орал жабом кориачом моиом ћу те десипцом отнеети како хрт зеца пред ловце у град заручници твоиои или жива или мртав будеши и дароваћу те твоиои охолои диевици загачо она учини моиу матер кобилом. нека свак знаде шчо учини обилић милош и нека свак знаде и види и чуе да от сада ниесам обилић веће кобилић и први диетић. до то се доба зовнаше милош обилић а о тога доба кобилић н нему се пме прећеде ере колико една риеч из уста изговори се или зла или добра та се хоће поминати и говорити ва веки како говори оста милошева мати кобила. от тога часа милош на вука лошу волу имаше и како га пусти у своиу воиску милош отиде и виерно господина своега служаше, а вук бранкович отиде кнезу лажу износити сконом ће сву србску господу заклати. вук говори господине кнеже лазаре вас дркћем како прут мртви ме знои пробива шчосам чуо за милоша кобилића милош ће ти невиеру учинити каде с турскием црем станеш бои бити. кнез лазар говори мучи вуче кои ту лаж на милоша износи милош е мои шчит пернати у нега стои сва моиа снага и криепост милош хоће учинити спомен на полу косову докле се зову расигочи именом ва виеки о лазаре како ти би томе пророк датие чути гадну милошеву неверу на тому збору шчо за тобом говори и булазни вук бранкович лаживи тадаи поче госпона милица говорити како една женска глава кнезу лазару. видим господине да се справлаш на поле косово али да се уставиш своиу воиску да бисмо шчо чули от милошеве невиере. лазар милици оговара не би ти се саде уставио да би знао веће не вратити се с пола косова каде тако учини господине а ти иди с богом и ошче ти се желно молим како свога господара испуни волиу моиу за лубав нашу смилуи се такоти зависта коие мећу нами шчо виерни мужеви милуиу без лихбе своим женам и слаткога рода шчо сам стобом родила и тако ти воиска стом здраво ходила и срећнием гласом свуда била и тако ти земла по тобом родила и смоими браће на бои водити не мои ме жестоко уцвиелити не мои да ногине колено иуга богдана тогаи времена с кона лазар оговара госпои милици ти знаш да мие у твое браће сва моиа снага зашчо су наипрви на поле косово тако турци страх имаиу от ђеце иуговића они су вриедни да се сва земла скупи маћедониа. цар турски не бои се све земле како се бои ћеце иуговића млого има тица али се бое сокола зато ти не могу а твоиу волиу милицо навршити тада и му се милица са сузам поклони и рече му иош чете желно молим тако ти бог дао државу и сахранио здраво и весело и срећним гласом свуда добила а ти остави сестри иеднога брага за заклетву за милосрдие старца иуга богдана остане гласа дати знаш господине лазаре тебе милице прорчтуе да црства сила сва тебе подателиу. лазар милици отговара срамота би била твоему иедному брату остати от остале воиске рекли би мои воиници пунак от лела ну вриедности и иунатства да се држи славни кнез лазар рече остани збогом милице твое ми сузе срце мое устриелише и обрати кнез лазар кона свога к полу косову ио дезди у своиу воиску и обрати и полу косову веће се неврати кнез лазар веће посла милана топличанина да уходи турски табор сви га плачу тому се не надаиу а вук бранкович говори на милоша износи лажу не брини се господине нека се приевара чини с милошем а то кнезу лазару криући говори да ко не чуе милан топличанин и иван косанчич и воивода милош кобилич те 3 воиводе твое хоћете издати цару турскоме на полу косову а узми се у памет хоће ли ти то бити истина а нека знаш. каде милан топличанин дође и врати се милошу хоће га сриести те хоће га научити како ие у воисци и како ће говорити зашчо знаше невиерни вук милош шчошће говорити милану да се воиска не препане и не смете каде дође и врати се милан исцрева табора. вук кнезу говори истина ие шчо ти кажем и срете га милош свиетовати истину ће говорити изнести како ће о турскога цра казивати како воиска стои те милана чекаиу како лието за злом зимом и срете га сва воиска виђе лазара вуку виеровати кад виће виерова вук кнезу говори до саде ти ниесм виеровао саде ти виеруем каде дође хоће ли онако бити помози име христово црева воиска реци брате голема ие сила хаћамие и будалине истом чекаиу да се хлеба наиеду и тадаи се загрлише како два брата и пита милош за цра мурата милан говори неумием ти брате силну цреву воиску казати ие може нитко преброити колико ие от камена страном до пута а от пута до црнога дренка а от дренка до ситнице воде а от ситнице до планине шаре све е то прекрила сила црева воиска страшно е мои брате са очима згледати пуноие поле косово све е кон до кона иунак до иунака боина копиа како гора чрна копиа земли прибодена а баираци лиепо ођевени неможеш брате да очима гледаш биели се на земли како сннег на сред земле. ту милош милану рече брате зашчо те братимим и кумим богом великием то немои кнезу лазару казати како кнез лазар пред воиском иере ако чуие за цреву силу намо су криепки витезови кои ће с турци бои бити и сам сам вриедан на нега ударити ако ћу и главу своиу изгубити а каде дођеш а ти реци на сабору србскоме господо велика воиска е турска али броиа нема.
    него су сехратлије и аћамие и мановине како и овнови будалине и сиромаси истом чекаиу да се хлеба наиеду. милан топличанин тако рече и поће оним науком милошевием. сва господа сиеде и о том бесиеде кое гласе носи милан. каде милан доће сви му руку додадоше и за цара мурата питаиу. топличанин милан говори господо србска и властели велика е сила турска али от боиа неима нишча све су запатлие и аћамие и сиромаси нишча незна бои бити а оружиа не имаиу а све неке будалине истом да се хлеба наиеду тогда на таи глас устане веселити сва господа србска и велика и мала и банови и воиводе и кралеви витезови и брчници кола играиу.милош весело играше и ову пиесну пиеваше, бже бже мои ти ми даи за род христиански крв нашу пролиевати, иадни турци ви сте мени служили; али иош ниесте моиу саблу о себи кушали виђећемо турци и снагом и саблом каде тамо с вами дођем бои бити, нећу моиу мошч шчеђети о вас. учинпћу спомен на полу косову от чуда како ће само чловк прорећи, и та му се брже стече и то кнез лазар наипре прорече, госпоиа милица коиу хладну воду код града крушевца замутише среску господу и витезе све потопише и србску землу опустпше и христианске цркве порушише и та се згоди миесеца пуниа дан цру лазару светац биеше како га веће неће прославити. на вечеру код себе седе старца иуга богдана и вука бранковића кои свем самрти справла, неверника мусића кои на столу крв учини, на гласу дамиана шариновића, и сритовину страшнога и огненаго трипуна кои много по полу турака ћера и марка са оружием и радоиу и богдана и углешу много званога и станишу и радивоа кои дружину не имаиу куда бои биу и марцику кои копие не носи и не зна шчо га срце боли, нигадаре самриги не бои се орлина и марчина ђурђа петра и максима старца милка кои бестраха на бои иде витеза стефана страшних очиу уговића браће кои брзо на бои иду често млого турком досађуиу, жпвана и ђурицу и петра костадиновића и матиаша узду, павла хорлина и марчина, топличанина милана и ивана косанчића и воиводу милоша. то ставла и посађуе таи дан. вук бранковић кнезу лазару потаино говори; видиш ли госпдине те 3 воиводе велике оћете издате, шчо си посадио собом знаш ли шчо ће ти сутра учинити ере ћете издати на полу косову зашчо турска воиска биеше погинула и ми на полу косову от ватане лазареве вражби витеза и иунака родила шчо и веће неће србска земла родити него и смути неверни вук бранковић и неверу на мплоша изнесе и на остале иунаке на ти вечер дука наипре поче игром лиепо насмиа се сва господа руком машаше. таде кнезу лазару златни пехар вина напунише и узе га у руке и ста мислити коме ће га напити и узе га доволно пролише чашу по колену главом доле паде речи не може проговорити, сви га видеше срце и заболе сви се мраци и даница са звиездама а сунце пусти тракове своие по земли сва три се на броиу нађоше се иездећи на полу косову према турскоме табору. страже и турске опазише и цру брже доказаше чудна с то цре 3 иунака врло иезде хоћемо ли и у табор пустити кад то чу цр рече устаните мое лале наредите воиску да лиепо стану то су поклисари лазареви то се хоће нама предати а нама ће боле бити и проведите и по среде табора докле дођу до моега чадора, воиска се лепо нареди паше и бези како цр заповиђе тако се справише бариаци се отворише како ружица кано да ће на бои ићи, сви се турци ођели у лиепо одиело ере свак жели виђети от туђе земле иунака да види чауши тадан и чауши от табора далеко и сретоше и овако нима рекоше вели здраво господа и иунаци и отидоше иездећи и паше ударише иездом бесиедити шча чауши цреви бесиеде. иели и ваш цр лазар здраво са господом вашом како ли ви иунаци и воиводе и банови и спаие и витези лазареви делие и брчници и главе от воиске како ли редом са међе милош кобилић отговара наш велики господин кога вишњи бг саздао кнез лазар намие свиема господин здраво е и весело и воиска почива како млого поле у далеку притисла и крепост бже нам буди помошчник а наше воиводе и банови и кралеви и делие уиедно како гладан вук каде иане види у стаду овчему или орал каде види из облака иато кокоши а озгор стане тарг по подбпе како слоза соколова како облак громом голубова силу земли обори а ви тужни турци будалине и ађамие. тадаи чауши цреви милошу говоре шчо то ти нама говориш то е нами велика жалост и страх шчо ти нами мислиш от турске воиске да чиниш шчо ти е драго а каде саде милошу отидеш цру мурату онће теби све савршити вићете каде умреш у нас нанонит цру велики очи на бол не иду, паше бези и везири они на бои не иду веће бои биу иемаиу и брчници и велике кулоглие цреве перианици и велики делие и чауши и воиводе буљукбаше који на кону сиеде те они страшно иашу ту се све зверие страшно ођело коже међедине и све луте рисовине а орлова крила пред собом носе пребиа рекао би даие звиер а ђеца ианичари нишча не желе него да се биу арапи и друге многе воиске коие неби могао преброити нпшча не гледаиу него да рече цр да се биемо и вас би живие прождирали милош рече незнате ли ви турци тужни да ви кажем да вук кожу дере а месо ждере а кожу отеже ако ће ту вуци бити ћу. бжиа вола орлово не гледа нити се бои нишча дугаа теке нека гледам иато голубова ту весело удари голубова много земли обори зашчо су у нега нокти богати истом бледи к цареву чадору дојездише са иедне стране стајаше сва сила црева а здруге бијаше цр ва чадора а милош кобилић са два своиа друга издиашо немогаху турци да се нагледаиу лиепиие иунака доиездише до црева чадора, страшни велики паша допаде да му кона прими милошу, милош нима рече ние у закону христианскому да турци христианом коне дрзке тадаи турци отступише ва шанац. косанчић иван храбри ту милошу кона прифати милош оде почс цру говорити цар му брже отвори врата чадору негову говори бже колико ми милан друг биеше са иедну страну мплош се обрати ту скочи на кона и ту сам цар оком видне и сви турци очима виђеше турскои господи зачудо би каде милан нађо от када кона расрди милош му се иави и рече не труди соколу крила чпме ћеш лећети мало потрпи саде ћеш у иато улетити. тадаи пође милош с црем говорити, цар му руку пружи да му милош целива, велики везир рече ногу пружи каурину руку не пружаи цар му ногу пружи н рече му целиваи хоћу ти велику власт дати и рече му милош сваке сам власти и богатства доволан у нашега честитога кнеза лазара већехоћу твои живот данас примити, уфати цара за ногу а извади нож и удари па распара цра до прсиу. Тадаи се милош охоло поврати каде цара убоде до своиега кона али му паде на ум како се зарекао пред кнезом лазаром да ће станути за врат цару ногом и брже се врати зашчо секнезом лазаром и узе саблу цреву великога обрекао биеше пред господом србском и пред везира погуби и хазнадара и тефтедара и сву велику господу око цра милошева сила забуни тадаи милош саблу цреву узе те скочи иеди пут и други пут скочи великому чадору на врата доскочи и чадору тенепе откиде а трећи пут скочи до своега кона доскочи. тадаи чудо ние нигда било нити су очи чловечанске виђеле аиацие и кулоглие и цреве делие бези и чауши перианици и булукбаше ианичари и емини и сву силу турску милош забуни и негова сила у то доба ста вика от црева чадора. милош цра убоде и каде то чу иван косанчић, удари великога везира буздованом о главу, те он нега умори и паки саблу истрже и поскочи множаство турака около себе и паки и за ним милан веле уздахну и рече; кнеже лазаре, ти нама велиш да смо невере а да ти е сад доћи да видиш како е на косову полу турке губити. то рече паки поче саблом махати и десном руком турке губити самртиу немилостивом. али милош обилић от себе мишлаше и своима зубима скржеташе и рече: иадни турци знатели за мнлоша и естели кушали негову саблу али десну руку; пак тадаи ударц и себи пут отвори. нишча се не знаваше и кон и иунак све едан на другога, на еднога замахиваше саблом а по два и по три падаиу земли. сва воиска страшно бежаше от мплошева страха и от негове сабле и десне руке. ту погибе иван чудна делиа, кои турком много додио беше. каде милан виђе от жалости велике сузе поче пролиевати за иваном и они два осташе на полу косову турке губећи, а у то доба милану десну руку осекоше и крв га забуни рече саде сам ти невера кнеже лазаре каде неимам десне руке; то рече пак с кона паде, милош га виђе под конским ногама срце га заболе от жалости за миланом и веле уздахну и удари му крв на обе ноздре пак му иуначко срце заигра и рече; саде хоћуте брате мои милане осветити, ста махати саблом и десном руком на еднога замахиваше а по два падаху. тадаи турци бежаху и сва воиска страх от милоша имаше испред нега бежаше несмедиаше нитко к нему приступити несмедиаше, зашчо биеху оклопи и на нему и на кону змаи огнани милош хотиаше из воиске цареве изићи како вихар ветар у дан да побегне кнезу лазару и ти нега слушаи неки глас заупи из воиске како женскием авазом: а на нега турци неможете сокола без мреже уватити, пред нега саблами ћете бачите земли закопаваите доле едабисте како кои убо о или набо. о тадаи множаство турака навали велико и мало науком милошева кона на колена поклекну и милош под кона паде на колена пак се подуприе на копие прескочи 30 лаката земле и други пут скочи прескочи 40 лаката и трећим скоком пође да скочи те му се копие преломи. Милош паде како мртав пак многи турцц навалише многа сила али милош не уме нишча проговорити него се предаде у турске руке и ту га турци свезаше и цру га доведоше тако и турци рекоше и мртву цру рекоше цре ето ти крвника милоша устани те му стани ногом на врату жива га доведоше и рекоше турци кажи нам цре којом ће мо га самрти уморити цар рече еваки господин луби и оставите га жива иа умриех да видим даде везир црство брже устаните те идите на табор кнеза лазара да видим док ниесам умро да видим кои ће добити брже воиска се диже турска ударише бубневи и борне и како е начин у турака кад се на бои справише туп се баираци отворише и копиа се сва гори дигоше баираци се ођедоше и страшне кулоглие на кнеза лазара ударише а кнез лазар са господом србском у цркви стоаше на литургии светаго иована служи христиански закон, а стража лазарева дође кнезу лазару каже црев табор дође и наш се диже и рече видите ли брже да се воиска справи бубни ударише иунаци изборни тако и зваху огнани лави учинише и турке без числа гублаху. Погубише радону н богдана за ним неста му веће по два мртва земли падаиу, за ђецу 9 иуговића бои бише се до год сви погибоше, те силе иуначке, те невидиеше крепости кои бои учинише, а ђурицу и стефана и радована и гопка, стаиаше ветра хука како вихара ветра све биаху иунак иза иунака витеза преолестна господа српска. кнез лазар за христианску внеру желушчи мртва бити чловчаству показаше на шпроко поле косово крваво, друга прваго пашу убише другаго пашу разбише и воиску му сву погубише и цра би разбили и воиску би му сву сломили да не издаде неверни вук бранковић лазара своиском неговом коће хотиаху сву воиску украти на полу косову, хотити како до подне биеше српска воиска добила от полу дана минувши турци добише и кнеза лазара уфатише жива и руке му савезаше и цру га под чадор донодоше, те цар рече узмите 3 стисно от биела камена те и посадите докле о милош 3 скоком скочио то брзо учините да очима видим страхоту камене, сад идите те му лиепо подпишите име милош цра убоде сам себе погуби на нему гроб сазидаите златом га подпишите нека лежи цар с милошем поредо, кадо умрем милошу главу осиеците, зашчо милош се иави непотребио е цре господине мени стобом поредо бити и лежати него славному кнсзу лазару осеците те метните са собом а метните иаднога милога главу осиеците те метните испод ногу да милош двори кнеза лазара и мртва како и жива кнеза лазара кои цра уби тако и цар осуди како милош рече. Тако и милош навиео гласом велием вузупи господа плакати и рече милошу шчо ово учини чудно чудо паклига учини до данас отговара милош оно ие они учинио то ти ние са бранковићем за род шчо си год радио саде си очима видио а то ти ниесам саде учинио саде сам ти савршно, синоћ сам се обећао на сабору саде си видио виеру моиу него си синоћ био мене и дружину моиу те нас назва невиером пред господом а да ти е било данас виђети какву смо ти невиеру учинили на полу косову датие било очима гледати како сва три сокола лете по полу косову како ли богато турке сиекући на полу косову немило и недраго ниђе ние био веровати да очима видиш а кано ли да ти други каже а теби сви остали били с тобом стаиаше а томе плачу у све би рекао ове три моие воиводе бес турака основа лазар говори блажена ти милошу десница твоиа и блажена ти сила и крепост коиа ти била у моиои власти а данас чудно показа иуначство на полу косову и цра мурата убоде и остави спомен на полу косову да се то помине ва веки амин. Милошу тебе ради данас турци крсно име прославити недадоше са господом српском ти данас моме роду крсно име прославити ћу ти данас покла сву господу ерпску и ветезе кои бои заповиедају бити с турци и чинити брез нашели договора и данас на цар мурата уби и сам се погуби и за се нас око себе крсно име прославити недадоше не плачемо шчо сам тужан, сваки хоће умриети него данас сва господетва погуби на полу косову много храбри моие браће србске, кралеви и банови и воиводе моие соколови угричићи хитрени от лети иуговићи воиводе мои брчинци где иест како ли погибосте пред очима моима велику жалости нам јест преводнки моие радости кое веће неће родити србска земла шчо е год изродила извиши се у тому говори ние се земла родила након оние неће укинути и рече кнез лазар б’же б’же мои прими ги дух мои и цар рече милошу главу осекоше и кнезу лазару проговорити недадоше веће му главу осекоше и у неки бунар отсекоше каде свое господство изгубише. конац книге житиа кнеза лаза ва веки амин а писа сие житие кнеза лазара вуиан ва лето з тисушч н м н лето месеца иануариа к к дн.

    Пронашао и уредништву доставио Стево Т р и ф к о в и ћ парох блажујски.

    ИЗВОР: Дабро – босански „ИСТОЧНИК“, бр. 1, Сарајево, јула 1887.

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    https://www.youtube.com/watch?v=dqygfoTl2j0

  5. vojislav ananić

    ОБИЛИЋ МИЛОШ

    Према казивању Константина Филозофа, најпоузданијег приказивача из времена владе деспота Стевана Лазаревића, цара Мурата на Косову убио је један племић, кога бјеху облагали кнезу Лазару, као непоуздана. У једном рукопису додано је, да се тај племић звао Милош. Он је допро до султана тако, што се представио као пребјег. Пошто је мачем пробо Мурата, погинуо је на истом мјесту и сам од огорчених Турака. Од 16 вијека, према народној предаји, тај се јунак Милош, у српским и страним изворима, зове Кобилић и Кобиловић, а тек се од 18 вијека то презиме мијења у Обилић. Изванредно риједак случај, да у једној битци погину два противника владара, поред разних других момената, изазвали су веома жив интерес за косовску битку. Има на десетине писаца 15 до 17 вијека, који описују ту борбу са много појединости и са разним моментима свога домишљања и предаје, коју су чули. Српска епска поезија развила је од косовске битке један од најљепших, најпопуларнијих и најдубљих циклуса свог стварања. Нарочита се пажња обратила јунаку који је убио турског цара. Он је начињен царевим зетом, најомиљенијим и најбољим јунаком Лазарева времена и налазило се чак, да је надљудског подријетла. Народна предаја представљала је O. нарочито као противника Вука Бранковића, тобожњег издајицу на Косову.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  6. Војислав Ананић

    КОПРИВИЦА (п). у Градини (Гацко), Читлуку (Невсиње) и Фатници (Билећа). Поријеклом су из Бањана, одакле су и доселили у Градину и Читлук. Славе Никољдан. У Фатницу су дошли из Кривошија. Сматра се да не потичу од Копривица из Бањана. Када су доселили, звали су се Радуловићи. Славе Јовањдан (59:186,323.332). Има их настањених у Мостару. О Копривицама има више занимљивих легенди. По једној, њихов “прапрађеда” био је син “Јеле Сандаљице”. Јелена (кћерка цара Лазара), пошто се удала за Сандаља Хранића, затруднила је и побјегла од мужа из Кључа код Гацка и путовала преко Бањана у Зету. На путовању је родила мушко дијете и бацила га у коприве поред пута за Реновицу (заселак данашњих Копривица). Иза тога, наишли су “неки пролазници”, узели су дијете и одњеговали га. Од тога дјетета из коприва “веле да су Копривице”. По другој, сличној легенди, Јела је родила дијете на путу близу данашњег села Копривице и оставила га у копривама поред пута. Било јој је жао дјетета и пошла је да тражи неку жену која би га прихватила. Нашла је једну дјевојку и дала јој дукат за његу дјетета. Када је дијете одрасло, вратило се у Реновац. Његови потомци названи су Копривице (185:75). Копривица има и у Пожетви (Коњиц). Поријеклом су из Бањана у Црној Гори, одакле је доселио Ђуро са браћом “20 година прије невесињског устанка” и настанио се у Чажњу. Из Чажња је, послије годину дана, прешао у Јасеник и затим у Дусину, да би се, на крају, стално настанио у Пожетви, “као кмет Шећибеговића из Сеонице” (90:295)

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.

  7. Herc 78

    Zašto stičem utisak da se tek stidljivo navodi da su Banjani hercegovačko pleme, a samim tim i Koprivice izvorno hercegovačka porodica.

  8. Да ли се знају имена и презимена жене патријарха племенитог Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте и његовог сина, проте из Ирига. Ово ми је потребно због састављања породичног родослова.

    Унапред захвалан, Миодраг