Prezime Koprivica je iz plemena Banjani. Veoma zanimljivu priču o nastanku prezimena našli smo u časopisu Dabro-bosanski Istočnik, iz 1887. godine. Reč je o listu za crkveno-prosvjetne potrebe srpsko-pravoslavnog sveštenstva u Bosni i Hercegovini.
Tekst u kojem se pominju Koprivice, naslovljen je “Skazanije žitija kneza Lazara”, a objavljen je u četiri nastavka, koje možete pročitati posredstvom linka na kraju teksta. Autor je sveštenik Stevo Trifković, paroh osječko-blažujski, koji se bavio istraživanjem raznih starina. Prenosimo nekoliko početnih pasusa ovog teksta:
“U selu Veloj, nedaleko od Sarajeva, živi jedan ogranak srpske pravoslavne porodice Koprivica. Ta porodica, prema predanju u istoj sačuvanom, kako danas pripovijedaju Vučina i Mićo Koprivice, potiče i vodi svoje poreklo od Jele, kćeri kneza Lazara, koja je bila udata za Miloša Obilića, a poslije ju je zarobio ban Sandalji to ovako:
Poslje kosovske bitke, kad je Milošpoginuo, njegovu ženu Jeluzarobi neki ban Sandaljpa Ključa u Gacku i uzme je sebi za ženu. U njihovom bračnom životu počne je tući i zlostavljati, prebacujući joj da voli više Milošanego njega. Jelaprimorana tim zlostavljanjem, jednom prilikom reče banu da voli Milošamrtva – nego njega živa, i kad je ovaj za to htjede da istuče, ona umakne iz dvora i uteče u današnje Banjane u Hercegovini. U putu u Banjanima, kako je bila trudna, rodi muško dijete, zavije ga u svoju haljinu i ostavi u koprivu, pa naišav na čobane koji blizu toga mjesta stoku čuvaše, zovne ih i kaže im da to dijete uzmu i da ga sačuvaju, jer da će im valjati, pa tako i ode dalje moleći čobane da o njoj ništa ne kazuju.
Čobani uzmu to dijete, odnesu kući i predaju na hranu jednoj ženi u selu Banjanima koja se tijeh dana porodila pa joj dijete umrlo, i ova ga odhrani i vaspita. Kad je to dijete docnije u život ljudski stupilo nazovu ga Koprivicom po koprivi, u kojoj je nađen, ne znajući mu pravog prezimena, i od njega sva današnja porodica Koprivica vodi porijeklo. Ta je porodica danas sasvim prostrana, imada je u Banjanima i po Hercegovini više od 40 kuća, a skoro se toliko i po Bosni raselilo. Predci današnjih Koprivica na Veloj doselili su se iz Banjana oko 1600. godine te su se tu opet znatno umnožili i razišli.
U toj porodici, u koliko pamte Mićo i Vučina Koprivice, bilo je uvijek članova koji znadijahu čitati i pisati sve do danas. Zato u iste porodice i imade još i danas mnogo sasvim stari rukom pisani knjiga i ja sam istražujući narodne starine našao više takovih u Miće Koprivice među kojima jednu odviše staru u sasvim malom formatu od 156 listova. Knjiga ta sadrži u sebi dosta obilan raznovrstan sadržaj, u kome je i gornji naslova Skazanije žitije kneza Lazara, pisano 7048. godine. Pisana je staro-srpski i to po više riječi zajedno bez i jedne tačke i zapete. Zato se pri prepisivanju morale po smislu radi boljeg razumijevanja po koje riječi rastaviti i po koja tačka umetnuti. Knjiga je ta prenešena iz Hercegovine, od predaka današnjih Koprivica, kad su se u Bosnu doselili i sačuvana je u kući Miće Koprivice“…
Kompletan tekst možete da pročitate OVDE.
Časopis Istočnik pronašli smo u digitalnoj biblioteci Univerzitetske biblioteke Republike Srpske.
* * *
Svetozar Tomić u studiji “Banjani” navodi da Koprivica ima u sledećim mestima:
“Ima ih u selu Udruženju i Džinovom Dolu, ima ih u selu Krivoglavicama, u Dobroševićima, u Rogačićima, u Zeniku, u Mostaru, ima ih na Mekoj Grudi i Bilećskim Rudinama, u Vukojevcu kod Kuršumlije, u selu Balčaku kod Prokuplja, na Nedajnom u Pivi; u Gackom pod Ivicom, u Bosni pod planinom Velom; u Čitluku u Nevesinju”.
19. maj 2015. u 14:30
Tomo Papić
Predanje je predanje. No, za Koprivice se, svakako, može reći da su ne samo brojno već i ugledno bratstvo (rod). Četrnaestorica Koprivica odlikovani su Medaljom za hrabrost ‘Miloš Obilić’, nakon balkanskih i Prvog svjetskog rata. U Drugom svjetskom ratu dali su, partizanskom pokretu, cijelu jednu četu (tzv. Koprivačka četa). Dakle, oni su rod viteški, ali i sveštenički. Najpoznatiji među brojnim sveštenicima od ovog roda je Arsenije IV Jovanović Šakabenta, 28. patrijarh srpske crkve.
Ne pretjerujem, mada su se rudinski Papići često orođavali s Koprivicama. I majka čuvenog jugoslovenskog reditelja Krsta Papića bila je od Koprivica, a zvala se Krstinja. Upokojila se u Novom Sadu (1993.), sahranjena kraj crkve Sv. Georgija (Đurđa) u Koravlici.
4. mart 2017. u 12:36
vojislav ananić
KOPRIVICA
Raseljavanje iz Banjana
Sve Koprivice koje slave Nikoljdan zajedničkog su porijekla od Koprivica iz Banjana. Raseljavanje banjanskog bratstva Koprivice počelo je početkom XVII vijeka, a posebno je bilo izraženo u XVIII i XIX vijeku.
Svetozar Vujadinović iz Sarajeva piše nam da je njegova majka od Koprivica iz sela Lapčevine kod Nevesinja. Otac joj se zvao Nikola, a djed Vidak, dok za dalje pretke ne zna. Slave Nikoljdan, a u porodici je sačuvano predanje da su se njihovi preci doselili iz Banjana kod Nikšića. Čitalac navodi da zna za Koprivice i na drugim mjestima u Bosni i Hercegovini: Gacko, Lukavica, Kreševo, Romanija i Sarajevo.
Danas Koprivica ima najviše po Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni i Srbiji. U Banjanima Koprivice su, i po prostoru i po broju kuća, jedno od najvećih sela u plemenu. U selu je 1940. godine bilo 109 kuća Koprivica i nisu se ženili među sobom. Slave Nikoljdan, a prislužuju Nikolice.
Rodonačclnik Koprivica bio je, po predanju sin Jele Sandaljevice. Kada se Jela udala za Sandalja Hranića, zatrudni i pobjegne od muža iz Ključa u Gacko, preko Banjana za Zetu. U putu je rodila muško dijete i bacila ga je u koprive pokraj puta u Renovcu (dio sela Koprivice). Prolaznici uzmu dijete iz kopriva i odnjeguju ga. Od ovog djeteta iz kopriva, priča se, da su Koprivice.
U Nedajnu (Piva) bilo je polovinom ovog vijeka 14 kuća Koprivica, čiji su se preci tu doselili iz Banjana. I u Sarajevsko polje doselili su se Koprivice iz Banjana oko 1600. godine i slave Nikoljdan. U Vogošći slave takođe Nikoljdan, a i oni su porijeklom iz Banjana. U Bandin Odžak (Glasinac) naselili su se prve Koprivice, oko polovine devetnaestog vijeka iz Pive, a daljom starinom su iz Banjana. Na Glasinac se doselio Božo Koprivica sa sinom Savom, koji je tada imao deset godina. Pop Krsto, doselio se u Vidiće oko 1890. godine i dalji je rod sa naprijed navedenim Koprivicama. U Gradini (Gacko) Koprivice takođe slave Nikoljdan. Početkom ovog vijeka bilo ih je u Gradini 14 kuća, a prvi su se doselili Vuko i Duka Koprivica. U Čitluk (Gacko) doselile su se Koprivice iz Banjana krajem devetnaestog vijeka.
U Sarajevu je zavidnu trgovačku karijeru ostvario Vidak Koprivica. Vidak je rođen 1779. godine u Renovcu (Banjani). Prvo je živio u Mostaru, gdje je završio terzijski zanat, a kasnije se preselio u Sarajevo i bavio se trgovinom.
U Banjanima je sačuvano predanje da su od Koprivica Obrenovići. Prema tom predanju djed kneza Miloša je doselio u Srbiju, a knez Miloš je Blagoja Koprivicu zvao rođakom. U Fatnicu su se Koprivice doselile neposredno nakon okupacije 1878. godine iz Krivošija. Slave Jovanjdan. U parohiji Banjaluka Koprivice su krajem prošlog vijeka takođe slavili Jovanjdan.
Na kraju, ističemo da nismo u mogućnosti navesti sva mjesta u kojima danas ima Koprivica, niti sve što se zna o njihovom porijeklu i raseljavanju. Navedena predanja, zabilježena kod gotovo svih raseljenih Koprivica, da su porijeklom iz Banjana, imaju osnova. Sve Koprivice, koji slave Nikoljdan, zajedničkog su porijekla od Koprivice iz Banjana. Iz izloženih podataka, evidentno je da su se Koprivice, kao jako bratstvo, iseljavale iz Banjana još od početka XVII vijeka, ali je njihovo raseljavanje posebno izraženo u XVIII i XIX vijeku.
I Koprivice iz Lapčevina, od kojih je rodom majka našeg čitaoca, porijeklom su od Koprivica iz Banjana. Kada se ova grana Koprivica pokrenula iz Banjana, da li je bilo usputnih zadržavanja do naseljavanja u Lapčevine, nije moguće na osnovu dostupnih podataka odrediti. Pretpostavljamo da se njihovo naseljavanje u Lapčevine moglo desiti u drugoj polovini devetnaestog vijeka.
IZVOR: PORODIČNI KORIJENI, MIROSLAV NIŠKANOVIĆ
BANJA LUKA – BEOGRAD – SARAJEVO, 2001.
25. mart 2017. u 12:07
vojislav ananić
Bratstvo Koprivice
Na Banjanuima, u staroj Hercegovini, živi bratstvo Koprivice sa slavom Sv. Nikola. Odatle, kao od svoje batstvene matice, raseljavali su se po Bosni i Šumadiji. Izraziti su Dinarci, rasno krepak i lijep soj ljudi, koji svoje osobins prenose i tamo kuda se raseljavaju. Sinovi njihovnh odiva, poudanih u druge rodove, najličniji su ljudi na sastancima. Po održanom bratstvenom predanju, njihovog pretka rodila je ljuba Miloša Obilića Jela, koja, je bila kćer kosovskog cara Lazara. Dva varijanta toga predanja našao sam štampana, a treći sam zabilježio od jednog školovanog člana njihovog bratstva.
1.Podatak popa Stjepe Trifkovića
Pop Stjepo Trifković, dok je još bio parohijski sveštenik u Blažuju kod Sarajeva, našao je kod Koprivica u selu Veloj iznad Sarajevskog Polja, jednu staru rukopisnu knjigu i publikovao je u D. B. Istočniku za 1887. s. 9. To je u stvari ispričana u prozi svađa sestara, Obilićeve i Brankovićeve ljube, zatim tok kosovskog boja. Kao predgovor sadržaju te knjige, pop Stjepo je naveo ovo predanje zabilježeno od njihovih cajstarijih ljudi: „U selu Beloj, nedaleko od Sarajeva, živi danas jedan ogranak porodice Koprivica. Ta porodica po predalju u istoj sačuvanom, kako danas pripovijedaju Vučina i Mićo Koprivica, potiče i vodi svoje porijeklo od Jele, kćeri kneza Lazara, koja je bila udata za Miloša Obilića, a poslije ju je zarobio ban Sandalj, i to ovako: Poslje kosovske bitke, kada je Miloš poginuo, njegovu ženu Jelu zarobi neki ban Sandal iz Ključa u Gacku i uzme je sebi za ženu. U njihovom bračnom životu počne je tući i zlostavljati, prebacujući joj da voli više Miloša nego njega. Jela primorana tim zlostavljanjem, jednom prilikom reče banu, da voli Miloša mrtva nego njega živa, i kad je ovaj zato htede da istuče, ona umakne iz dvora i uteče u današnje Banjane u Hercegovini. U putu u Banjannma, kako je bila trudna, rodi muško dijete, zavije ga u svoju haljinu n ostavi u koprivu, pa naišav na čobane koji blizu toga mjesta stoku čuvaše, zovne ih i kaže im, da to dijete uzmu i da ga sačuvaju jer da će im valjati, pa tako i ode dalje moleći čobane da o njoj ništa ne kazuju. Čobani uzmu to dijete, odnesu kući i predaju na hranu jednoj ženi u selu Banjanima, koja se tijeh dana porodila pa joj dijete umrlo, i ova ga odhrani i vaspita. Kad je to dijete docnije u životu ljudski stupilo, nazovu ga Koprivicom po koprivi, u kojoj je nađen, ne znajući mu pravog prszimena, i od njega sva današnja porodica Koprivica vodi svoje porijeklo. Ta je porodica danas sasvim prostrana, imade je u Banjanima i po Hercegovini više od 40 kuća a skoro se toliko i po Bosni raselilo. Predci današnjih Koprivica na Veloj doselili su se iz Banjana oko 1600 god. te su se tu opet znatno umnožili i razišli. U toj porodici, ukoliko pamte Mića i Vučina Koprivice bilo je od uvjek članova, koji znadijahu čitati i pisati sve do danas. Zato u iste porodice imale još i danas mnogo sasvnm starih rukom pisanih knjiga i ja sam istražujući narodne starine našao više takovih u Miće Koprivice, među kojima jednu odviše staru u sasvim malom formatu od 156 listova. Knjiga ta sadrži u sebi dosta obilan raznovrstan sadržaj u kome je gornji naslov S k a z a n i j e žit i j a k n e z a L a z a r a, pisano 7048 (1540) god. Pisana je staro-srpski i to po više riječi zajedno bez ijedne tačke i zapete. Zato se pri prepisivanju morale po smislu radi boljeg razumijevanja po koje riječi rastaviti i po koja tačka umetnuti. Knjnga je prenešena iz Hercegovine, od predaka današnjih Koirivica, kad su se u Bosnu doselili i sačuvana U kući Miće Koprivice”.
1.Podatak Andrije Luburića
Poznati sakupljač narodnih pjesama i porodičnih predanja, Andrija Luburić, zabilježio je ukratko i o porijeklu Koprivica, u svome štampanom radu: Orlovići i njihova uloga u crnogorskom badnjem večeru 1710. godine. To predanje ovako glasi:
1.„Obrenovići (Miloš, Jovan i Jevrem) su po raširenom predanju poreklom iz Banjana u Hercegovini. Njihovi pretci su prešli u Šumadiju oko 1705. god. Oni su od čuvene hercegovačke porodice Koprivica. A prema uopštenom narodnom predanju Koprivice vode poreklo od Nikole sina Sandalja Hranića i Jele Balšićke, ćerke kneza Lazara koju narodne pesme i predanja nazivaju „Miloševa Jela” Po jednom kazivanju, koje je zabeležio dr Jovan Erdeljanović („Bratonožići” u srpskom etnografskom zbornnku HII, 504) Obrenovići su poreklom iz Bratonožića od tamošnjeg bratstva Progonovića i njihovi su se pretci krajem sedamnaestog ili početkom osamnaestog veka preselili iz Bratonožića u Srbiju.”
1. Podatak jednog školovanog Koprivice
Jedan školovan član bratstva Koprivica g. Andrija Koprivica, profesor Bogoslovije u Sarajevu, zabilježio je od najstarijih ljudi svoga bratstva na Banjanima ovo predanje, koje ima oblik legende: „Poslije pogibije Miloša Obilića, njegova žena Jela kćer cara Lazara, pošla je preko Bosne za Zetu, koja je tada bila slobodna. Na putu kroz Bosnu zarobi je Sandalj Hranić, i pošto je bila vrlo lijepa zaljubi se u nju i protiv njene volje zadrži je kod sebe. Uzaludno je ona pokušavala da se od njega oslobodi na neki miran način. I pošto mirnim putem nije uspjela, to je pribjegla lukavstvu i prevari i to na ovaj način: Sandalj je imao katune i velike posjede u Gacku i jedne godiie otidu tamo da provedu ljeto. Tom prilikom Jela zamoli Sandalja, da joj dozvoli da tu podigne jednu crkvicu, gde bi se mogla moliti Bogu. Sandalj joj je ispunio molbu i ona je napravila crkvu po unapred tvoremom planu ostavivši jedna mala vrata na oltaru kuda će kasnije, kao što ćemo vidjetp i pobjeći od Sandalja.
1. Jednoga prazničnog dana pođu njih dvoje u crkvu. Sandalj je pošao sa njom u crkvu, bojao se da je i u crkvu pusti samu jer je mnogo volio. Pošto su nekoliko postajali zajedno, Jela je rekla Sandalju da sad treba da uđe malo i u oltar da ce pomoli Bogu, jer je to po zakonu njenom. Ona tada uđe u oltar i odmah izađe kroz vrata koja je zato ranije napravila i brzo otide do svoje vjerne pratnje koja je već čekala na određenom mjestu sa odmornim konjima i mazgama kao i sa potrebnim novcem i odmah pođu prema Zeti. Konje i mazge su po njenom upustvu potkovaln naopako da bi ukrili trag pred potjerom.
Kad su bili preko Banjana, Jela je dobila porođajne napade jer je bila ostala u drugom stanju sa Sandaljom, i tu na putu rodi jedno muško dijete. I ne mogavši ga nosnti dalje, bježeći ispred potjere, ostavi ga u koprivi pored puta. A ona bježeći nastavi put. Pošto je izašla na jednu visoravan odakle je poslednji put mogla vidjeti mjesto gdje je ostavila svoje čedo, okrene se i reče: „Gdje si sada moje zlato”. Na tom mjestu naročito je zažalila za djetetom i uputila je neke čobane koji sy tuda čuvali stado da pođu na mjesto koje im je pokazala i tamo će naći jedno dijete pa neka ga uzmu i čuvaju kod sebe. Čobani su pošli i našli dijete, kao što im je i kazala. A to mjesto gde se ona zaustavila da vidi svoje zlato, prozvalo se „Zlatna strana”, pa se i danas tako zove.
1.Kad je bila na izmaku iz Banjana, opet je zažalila za djetetom. Tu je našla jednog mještanina i kazala mu kako je i gdje je ostavila dijete. Ali kako mu nije ostavila ništa, izvadi nekolnko dukata pa mu da kao nagradu i pomoć onome čovjeku kod koga se nađe njeno dijete. Ovo mjesto po tome se zove „Dukat”, pa se i danas tako zove.
Njeno dijete našao je i uzeo jedan Milović koji su tu tada bili kao starosjedioci. On ga je podigao i to je dijete od Milovića uzelo slavu Sv. Nikolu koju slavi i danas cijelo bratstvo, a Nikolice, ljetnog Sv. Nikolu koje je takođe od Milovića primilo, slavilo je sve do poslije rata. Poslije rata više ih ne slavi gotovo niko, nego su svi zadržali jednu glavnu slavu.
Jela je poslije toga prešla u Zetu i udala se za jednog Balšića, ali nije zaboravila na svoje dijete, nego je za zdravlje i napredak njegov i njegova potomstva podigla jednu crkvu na jednome od ostrva u skadarskom Jezeru, koja je danas sigurno u ruševinama ili je pod vodom.
Milovići, koji su podigli njezino dijete zbog toga što su ga našli u koprivi prozvali su ga Koprivica. To je prezime i ostalo kroz sve vrijeme do danas.”
Slušao sam od više ljudi ovu legendu o pretku bratstva Koprivica i nastojao sam da saznam mišljenje da li je to dijete sin Miloša Obilića nli sin Sandaljev. Kao dodatak legendi priča se: da je Jela hvalila Miloševo junaštvo i da je Sandalju bilo to krivo; da mu je Jsla rekla da Miloša voli mrtva nego Sandalja živa; zato da je Sandalj izbio i ona zbog toga pobjegla. Po shvatanju narodnom, kao da je predak Koprivica sin Milošev koga je Jela, ostavši udovica iza pogibije Miloševe, donijela u utrobi kad se udala za Sandalja.
Kod Koprivica je jak kult Kosovskog heroja Obilića. Za porijeklo Obrenovića da su od Koprivica, govori ova činjenica: svi su Obrenovići sem knez Miloševe dvojice braće vojvode Jvrema i Jovana i zadnjeg Obrenovića Aleksaindra imali imena kosovskog heroja. Knez Milošev brat je bio Milan, Karađorđev rudnički vojvoda; Miloševi su sinovn knez Milan i knez Mihajlo; Milošev je sinovac Miloš, otac Kralja Milana. Čak i odive Koirivica nadijevaju ta imena svojim sinovima. Poznavao sam tri brata u Bosanskoj Krajini, doseljena iz Hercegovine, koje je rodila odiva Koprivica, a samo je jedan ostao u Hercegovini. Imena su im; Mihailo, Mićo Mile i Lazar. Mihailov je unuk po kćeri profesor Univerziteta u Zagrebu gosp. dr Drago Ilepović.
IZVOR: Dinarska plemena Nemanjićskog porijekla, Milan Karanović
Odabrao i obradio: Vojislav Ananić
27. mart 2017. u 13:08
vojislav ananić
Skazanie žitia kneza Lazara (Gerblanoviča)
U selu Veloj nedaleko od Sarajeva živi danas, jedan ogranak srpske porodics Koprivica. Ta porodica, po predanju u istoj sačuvanom, kako danas pripovjedaju Vučina i Mićo Koprivice, potiče i vodi svoje porijeklo od Jele kćeri kneza Lazara, koja je bila udata za Miloša Obilića, a poslije ju je zarobio ban Sandalj, i to ovako: Poslje kosovske bitke kad je Miloš poginuo njegovu ženu Jelu zarobi neki ban Sandalj iz Ključa u Gacku i uzme je sebi za ženu. U njihovom bračnom životu počne je tući i zlostavljati, prebacujući joj, da voli više Miloša nego njega. Jela primorana tim zlostavljanjem, jednom prilikom reče banu, da voli Miloša mrtva — nego njega živa, i kad je ovaj za to htjede da istuče ona umakne iz dvora i uteče u današnje Banjane u Hercegovini. U putu u Banjanima kako je bila trudna, rodi muško dijete, zavije ga u svoju haljinu i ostavi u koprivu, pa naišav na čobane koji blizu toga mjesta stoku čuvaše, zovne ih i kaže im; da to dijete uzmu i da ga sačuvaju, jer da će im valjati, pa tako i ode dalje moleći čobane da o njoj ništa ne kazuju.
Čobani uzmu to dijete, odnesu kući i predaju na hranu jednoj ženi u selu Banjanima koja se tijeh dana porodila pa joj dijete umrlo, i ova ga odhrani i vaspita. Kad je to dijete docnije u život ljudski stupilo nazovu ga Koprivicom po koprivi, u kojoj js nađen, neznajući mu pravog prezimena, i od njega sva današnja porodica Koprivica vodi svoje porijeklo. Ta je porodica danas sasvim prostrana, imade je u Banjanima i po Hercegovini više od 40 kuća a skoro se toliko i po Bosni raselilo. Predci današnjih Koprivica na Veloj doselili su se iz Banjana oko 1600. g. te su se tu opet znatno umnožili i razišli. U toj porodici, u koliko pamte Mićo i Vučina Koprivice bilo je od uvijek članova, koji znadijahu čitati i pisati sve do danas. Zato u iste porodice i imade još i danas mnogo sasvim stari rukom pisani kljiga i ja sam istražujući narodne starine našao više takovih u Miće Koprivice među kojima jednu odviše staru u sasvim malom formatu od 156 listova. Knjiga ta sadrži u sebi dosta obilan raznovrstan sadržaj, u kome je i gornji paslov Skazanije žitija kneza Lazara pisano 7048. god. Pisana je staro-srpski i to po više riječi zajedno bez i jedne tačke i zapete. Zato se pri prepisivanju morale po smislu radi boljeg razumjevanja po koje riječi rastaviti i po koja tačka umetnuti. Knjiga je ta prenešena zz Hercegovine, od predaka današnjih Koprivica kad su se u Bosnu doselili i sačuvana je u kući Miće Koprivice.
„Bist ot cara prvago vapolati crevi potom po zapoviedi samodržcu caru Stefanu i dade nemu svoiu sarodnicu gospoiu milicu da ščer iuga bogdana i po malu vremenu prestavi se car stefan hrabri, potom postaviše na carstvo negovo sina negova cra uroša mladoga gospodina srblem. i na carstvo uroševo nastupi kral vukašin i marka vukašinovića i uglešu despota i goiko vojvoda i ubiše cra uroša mladoga va love i bo vide pi nepravdu i oni onu vaskore čašu ispiše ot turaka na rieci marici svema glave otsekoše i sva im voiska ot turaka pogublena bi za nihovu nepravdu i lukavstvo zaščo glavu svoega ubiše. sva tri brata mrnavčića va boiu pogiboše. kral vukašin imaše 3 sina marka i andriiu i dumitra. marko sin krala vukašina i kostantin zneškovac sin voevode dečana i dragašina te 3 voevode otbegoše ot srbske gospode da ih ne ubiiu po zavadi negova oca kral vukašin, i tamo voevaše s carem turskiem palazitom i voevaše nahristiane i poginet mrnavčići. togda promislom božiem postaviše lazara na prestol sa blagoeloveniem 4 patriarha vasilenska i vasego sabora srbskago i naroda i tako knez lazar biet podatelnie srblem i to bi u vasakome dobrome činu i u milosti i u pravome sudu koliko i tako imaše oko milostivo a ruku podatlivu ka vasakome človieku. imaše knez lazar 3 sina stefana despota i lazara i vuka i daščeri 5 prva čarolita vidosava koja dana bist za vuka brankovića druga iela koja bist dana za miloša kobilića. va to vreme knez lazar sa dviema svoima zetovima iezde kone iz lova ka svoemu dvoru a dvie ščeri lazareve gledaiu sa visokoga čardaka vidosava govori divna čuda viditeli drugo moga svaka obilića miloša koi iezdi odesnuiu oca našega lazara a branković s lievu stranu o sebe a iela sestri taino govori da nevidi otc naš knez lazar miloša iunaka i pameti pogoio i napredosti negovs nebi koia ezdio o desnu stranu oca našega lazara tadai vidosava poskoči kako iedna ohola dievnca udari sestru ielu rukom uz obraz na ruci ti 3 zlatna prstena okrvavi sestru ielu krv e poli nis prsi va ta čas slavni kpez lazar sa dviema svoima zetovi pred dvor kone svoe doezdnše sluge lazaru kone primiše, iela krvava preddvor izide milošu kona primaše ubrusom lice svoie sakrivaše i miloš ielu viđe krvavu i reče ščotie lice krvavo ona nemu skaza pravo kako e sestra ubila i miloš ierca uzdahnu i uze vuka brankovića za ruku dalekoga otvede i reče pomu karai brate oholu dievicu da ne tuče zubima svoega ezika da nenaziva ot zemle glave horpatom i plemenitele er ti se kunem bogom moiom ćute teškom desnicom moiom rukom uzeti kad budemo na konma jezdeći te ću te dodavati za pas nemilo i nedrago u tebe ću učiniti hoću rukom ću te ruci moiom ispod kona dodavati kako vuk vuku pane dae pak ću s tobom udariti ot kamen i o zemlu kako gladan oral žabom koriačom moiom ću te desipcom otneeti kako hrt zeca pred lovce u grad zaručnici tvoioi ili živa ili mrtav budeši i darovaću te tvoioi oholoi dievici zagačo ona učini moiu mater kobilom. neka svak znade ščo učini obilić miloš i neka svak znade i vidi i čue da ot sada niesam obilić veće kobilić i prvi dietić. do to se doba zovnaše miloš obilić a o toga doba kobilić n nemu se pme prećede ere koliko edna rieč iz usta izgovori se ili zla ili dobra ta se hoće pominati i govoriti va veki kako govori osta miloševa mati kobila. ot toga časa miloš na vuka lošu volu imaše i kako ga pusti u svoiu voisku miloš otide i vierno gospodina svoega služaše, a vuk brankovič otide knezu lažu iznositi skonom će svu srbsku gospodu zaklati. vuk govori gospodine kneže lazare vas drkćem kako prut mrtvi me znoi probiva ščosam čuo za miloša kobilića miloš će ti nevieru učiniti kade s turskiem crem staneš boi biti. knez lazar govori muči vuče koi tu laž na miloša iznosi miloš e moi ščit pernati u nega stoi sva moia snaga i kriepost miloš hoće učiniti spomen na polu kosovu dokle se zovu rasigoči imenom va vieki o lazare kako ti bi tome prorok datie čuti gadnu miloševu neveru na tomu zboru ščo za tobom govori i bulazni vuk brankovič laživi tadai poče gospona milica govoriti kako edna ženska glava knezu lazaru. vidim gospodine da se spravlaš na pole kosovo ali da se ustaviš svoiu voisku da bismo ščo čuli ot miloševe neviere. lazar milici ogovara ne bi ti se sade ustavio da bi znao veće ne vratiti se s pola kosova kade tako učini gospodine a ti idi s bogom i ošče ti se želno molim kako svoga gospodara ispuni voliu moiu za lubav našu smilui se takoti zavista koie meću nami ščo vierni muževi miluiu bez lihbe svoim ženam i slatkoga roda ščo sam stobom rodila i tako ti voiska stom zdravo hodila i srećniem glasom svuda bila i tako ti zemla po tobom rodila i smoimi braće na boi voditi ne moi me žestoko ucvieliti ne moi da nogine koleno iuga bogdana togai vremena s kona lazar ogovara gospoi milici ti znaš da mie u tvoe braće sva moia snaga zaščo su naiprvi na pole kosovo tako turci strah imaiu ot đece iugovića oni su vriedni da se sva zemla skupi maćedonia. car turski ne boi se sve zemle kako se boi ćece iugovića mlogo ima tica ali se boe sokola zato ti ne mogu a tvoiu voliu milico navršiti tada i mu se milica sa suzam pokloni i reče mu ioš čete želno molim tako ti bog dao državu i sahranio zdravo i veselo i srećnim glasom svuda dobila a ti ostavi sestri iednoga braga za zakletvu za milosrdie starca iuga bogdana ostane glasa dati znaš gospodine lazare tebe milice prorčtue da crstva sila sva tebe podateliu. lazar milici otgovara sramota bi bila tvoemu iednomu bratu ostati ot ostale voiske rekli bi moi voinici punak ot lela nu vriednosti i iunatstva da se drži slavni knez lazar reče ostani zbogom milice tvoe mi suze srce moe ustrieliše i obrati knez lazar kona svoga k polu kosovu io dezdi u svoiu voisku i obrati i polu kosovu veće se nevrati knez lazar veće posla milana topličanina da uhodi turski tabor svi ga plaču tomu se ne nadaiu a vuk brankovič govori na miloša iznosi lažu ne brini se gospodine neka se prievara čini s milošem a to knezu lazaru kriući govori da ko ne čue milan topličanin i ivan kosančič i voivoda miloš kobilič te 3 voivode tvoe hoćete izdati caru turskome na polu kosovu a uzmi se u pamet hoće li ti to biti istina a neka znaš. kade milan topličanin dođe i vrati se milošu hoće ga sriesti te hoće ga naučiti kako ie u voisci i kako će govoriti zaščo znaše nevierni vuk miloš ščošće govoriti milanu da se voiska ne prepane i ne smete kade dođe i vrati se milan iscreva tabora. vuk knezu govori istina ie ščo ti kažem i srete ga miloš svietovati istinu će govoriti iznesti kako će o turskoga cra kazivati kako voiska stoi te milana čekaiu kako lieto za zlom zimom i srete ga sva voiska viđe lazara vuku vierovati kad viće vierova vuk knezu govori do sade ti niesm vierovao sade ti vieruem kade dođe hoće li onako biti pomozi ime hristovo creva voiska reci brate golema ie sila haćamie i budaline istom čekaiu da se hleba naiedu i tadai se zagrliše kako dva brata i pita miloš za cra murata milan govori neumiem ti brate silnu crevu voisku kazati ie može nitko prebroiti koliko ie ot kamena stranom do puta a ot puta do crnoga drenka a ot drenka do sitnice vode a ot sitnice do planine šare sve e to prekrila sila creva voiska strašno e moi brate sa očima zgledati punoie pole kosovo sve e kon do kona iunak do iunaka boina kopia kako gora črna kopia zemli pribodena a bairaci liepo ođeveni nemožeš brate da očima gledaš bieli se na zemli kako snneg na sred zemle. tu miloš milanu reče brate zaščo te bratimim i kumim bogom velikiem to nemoi knezu lazaru kazati kako knez lazar pred voiskom iere ako čuie za crevu silu namo su kriepki vitezovi koi će s turci boi biti i sam sam vriedan na nega udariti ako ću i glavu svoiu izgubiti a kade dođeš a ti reci na saboru srbskome gospodo velika voiska e turska ali broia nema.
nego su sehratlije i aćamie i manovine kako i ovnovi budaline i siromasi istom čekaiu da se hleba naiedu. milan topličanin tako reče i poće onim naukom miloševiem. sva gospoda siede i o tom besiede koe glase nosi milan. kade milan doće svi mu ruku dodadoše i za cara murata pitaiu. topličanin milan govori gospodo srbska i vlasteli velika e sila turska ali ot boia neima nišča sve su zapatlie i aćamie i siromasi nišča nezna boi biti a oružia ne imaiu a sve neke budaline istom da se hleba naiedu togda na tai glas ustane veseliti sva gospoda srbska i velika i mala i banovi i voivode i kralevi vitezovi i brčnici kola igraiu.miloš veselo igraše i ovu piesnu pievaše, bže bže moi ti mi dai za rod hristianski krv našu prolievati, iadni turci vi ste meni služili; ali ioš nieste moiu sablu o sebi kušali viđećemo turci i snagom i sablom kade tamo s vami dođem boi biti, neću moiu mošč ščeđeti o vas. učinpću spomen na polu kosovu ot čuda kako će samo človk proreći, i ta mu se brže steče i to knez lazar naipre proreče, gospoia milica koiu hladnu vodu kod grada kruševca zamutiše sresku gospodu i viteze sve potopiše i srbsku zemlu opustpše i hristianske crkve porušiše i ta se zgodi mieseca punia dan cru lazaru svetac bieše kako ga veće neće proslaviti. na večeru kod sebe sede starca iuga bogdana i vuka brankovića koi svem samrti spravla, nevernika musića koi na stolu krv učini, na glasu damiana šarinovića, i sritovinu strašnoga i ognenago tripuna koi mnogo po polu turaka ćera i marka sa oružiem i radoiu i bogdana i uglešu mnogo zvanoga i stanišu i radivoa koi družinu ne imaiu kuda boi biu i marciku koi kopie ne nosi i ne zna ščo ga srce boli, nigadare samrigi ne boi se orlina i marčina đurđa petra i maksima starca milka koi bestraha na boi ide viteza stefana strašnih očiu ugovića braće koi brzo na boi idu često mlogo turkom dosađuiu, žpvana i đuricu i petra kostadinovića i matiaša uzdu, pavla horlina i marčina, topličanina milana i ivana kosančića i voivodu miloša. to stavla i posađue tai dan. vuk branković knezu lazaru potaino govori; vidiš li gospdine te 3 voivode velike oćete izdate, ščo si posadio sobom znaš li ščo će ti sutra učiniti ere ćete izdati na polu kosovu zaščo turska voiska bieše poginula i mi na polu kosovu ot vatane lazareve vražbi viteza i iunaka rodila ščo i veće neće srbska zemla roditi nego i smuti neverni vuk branković i neveru na mploša iznese i na ostale iunake na ti večer duka naipre poče igrom liepo nasmia se sva gospoda rukom mašaše. tade knezu lazaru zlatni pehar vina napuniše i uze ga u ruke i sta misliti kome će ga napiti i uze ga dovolno proliše čašu po kolenu glavom dole pade reči ne može progovoriti, svi ga videše srce i zabole svi se mraci i danica sa zviezdama a sunce pusti trakove svoie po zemli sva tri se na broiu nađoše se iezdeći na polu kosovu prema turskome taboru. straže i turske opaziše i cru brže dokazaše čudna s to cre 3 iunaka vrlo iezde hoćemo li i u tabor pustiti kad to ču cr reče ustanite moe lale naredite voisku da liepo stanu to su poklisari lazarevi to se hoće nama predati a nama će bole biti i provedite i po srede tabora dokle dođu do moega čadora, voiska se lepo naredi paše i bezi kako cr zapoviđe tako se spraviše bariaci se otvoriše kako ružica kano da će na boi ići, svi se turci ođeli u liepo odielo ere svak želi viđeti ot tuđe zemle iunaka da vidi čauši tadan i čauši ot tabora daleko i sretoše i ovako nima rekoše veli zdravo gospoda i iunaci i otidoše iezdeći i paše udariše iezdom besiediti šča čauši crevi besiede. ieli i vaš cr lazar zdravo sa gospodom vašom kako li vi iunaci i voivode i banovi i spaie i vitezi lazarevi delie i brčnici i glave ot voiske kako li redom sa međe miloš kobilić otgovara naš veliki gospodin koga višnji bg sazdao knez lazar namie sviema gospodin zdravo e i veselo i voiska počiva kako mlogo pole u daleku pritisla i krepost bže nam budi pomoščnik a naše voivode i banovi i kralevi i delie uiedno kako gladan vuk kade iane vidi u stadu ovčemu ili oral kade vidi iz oblaka iato kokoši a ozgor stane targ po podbpe kako sloza sokolova kako oblak gromom golubova silu zemli obori a vi tužni turci budaline i ađamie. tadai čauši crevi milošu govore ščo to ti nama govoriš to e nami velika žalost i strah ščo ti nami misliš ot turske voiske da činiš ščo ti e drago a kade sade milošu otideš cru muratu onće tebi sve savršiti vićete kade umreš u nas nanonit cru veliki oči na bol ne idu, paše bezi i veziri oni na boi ne idu veće boi biu iemaiu i brčnici i velike kuloglie creve perianici i veliki delie i čauši i voivode buljukbaše koji na konu siede te oni strašno iašu tu se sve zverie strašno ođelo kože međedine i sve lute risovine a orlova krila pred sobom nose prebia rekao bi daie zvier a đeca ianičari nišča ne žele nego da se biu arapi i druge mnoge voiske koie nebi mogao prebroiti npšča ne gledaiu nego da reče cr da se biemo i vas bi živie proždirali miloš reče neznate li vi turci tužni da vi kažem da vuk kožu dere a meso ždere a kožu oteže ako će tu vuci biti ću. bžia vola orlovo ne gleda niti se boi nišča dugaa teke neka gledam iato golubova tu veselo udari golubova mnogo zemli obori zaščo su u nega nokti bogati istom bledi k carevu čadoru dojezdiše sa iedne strane stajaše sva sila creva a zdruge bijaše cr va čadora a miloš kobilić sa dva svoia druga izdiašo nemogahu turci da se nagledaiu liepiie iunaka doiezdiše do creva čadora, strašni veliki paša dopade da mu kona primi milošu, miloš nima reče nie u zakonu hristianskomu da turci hristianom kone drzke tadai turci otstupiše va šanac. kosančić ivan hrabri tu milošu kona prifati miloš ode počs cru govoriti car mu brže otvori vrata čadoru negovu govori bže koliko mi milan drug bieše sa iednu stranu mploš se obrati tu skoči na kona i tu sam car okom vidne i svi turci očima viđeše turskoi gospodi začudo bi kade milan nađo ot kada kona rasrdi miloš mu se iavi i reče ne trudi sokolu krila čpme ćeš lećeti malo potrpi sade ćeš u iato uletiti. tadai pođe miloš s crem govoriti, car mu ruku pruži da mu miloš celiva, veliki vezir reče nogu pruži kaurinu ruku ne pružai car mu nogu pruži n reče mu celivai hoću ti veliku vlast dati i reče mu miloš svake sam vlasti i bogatstva dovolan u našega čestitoga kneza lazara većehoću tvoi život danas primiti, ufati cara za nogu a izvadi nož i udari pa raspara cra do prsiu. Tadai se miloš oholo povrati kade cara ubode do svoiega kona ali mu pade na um kako se zarekao pred knezom lazarom da će stanuti za vrat caru nogom i brže se vrati zaščo seknezom lazarom i uze sablu crevu velikoga obrekao bieše pred gospodom srbskom i pred vezira pogubi i haznadara i teftedara i svu veliku gospodu oko cra miloševa sila zabuni tadai miloš sablu crevu uze te skoči iedi put i drugi put skoči velikomu čadoru na vrata doskoči i čadoru tenepe otkide a treći put skoči do svoega kona doskoči. tadai čudo nie nigda bilo niti su oči človečanske viđele aiacie i kuloglie i creve delie bezi i čauši perianici i bulukbaše ianičari i emini i svu silu tursku miloš zabuni i negova sila u to doba sta vika ot creva čadora. miloš cra ubode i kade to ču ivan kosančić, udari velikoga vezira buzdovanom o glavu, te on nega umori i paki sablu istrže i poskoči množastvo turaka okolo sebe i paki i za nim milan vele uzdahnu i reče; kneže lazare, ti nama veliš da smo nevere a da ti e sad doći da vidiš kako e na kosovu polu turke gubiti. to reče paki poče sablom mahati i desnom rukom turke gubiti samrtiu nemilostivom. ali miloš obilić ot sebe mišlaše i svoima zubima skržetaše i reče: iadni turci znateli za mnloša i esteli kušali negovu sablu ali desnu ruku; pak tadai udarc i sebi put otvori. nišča se ne znavaše i kon i iunak sve edan na drugoga, na ednoga zamahivaše sablom a po dva i po tri padaiu zemli. sva voiska strašno bežaše ot mploševa straha i ot negove sable i desne ruke. tu pogibe ivan čudna delia, koi turkom mnogo dodio beše. kade milan viđe ot žalosti velike suze poče prolievati za ivanom i oni dva ostaše na polu kosovu turke gubeći, a u to doba milanu desnu ruku osekoše i krv ga zabuni reče sade sam ti nevera kneže lazare kade neimam desne ruke; to reče pak s kona pade, miloš ga viđe pod konskim nogama srce ga zabole ot žalosti za milanom i vele uzdahnu i udari mu krv na obe nozdre pak mu iunačko srce zaigra i reče; sade hoćute brate moi milane osvetiti, sta mahati sablom i desnom rukom na ednoga zamahivaše a po dva padahu. tadai turci bežahu i sva voiska strah ot miloša imaše ispred nega bežaše nesmediaše nitko k nemu pristupiti nesmediaše, zaščo biehu oklopi i na nemu i na konu zmai ognani miloš hotiaše iz voiske careve izići kako vihar vetar u dan da pobegne knezu lazaru i ti nega slušai neki glas zaupi iz voiske kako ženskiem avazom: a na nega turci nemožete sokola bez mreže uvatiti, pred nega sablami ćete bačite zemli zakopavaite dole edabiste kako koi ubo o ili nabo. o tadai množastvo turaka navali veliko i malo naukom miloševa kona na kolena pokleknu i miloš pod kona pade na kolena pak se poduprie na kopie preskoči 30 lakata zemle i drugi put skoči preskoči 40 lakata i trećim skokom pođe da skoči te mu se kopie prelomi. Miloš pade kako mrtav pak mnogi turcc navališe mnoga sila ali miloš ne ume nišča progovoriti nego se predade u turske ruke i tu ga turci svezaše i cru ga dovedoše tako i turci rekoše i mrtvu cru rekoše cre eto ti krvnika miloša ustani te mu stani nogom na vratu živa ga dovedoše i rekoše turci kaži nam cre kojom će mo ga samrti umoriti car reče evaki gospodin lubi i ostavite ga živa ia umrieh da vidim dade vezir crstvo brže ustanite te idite na tabor kneza lazara da vidim dok niesam umro da vidim koi će dobiti brže voiska se diže turska udariše bubnevi i borne i kako e način u turaka kad se na boi spraviše tup se bairaci otvoriše i kopia se sva gori digoše bairaci se ođedoše i strašne kuloglie na kneza lazara udariše a knez lazar sa gospodom srbskom u crkvi stoaše na liturgii svetago iovana služi hristianski zakon, a straža lazareva dođe knezu lazaru kaže crev tabor dođe i naš se diže i reče vidite li brže da se voiska spravi bubni udariše iunaci izborni tako i zvahu ognani lavi učiniše i turke bez čisla gublahu. Pogubiše radonu n bogdana za nim nesta mu veće po dva mrtva zemli padaiu, za đecu 9 iugovića boi biše se do god svi pogiboše, te sile iunačke, te nevidieše kreposti koi boi učiniše, a đuricu i stefana i radovana i gopka, staiaše vetra huka kako vihara vetra sve biahu iunak iza iunaka viteza preolestna gospoda srpska. knez lazar za hristiansku vneru želušči mrtva biti človčastvu pokazaše na šproko pole kosovo krvavo, druga prvago pašu ubiše drugago pašu razbiše i voisku mu svu pogubiše i cra bi razbili i voisku bi mu svu slomili da ne izdade neverni vuk branković lazara svoiskom negovom koće hotiahu svu voisku ukrati na polu kosovu, hotiti kako do podne bieše srpska voiska dobila ot polu dana minuvši turci dobiše i kneza lazara ufatiše živa i ruke mu savezaše i cru ga pod čador donodoše, te car reče uzmite 3 stisno ot biela kamena te i posadite dokle o miloš 3 skokom skočio to brzo učinite da očima vidim strahotu kamene, sad idite te mu liepo podpišite ime miloš cra ubode sam sebe pogubi na nemu grob sazidaite zlatom ga podpišite neka leži car s milošem poredo, kado umrem milošu glavu osiecite, zaščo miloš se iavi nepotrebio e cre gospodine meni stobom poredo biti i ležati nego slavnomu knszu lazaru osecite te metnite sa sobom a metnite iadnoga miloga glavu osiecite te metnite ispod nogu da miloš dvori kneza lazara i mrtva kako i živa kneza lazara koi cra ubi tako i car osudi kako miloš reče. Tako i miloš navieo glasom veliem vuzupi gospoda plakati i reče milošu ščo ovo učini čudno čudo pakliga učini do danas otgovara miloš ono ie oni učinio to ti nie sa brankovićem za rod ščo si god radio sade si očima vidio a to ti niesam sade učinio sade sam ti savršno, sinoć sam se obećao na saboru sade si vidio vieru moiu nego si sinoć bio mene i družinu moiu te nas nazva nevierom pred gospodom a da ti e bilo danas viđeti kakvu smo ti nevieru učinili na polu kosovu datie bilo očima gledati kako sva tri sokola lete po polu kosovu kako li bogato turke siekući na polu kosovu nemilo i nedrago niđe nie bio verovati da očima vidiš a kano li da ti drugi kaže a tebi svi ostali bili s tobom staiaše a tome plaču u sve bi rekao ove tri moie voivode bes turaka osnova lazar govori blažena ti milošu desnica tvoia i blažena ti sila i krepost koia ti bila u moioi vlasti a danas čudno pokaza iunačstvo na polu kosovu i cra murata ubode i ostavi spomen na polu kosovu da se to pomine va veki amin. Milošu tebe radi danas turci krsno ime proslaviti nedadoše sa gospodom srpskom ti danas mome rodu krsno ime proslaviti ću ti danas pokla svu gospodu erpsku i veteze koi boi zapoviedaju biti s turci i činiti brez našeli dogovora i danas na car murata ubi i sam se pogubi i za se nas oko sebe krsno ime proslaviti nedadoše ne plačemo ščo sam tužan, svaki hoće umrieti nego danas sva gospodetva pogubi na polu kosovu mnogo hrabri moie braće srbske, kralevi i banovi i voivode moie sokolovi ugričići hitreni ot leti iugovići voivode moi brčinci gde iest kako li pogiboste pred očima moima veliku žalosti nam jest prevodnki moie radosti koe veće neće roditi srbska zemla ščo e god izrodila izviši se u tomu govori nie se zemla rodila nakon onie neće ukinuti i reče knez lazar b’že b’že moi primi gi duh moi i car reče milošu glavu osekoše i knezu lazaru progovoriti nedadoše veće mu glavu osekoše i u neki bunar otsekoše kade svoe gospodstvo izgubiše. konac knige žitia kneza laza va veki amin a pisa sie žitie kneza lazara vuian va leto z tisušč n m n leto meseca ianuaria k k dn.
Pronašao i uredništvu dostavio Stevo T r i f k o v i ć paroh blažujski.
IZVOR: Dabro – bosanski „ISTOČNIK“, br. 1, Sarajevo, jula 1887.
Odabrao i priredio: Vojislav Ananić
https://www.youtube.com/watch?v=dqygfoTl2j0
21. april 2017. u 13:29
vojislav ananić
Pleme Banjani:
http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/plemena/banjani_najmladje_crnogorsko_pleme.htm
10. maj 2017. u 18:51
vojislav ananić
OBILIĆ MILOŠ
Prema kazivanju Konstantina Filozofa, najpouzdanijeg prikazivača iz vremena vlade despota Stevana Lazarevića, cara Murata na Kosovu ubio je jedan plemić, koga bjehu oblagali knezu Lazaru, kao nepouzdana. U jednom rukopisu dodano je, da se taj plemić zvao Miloš. On je dopro do sultana tako, što se predstavio kao prebjeg. Pošto je mačem probo Murata, poginuo je na istom mjestu i sam od ogorčenih Turaka. Od 16 vijeka, prema narodnoj predaji, taj se junak Miloš, u srpskim i stranim izvorima, zove Kobilić i Kobilović, a tek se od 18 vijeka to prezime mijenja u Obilić. Izvanredno rijedak slučaj, da u jednoj bitci poginu dva protivnika vladara, pored raznih drugih momenata, izazvali su veoma živ interes za kosovsku bitku. Ima na desetine pisaca 15 do 17 vijeka, koji opisuju tu borbu sa mnogo pojedinosti i sa raznim momentima svoga domišljanja i predaje, koju su čuli. Srpska epska poezija razvila je od kosovske bitke jedan od najljepših, najpopularnijih i najdubljih ciklusa svog stvaranja. Naročita se pažnja obratila junaku koji je ubio turskog cara. On je načinjen carevim zetom, najomiljenijim i najboljim junakom Lazareva vremena i nalazilo se čak, da je nadljudskog podrijetla. Narodna predaja predstavljala je O. naročito kao protivnika Vuka Brankovića, tobožnjeg izdajicu na Kosovu.
IZVOR: prof. St. Stanojević, NARODNA ENCIKLOPEDIJA SRPSKO-HRVATSKO-SLOVENAČKA, III KNJIGA , N—R, IZDAVAČ: BIBLIOGRAFSKI ZAVOD D. D. ZAGREB, GUNDULIĆEVA 29 ZASTUPA DR- ERIK MOSCHE, MIHANOVIĆEVA ULICA 1, 1928.
27. oktobar 2018. u 07:15
Vojislav Ananić
KOPRIVICA (p). u Gradini (Gacko), Čitluku (Nevsinje) i Fatnici (Bileća). Porijeklom su iz Banjana, odakle su i doselili u Gradinu i Čitluk. Slave Nikoljdan. U Fatnicu su došli iz Krivošija. Smatra se da ne potiču od Koprivica iz Banjana. Kada su doselili, zvali su se Radulovići. Slave Jovanjdan (59:186,323.332). Ima ih nastanjenih u Mostaru. O Koprivicama ima više zanimljivih legendi. Po jednoj, njihov “praprađeda” bio je sin “Jele Sandaljice”. Jelena (kćerka cara Lazara), pošto se udala za Sandalja Hranića, zatrudnila je i pobjegla od muža iz Ključa kod Gacka i putovala preko Banjana u Zetu. Na putovanju je rodila muško dijete i bacila ga u koprive pored puta za Renovicu (zaselak današnjih Koprivica). Iza toga, naišli su “neki prolaznici”, uzeli su dijete i odnjegovali ga. Od toga djeteta iz kopriva “vele da su Koprivice”. Po drugoj, sličnoj legendi, Jela je rodila dijete na putu blizu današnjeg sela Koprivice i ostavila ga u koprivama pored puta. Bilo joj je žao djeteta i pošla je da traži neku ženu koja bi ga prihvatila. Našla je jednu djevojku i dala joj dukat za njegu djeteta. Kada je dijete odraslo, vratilo se u Renovac. Njegovi potomci nazvani su Koprivice (185:75). Koprivica ima i u Požetvi (Konjic). Porijeklom su iz Banjana u Crnoj Gori, odakle je doselio Đuro sa braćom “20 godina prije nevesinjskog ustanka” i nastanio se u Čažnju. Iz Čažnja je, poslije godinu dana, prešao u Jasenik i zatim u Dusinu, da bi se, na kraju, stalno nastanio u Požetvi, “kao kmet Šećibegovića iz Seonice” (90:295)
Izvor: Risto Milićević – Hercegovačka prezimena, Beograd, 2005.
19. mart 2019. u 22:50
Herc 78
Zašto stičem utisak da se tek stidljivo navodi da su Banjani hercegovačko pleme, a samim tim i Koprivice izvorno hercegovačka porodica.
17. februar 2020. u 10:24
Miodrag
Da li se znaju imena i prezimena žene patrijarha plemenitog Arsenija Četvrtog Jovanovića Šakabente i njegovog sina, prote iz Iriga. Ovo mi je potrebno zbog sastavljanja porodičnog rodoslova.
Unapred zahvalan, Miodrag
27. septembar 2020. u 20:13
Joko Koprivica
Knjiga “Koprivice u Pivi”, autor Momir B. Koprivica:
https://www.kucazasunce.com/detalji.php?p=18577&naziv=Koprivice%20u%20Pivi&autor=Momir%20B.%20Koprivica