Порекло презимена Борић

11. фебруара 2012.

коментара: 2

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Илија Шикман

Порекло: Порекло Борића је из Рашке и од братства су Богуновића. Припадају такозваној трећој, личкој групи, гдје их је било 6 кућа у три насеља. Славе светог Јована Крститеља. Род Борића са Змијања и из Лике у област Поуња насељава 10 кућа у 6 насеља. Ови Борићи славе светог Пантелију, огњени светац. Према шематизму Дабробосанске митрополије род Борића пописан је са 6 слава у парохијама: Свети Алимпије, Голићи и Јеремићи (Власеница), Свети Георгије (Ђурђевдан), Пркоси (Босански Петровац), Јован Крститељ, Врело и Рујница (Бихаћ), краљ Дечански, Гламоч, Свети Никола, Градишка и Ламинци и Свети Пантелија, Бихаћ, Хргар (Бихаћ), Добросело (Крупа) и Крупа. Припадају такозваној трећој групи презимена са више слава, што упућује да припадају различитим родовима.

Борићи у Хрватској су данас углавном Хрвати, највећим делом из Сења, а ређе су Срби из околине Вуковара те Бошњаци. Сразмерно највише Борића у протеклих стотину година рођено је у Крижу Каменици (Сењ), где се сваки шести становник презивао Борић. У Хрватској данас живи око две хиљаде Борића у око шест стотина педесет домаћинстава, по бројности је 268. презиме. Подједнако их је било и средином прошлог века.

Порекло презимена: По Велибору Лазаревићу “Српски Именослов” презиме Борић можда је настало од глагола “борити се”, али више звучи да је у својој основи корен од назива дрвета бор односно “велики бор”. Презиме Борић је српско презиме завршетком на -ић. Презиме Борићи има патронимичку основу од личког имена Боро, Бора. Распрострањено је по целом српкском и хтватском говорном подручју. Први пут је евидентирано 1330. године. Презиме је настало градњном од личног имена Бор-о, Бор-а додајући наставак -ић. Носиоци овог презимена већином су припадници српског етничког корпуса али постоје и ране потврде постојања овог презимена и међу католицима и исламистима посебно у Босни и околини Дубровника. У Лици постоји и топоним Борићи.

Миграција: Сеобa Борића може се пратити са миграцијом племена Богуновића. Њихов покрет креће са југа и југоистока из Рашке, односно Старе Србије. Борићи су у трећој такозваној личкој груги рода Богуновића, што упућује да већ 1625. године насељавају подручје Зрмање (Лика) гдје се издваја род Борића. Из Лике се насељавају у Поуље.

Главни миграциони правци Борића у Хрватској у прошлом веку забележени су од Бриња и Сплита у Загреб и из Бриња у Сисак. Након млетачког освајања Далмације, Борићи као исламисти из Трља (Сињ) почетком 17. века селе у Ливно, где је живео Шабанага Борић.

Распростањеност: Борића је у Лици било 116 кућа и настањени су у следећим местима: Бабин Поток (Врховине) 36 кућа, Бриње 4 куће, Каменица (Кореница) 7 кућа, Криж Поље (Језеране) 4 куће, Каменица (Језеране) 48 кућа, Могорић 6 кућа, Радотић село (Бриње) 6 кућа, Ризвануша 3 куће и Жељава (Петрово Личко Село) 1 кућа. Према стању из 1712. године порекло Борића из Сврачковог Села, слава Свети Никола, дошли из Бриња (Доња Каменица).

Петар Рађеновић “Бјелајско поље и Бравско” и Милан Карановић “Поуље у Босанској Крајини” обилазећи област Крајине, региструје Бориће у следећим местима:

Дринић (Бјелајско поље)-Борићи 1 кућа, славе Пантелиндан. Дошли од Крупе 1905. године

Баштра (Крупа)-Борићи 1 кућа, слава свети Пантелија. Дошли из Лике пре окупације 1878. године.

Љусина (Крупа)-Борићи 3 куће, слава свети Пантелије. Дошли из Великог Радића око 1855. године.

Мразовац (Крупа)-Борићи 1 кућа, слава свети Пантелија. Дошли из Лике пре окупације 1878. године.

Отока (Крупа)-Борићи 2 куће, слава свети Пантелија. Дошли из Лике пре Окупације.

Стабанџа (Крупа)-Борићи 2 куће, слава свети Пантелије. Дошли из Лике пре окупације 1878. године

Цазин-Борићи 8 кућа, иза Карловачког мира 1699. године дошли из Лике. У Лици су примили ислам. Од њих су Мекшићи. Из овог рода Борића је познати кољач хоџа Бећир Борић, у Другом светском рату чувен по многим покољима у Цазинској Крајини. Поред осталих извршио је и покољ становништва у Крндији на Угрчиној локви и вододерини на ивици Којина гаја одмах на почетку рата 1941. године. На Проминовцу, када су усташе покупиле народ Доње Гате и околних села и довели их на Проминовац на клање, личним примером као ментор показао је својим ученицима како се врши клање на Мари Каран супрузи Душана Карана из Доње Гате. Захваљујући пристиглом католичком попу Јаковљевићу из Дрежника кога је народ повео у Врело, спасао је окупљени народ тога дана од ножа усташе хоџе Борића.

Буковица (Цазин)-Борићи 3 куће, славе Јовањдан. Дошли из Врховина (Лика) око 1845. године.Три породице је затекао и Други светски рат са 14 чланова.У рату је страдало 7 (50%) чланова. После рата у село се враћају преживели чланови, супруга Душана, Смиља касније се удаје, а Милош 1960, године пресељава у Црвенку.

Бугар (Бихаћ)-Борићи 2 куће, слава Јовањдан. Дошли из Буковице пре окупације 1878. године. Постоји мишљење да ова грана Борића има везе са Борићима из Лике и са Змијања, али не и са Богуновићима. Знано је да се Борићи у Лици издвајају из рода Богуновића.

Велики Црљени (Лазаревац), постоје родови који славе Стевањдан. Не знају за своју старину а данас су се већ разродили. Поред осталих то су и: Борићи пореклом из Лике, славе Никољдан.

Јасенак (Обреновац) породица Борић, са славом Јовањдан је изумрла.

Марковац (Младеновац)-Борић 1 кућа, слава Ђурђиц. Дошли из Љубесло (Топола).

Влакча (Страгари, Крагујевац)-Борићи (Раденковићи, Тимићи, Петровићи, Јовановићи, Костићи, Алексијевићи, Симићи) 53 куће, слава Свети Врачи. Доселио се прадед Радоје Грудоња са три сина: Јованом, Бором и Раденком од „Студенице-Сјенице“. Један од браће отишао у Божурњу од кога су Бранковићи.

Недељковићи (Петровићи) 10 кућа, слава Свети Врачи. Род су са Борићима. Јоксимовићи 5 кућа, слава Свети Јован. Доселио им се деда од Сјенице ,дошао пре Борића”.

Божурња (Топола)-Бранковићи 4 куће, слава Свети Врачи. Преселили се из Влакче од фамилије Борића.

Српски Итебеј (Житиште, Горњи Банат)-Борић, спомињу се као Борић – Стојић Влајин, веротатно се отац звао Стојић. Сада не постоје Влајини, али постоје Борићи са 3 куће, слава Свети Јован, који имају стару земљу.

У данашњој Републици Словенији регистровано је 27 породица Борића и то: Велење 4 породице, Љубљана 6 породица, Тржич 4 породице, Врхника 5 породица, Литија 1 породица, Кочевје 2 породице, Побеги, Камник, Чрномељ, Градец и Соштањ по једна породица.

Борићи су присутни у свим жупанијама Хрватске, у укупно 138 општина и 226 насеља, претежно у урбаним срединама (58%). Данас их највише живи у Загребу (300), Сиску (100), Крижпољу (Оточац) (90), Сплиту (70) и у Ријеци (45).

У Босни и Херцеговини Борића је забележено 158 домаћинстава у 43 насељена места. У Федерацији БиХ евидентирано је Борића 71 породица у 19 насеља и углавном су муслимани (Бошњаци). Највише их живи у Сарајеву (18), Тузли (9), Коњицу (8) и Цазину (8). У Републици Српској евидентирано је 77 домаћинстава у 24 насеља и углавном су Срби. Највише их живи у Бања Врућици (19) и Бања Луци (9). Према националној припадности Борићи су распоређени и по ентитетима БиХ.

На простору Србије Борићи су данас регистровани у 68 са 305 домаћинстава. Највише их живи у Београду (87), Новом Саду (23) и Зрењанину (16).

Познати: Бан Борић је први познати владар босанске државе. Ратовао је са Византијом, како би сачувао територију Босне. Протеран је из Босне 1164. године, када власт преузима Византија.

Први по имену познати босански бан Борић спомиње се у времену 1154-1164. године. Бан Борић је владао у доба краткотрајне обнове византијске моћи за време владавине цара Манојла Комнина далеке 1143-1180. године. Обновивши византијску власт на већем делу Балкана, Комнин се неизбежно морао сукобити са угарским својатањем истог простора. Тако се бан Борић јавља у време угарско-византијских ратова, али не као угарски вазал, него као самостални господар целе Босне. У угарско-византијском рату, бан Борић се, према сачуваним изворима, „са својим четама придружио угарској војсци“ приликом опсаде града Браничева (данас село у североисточној Србији). Чим је пред опседнути град стигао цар Манојло, угарско-босанска војска је дигла опсаду. Угарска је војска пошла према Београду, а бан Борић са својим четама уз реку Саву према Дрини, односно према својој земљи Босни. Кад је сазнао да се Борић налазио међу савезницима пеонског (угарског) краља, цар Манојло Комнин одмах је одабрао „најхрабрији део војске“ да гони бана Борића. Ако је византијски цар упутио против Борића најхрабрији део своје војске, то показује да је овај босански вођа располагао за поштовање дужном силом.

О свему томе опширно сведочи савременик тих збивања, византијски писац Јован Кинам (Cinnamus). Он бана Борића изричито назива савезником (simahos) угарског краља, а његову државу јасно разграничава од околних земаља. Кинам изричито пише да је Борић скренуо код Саве према Дрини, „која извире негдје одозго и одваја Босну од остале Србије“.

Бан Борић се касније делатно уплео у борбе око наследства угарског престола. Победник у тим борбама, Иштван (Стјепан) IV, исказао му је захвалност тако што му је 1163. поклонио простране поседе у Славонији, које је бан Борић напустио када је Манојло Комнин поново заратио са Угарском. У том рату Комнин је 1166-67 загосподарио Далмацијом, делом Славоније, Сремом и Босном.

Помогао је Немању у време борби за преузимање власти у Србији и у ратовима са Византијом. И поред свих потешкоћа и угарског сталног непријатељства, Борић је успео да одржи своје поседе северно од реке Саве, у Славонији, Пожегу са околином.

Немањин брат и бан Хума, велики кнез Мирослав, оженио се са кћерком бана Борића. Ове родбинске везе између две племићке куће ојачале су већ и онако снажне пријатељске односе и омогућиле Борићу да се ојача као господар Босне и да свој положај бана пренесе као наследан на свога сина Кулина, 1180-1204. године.

По изворима Ј. Рајића његова ћерка Ана је била жена српском великом жупану Стефану Немањи. По неким подацима пореклом је из Грабаја близу Брода. Припадао је једном јаком братству, а имао је поседе на обе обале Саве. Такође се може наћи податак да је неко од Борића био главни српски маршал око 1170. Из Борићевог рода су и два српска титулирана деспота у Угарској: Иваниш 1501-1514 и Стефан 1514 (1515)-1535, који су припадали роду Бериславића.

Стјепан Борић песник 1807. Подгора Макарска

Ангелина Борић психолог и педагог 1907 Вишњићево, Шид

Никола Борић генерал-мајор ЈНА 1913 Плитвички Љесковац

Драгица Борић редгенолог 1910 Котор Варош

Илија Борић генерал-потпуковник ЈНА 1931 Медак Госпић

Стјепан Борић 1936

Јасна Борић заменик министра 1947

Марко Борић 1950 Доњи Видушевац

Звонко Борић градоначелник и инжињер 1950 Бистринци

Томислав Борић инжињер 1955 Бистринци

Жељка Борић привредник 1957

Дамир Бодић економист 1957 Сисак

Јосип Борић помоћник министра 1972 Раб

Марија Борић академска глумица 1980

ИЗВОРИ:

– Милан Карановић “Поуње у Босанској Крајини”

– Петар Рађеновић “Бјелајско поље и Бравско”

– Из Википедије, слободне енциклопедија

– Петар Ж. Петровића „Шумадијска Колубара“, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“

– Боривоје М. Дробњаковић, „Јасеница“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 13) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXV), Београд 1923.

– Јован Ердељановић – “СРБИ У БАНАТУ“,

– Гојко Кнежевић “Удбина и њена села”.

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. miro borić

    borići i banje vrućice slave svetog simeuna

  2. Poštovani
    Čitajući vaš tekst o poreklu prezimena Borić, vidim da nemate podatke o mom dedi Jovanu Borić koji je živeo na teritoji Bosanske Krupe slo Ljusina.
    Deda mi je bio oženjen s’ mojom bakom Drljača Milka i imali su šestoro dece od kojih je samo moj otac Živko Borić ostao živ posle drugog svetskog rata. Oženjen sa Đujom Ugren imao dvoje dece, mene Mirislava Borić i mog brata Boro Borić.
    Ja Miroslav Borić oženjen sa suprugom Milkom Cupać imam dvoje dece Sani Borić i čerku Sanju Borić, od sina imam dvoje unučadi Pavla Borić i Lenu Borić, od ćerke imam troje unučadi Milicu, Lazara i Taru. Živimo u mestu Sombor.
    Slavimo slavu Svetog Panteliju.
    Ukoliko sam pomogo, biću veoma sretan.