Poreklo prezimena Azanjac

16 komentara

1. 26. avgust 2013. u 23:35

   Zoran Jures

   POREKLO FAMILIJE AZANJAC

   Selo Vasiljevići, u kojem je nastala familija Azanjac (prvobitno Azanac), nalazi se na severoistočnim padinama planine Javor i najudaljenije je selo ivanjičke opštine i poslednje selo moravičkog sliva.

   Marinko (1788) je rodonačelnik familije Azanjac. Doselio se početkom XIX veka iz Bihorskog sela Azane, starog naselja u Crnoj Gori na blagim padinama Miraj brda, između Bijelog Polja i Berana. Potiče od bratsva Dašića iz Šekulara.

   Dolaskom u drugu sredinu doseljenici su najčešće menjali svoja prezimena i započinjali život sa novim identitetom. U samom početku XIX veka u Srbiji nije bilo utvrđeno jedno prezime za jednu familiju, pa je čak bilo slučajeva da je isti ukućanin kršten pod jednim prezimenom, venčan pod drugim, a umro pod trećim.

   Marinko se pominje u tefteru poreza i arača iz 1833, a potom u čibučkom tefteru iz 1834, ali sa prezimenima Janković i Vasojević. Knez Aleksandar Karađorđević donosi uredbu 1851. godine da se familijama prezimena jedanput za stalno utvrde i da se takva na zvanična akta upisuju. Nekoliko decenija po doseljavanju, Marinkov nadimak Aѕanac prelazi u funkciju prezimena kako je zabeleženo u popisu iz 1863.

   Na najstarijim nadgrobnicima u selu Vasiljevići uklesano je Aѕanac, kako je upisivano i u crkvenim protokolima sve do 1945. Nije poznato kada je N u prezimenu prešlo u NJ. Krsna slava familije Azanjac je Đurđic (slavi se 16. novembra).

   U familiji Azanjac do 2013. godine, rođeno je 227 Marinkovih i Vukaninih potomaka (po muškoj liniji), od kojih samo troje staraca živi u Vasiljevićima, a ostali su rasejani od Ivanjice do Amerike.

   (Ovo su delovi iz obimnijeg rada nastalog na temeljima pisanih izvora i izjava najpouzdanijih poznavalaca porodične starine, koji čeka publikovanje).

   Jana Jureš, dipl. istoričar i Zoran Jureš, akad. slikar

   Reply

2. 28. avgust 2013. u 19:20

   Zoran Jureš

   U tekstu o poreklu prezimena Azanjac i o Marinku osnivaču familije, potkrala se slovna greška koja možda zbunjuje. Naime, prvobitno prezime je bilo AZANAC, a ne AЅANAC, kako je greškom napisano.

   Marinko je u prvom popisu iz 1833. već imao dva sina – Miloša (1823) i Milića (1929). Kasnije su se rodili Milan (1838) i Milutin (1840). Milan nije imao muške dece. Ostala trojica su imali poroda i loza im je neprekinuta do današnjih dana!

   Sećanja nekih starijih Azanjaca su da je gore pomenuti Miloš bio mlađi brat Marinkov, a ne sin. To je dovelo u zabludu, te je generacijama u familiji vladalo mišljenje da su Milutinovi i Milićevi potomci nešto bliži rođaci od Miloševih. Uvidom u crkvene knjige i u teftere u Arhivu Srbije dilema je rešena i konačno je utvrđeno da je Miloš najstariji sin Marinkov.

   Svi Azanjci su jedna familija, svi slave Đurđic i svi znaju legendu o Ljubu Azanjcu. Ljubo je sin Milutinov.

   Jana Jureš, dipl. istoričar i Zoran Jureš, akad. slikar

   Reply

3. 1. jun 2014. u 01:19

   Zoran Jureš

   Grigorije Regner (1866-1917), službovao je u Ivanjici, 1894. godine, kao istražni sudija. Sačuvano je više pisama koje je on pisao svome bratu od ujaka Stevanu Krenu (1864-1919), čuvenom čačanskom industrijalcu.
   Grigorije je sa podkomandirom Petrom Glogićem, 30. septembra 1894. godine, pošao na teren na Javor, u pograničnu srpsko-tursku zonu. Desilo se da su noć morali da provedu u kući Azanjaca. U toku noći Turci su napali meštane Azanjce, došlo je do pucnjave, kao u pravom ratu. O tom događaju Regner piše svome bratu Stevanu. Evo dela tog pisma:
   “… te noći su Turci iz Kladnice napali Azanjce, čuvene graničare u Vasiljevićima, na samoj srpsko-turskoj granici, od kojih se u Turskoj boji i staro i mlado, jer se izmeđ Azanjaca i Turaka iz obližnjih sela dešavaju česti i krvavi sukobi još od kako je granica ovuda povučena. Retko ko iz kuće Azanjaca umre od prirodne smrti, taj je svet navikao da gine u borbi s Turcima. Ali i njih Turci dobro pamte, jer su Azanjci veoma čili i besprimerno odvažni, a bez ostraguša (puške) nikud ne idu. Pričaju da noću prelaze čak do Sjenice, pale turske kuće, ubijaju turke, koji su pobili njihove srodnike a često i njihovu stoku odgone. Turci su ih ucenili ali niko se ne nađe do sad, da odnese nagradu za njihove glave …
   Zanoćismo u kući Azanjačkoj, podkomandir, sreski lekar, dva stražara, naša dva pandura i ja. Trojica Azanjaca, sve stariji ljudi, odu u zasedu kod koliba više kuće, na stražu. Nema sumnje da nisam baš imao osobenu volju da noćim tu, ali drugog konaka nije bilo.
   Oko pola noći probude nas plotuni i užasna vika. Puške su groktale kao u ratu a plamenovi njihovi sevali su sa svih strana, i od Turaka, i od Azanjaca, i od straže na granici, i od kuće gde smo mi bili, a tako isto i od kuća ostalih seljana koji su čuli puške i odgovorili pucanjem … Sudeći po plamenovima pušaka gde su Turci bili, Turaka je bilo oko 20. Azanjci ih junački dočekaše i posle kratkog puškaranja odbiše … Borba se svrši i bez rane i bez mrtve glave, ali mi što smo noćili u kući pretrpesmo malo straha, naročito u početku…”
   Te, 1894. godine, ti stariji Azanjci, koji se pominju u pismu, mogli bi biti, Miloševi sinovi Periša (46) ili Petar (41), dalje, Milić (65), ili njegovi sinovi Staniša (34), ili Borisav (33), po svoj prilici Milutin (54) ili njegov sin Ljubo (28).

   (pismo se čuva u Istorijskom arhivu u Čačku)

   Reply

4. 11. avgust 2014. u 01:48

   Jana Jureš

   Žitelji Mesne zajednice Kovilje su 1990. godine u svom selu podigli spomen-česmu izginulim ratnicima u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. godine. Među ratnim drugovima, nalaze se Ljubo, Jovan, Petar i Nikola Azanjac.

   LJUBO je Milutinov sin, rođen u Vasiljevićima 1866. godine. Isticao se junaštvom u borbama s Turcima na planini Javor. Svi koji su čuli za Azanjce, znaju priču o Ljubu, a oni stariji pamte i poneki stih o Ljubovoj hrabrosti. Posle silnih borbi s Turcima i Balkanskih ratova, Ljubo je stradao od Austrijanaca na početku Prvog svetskog rata, u jesen 1914. u Ariljskom polju.
   Ljubova udovica Mileva (r. Đelošević) ostala je udovica u 48. godini života. Živela je 104 godine. Sahranjena je u Čačku 1970. Iste godine su preneti i Ljubovi posmrtni ostaci iz seoskog groblja u Vasiljevićima u porodičnu grobnicu familije Azanjac u Čačku.

   JOVAN je sin Ljubovog brata od strica, Borisava. Rođen je 1894. godine. Tek što je stasao u mladića rat ga je odneo, ali se ne zna pouzdano da li je stradao zajedno sa stricem Ljubom ili neku godinu kasnije.

   PETAR je Ljubov brat od strica Miloša, rođen 1853. godine. Često se pominje u spisima o Javorskom ratu. Bio je graničar, hrabar i prek čovek. Oženio se Stankom (r. Đinđić), nisu imali poroda. Odlikovao ga je knjaz Milan M. Obrenović Srebrnom Kolajnom za hrabrost u ratu sa Turcima 1876. godine. Poginuo je kao redov pešački, negde između 1912. i 1915. godine.

   NIKOLA je rođeni Ljubov brat, rođen 1870. godine. Ni on nije dočekao povlačenje srpske vojske preko Albanskih gudura, već je stradao negde između 1912. i 1915. godine.

   Reply

   • 20. avgust 2014. u 22:10

     rade

     Tačno je da su Azanci ili Azanjci porijeklom iz sela Azane, Gornji Bihor, prethodno iz plemena i kraja Šekular, nekadašnjeg vojvodstva Šekular. koje se danas nalazi geografski u oblast Vasojevića. Šekularci nijesu Vasojevići. Prema našim saznanjima iz dostupne literature sva pravoslavna bratstva u Azanama, osim Ivezića i Stanišića su porijeklom iz Šekulara. U dolini Lima i na Pešteri je bio poznat Petar Petrović Azanac iz Azana, hajduk,komita i harambaša u tursko i švapsko vrijeme, poginuo 1917.godine u Azanama, izdajom. Slava njegova kao i većine stanovnika sela Azane je Sveti Jovan 20. januara, osim dvije navedene porodice. Stanovnici Azana su potomci vojvode Daše, kneza Vuka Ljevaka, starošekularskih rodova. Šekularaca ima raseljenih po Pešteri, Javor kod Ivanjice.Dakle, Azance, Šekular i Šekularce ne treba miješati sa Vasojevićima. Slava Djurdjevdan je slava šekularskih Drobnjaka, dok svi potomci Dašini i Vuka Ljevaka slave zimski Jovandan. U prezimeniku Šekulara, ja sam našao preko 150 prezimena u Šekularu i porijeklom iz Šekulara, a ima ih još, prezime Azanac ili Azanjac je upisano.

     Reply

5. 27. avgust 2014. u 20:38

   Zoran Jureš

   Znam za Petra Petrovića Azanca, imam i njegovu fotografiju. Međutim, tema je FAMILIJA AZANJAC, a ne žitelji sela Azane, koje zovu Azanci.
   Istražujući odakle je došao Marinko (rodnačelnik familije), kako se prezivao pre dolaska na Javor i sve drugo nama nepoznato, došli smo do saznanja, koja je i sam Rade potvrdio.
   U literaturi smo pronašli da je jedna grana Vasojevića iz Šekulara došla u Ozriniće (Nikšić), pa u Azane (Bijelo Polje). Azanjci na Javoru kod Ivanjice se dovode u direktnu vezu sa tim bratstvom (Radoje Kastratović: Šekular i Šekularci u narodnoj priči i tradiciji, 1966).
   Marinko (1788) se u popisu iz 1823. prezivao Janković (pretpostavljam po ocu Janku). U popisu iz 1824. upisan je kao Vasojević (to nas navodi na razmišljanje da je tog porekla). U popisu iz 1863. konačno se pojavljuje prezime Azanac koje traje do danas. Da je reč o istoj osobi potvrđuju imena potomaka koja se iz popisa u popis ponavljaju i umnožavaju. Krsna slava im je Đurđic.
   Rade, hvala na interesovanju za ovu temu i za iscrpne podatke koje ste naveli.

   Reply

6. 27. avgust 2014. u 20:58

   Zoran Jureš

   Znam za Petra Petrovića Azanca, imam i njegovu fotografiju. Međutim, tema je FAMILIJA AZANJAC, a ne svi žitelji sela Azane, koje zovu Azanci.
   Istražujući odakle je došao Marinko (rodnačelnik familije), kako se prezivao pre dolaska na Javor i sve drugo nama nepoznato, došli smo do saznanja, koja je i sam Rade potvrdio.
   U literaturi smo pronašli da je jedna grana Vasojevića iz Šekulara došla u Ozriniće (Nikšić), pa u Azane (Bijelo Polje). Azanjci na Javoru kod Ivanjice se dovode u direktnu vezu sa tim bratstvom (Radoje Kastratović: Šekular i Šekularci u narodnoj priči i tradiciji, 1966).
   Marinko (1788) se u popisu iz 1823. prezivao Janković (pretpostavljam po ocu Janku). U popisu iz 1824. upisan je kao Vasojević (to nas navodi na razmišljanje da je tog porekla). U popisu iz 1863. konačno se pojavljuje prezime Azanac koje traje do danas. Da je reč o istoj osobi potvrđuju imena potomaka koja se iz popisa u popis ponavljaju i umnožavaju. Krsna slava im je Đurđic.
   Rade, hvala na interesovanju za ovu temu i za iscrpne podatke koje ste naveli.

   Reply

7. 20. oktobar 2014. u 22:56

   Jana Jures

   THE AZANJAC FAMILY

   At the time of Ottoman rule the whole Morava Stari Vlah region was a road of many migrations of population from Dinaric regions towards newly liberated territories of Serbia. Rivers of migrants from Montenegro, Herzegovina and Montenegrin coast, then from Bosnia and Metohija were coming in the direction from south towards north. In one of these groups of migrants the oldest ancestor and founder of the family Azanjac came, by the name Marinko. He came to the village Vasiljevic in the mountain Javor. He emigrated from the Bihor village Azane in Montenegro. According to the legend, he is maybe, one of the four brothers out of whom the families Stamenic –Basara in Tisovica, Ckonjevic in Stitkovo, Vulovic in Ravna Gora and Azanjac in Vasiljevici originated from.
   At the very beginning of XIX century in Serbia one family name was not established for one family, and there were cases that one person was baptized under one family name, got married under different one and buried under third different family name. According to the census from 1833 Marinko’s family name was Jankovic, in 1834 he was recorded as Vasojevic, and after introducing regulative of establishing family names (1851) he was finally recorded as Azanac (later, in the mid XX century – Azanjac). In the census from 1863 Marinko’s household had 15 members, he had four sons, three daughters –in- law and six grandchildren. All the Azanjac grew out of them and they are one family and they all have the same slava – Djurdjic. In the Azanjac family, 227 descendants of the father’s side of the family were born until today, only two of them live in Vasiljevici while others scattered from Ivanjica to America.

   Jana Jures

   Reply

8. 20. oktobar 2014. u 22:58

   Jana Jures

   La famille Azanjac

   Le Stari Vlah (Ancien Vlah) entier de la région de la Morava, pendant la période de la domination turque, fut le territoire à travers lequel le flux des migrations de la population des parages de la Dinara coula vers les territoires nouvellement libérés de la Serbie. En direction du sud au nord, des rivières d’immigrants pénétrèrent du Monténégro, de l’Herzégovine et de la Côte du Monténégro, puis de Bosnie, Métohie etc… Dans l’un de ces groupes d’immigrants arriva également l’ancêtre le plus ancien et fondateur de la famille Azanjac, appelé Marinko. Il se retrouva dans le village de Vasiljevici dans la montagne du Javor. Il immigra du village Azane de Bihor au Monténégro et, selon la légende, il fut, peut-être, un des quatre frères desquels proviennent les familles de Stamenic – Basare à Tisovica, Ckonjevic à Stitkovo, Vulovic à Ravna Gora et Azanjac à Vasiljevici.
   Au début même du XIXème siècle en Serbie, on ne détermina pas un nom pour une famille, si bien qu’il y eut même des cas lorsqu’une même personne habitant dans un même domicile fut baptisée sous un nom, mariée sous un deuxième et morte sous un troisième. D’après le recensement de l’année 1833, Marinko porta le nom de Jankovic, en 1834 il fut inscrit sous le nom de Vasojevic, afin d’être enfin inscrit, après l’adoption du règlement pour la stabilisation des noms (1851), comme Azanac (plus tard, à la moitié du XXème siècle – Azanjac). Dans le recensement de 1863, la maison de Marinko compta 15 membres où, mis à part ses quatre fils, son épouse et trois bellesfilles, il eut alors déjà six petits-enfants. D’eux proviennent tous les Azanjac, qui sont une famille, et tous célèbrent la fête sainte religieuse – Djurdjic. Dans la famille Azanjac, jusqu’aujourd’hui 227 descendants furent nés par ligne masculine, parmi lesquels deux seulement vivent à Vasiljevici et les autres se sont dispersés d’Ivanjica jusqu’en Amérique.

   Jana JURES

   Reply

9. 19. novembar 2014. u 23:44

   Jana Jures

   Ove jeseni, navršava se 100 godina od pogibije našeg pradede

   LJUBOMIRA LJUBA AZANJCA (1866–1914)
   iz sela Vasiljevići na Javoru,

   koji je 22. novembra 1914. stradao od Austrijanaca, na planini Krstac, goneći neprijatelja prema dolini Moravice u ariljskom polju.
   Već ceo vek čuvamo od zaborava sećanje na njega i njegovo junaštvo iskazano u borbama sa kladničkim Turcima na planini Javor. Čuvao je tadašnju granicu Srbije prema Turskoj, a potom učestvovao u Javorskom i Balkanskim ratovima.
   Počiva u porodičnoj grobnici, na srednjem, Čačanskom groblju, uz suprugu Milevu, sina Milana, snahu Milicu, unuke: Miloša, Ljuba, Milosava, Milutina i Vita, snahe: Micu, Jelu i Vojku, unuke: Kosu, Dragu, Nataliju i Rašu, zetove: Radomira i Danila, i praunuke Predraga i Rada.

   Sećanjem na prošlost, oblikujemo budućnost.

   Ljubovi praunuci:
   Borka, Kosa, Boban, Milan, Mira, Zoran, Miško, Momo, Ljilja, Saša, Tanja, Sanja, i njihove porodice

   Reply

10. 2. januar 2015. u 20:25

    Jana Jureš

    FAMIGLIA AZANJAC

    L`intero Vecchio Vlah della zona di Morava durante il governo turco era un territorio attraversato dai fiumi migratori umani provenienti dalle montagne dinaridi verso i territori appena liberati della Serbia. Dal sud, in direzione nord irrompevano fiumi di persone provenienti dal Montenegro, Erzegovina, Costa Montenegrina, Bosnia, Metohia ect. In qualcuno di questi gruppi di immigrati vi e` arrivato un avo del ceppo della famiglia Azanjac di nome Marinko. Si e` insediato nel villaggio Vasiljevići sulla montagna Javor. Vi e`giunto proveniente dal villaggio Azane (Bihor) nel Montenegro. La leggenda tramanda che egli probabilmente fu uno dei quattro fratelli capostipiti delle famiglie Stamenici-Basare a Tisovica, Čkonjevići a Štitkovo, Vulovići a Ravna Gora e Azanjac a Vasiljevići.
    All` inizio del XIV secolo in Serbia non era attribuito un cognome per una famiglia, cosi c`erano dei casi in cui la stessa persona veniva registrata al battesimo con un cognome, sposata con un` altro e sepolta con un terzo.
    Secondo gli scritti del 1833 il cognome di Marinko era Janković, secondo il censimento del 1834 era Vasojević per essere iscritto infine (censito) con il cognome Azanac quando fu introdotta la norma del cognome fisso (1851). Ancora piu tardi a meta` dell XX secolo era registrato come Azanjac. Nel censimento del 1863 la famiglia di Marinko aveva quindici membri (oltre ai quattro figli, la moglie, oltre tre nuore, ha anche sei nipoti). Da loro diventati tutti Azanjac che costituiscono una famiglia unica e tutti festeggiano la stessa slava-Đurđic.
    Dalla famiglia Azanjac fino ad oggi sono nati 228 membri da parte maschile, di cui solo tre vivono in Vasiljevići, mentre gli altri sono dispersi da Ivanjica all` America.

    Reply