Порекло презимена Маљковић

5. фебруара 2012.

коментара: 28

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ МАЉКОВИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Маљковић

Хаплогрупа: E1b род А

Порекло: Србија

Крсна слава:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Презиме Маљковић је из Лике и присутно је у селима Могорић (код Госпића) и у Водотечу, Лучану и Жупањдолу код Бриња. Портал Порекло преноси веома занимљиво истраживање настанка презимена Маљковић из пера Миленка Маљковића (објављено у књизи Душана Узелца „Лика и Срби медачке општине“, стр. 240-251).

Презиме Маљковић постало је од старословенског мушког имена Маљко, које се данас изгубило код нас. Постоји им мишљење да је име Маљко изведено од имена Маљо (мали, малиша, мален човек) на следећи начин: Маљ(о)+ко (Милица Грковић: Речник личних имена код Срба, Београд 1977; др Милан Босанац, Просвјетин именослов, Загреб 1984. и Вуков „Српски рјечник“, Беч 1852).

Име Маљко записано је први пут код нас у Поменику крушевском, који је преписан на крају 15. века из једног још старијег рукописа (Стојан Новаковић, Српски поменици од 15. до 18. века, Гласник Српског ученог друштва, књига XLII, Београд 1875).

Синови тога претка који се звао Маљко тј. Маљкови синови прозваше се Маљковићи, а што значи мали и млади Маљков. Према томе, презиме Маљковић је по начину свога настанка патронимик, јер је настало од личног имена родоначелника Маљка. Оно је, по свој прилици, настало још пре доласка Турака у наше крајеве, односно у Лику.

Породице Маљковић су данас српске (у Лици, Далмацији, Босни и Банији) и хрватске народности (у Лабину, Пргомету изнад Трогира). Све породице Маљковића српске народности славе крсну славу Св. Јована, а што је најверодостојнији доказ да, поред истог презимена, имају заједничко порекло и припадају истом племену, без обзира где данас живе. Ове породице дале су бројне исељенике како широм Југославије тако и по свету, као на пример што је Џон Малкович (у енглеском језику, такође, не постоји слово „љ“), амерички глумац из Холивуда, затим песник Ђуро Маљковић и Сузана Маљковић из Торонта.

Према предању, Маљковићи су пореклом из Метохије, коју су напустили заједно са другим племенима. То се највероватније догодило после Косовске битке, бежећи испред Турака и њиховог зулума. Одатле су кренули ка северу у данашњи Санџак и планински крај око слива горњег Ибра, Рашке, Западне Мораве и Лима. При тој сеоби Маљковићи су се, по предању оних из Могорића, настанили у околини манастира Милешеве.

Кад су Турци почели продирати у Санџак, народ се испред њих повлачио даље на запад преко Таре, Пиве, црногорских брда, горње Неретве, Раме и доњег Врбаса све до Гламоча. Ови предели остајали су највећим делом пусти пред турским надирањем, па су те крајеве делом насељавале избеглице, које су из старих крајева бежале пред Турцима, а делом су их и Турци насељавали после освајања тих крајева. Тако се већ око 1523. Године код горњег Унца и Гламоча налазило насеље око 6.000 кућа тих насељеника (Стјепан Павичић, Сеобе и насеља у Лици – Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена, књига 41, Загреб 1962).

При овим сеобама са народом се покренуше и Маљковићи из околине манастира Милешеве и тако стигоше до Гламоча. Почетком 16. века, заправо између 1523. и 1527. године, приликом највеће сеобе Срба, Турци преселише неколико хиљада српских породица од Гламоча и настанише их у новоосвојене области: у Книнску крајину, Буковицу и Котаре, које су тада остале готово пусте (др Никодим Милаш, Православна Далмација, Нови Сад 1901. и Марио Петрић, Поријекло становништва у Ливањском пољу, Гласник Земаљског музеја Сарајево, Етнологија, Сарајево 1964). Том приликом преселише и Маљковиће од Гламоча у Котаре.

После 1526. године остадоше под млетачком влашћу у Далмацији само Новиград, Нин и Задар са околним острвима, Трогир са 9 села и Омиш. Због близине хришћанских земаља, народ из ових крајева под Турцима поче да бежи на млетачку територију, под хришћане. Тако, по свој прилици, у другој половини 16. века пребегоше и Маљковићи у Равне котаре код Задра.

Иначе, Котари су таласаста равница између Нина и Биограда на мору. Североисточни део је брдовит, па се потом у народним песмама разликују „кршни“ и „равни“ Котари. Непосредно уз Котаре је и брдовита Буковица, која је путем преко Велебита повезана са Ликом. У народним песмама помиње се пут преко Вучјака, који се са далматинске стране Велебита одваја и силази према манастиру Крупи. На Вучјаку паде и Смиљанић Илија, ванредан борац против Турака.

Крећући се од Метохије до Равних Котара, Маљковићи су остављали свој траг у називима појединих локалитета. У Стоном приморју код Дубровника спомињу се већ 1399. године Горњи и Доњи Маљкови (Gorgni i Dogni Maglchovi), које је босански краљ Остоја дао Дубровнику. Име су добили по једном племену које се из црногорских брда доселило у Стонско приморје. У Равном пољу југоисточно од Купрешког поља, изнад села Звирњаче, постоји пашњак по кршу који се зове Маљковача. Затим у Сињској крајини, у општини Сињ, постоји село Маљково које се спомиње у једном извештају провидура генерала коњице Зена млетачком сенату писаном у Задру 8. децембра 1687. године као место у којем је распоређена стража.

У Равним Котарима код Задра, Маљковићи су били војници Млетачке војне крајине, која је била основана за одбрану млетачких територија од упада турских чета из Босне и Лике. Ту се око 20. године 17. Века родио Стефан (Стјепан) Маљковић, који је крајем прве половине 17. Века прешао из Далмације у Лику, где се касније истакао својим јунаштвом и угледом, па је због тога и забележен као историјска личност у другој половини 17. века.

Стефан – Стјепан Маљковић нарочито се спомиње у личким муслиманским народним песмама. Оне су настале у Лици за време турске владавине између 1527. и 1687. године, а највећим делом крајем тог периода. После повлачења Турака из Лике, песме су пренете у Босанску крајину, где су и данас делом сачуване међу муслиманским живљем. Те песме чине много мање грешака него хришћанске народне песме и верније одражавају историјске догађаје и људе тог времена, како муслимане тако и хришћане.

У 16 муслиманских народних песама спомиње се, као један од заповедника личке раје, Стјепан, односно Стипан, Маљковић, како га у већини песама назива народни певач на икавском дијалекту.

По народним песмама, Стјепан је прво живео у Равним Котарима под млетачком влашћу, где је служио неког Лазу капетана (народног старешину). После трогодишњег најма, кад је Стјепан дошао да му исплати зараду, Лазо га је ошамарио као што је имао обичај да шиба своју жену. Увређен овим шамаром, Стјепан је оставио Лазу, не узевши чак ни своју накнаду за трогодишњи најам, и прешао у Лику. Ту се он настанио у селу Здилару личког Мустајбега, односно Зјелару. Село Здјелар, налазило се између данашњих Буљмиза, заселка Могорића, и села Павловца. Место под именом Здјелар, иначе, није се помињало ни у једном документу. Вероватно је да су на том простору за време Турака живеле породице Здјелар којих више нема у Лици. Оне су касније са Турцима напустиле Лику и прешле у Босанску крајину, где их и данас има. По њима је народни певач то место где су они живели прозвао селом Здјеларом. На то указује и податак да се и данас у селу Павловцу једна ораница зове „Здјеларуша“, која е налази на простору између косе Калањуше, врела у Павловићевој пећини и моста на Јадови, као и један брежуљак „Здјеларов подић“, који се налази између косе Калањуше и оранице „Здјеларуше“. На том се брежуљку и данас налазе остаци неке старе грађевине.

Стјепан Маљковић је у селу Здјелару живео у својој кући, како народна песма каже:

Маљковићу, богом побратиме,

Јеси `л дома у кули каменој

Бијеле дворе Маљковић Стипане

Оде Стипан своме белом двору

Већ му с` жарко постушћало сунце,

Кад угледа чардак од дрвета

Он окрену дрвену чардаку,

По авлији глену Стјепановој…

Стјепан је ту као припадник хришћанске раје највероватније живео у чардаку. Тај чардак се, по предању, налазио у засеоку Буљмизе испод брежуљка Вршчића, имеђу данашњих кућа Дмитра и пок. Мане Маљковића. Иначе, чардак је дрвена кућа на четири стуба, обично подзидана: доле са подрумом за стоку, а горе са просторијама за становање.

Стјепан је чуве у народним песмама као неустрашив јунак с својим ратницима – рајом по две стотине пушака или по три стотине, шездесет или тридесет коњаника, као и по пушкама, ледењацима (пиштољи са окидањем помоћу кремена, витког облика и танке дршке са јајастом јабуком, потпуно обложени и украшени) и другим оружјем и по облачењу.

Стјепан је имао седам синова, редом рођених, између којих није било сестара. Они су такође учествовали у четовањима са својим оцем и осталом рајом, па је при томе и један од њих погинуо, а што потврђује и предање Маљковића из Могорића.

Најстарији Стјепанов син звао се Матеја – Мате. Други син звао се Милован – Миле. Трећи син се звао Тодор – Тодорина. Четврти син се звао Михајло. Пети син се звао Илија. Шести син се, по предању, звао Радосав – Раде, али га народна песма нигде не помиње, већ му се траг налази у крајишком попису Лике из 1712. Године. Седми, најмлађи син се звао Јован – Јово.

Млетачки историчар Гирламо Брусони у својој књизи „Historia dell’ ultima guerra tra Veneziani e Turchi“ спомиње Стефана Маљковића као „Stefano Malcovich Morlacco, principale in quei confini“ (Стефан Маљковић Морлак, поглавица на овим границама). Ту га спомиње у једном боју од 5. јуна 1657. између Турака и Венеције у селу Босиљини које се данас зове Марина, недалеко од Трогира. Према томе, Стефан Маљковић је био морлачки поглавица на далматинским границама. Млетачке власти су у оно доба Морлацима називале све загорске становнике изван градова Далмације, сматрајући их посебним народом због њихове ношње и начина живота. У ствари, тим именом називало се заостало сељачко становништво Далматинске загоре и то због својственог начина живота, ношње (црвена сукнена капа и опанци опутари) и обичаја (са пуно празноверица). Назив Морлак био је подругљив као и Влах и њиме је културнији приморац називао заосталог Загорца, не сматрајући да је друге народности, као ни бодул (становник острва). Иначе, име Морлак усвојили су Италијани осећајући презир према заосталом словенском становништву Далмације.

Стјепан Маљковић умро је у Могорићу између 1670. и 1680. године. После његове смрти, синови су према предању Могорићана наставили да живе у Могорићу све до једног упада аустријских граничара у турски део Лике. У лето 1685., током аустријско-турског рата 1683 до 1689, карловачки Крајишници су под командом генерала Херберштајна извршили напад на турски део Лике. Тада су опљачкали те крајеве и одатле повели већи број народа који населише у Брињском пољу. Том приликом одведоше из Могорића и шест Стјепанових синова са њиховим породицама и населише их код Лучана у околини Бриња.

После ослобођења Лике од Турака 1689. године и приликом турског повлачења, Лику су тада напустили, поред муслимана, и бројно хришћанско становништво и прешли на земљишта са оне стране Уне. Тако је на том подручју остало доста пустог простора, а народа врло мало. Ту је остало нешто муслимана који су се касније покрстили (Перушић, Будак, Рибник, Билај, Нови и Широка Кула) и нешто српског становништва (око Косиња и Смиљана). Управа Војне крајине настојала је да те напуштене земље што гушће насели и тако успостави кордон за одбрану према турској Босни.

Како је тада код Бриња било превише насељеног народа него што је било расположиве земље, ту су крајишке власти преселиле један део тога народа у део Лике ослобођен од Турака, а други део који је остао код Бриња разместише по тим крајевима, додељујући им земљу за обрађивање. Том приликом покренуше се и шест браће Маљковића. Тројица од њих остадоше код Бриња, с тим што једног населише и дадоше му земљу код Водотеча, другом у Жупањдолу изнад Прокика, а трећег оставише у Лучану код Бриња. Друга тројица браће Радосав-Раде, Михајло и Јован повратише се међу последњим досељеницима 1700. године у Могорић. Услед тога, одмерено им је мало мршаве земље. Ово је утицало да су се Маљковићи по повратку у Могорић углавном оријентисали на гајење стоке.

Одмерену земљу сада су Маљковићи добили на уживање као и остали граничари. Свака граничарска кућа добијала је земљу од крајишке управе на основу законитог патента који је садржавао: име и презиме старешине граничарске куће, обележене међе одмерене земље, као и утврђене обавезе на војном плану. Свака граничарска кућа добила је и свој број, а Радосављеву је допао број 14.

По свом повратку у Могорић, сва три брата настанише се на старом кућишту у Буљмизама под брежуљком Вршчићем, где су живели још под Турцима са својим оцем Стјепаном. Прво ту подигоше плевњаке за становање. Радило се о колибама оплетеним од прућа, округлим, покривеним сламом, пречника два до три метра. Касније су запатили бројну стоку, што им је омогућило да на старом кућишту изграде камену кућу-кулу, која је била дугачка 19, а широка 9 метара. С обзиром на величину зграде и ондашњи начин живота, у њој је било простора за сву тројицу браће и њихове породице. Овакве камене зграде-куле тада су у Могорићу имале породице Вучковића, Корица, Радаковића и Маљковића. Ова је зграда-кула касније изгорела, али јој се темељи и данас познају.

Економско уздизање браће Маљковића и њихових ближих потомака темељило се на интензивном гајењу оваца. У оно време сточарство је у Могорићу било много развијеније и појединци су држали на стотине оваца, а понекад и преко хиљаду. У вези са бројем од хиљаду оваца настала је симпатична анегдота. Наиме, постојао је један прастари обичај да домаћин који запати више од хиљаду оваца приређује такозвану овчарску славу. Тада би се спремала гозба, а вишак оваца преко хиљаду пуштао се и отеривао од куће. Те овце су биле посебно обележаване и свако ко наиђе на њих могао их је присвојити. То се сматрало неком врстом жртве. Отуда потиче у народу израз, као неки благослов: „хиљадиле ти се овце“. Тако су се хиљадиле овце и старим Маљковићима, захваљујући нарочито њиховим добрим пашњацима, а посебно пашњаку „Пољице“ у Крбави, између Подлапаче, Средње Горе и Могорића. Једне године и Маљковићи отерају 46 оваца, али се се оне три пута враћале и то је протумачено као врло лош знак. И, заиста, то се обистинило. Крајишке власти су потом одузеле Маљковићима најбољи пашњак „Пољице“ и дале га Аларима у Подлапачи јер су они у кући имали више војника граничара него Маљковићи. После тог догађаја Маљковићима се овце више никад нису хиљадиле.

Према Крајишком попису становништва Лике из 1712. године, у Могорићу је тада пописана и граничарска кућа Маљковића, чији је старешина био Радосав-Раде са три војника (Раде, Михајло и Јован), 17 жена и деце, то јест укупно 20 чланова и са 170 ланаца земље у једном комаду (оранице, пашњаци и шума), где је један ланац имао данашњих 2.873,01 квадратна метра.

Потомство Раде и Михајла је изумрло, док су сви данашњи Маљковићи у Могорићу Јованови потомци. Јован се као момак повратио у Могорић и касније се оженио из куће Бјеговића из Дивосела. Иначе, Михајло је имао надимак Мијатак, па се и данас једна драга иза Вршчића по њему зове Мијаткуша. Један од Јованових потомака био је Милинко-Милин Маљковић. Он је похађао школу у Метку. Кад му је било 16 година узет је у војску и касније је постао гефрајтер и економ Медачке компаније. Затим је био берихтер – надлугар у Подлапачи. По развојачењу Војне крајине буде изабран за првог начелника Медачке општине. Нешто касније, славећи са пријатељима свој избор у Зембелиовој гостиони у Метку, ту заноћи јер због велике мећаве нису могли отићи кућама. Том приликом Милин се прехлади, добије запалење плућа и после краћег времена, јануара 1873. године у 49. години живота, умре у Могорићу.

Његов средњи син Никола-Ника Маљковић завршио је Фор и Унтершуле у Метку и Подлапачи. Пошао је у Учитељску школу у Петрињи али је исту морао напустити због очеве смрти. После тога завршио је Први и Дрги течај за усавршавање учитеља при Грађанској учиони у Оточцу. Био је три пута учитељ у Могорићу, затим у Вишеграду, Отоци (Босанска Крупа), Бунићу, Томингају, Паланци (Зрмања) и Купирову. Незадовољан честим премештајима и сељакањем, Ника спреми и положи бележнички испит. После тога бива изабран за бележника Медачке општине. Као пензионер, био је 1912. године изабран и за начелника Медачке општине. Умро је у Могорићу 19. новембра 1934. године.

И после Другог светског рата неки старији Маљковићи из Водотеча, међу којима и Јосиф Маљковић, још су знали и причали да су пореклом из Метохије и да су се њихови стари доселили из Могорића у околину Бриња, а потом у Водотеч.

Породице Маљковића у Лици дале су бројне исељенике по Југославији и свету. Исељавање је вршено још за време Војне крајине, а затим после Првог и Другог светског рата на Банију, у Славонију и Војводину.

У време приказаних сеоба личких Маљковића поједине породице из овог племена су се одвајале, па тако данас има Маљковића и по Босни и по Далмацији.

КРСНА СЛАВА: Свети Јован

ПОЗНАТИ: Божидар Маљковић, кошаркашки тренер (рођен у Оточцу, пореклом из околине Бриња)

 

__________________

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (28)

Одговорите

28 коментара

  1. jeca

    I američki glumac John Gavin Malkovich je vaš.

  2. Boško

    Moja Majka se djevojački prezivala Šajkić-Maljković u Labinu Dalmatinskom , U tom dijelu ima više kuća Maljkovića u Prgometu , Trogiru i Labinu Dalmatinskom. Ne znaju ništa o svojoj prošlosti , prezime se javlja na tom prostoru Dalmacije oko 1600 g. i smatra se najstarijom lozom u Labinu Dalmatinskom .

    • Saša Šajkić

      Postovani Boško
      Ako mogu da pitam odakle vam je majka i otkud prezime Šajkić.
      Moj sinovac i ja 15 godina se mucimo da otkrijemo poreklo naseg prezimena. Imamo unazad 10 generacija ali dalje nista.
      Pozdrav

  3. Biljana

    Hvala na iscrpnim informacijama o poreklu prezimena Maljković. Iznenadjujuće je da “Maljkovića”ipak dosta ima, ja nisam imala prilike da ikoga sretenem a mnogi su i moje prezime brkali sa Miljković. Moj pradeda je Djuro Maljković, doseljen posle II sv.rata iz Like okolina – Brinje, (koliko mi je poznato) u Bački Brestovac. Djuro i Kata imali su sinove: Milan, Slobodan, Ljuban i cerku Ljubu, Danas je živa još Ljuba. Milan je poginuo u ratu i njegovom zaslugom su kolonizirani u Vojvodinu. Moj deda Ljuban i baba Marija , imaju dva sina mog oca Djuru i mog strica Danila. Djuro živi u Bačkoj Palanci i ima dve ćerke i četvoro unučadi , a Danilo živi Beogradu ima ćerku i sina i dvoje unučadi.

    • Gaga

      Biljana,
      I moji Maljkovici su kolonizirani iz Brinja u Backi Brestovac. Moze biti da smo neki rod.
      I danas u BB imam blisku familiju.

    • Драга Биљана! Заборавила си да поменеш и ваш шпицнамет – Кукуле. Веома сам, и пријатно, изненађен твојим јављањем. Ја сам ваш даљни рођак, или, боље речено, братственик и познавао сам твог прадеду Ђуру, прабабу Кату (није имала једно око, као и моја мама) твог деду Љубана (погинуо под трактором) и бабу Марију, као и твог оца Ђуру и стрица Дану. Твој отац је годину дана старији од мене а твој стриц пар година млађи. Елем: твој прадеда Ђуро, баба Ката са дјецом, са мојим оцем Илијом, стрицем Даном,стрином Евицом, и мојом тетком Маром су били заједно насељени у Метохију (Дреница) у село Броћна (у том селу је рођен и Хашим Тачи) одакле су 1941, оставши једва живи) истерани. Мој отац Илија и твој деда Љубан су знали шиптарски језик (тако ми је пок. отац причао) што их је, углавном, спасило. Ја сам давне 1974 доселио у Канаду и онај сам песник са почетка текста само не живим у Торонту већ у Провинцији Квебек (близу Монтреала) већ низ година. Имам три ћерке (Сузану, Милицу и Даницу) и четверо унучади (Петра, Јелену, Даницу и Магдалену) ожењен сам францускињом. Користим прилику да поздравим како тебе тако и твог тату Ђуру (живели смо у истој улици) и твог стрица Дану.

      • Александар Маљковић

        Драги Ђуро,
        Можда Ви познајете мог оца Борка Маљковића (деда Јовица) који је у Канаду дошао почетком 60’тих. Јавите ми се на [email protected].
        Поздрав,
        Саша

  4. Ljubica

    Moja mama je od Maljkovica iz okoline Brinja Vodotec. Njeni roditelji su se zvali otac Rade i majka Latinka. Imali su kceri Savu,Janju,Ljubu,Anku i moju mamu Sofiju.Imali su i dva sina Vlajo i drugog se imena ne sjecam ali su obadva poginuli u ratu. Sava i moja mama su bile udate u Banjaluci i tako da sam rodjena tamo.Janja i Ljuba su zivjele u Slavoniji a tetka Anka u Beogradu. Takodje sjecam se da sam bila u posjeti rodjacima u Backom Brestovcu a to je bila ujakova porodica zena i djeca Nedja i Milorad.
    Voljela bih ako neko nesto vise zna da mi se javi.
    Hvala

  5. Bojan Maljković

    Moj pradjed Dragutin Maljković je rođen u Mogoriću ( Lika).Tamo je bio žandar i oženio je Luciju Piščević, zatim dolazi u Slav. Brod.Tu se rodio moj djed Bogdan i njegove sestre Marica, Jelka i Desanka.Jelka i Marica 1948. Odlaze u Beograd, a Desanka i Bogdan ostaju u Slav. Brodu i njihova djeca i unuci.

    • Suzana Knežević

      Pozdrav! Vidim da je ovo star post alj ipak śaljem poruku…Moj otac Luka je rođen u Čaprazlijama od oca Branka Maljkovića i Zorke Marčeta.Nažost niko od njih nine među živima ali ostali smo nad troje djece od oca i naši potomci: sin Darko i njegova djeca Dimitrije i Jakov, kći Suzana i djeca Anastasija, Matija, Nikša i Tibor , kći Nikolina i njen sin Lazar. Toplo vas pozdravljam

    • Svetlana

      Dali imate rodbinske veze sa Milicom Maljkovic, partizankom iz drugog sv rata koja se vodi kao nestala? To je moja baba sa majcine strane, poreklom iz Sl. Broda i njen brat Stevan Maljkovic narodni heroj. Moja prabaka je pobegla iz Sl. Broda u Vrsac sa unukom (mojom majkom) jer je Milica morala ici na front, tako joj je bilo naredjeno, bila je u logoru, posle joj se gubi trag…

  6. dejan

    da li neko poznaje zivka maljkovica i bosiljku to su mi deda i baba umrli oboje a ziveli u gospicu

  7. Александар Маљковић

    Поздрав свима,
    Мој отац Борко Маљковић је раних 60’тих емигрирао у Канаду, и касније тетка Гордана Маљковић. Њихов отац Јовица је радио у руднику Трепча код Митровице на Косову. Даље ништа не знам али бих волео да сазнам. Ја и моја породица и даље славимо Маљковић славу Светог Јована.

    [email protected]