Порекло презимена Рајшић

4. фебруар 2012.

коментара: 7

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ РАЈШИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Рајшић

Хаплогрупа: E1b род А

Порекло: Старо Село,Топуско, Хрватска

Крсна слава: Лучиндан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Пише: Синиша Јерковић, уредник Српског ДНК пројекта

На основу досад доступних података, старих пописа, писама, а у новије вријеме и на основу генетичких тестирања може приближно да се реконструише поријекло већине српских, крајишких породица. У највећој мјери њихово кретање у самој Крајини, које је било узроковано честим ратним дешавањима, годинама глади, а некад и простом жељом за бољим животом, мање више, лако је испратити. Теже је наћи неку старију везу, даље поријекло, које претходи њиховом досељавању у Крајину. Генетички тестови донекле освјетљавају пут, указују на правац којим се треба ићи у даљем истраживању. Све ово вриједи и за крајишку породицу Рајшић. Да би добили општу слику о поријеклу ове породице потребно је, на почетку, сагледати сва мјеста гдје се данас појављује презиме Рајшић у Крајини, њихова кретања у прошлости кроз раније пописе, анализирати резултате генетичких истраживања, установити генетичке везе са другим породицама и на крају покушати извући закључке или усмјерити даља истраживања. Користили смо се материјалом са сајта Порекло и подацима које су оставили Петар Демић, као и остали сарадници сајта.

Присутност Рајшића/Рашића у Крајини

БАНИЈА

– у црквеном шематизму Епархије горњокарловачке (Лика, Крбава, Гацка, Капелско, Кордун и Банија), из 1883. године, наводи се да Рајшићи славе Светог Луку.

Анте Милиновић, који се бавио проучавањем становништва дворског краја, смјешта Рајшиће међу породице које су се доселиле “преко Лике и Кордуна – често из Лике преко Босанске крајине” (на ово указује и помен Петра Рајшића из Глинице).

На Банију су Рајшићи вјероватно прешли из Глинице, са Суве Међе, у посљедњем таласу сеоба на Банију, у периоду 1788-1791. године. У Глиницу су дошли из Барлета. То би по годинама изгледало овако: Лика (1712) – Сува Међа (1755/1756) – Банија (1788-1791).

ПРЕЗИМЕ РАЈШИЋ НА БАНИЈИ, ПРЕМА ПОПИСУ СР ХРВАТСКЕ ИЗ 1948. ГОДИНЕ

I. Општина Вргинмост

1. Катиновац (1 особа без своје куће)

2. Старо Село (34 куће, 118 особа; 1 особа без своје куће)

– укупно Рајшића у општини Вргинмост: 34 куће, 120 особа

 

II. Општина Глина

1. Дабрина (1 особа без своје куће)

2. Глина (1 кућа, 1 особа; 1 особа без своје куће)

3. Горње Селиште (7 кућа, 42 особе)

4. Лушчани (3 особе без своје куће)

– укупно Рајшића у општини Глина: 8 кућа, 48 особа

 

III. Општина Двор

1. Добретин Доњи (1 кућа, 13 особа)

2. Двор (3 куће, 9 особа)

– укупно Рајшића у општини Двор: 4 куће, 22 особе

 

IV. Општина Костајница

1. Боројевићи (4 куће, 20 особа; 1 особа без своје куће)

2. Горња Велешња (5 кућа, 20 особа; 3 особе без своје куће)

3. Костајница (1 кућа, 1 особа)

– укупно Рајшића у општини Костајница: 10 кућа, 45 особа

 

V. Општина Петриња

1. Бачуга (5 кућа, 25 особа)

2. Горња Бачуга (8 кућа, 41 особа; 5 особа без своје куће – 1 особа је потписана као Раишић)

3. Пецки (1 кућа, 3 особе)

– укупно Рајшића у општини Петриња: 14 кућа, 74 особе

 

VI. Општина Сисак

1. Сисак (1 кућа, 2 особе)

– укупно Рајшића у општини Сисак: 1 кућа, 2 особе

– укупно Рајшића на Банији: 71 кућа, 311 особа

 

ЛИКА

ПРЕЗИМЕ РАЈШИЋ У ЛИЦИ, ПРЕМА ПОПИСУ СР ХРВАТСКЕ ИЗ 1948. ГОДИНЕ

I. Општина Госпић

1. Барлете (8 кућа, 33 особе)

2. Дивосело (1 кућа, 11 особа)

3. Госпић (2 куће, 6 особа)

4. Карлобаг (1 особа без своје куће)

– укупно Рајшића у општини Госпић: 11 кућа, 51 особа

 

– укупно Рајшића у Лици: 11 кућа, 51 особа

 

ПРЕЗИМЕ РАЈШИЋ У ЛИЦИ, ПРЕМА ПОПИСУ ЛИЧКО-КРБАВСКЕ ЖУПАНИЈЕ ИЗ 1915. ГОДИНЕ

I. Општина Госпић

1. Барлете (12 кућа)

– укупно Рајшића у општини Госпић: 12 кућа

– укупно Рајшића у Лици: 12 кућа

 

 

ПРЕЗИМЕ РАЈШИЋ У ЛИЦИ, ПРЕМА ПОПИСУ ЛИКЕ И КРБАВЕ ИЗ 1712. ГОДИНЕ

– према попису Лике и Крбаве из 1712. године, већ те године у Барлетама су постојале три задруге Рајшића (Ђукина, Милошева и Милојева), са укупно 27 чланова. Најстарији је био Ђука Рајшић, који је имао 50 година (1662. годиште).

Стјепан Павичић, који се бавио проучавањем становништа Лике, каже за српско становништво Острвице и Барлета да се оно може подијелити на три досељеничке струје:

1) прву, од Оточца и Бриња (Богдановићи, Чутуриле, Мишићи, Станковићи)

2) другу, од Унца и Грахова

3) трећу, од Книна и Буковице (Рајшићи су из ове групе)

 

У попису Лике и Крбаве из 1712. године, помињу се три задруге Рајшића:

 

1) задруга Ђуке Рајшића (Juka Raitschitsch)

Чинили су је:

– Ђука (Juka), стар 50 година

– Бајо (Baio), брат Ђукин, стар 35 година

– Лазо (Laso), брат Ђукин, стар 32 године

– Радосав (Radossan), син Ђукин, стар 18 година

– Максим (Maxim), син Ђукин, стар 16 година

– 6 млађих женских особа

укупно: 11 чланова

 

2) задруга Милоша Рајшића (Milloss Raissich)

Чинили су је:

– Милош (Milloss), стар 30 година

– Радош (Radoss), брат Милошев, стар 20 година

– Трифун (Triffun), брат Милошев, стар 19 година

– 1 млађа мушка особа

– 3 млађе женске особе

укупно: 7 чланова

 

3) задруга Милоја Рајшића (Milloie Raischitsch)

Чинили су је:

– Милоје (Milloie), стар 36 година

– Јован (Jouan), брат Милојев, стар 29 година

– 3 млађе мушке особе

– 4 млађе женске особе

укупно: 9 чланова

 

БОСАНСКА КРАЈИНА

 

– у црквеном шематизму Митрополије дабробосанске (Босна), из 1882. године, наводе се Рајшићи у двије парохије:

1) парохија Ведовица, протопрезвитерат дубички – славе Светог Луку

2) парохија Дабар, протопрезвитерат санскомоштански – славе Светог Луку

 

и Рашићи у три парохије:

 

1) парохија Драксенић, протопрезвитерат дубички – славе Светог Луку

2) парохија Демировац, протопрезвитерат дубички – славе Светог Луку

3) парохија Костајница, протопрезвитерат дубички – славе Светог Луку

 

У документима из 1755-1756. годину помиње се Петар Рајшић (Raissich) из Глинице (ово село је на Сувој Међи, у данашњој општини Велика Кладуша). Петар се помиње као један од турских поданика који су украли крајишку стоку, након чега су Банијци узвратили истом мјером. Дошло је до сукоба у коме је један турски поданик убијен (могуће и Петар), а други је рањен.

 

Занимљиво је што су у селу Глиници (исто село у коме се помиње Петар Рајшић 1755-1756. годину), на Сувој Међи, постојали Опачићи, који памте да су се презивали Рајшић. Дошли су из Лике (изгледа од Лапца) око 1825. године. Славили су Светог Луку.

Милан Карановић помиње велику групу породица у Босанској Крајини (има њихових огранака и по сусједним областима) која слави Светог Луку.

Ријеч је о Опачићима, Бандићима, Кљајићима, Чубрилама, Шевићима, Кошутићима, Билбијама, Мићићима, Драшковићима, Чавкама, Вукмирицама и Благојевићима. Ове породице имају предање да су једно и да су поријеклом од Никшића.

Постоје двије верзије о њиховим сеобама:

1) по првој, дошли су од Никшића на Змијање, па одатле у Далмацију

2) по другој, дошли су од Никшића у Далмацију, па се један органак иселио на Змијање

 

СЛАВОНИЈА

– у црквеном шематизму Епархије пакрачке (Славонија), из 1898. године, наводе се Рајшићи у једној парохији:

1) парохија Клокочевик, протопрезвитерат новоградишки – славе Светог Луку

Овдје се вјероватно ради о досељеницима из Лике у 18. Вијеку када се велики број Личана насељавао у Славонију. Клокочевик је данас насеље у општини Гарчин недалеко од Славонског Брода.

ДАЛМАЦИЈА

У Далмацији су до посљедњег рата православни Рашићи живјели у Ивошевцима, Бенковцу и Задру, али им је практично матица у селу Ивошевцима.

Постоји и католички огранак породице у Вукшићу и Булићу код Бенковца, што је иначе уобичајено за католичке породице из задарског залеђа да имају и своје православне рођаке и презимењаке. На њих се вјероватно односе сљедећи подаци из млетачког земљишника из 1709. године:

 

РАДОШИНОВЦИ – Bortolo Rasich q: Lorenzo

ВУКШИЋ – Andrea Rassich q:m Paulo

БУЛИЋ – Zuanne Rassich q:m Luca

 

У кистањским матичним књигама из 19. вијека, које су обухватале и Ивошевце – а у Ивошевцима има Рашића који славе светог Луку – Рашићи су записивани као Раишићи.

„MACSIM RAISICH, Ivosevzi – Максим Рајшић из Ивошеваца, убележен у цркви Св. Николе у Кистањама, дана 04.02.1825.године, као кум Катарини Угричић, од оца Јакова Угричића и мајке Стоје (рођ. Дмитровић), такође из Ивошеваца.“

Већ смо писали о могућој вези Опачића са Рајшићима, на коју указује иста слава и предање забиљежено на Сувој Међи.

Опачићи су најбројнији управо у Далмацији. Александар Бачко преноси причу о старини овог рода и сродних породица од Никшића.

Сматра да су Опачићи досељени у Далмацију 1692. године из Саничке Жупе или Бјелајског Поља, а да су у те области Босанске Крајине прешли из села Опачића, које се налази у Гламочком Пољу.

 

Генетичко тестирање и завршно разматрање

 

Рајшићи су урадили генетско тестирање на Y хромозому. Показало се да припадају хаплогрупи E-V13 која је друга група по заступљености међу Србима. Присутна је у значајном проценту код балканских народа: Грка, Албанаца, Македонаца, Бугара, Румуна, али и код Италијана, у мањој мјери и код Шпанаца. Ова хаплогрупа се сматра старосједилачком на Балкану. Захваљујући једном скорашњем археолошком истраживању у Каталонији, гдје су генетички анализиране кости људи који су припадали Култури утиснуте керамике, старе 7000 година, показало се да су неколико појединаца са тог налазишта у Шпанији припадали хаплогрупи E-V13. Тај резултат је показао да је ова хаплогрупа једна од најстаријих у Европи и да су је донијели неолитски мигранти са сјевера Африке још прије 8000 година. Више је заступљена на Балкану и југу Европе него на сјеверу. У нашим крајевима знак је генетичког наслеђа старосједилачког становништва које се често означавало збирним именом Влаха. Словени и Власи су се још у средњем вијеку, за вријеме Немањића, међусобно измјешали. Негдје су Власи примили словенски језик као што је случај код нас, а негдје су Словени примили влашки језик, као што је то случај у Румунији. У сваком случају, данашњи српски народ, баш као и остали балкански народи је састављен и од старосједилаца и од Словена, који су се доселили у 6. и 7. вијеку наше ере и свако од нас посједује и „влашку“ и „словенску“ генетику.

Хаплотип Рајшића на тестираних 17 маркера по FTDNA распореду.

маркер DYS 393 DYS 390 DYS 19 DYS 391 DYS 385a DYS 385b DYS 439 DYS 389I DYS 392 DYS 389II DYS 458 DYS 437 DYS 448 DYS H4 DYS 456 DYS 438 DYS 635

13 24 13 11 16 17 12 13 11 30 15 14 20 10 17 10 23

 

 

Поређењем са другим тестираним на Српском ДНК Пројекту пронашли смо да су Рајшићи најближи неколицини српских крајишких породица: Кончаревићима из Далмације, Маринковићима из Лике и католичком породицом Лукић из Градишћа у Аустрији. Кончаревићи су једна од најпознатијих српских далматинских породица, која је углавном била свештеничка. Познат је епископ Симеон Кончаревић, духовни вођа далматинских Срба у 18. вијеку. Породица Лукић у Градишћу могла би представљати траг морлачких сеоба из Далмације у Угарску у 16. и 17. вијеку. Православних Лукића и данас има у Буковици. Лички Маринковићи су по свој прилици такође из Далмације, гдје у Плавну има Маринковића који као и тестирани Маринковића из Бунића у Лици славе Ђурђевдан.

Узимајући у обзир историјске податке и истовјетну крсну славу св. Луку нема никакве сумње да је породица Рајшић, у више мјеста Крајине, истог поријекла, а да им је најстарија забиљежена постојбина у сјеверној Далмацији, гдје су као Рашићи забиљежени у Ивошевцима. Да је облик Рајшић старији од облика Рашић говори и први писани податак о Рајшићима у Далмацији, млетачки попис из 1709. гдје је у Ивошевцима уписан Марко Рајшић. Бачко спомиње још једног далматинског Рашића који је писао писмо Симеону Кончаревићу о спремности својих сусељана да се сви иселе у “Московију”. Да ли је баш Рашић случајно писао писмо Кончаревићу? Видимо да су ове двије породице и генетичке повезане.

До 1712. дио ових далматинских Рајшића се исељава у Брувно, у Лику, одакле један дио у другој половини 18. вијека прелази у оближње Барлете. Расељавања Рајшића у Кордун, Банију и Босанску крајину су могла бити или из Лике или из Далмације. Претпостављам да су они са обликом презимена Рашић досељавали из Далмације, а са обликом презимена Рајшић из Лике, јер у Босанској Крајини срећемо оба облика, највише око Дубице и Санског Моста.

Генетика овог кластера којeм припадају Рајшићи показује велику сличност са хаплотипима Куча Мрњавчића. Иначе, већина племена црногорских Брда: Кучи, Васојевићи, Бјелопавлићи у досадашњим генетичким истраживањима су се показали као носиоци хаплогрупе Е-V13. Гранични појас Црне Горе, Албаније и Косова је уједно и простор са највећим процентима ове хаплогрупе у Европи. И раније су истраживачи, попут Јована Цвијића и Владислава Скарића, уочили везу између становништва црногорских Брда и српског становништва у Крајини. Данас генетичка истраживања потврђују ову везу. Поједине српске породице из Херцеговине и Црне Горе су, углавном у 16. Вијеку, населиле простор западне Босне, око Гламоча, Змијања, Купреса, Јања да би се већ у сљедећој генерацији или нешто касније исељавали у сјеверну Далмацију. Касније је било доста унутрашњих миграција у самој Крајини. Показали смо који су се путањама кретали преци Рајшића.

Пажње је вриједан и онај податак који Рајшиће повезује са Опачићима, још једном крајишком породицом која слави св. Луку. Ако би се нека од ових породица Лучинштака које помиње Карановић тестирала и показала се сродност са Рајшићима, онда би то било једно од већих племена у Босанској Крајини. Веза ових породица са херцеговачким племеном Никшића је такође интригантна и судећи, по наводима ранијих истраживача, сасвим могућа. Нажалост нико од потомака племена Никшића у Црној Гори се није тестирао да би се ова веза и потврдила. Нису се тестирали ни потомци крајишких Лучинштака, сем Рајшића за које вјерујемо да су повезани са овом групом породица. Вјерујемо да ће се у наредном периоду неко од припадника ових породица одлучити на тестирање, чиме би се и поријекло Рајшића заокружило.

Као што смо видјели миграције Рајшића се уклапају у општи образац сеобе крајишких Срба: Немањићка Србија- Херцеговина-Западна Босна- Далмација- Лика- Банија, Босанска Крајина и Славонија. А сеобе се видимо настављају и данас. Покушали смо овим текстом да наслутимо дубљу историју ове породице. Нови тестирани појединци помоћи ће и да нађемо одговоре на питања на која у овом тренутку нисмо успјели одговорити.

 

Уредио и допунио:

Синиша Јерковић, уредник Српског ДНК Пројекта

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. Dušan Raišić

    Iskrena vam hvala za vaš veliki trud da nam sačuvate naša porijekla. Ja živim već 42 godine u Ljubljani, inače sam porijeklom iz Gornje Bačuge (Banija Hrvatska),pa mi ova vaša istraživanja pomažu oko objašnjavanja porijekla moje porodice i ako sam to uglavnom znao,sad mi to potvrđuje
    da se nevaram. Kako je došlo do toga da sam sad Raišić a ne Rajišić?Kad sam ja živio u Gornjoj Bačugi,a to je bilo do 1962. godine, bilo je oko 12. kuća Rajšića (pišem Rajšića, jer sada znam da je to pravilno pisanje toga prezimena) i moj đed Miloš je naše prezime pisao jedanput sa I , drugi put sa J (inače je on bio u to vrijeme najpismeniji u selu, jer je služijo u Kraljevi gardi u Beogradu kao pisar). Kad sam ga pitao šta je pravilno, on je rekao da je svejedno, međutim u različitim dokumentima to nije svejedno (jer su to dva razlićita prezimena) tako da se je bilo potrebno odlučiti za jednu varijantu. Dvije porodice, koje su bile kuća uz kuću, i k tome u rodbinskoj vezi odlučile da pišemo sa I, odnosno Raišić. Sad vidim da je to iz neznanja, jer kad bi znali, da su svi Rajišići, toga sigurno nebi napravili.
    Nažalost to sada popravljati je previše zahtjevan posao. Porodice Raišića su se raširile (hvala bogu) i sada prepravljati prezime za nazad 50. godina bi bio Sizifov!
    Jedino što mogu reći u tom primjeru, oprostite Rajšići nama Raišićima, koji smo iz neznanja to napravili!
    Vama se želim još jednom zahvaliti na vašem savjestnom radu i ako vam moje skromno znanje s toga područja (mislim na lokaciju) može bilo šta pomoći, molim vas da mi se obratite! Hvala!

  2. Dušan Raišić

    Imam još jednu molbu!
    Kako je vidno iz prijašnjega komentara da sam u Ljubljani, tu sam dostudirao i normalno ostao, jer je tada bila još Jugoslavija. Tu sam se i oženio i ostvario porodicu, Moja žena je imala djevojačko prezime VIČIČ. Pošto sam toliko godina u Sloveniji i znam da su Slovenci civiliziran i u većini ne nasilan narod , nisu na silu prekrštavali narod , tako da je većina onih na Ć pretvarala u Č samovoljno i samozadovoljno (jasno da bi se identificirali sa Slovencima), me zanima da li prezime Vičič ima korjene sa juga (kako bi rekli Slovenci)!
    Za svaki podatak sam zahvalan skupa sa mojom ženom!

  3. Dušan Raišić

    Još sam zaboravio, da vam kažem , da je moja krsna slava isto kao kod svih Rajšića SVETI LUKA, tako smo moja žena i ja dali ime svojemu sinu!

  4. Dušan Raišić

    čovjek uvijek nešto zaboravi, a što je vrlo bitno u tom primjeru. Ja sam stvarni svjedok da je to tako kao što sam napisao. To sam posredovao da bi se istina zadržala, a ne da radi neka zabuna, jer toga imamo dosta na tom prostoru.

  5. Војислав Ананић

    КЛОКОЧЕВИК je био насељен Србима или још у турско вријеме, или непосредно послије изгона Турака. Око 1700. године Срби ce налазе у Трњанима, Клокочевику, Кордушевцима, Шушњевцима, Врховини, Јежевику, Селни и Зденцима. Половином XVIII вијека у Клокочевику ce налазило 25 српских кућа, a 1759. има у селу 42 српске куће и парохијска дрвена црква Свете Тројице. У селу je 1755. године била и римокатоличка црква и капела са 20 домова. Тек у XIX вијеку ојачала су и хрватска и српска насеља у овом крају досељавањем.
    Хрвати су долазили најприје из Лике, касније из Далмације и Загорја, a Срби из Лике и Баније. Тако je број Срба до 1929. године порастао, те je те године Клокочевик имао 137 српских домова, Врховина 18, Јежевик 17, Кордушевци 30, Трњани 58, Шушњевци 30, Селна 14, Пољаница 13.
    Клокочевичку цркву су 1941. срушиле усташе. Ha парохијском гробљу саградио je нову капелу 1960. универзитетски професор др Душан Глумац, син овог краја.

    Извор: Из књиге Д.Кашића: Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији

  6. Predrag Rajšić

    Petar je ovdje uradio monumentalan posao. Jedva čekam da uhvatim malo više vremena pa pročitam više i o ostalim prezimenima.