Обрадовић
Хаплогрупа: E1b род А
Порекло: Александровац, Србија
Крсна слава:
Контакт:
_________________________
Обрадовић
Хаплогрупа: I2a DS род Б
Порекло: Александровац, Србија
Крсна слава:
Контакт:
_________________________
Обрадовић
Хаплогрупа: R1a Z280 L1280 кластер Б1
Порекло: Доњи Шепак, Зворник, Република Српска /
Сродни са Лукићима у Доњем Шепку и Роћевићу
Крсна слава: Аврамијевдан
Контакт:
_________________________
Обрадовић
Хаплогрупа: I2а DN род Ј
Порекло: Тврдошево, Вучиниће, Нови Пазар, Србија
Крсна слава: Лучиндан
Контакт:
_________________________
КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]
Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’
OБРАДОВИЋИ
(живе у Тепцима, Кочадолу, Тепачком Пољу и Надгори)
Ово братство води поријекло од Обрада, сина Станишина, Тепчанина. Обрад се по оцу Станиши презивао Станишић, а доцније се његови потомци прозову Обрадовићи. Они су најбројније тепачко братство.
Због бројности и пренасељености у Тепцима рано су се почели исељавати у Босну, Србију и друге крајеве. Сви су Тепчани имали своје катуне у Тепачком Пољу, Кочадолу и Надгори, које су почели стално насељавати и тако проширивати своја имања изван пренасељених Тепаца.
По Обрадовим потомцима: Ђорђију, Стевану, Марку и Матију, Обрадовићи се на уже зову Ђорђијевићи, Стевановићи, Марковићи и Матијевићи.
Ђорђије је имао синове Мијата, Павла и Обрада.
Од Мијата су Филип, Живко и Рако, од Павла Божо, Василије и Никола, а од Обрада је био Јован.
Од Стеванових синова Андрије, Новице и Ивана, кога су звали Родо, најбројнија је грана Обрадовића, која се по Стевану на уже прозове Стевановић. Они су имали доста истакнутих братственика, као што су били Шабан, познат као велики јунак у свом добу, и његов син Радован, ратник бажанских и Првог свјетског рата, затим Драго, први предсједник радничке Комунисгичке партије за жабљачку општину; Танасије, чувени комита који се нарочито истицао у борбама против аустроугарских окупатора, који су га заточили у њиховом логору Нађмеђер из којег је успио побјећи и стићи у свој крај гдје је наставио непомирљиву борбу, заједно са својим оцем Милисавом – Ђаком против окупационих аустроугарских власти. Погинуо је због издаје од стране својих комшија. Танасијев син Душан, предратни правник и члан Партије, један је од организатора устанка у дурмиторском крају. Погинуо је на челу Језеро-шаранског батаљона у чувеној пљеваљској бици 1, децембра 1941. године; проглашен је за народног хероја Југославије.
Од овог огранка треба још истаћи Обрада и Ђурицу и његовог сина Михаила, који је био учесник балканских и Првог свјетског рата; погинуо је на Врањем брду 1915, године. И Радоња Видаков је био учесник балканских и Првог свјетског рата. Новица Стеванов, истакнути ратник из првих ратова за нарочите заслуге добио је златну Обилића медаљу. Његов син Стеван – Стево био је врстан познавалац и приповједач историје и старина тепачког краја. Поп Станко је био представник Језера на Подгоричкој скушптини која је одржана 1918. године. Тада је проглашено уједињење Црне Горе и Србије. Станко је одселио у Бијело Поље са својом породицом. Његов син Драгољуб је борац од првих устаничких дана у саставу санџачких јединица. Носилац је Партизанске споменице 1941.
По Марку, сину Обрадову, његови синови Јован и Сава (кога су звали Саја), те Васо и Илија прозову се на уже Марковићи. Од Јована су синови Павле, Крсто, Милић-Чале и Милутин. Крстов син Милан је учесник из првих ратова, а његови синови Радоман и Трипко су истакнути борци НОР-а 1941-1945. године. Радоман као борац Четврте и Седме црногорске бригаде гине код Спужа у децембру 1943. године, а његов млађи брат Трипко на Сјеници 1944. године. Милић-Чале Јованов је ратник из балканских и Првог свјетског рата, а његов син Митар као припаднж јединица НОВ-а гине на Сремском фронту 1945. године. И Милутин Јованов је ратник из првих ратова; његови синови: Момчило-Гале погибе 1942. године на Дујмовићима, а Јован на Сутјесци 1943. године. Њихова сестра Милева је такође била активни учесник НОР-а у јединицама НОВ-а; била је официр ЈНА. Данас је удата Ћаласан. Од Саве-Саје су Микајило и Милош. Васо Марков имао је синове Марка, Уроша и Максима. Илија Марков је имао Милована, Мирка и Милинка. Мирко Илијин је био у Комитском покрету 1916-1918, а Милованови синови – Бранко у НОП-у од 1941. године, и Илија-Раде погинуо код Ваљева 1944. године као борац Четврте црногорске бригаде.
Од Матија, Обрадова потомка, није остало мушких потомака, већ се његови потомци Милованови синови Јовица, Анто и Новак – из поштовања према стрицу Матију на уже зову Матијевићи.
Од Јовице су Трипко, Милан и Раде. Миланов син Радоман-Роко био је у НОП-у од 1941. године, прво у Дурмиторском НОПО у пратећем батаљону штаба Другог корпуса и артиљеријске бригаде и у Четвртој црногорској пролетерској бригади. Трипко је одселио у Војводину, а Раде је пошао у Америку на рад 1906. године.
Анто Милованов има Душана, Милована, Станишу, Савића, Милоша и Мила. Савић и Милош су отишли на рад у Америку 1906. године и оба су тамо умрли; Милован и Душан умиру млади, а Станиша се није женио. Од Мила су Душан, Војин, Милован и Војислав.
Душан Милов, члан Партије из предратног периода, припадник је НОП-а од првих устаничких дана; у Четвртој црногорској пролетерској бригади је од њеног оснивања на дужности замјеника политичког комесара чете. Погинуо је на Сињајевини јула 1943. године као организациони секретар среског комитета. Његов млађи брат Милован је припадник НОП-а од 1941. године; погинуо је као борац Четврте црногорске пролетерске бригаде 6. априла 1943. године на Љебршнику. И Војин, Војислав и Радојка су активни припадници НОП-а од првих устаничких дана. Радојка је била активни официр ЈНА.
Новак Милованов има Микаила који је у предратном периоду одселио у Метохију, Млађена-Мајда, врло угледног братственика (он је био припадник НОП-а) и Нова који је као припадник НОП-а умро у Италији 1944. године, гдје се налазио на лијечењу.
Јелена Ђолова из Тепачког Поља била је у НОП-у од првих устаничких дана, прво у Дурмиторском НОПО, а у саставу Четврте црногорске бригаде од њеног оснивања. Погинула је 1944. године код Андријевице као референт санитета Петог батаљона. Њен брат Коста је такође био учесник НОР-а у јединицама НОВ-а.
Чедомир Момчилов из Тепаца погинуо је као борац Петог батаљона Четврте црногорске бригаде на Зеленгори 1943. године. Будимир Драгов је био припадник НОП-а од првих ратних дана; ухваћен је од стране непријатеља и стријељан на Жабљаку 1942. године, а његов брат Јово и Димитрије-Миле Николин окончали су своје животе на сумњив начин као припадници НОП-а од 1941. године. Њихов се траг губи 1943. године и никад није утврђено како су изгубили животе.
Винка Петрова била је у НОП-у од 1941. године, у Дурмиторском омладинском батаљону комесар чете, а од оснивања Четврте црногорске пролетерске бригаде руководилац СКОЈ-а у чети и при штабу Петог батаљона. У Шавничком срезу је секретар СКОЈ-а и члан среског комитета КПЈ. Она је ратни војни инвалид и носилац Партизанске споменице 1941. Винкина млађа сестра Илинка, због своје припадности и активности у НОП-у, стријељана је на Жабљаку 1942. године од стране непријатеља. И Ковиљка Савова је била припадник НОП- а као активиста у омладинској организацији и СКОЈ-у. Завршила је свој кратки животни пут на Жабљаку 1944. године због исцр- пљености.
Неђељко Радојев из Тепаца је као борац НОР-а погинуо код Загарча 1944. године, а Ђорђије Стојанов у борбама на Сремском фронту 1944. године.
Петар Радованов је био у НОП-у од првих устаничких дана. Рањаван је три пута: на Пљевљима 1. децембра 1941, на Дујмовићима 1942. и на Сињајевини 1942. године. Налазио се на дужности командира чете при Главном штабу за Црну Гору и Боку 1943. године. Пошто је прије рата завршио војну школу за пилоте, 1944. године упућен је са ваздухопловном групом у Совјетски Савез у Школу за пилоте ловце. И његов брат Јован је учесник рата од 1941. године, а налазио се у саставу Друге пролетерске србијанске бригаде, гдје је рањен и као рањеник пребачен у Италију на лијечење. Из Италије је упућен у Совјетски Савез на обуку за тенкисту.
Милош Вељков из Надгоре, као млади припадник јединица НОП-а, налазио се у Дурмиторском одреду из кога је ступио у 7. омладинску црногорску бригаду од првог дана њеног оснивања. Налазио се на дужности омладинског и партијског руководиоца. Био је и рањен. Бавио се публицистиком.
Милан, син попа Благоја, био је борац у санџачким јединицама од првих ратних дана. Носилац је Партизанске споменице 1941. Миле Савов из Пљеваља налазио се као припадник НОП-а при штабу Другог корпуса.
Милетини синови Владо и Војо су борци НОР-а од 1941. године и оба су носиоци Партизанске споменице 1941, а њихов брат Свето је борац НОР-а од 1941. године.
Бранко Бошков из Пљаеваља потиче из Тепаца, одакле је његов предак одселио у пљеваљски крај. Бранко је припадао далматинским и крајишким јединицама и налазио се на руководећим дужностима. Из рата је изашао у чину генерал-мајора. Био је први командант параде у ослобођеном Београду, када је предао рапорт свом врховном команданту другу Титу 1945. године.
Ово братство дало је велики број официра, инжињера, професора, доктора, правника, економиста и стручњака многих других професија. Они се налазе на одговорним дужностима широм наше земље.
У Војсци Југославије на одговорним руководећим дужностима налазе се генерали Милорад Николин из Надгоре и Саво Радисављев из Тепаца, који су својим личним залагањем и квалитетом рада доспјели до високих чинова у Војсци Југославије.
Обрадовића има у многим мјестима широм наше земље гдје су одлазили најчешће из економских разлога и ради школовања, да би се тамо након завршеног школовања запошљавали и остајали да живе стално. Има их колонизираних у Војводини, гдје су одселили 1945. године.
Данас живе у Тепцима, Кочадолу, Омарићима, Тепачком Пољу, Между, Надгори и Жабљаку.
Славе Ђурђевдан.
ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић
23. фебруар 2018. у 15:28
Жарко Обрадовић
1. Као прво се извињавам што сам српског историчара Радослава М. Грујића назвао хрватским повјесничарем у претходном коментару, 01.02.2018.г.
2.Извршеним истраживањем могућег поријекла Лоренза Обрадовића (Lorenza Obradovića) дошао сам до закључка да је он вјероватно, морао бити католичке вјере (превјерио је принудно под притиском Угарске Хрватске). У Хрватској, још у 14. вијеку забрањују сваку другу вјероисповијест (православну и богумилство) осим католичке.
Године 1609. ту одлуку потврђује и Хрватски сабор. Та вјерска нетолеранција траје све до 1781. када Аустрија дозвољава исповиједање и православне вјере а и до тада је благонаклоно толерише.
Ово би појаснило својатања Обрадовића код хрватског историчара Радослава Лопашића који Обрадовиће сврстава у хрватске старинце (старе родове у хрватској Лици).
Ово значи да су сви Срби насељени у Хрватску до 1527. године морали принудно пријећи у католике. У супротном би били протјерани или кажњавани на друге начине. У ту групу покатоличених српских родова, поред старих Обрадовића, од 1447.г. спадају и родови Борића, Вучића, Ивковића, Југовића, Недељковића, Новковића, Марчетића, Миличевића, Петковића, Петровића, Познановића, Радиновића, Ђурђевића и других. Углавном су женидбом са католкињама прелазили у католичанство и с временом постали Хрвати (Душан Кашић). Морам признати да сам и истраживању пописа Лике и Крбаве од Карла Касера, из 1712.г., ријетко наилазио на горе наведена презимена међу Хрватима (нису наведена презимена покатоличених Узелаца, Пејновића и Вујновића који су почетком 18. вијека, женидбом прихватали и католичку вјеру).
Породици Обрадовић из Оточца нема трага од 1672. године а веома је могуће да се та породица, у вријеме слома Турске у Лици или након тога, иселила на сјевер, преко Словеније у Аустрију (Клагенфурт па Беч). Наиме, у Аустрији сада постоје породице по презимену Obradovits којe су данас највећим дијелом германизованe и осјећају се Аустријанцима или пак градишћанским Хрватима (чакавци по говору). Аустријских Obradovitsa има исељених и у САД (Сент Луис и др.).
3.Православни Срби крећу са својих огњишта у старој постојбини, тек након пада српске Деспотовине, након 1459. Г. а нарочито након пада Босне, 1463.г. и почињу да се крећу на сјевер и сјеверозапад, у Босну, Сјеверну Далмацију, Сјеверну Хрватску, Лику и Славонију. Срби су у континуитету селили са старих станишта пуних 300 година. Први Срби православци у Лику и Крбаву су стигли од Босанског Грахова (1528. до 1550.) и ушли су у лијево Поуње (између ријеке Уне и планине Пљешивице) заједно са Турцима који су их прво ту и населили. Након тога, послије 1550. па до 1580. године, Срби улазе и у уже подручје Лике, западно од Пљешивице. Ту прво насељавају подручје Смиљана и Косиња. Подручје Смиљана подразумијева и село Дивосело гдје су се презименом први пут појавили и Обрадовићи. Свакако су Лику населили до 1612. године (Дивосело) да би по слому Турака у Лици, поново населили исто подручје из збјега код Оточца, 1689. године (поново Дивосело), одакле су око 1696. г. Обрадовићи (двије куће – 51 чељаде) населили Брувно. Већ око 1791. г Обрадовићи из Брувна су се тако намножили да су расељавани у лијево Поуње из којег су избјегли Турци након Свиштовског мира. Тако су значајно населили села Дољане, Дабашницу, Днопоље, Доњи Лапац, Добросело (око Срба и Лапца) као и Рудо Поље код Брувна. Из Брувна су прво населили Доњи Лапац, прешавши преко Пљешивице путем кроз Приштинску драгу а затим су се ширили на сјевер и запад.
Наши православни Обрадовићи су старином од слива Неретве, Пиве и Таре (из Старе Херцеговине – Сјеверне Црне Горе) одакле су у Лику донијели свој матерњи штокавски језик ијекавског нарјечја, своје обичаје и традиције, своја српска имена, презимена и надимке, као и своју православну вјеру и крсну славу Светог Јована Крститеља коју у Лици славе сви Обрадовићи.
ЛИТЕРАТУРА:
Радослав М. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској, 1909.
Душан Кашић: Српска насеља у сјеверној Хрватској и Славонији, 1985.;
Адам Прибићевић: Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији, 1955.,
Миле Рајчевић: Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трајању, 2013.;
Радослав М. Грујић: Најстарија српска насеља по сјеверној Хрватској (до 1597.), 1912.
9. март 2018. у 13:52
Obradović
Žarko, potomak sam Obradovića iz Doljani, kolonizovanih u Apatin voleo bih da razmenimo saznanja o precima, ako ste u prilici javite se [email protected]
20. март 2018. у 13:57
Жарко Обрадовић
Prezimenjače, ja živim u Somboru. Broj mobilnog je 063 597-858 pa se možemo čuti. Inače iz Doljani je i moj dobar poznanik Željko Obradović, penzionisani pukovnik VS. Doljani su, kao i duga sela u lijevom Pounju počeli da naseljavaju Srbi od Bruvna i Zrmanje, već od 1788. godine pa negdje do 1795.Dalekim porijeklom smo iz današnje sjeverne Crne Gore, navodno od plemena Banjana.
Veliki pozdrav
29. април 2018. у 21:50
Обрад Гломазић
Поштовани господине Жарко,
Свака похвала за исцрпно излагање у вези са Обрадовићима из Лике!
Мој дједа по мајци Матија (1933-2007) од Обрадовића (св. Јован) из мјеста Катиновац, Топуско, Кордун ми је за свог живота рекао да наши Обрадовићи воде поријекло из Црне Горе (Жабљак). Био бих Вам захвалан ако бисте ми одговорили на питање, да ли се по Вашем мишљењу ради о грани Обрадовића из Лике? Такође бих цијенио Ваше мишљење око времског оквира у којем су могли населити Кордун.
Хвала у сваком случају!
Срдачан поздрав!
15. мај 2018. у 13:48
Жарко Обрадовић
Poštovani Obrade, sigurno je da starinom rod Obradovića potiče iz Stare Hercegovine (današnje severo-zapadne Crne Gore). Neki u tu oblast svrstavaju i Durmitor i Rijeku Crnojevića pa i Žabljak. Istina je da je u svim tim oblastima bilo Obradovića ali nisu svi slavili krsnu Slavu Sveti Jovan. Svetog Jovana, uz male izuzetke, slave svi Obradovići u Lici i delom u Bosanskoj Krajini (što podrazumeva njihovu međusobnu srodnost). Srpski istoričar i teolog Radoslav Grujić (inače rodom iz Karlovca – Kordun) utvrdio je da su Obradovići u Gornjoj Krajini (Lika, Kordun, Banija) starinom od plemena Banjana iz Stare Hercegovine (pleme slavi Svetog Jovana). U Lici su i srpski i hrvatski istoričari (povjesničari), Obradoviće smatrali starosediocima (jedan od samo 23 stara roda u Lici), što je kod Lopašića i Pavičića podrazumevalo da su u Liku stigli pre turskog osvajanja Like (pre 1528. godine). Naš lički istoričar, teolog i pravoslavni sveštenik Milan Radeka je u svom delu “Gornja Krajina – Karlovačko Vladičanstvo”, Obradoviće svrstao u stari rod št podrazumeva da se Obradovići spominju u starim listinama Nemanjića. Sve ovo navodi na zaključak da su Obradovići iz Stare Hercegovine krenuli na sever i severozapad u vreme ili odmah nakon Kosovske bitke, 1389. godine, te da su se do staništa u Lici (ili recimo na Kordunu) kretali možda i stotinu godina, zadržavajući se na pojedinim staništima i duže vreme. Od prapostojbine, preko Bosne do Like, ali nikada nisu zašli u Dalmaciju, na primer.
Na drugo Tvoje pitanje mogu reći da mislim da su Obradovići u manjem broju naseljavali Kordun i Baniju kao i Žumberak, Bilogoru, Slavoniju i druge krajeve gde suse po današnjoj Hrvatskoj, Vlasi (Srbi) naseljavali od 14. do 17. veka. Samo ću Te podsetiti da je jedan Obradović (Jovan ili Ivan, svakako pravoslavac), početkom 19. veka bio gradonačelnik Karlovca i jedno vreme policijski upravnik. Obradovići na Kordunu su retki ali nisu manje važni od nas ličkih srodnika. Da završim iznenađenjem – postoje potomci naših predaka Obradovića (i drugih rodova kao npr. Radakovića) koji su sredinom 16. veka (1530. do 1590.) naselili tadašnju Zapadnu Ugarsku a današnju Donju Austriju. Oni se danas prezivaju Obradovits (Radakovits), nose germanska imena, austrijske su nacionalnosti i jezika, katoličke veroispovesti ali još uvek sebe nazivaju Vlasima a svoj kraj u Austriji (Gradišće) – Vlahija.
Pozdrav
23. април 2019. у 10:17
Žarko Obradović
Господине Обраде, након протеклих годину дана додатних истзраживања сада сам убеђен да старина племена Обрадовића потиче из околине Дубровника (Конавле) одакле смо се након продаје Конавала Дубровачкој Републици (1427.г) и почетка организованог покатоличавања православаца на том простору, након 1446. године (када у Конавлима више није било ни једног православног свештеника) почели исељавати у Херцеговину (Требиње, Столац и даље) и на север, дуж западне стране Динарског горја, преко Далмације према Карлобагу где смо ушли у Лику код Личког Новог и спустили се до Дивосела. Одатле су се Обрадовићи почели ширити Ликом па затим и по Кордуну и Босанској Крајини.Они наши братственици Обрадовићи који су прихватили католичку веру остали су у јужној Херцеговини и Далмацији и залеђу Дубровника, где су и данас бројни. Један део Обрадовића код Стоца примио је ислам одакле су се ширили у Сарајево и друге БиХ градове и насеља.
11. мај 2018. у 18:44
Zeljko
Ja sam cukununuk iz teksta navedemog Luke (Lukice) Obradovica-Bajguta I praunuk navedenog Mila. Mile je imao 3 sina I kcer,kcer Milka se udala isto za Obradovica (Bijelici)jedan sin je preminuo kao beba, drugi Nikola nastradao u Narodno oslobodilackoj borbi nije imao potomaka I treci sin Stevo moj deda je kolonizirao u Vojvodinu 1948/49 I imao 5 sinova, Milana, Nikolu, Djordjija,Vladimira I Rada (moga oca). Voleo bih da znam dali neko ima rodoslov od Obradovica Bajguta?
12. септембар 2018. у 11:47
Žarko Obradović
Da li je neko od Obradovića, poreklom iz Like, koji slave krsnu slavu Sv. Jovan Krstitelj, bio u prilici da se DNK testira radi utvrđivanja haplogrupe? Zanima me kojoj haplogrupi pripadaju Obradovići iz Like?
Veliki pozdrav velikom rodu Obradovića.
23. април 2019. у 00:01
Bojan Obradovic
Ja sam se testirao na 23andme, i moja haplogrupa je R-M417. Kad sam prvi put uradio test, haplogrupa je reportirana kao R1B1 ali su je promijenili u R-M417. Testiran sam i na helix platformi (National Geographic 2.0) i tu je haplogrupa R-CTS11962.
Inace, moj djed po ocu je Obradovic Stevan iz okoline Bruvna, spicnamet Simurdic. On je rodjen 1908, umro 1984 u Sarajevu.
23. април 2019. у 10:39
Žarko Obradović
Moja je pretpostavka da svi Obradovići iz Like vode poreklo od jedne porodice koja je u Liku stigla iz Dubrovačkog zaleđa ili južne Hercegovine, krajem 15. ili početkom 16. veka. Zato nas i Hrvati smatraju starosediocima u Lici. Zna se da svi ili bar velika većina našeg roda slavi slavu Jovanjdan koju smo verovatno prihvatili u Lici dolaskom na zemlju ličkih zemljoposednika kojima je Jovanjdan bio porodična slava i krsno ime. Običaj je bio da porodica koja dođe na tuđu zemlju mora da prihvati i krsnu slavu onoga ko je sopstvenik zemlje.
Bojane Tvoja haplo grupa je verovatno tipična za Obradoviće iz Like. Svakako nam treba mnogo više ličkih Obradovića testiranih po ipsilon hromozomu kako bi mogli reći da smo svi istog roda ali već sada ti nisi jedini Obradović poreklom od Bruvna koji nosi haplogrupu R1a1a1 – M417 (M458 – L1029). Identična tome je i američka haplogrupa R – CTS 11962. Reč je o istim haplo grupama tipičnim za slovenski severo-istok Evrope.
Bilo bi dobro ako bi ti saznao iz kojeg je zaseoka kod Bruvna bio tvoj deda Stevan – Simurdić. Da ti pomognem: zaseoci Krstače, Dolovi,Ubovići, Dmitrakovići, Vodena Glava, Paklarić…. Veliki pozdrav od Žarka Obradovića (otac iz Dolova a majka iz Paklarića).
2. мај 2021. у 06:06
Mirjana Obradovic
R-M417 (23andMe)
11. август 2021. у 07:13
Žarko Obradović
Očekivana haplo grupa za ličke i krajinske Obradoviće koji slave Jovanjdan. Pozdrav Mirjana.
30. октобар 2018. у 18:41
Војислав Ананић
ОБРАДОВИЋ (п.к.м). Обрадовићи (п), у Седларима (Попово). Поријекло им није довољно познато. У Попову се помињу 1718. године, али се не наводи мјесто. Сматра се да су Обрадовићи у Седларима поријеклом од “двојице различитих предака”. Као и остале породице у Седларима славе Шћепандан (84:142). Обрадовићи су живјели и у Мостару. Судећи према очуваним споменицима из 18. и 19. вијека, у гробљу на Пашиновцу. Били су бројна и угледна породица. На мостарским гробљима идентификовано је 14 споменика ове породице са епитафима, од којих 8 из 18. вијека. Потомак ове породице, Ђорђо славио је Св. Аранђела Стевана (234:185: 236:173). Обрадовића и сада има у Мостару. Обрадовићи (к), у Аладинићима, Тријебњу, Бјелојевићима, Доњем Поплату (Столац) и у Доњем Храсну (Неум). У Аладиниће су доселили из Попова. Славили су Лучиндан. У Тријебањ су дошли око 1800. године из Храсна. Славили су “Св. Водокршће”. У Доњем Храсну су у засеоцима: Црноглав, Свитава и Бајевци. У Црноглаву су најбројнији. Сматрају да су старином из Црне Горе и да им је предак врло давно доселио у Дубраве (Столац), а из Дубрава “још у 17. стољећу одселио у Црноглав”. У Свитави су од “оних из Црноглава”. У Бајевце су, такође, дошли из Црноглава (59:257,258,278,292,293). Обрадовићи (м) су у Врањешевићима (Мостар). Предак им је у ово село доселио из Ходова (Столац). Дедијер сматра да су били хришћани, али они о томе “не причају” (59:245). Обрадовићи из столачког краја су “кршћанског поријекла”, закључује Хивзија Хасандедић (97:8).
Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.
14. јануар 2019. у 13:38
Žarko Obradović
ХРОНОЛОШКИ ПРЕГЛЕД ЉУДИ КОЈИ СУ НОСИЛИ ПРЕЗИМЕ ОБРАДОВИЋ И ЕВИДЕНТИРАНИ СУ У РАЗЛИЧИТИМ СПИСИМА У ПЕРИОДУ ОД 14. ДО 19. ВЕКА:
У 13. веку као мајстор-кројач спомиње се Миша Обрадов (Невенка Божанић-Безић: Мајстори од 9. до 19. стољећа у Далмацији II).
1329. г. у Босни – Подрињу и Усори, се спомиње у повељама жупана Ивахна Треботића, као његов рођак и властелин – Гоислав Обрадовић. Као сведоци у повељама се спомињу и Гоиславова рођена браћа али им се не наводе имена. Гоислав и браћа се конкретно спомињу у повељи издатој Гргуру Стјепанићу – Хрватинићу, после 1329. г (Есад Куртовић: „Велики војвода босански Сандаљ Хранић Косача“).
05.05.1348. г. у Дубровнику се спомиње опорука Добрецина Обрадовића (Obradouigh) из Дубровника. У опоруци (тестаменту) се спомињу супруга Радача, сестра Добрача и братић Камоје (Милош). Порекло воде из Босне. Добрецин је умро од куге. (Гордан раванчић: „Црна смрт 1348. -1349. у Дубровнику“ и Есад Куртовић: „Из повијести дубровачког залеђа“).
1357. г. па до 1433. г. у Босни се спомиње кнез Владислав Обрадовић, и то у повељи босанског бана Твртка издатој кнезу Влатку Вукославићу. Владислав Обрадовић је био властелин (можда и рођак) босанског бана Твртка Котроманића (Есад Куртовић: „Велики војвода босански Сандаљ Хранић Косача“).
Негде од 1380. г. у Старом Сланом код Требиња, стоји стећак (надгробни споменик) умрлог Божичковић Добрила. Натпис на споменику је урезао писар Ивко Обрадовић из Луга крај Требиња. Ивко је био син Обрада Крајковића (Крајичовића) из Луга крај Требиња, који је такође клесао (гравирао) стећке и надгробна обележја. Обрад се спомиње по Херцеговини од 1420. до 1447. године. Обрад Крајковић је имао браћу Метка, Станишу и Ратка Крајковића а осим Ивка имао је још 4 сина – Прибила (Прибиа), Вукца, Вукосава и вероватно Ђурађа (Јурка, Јураја, Јурага). Припадници ове породице Обрадовића спомињу се у разним тужбама у својству тужених или оштећених током 1420., 1426., 1436., 1442., 1444., 1447., 1453., 1456., 1459. и 1469. године. У писаним листинама из тога доба спомињу се као људи војводе Радоја (Вукац), као људи војводе Радоја Љубишића од Требиња (Прибио, Вукац), као људи херцега Стјепана Вукчића Косаче (Вукосав и Вукац) (Шефик Бешлагић: „Лексикон стећака“ (натписи на стећцима у Босни и Херцеговини“)).
28.02.1392. г. у списима града Дубровника, спомињу се браћа из Прилепа код Бистрице (Босна) – Брајан и Вукац Обрадовић. Тог дана су браћа Обрадовић примљена за грађане Дубровника (Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521″).
13.07.1397. г. у Босни, спомиње се у дубровачким списима Богослав Обрадовић (Bogoslaus Obradich) од Брена (de Brenno). Такође, 12.08.1407. он је дао на зајам Богоју Радосалићу, укупно 17 перпера (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека; и Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521.).
На надгробном каменом крсту с почетка 14. века, у Подградињу (Горње Храсно код Неума – Источна Херцеговина) урезан је ћирилични натпис (на тзв. „босанчици“) на којем се спомиње Вук, син кнеза Обрада а на истом месту се спомињу и Вукова сестра Јела (Јелена) и мајка му Ана која подиже споменик (Шефик Беслагић: „Стећци у Горњем Храсну“).
1411. г. у Јелечу (жупа Горза у Босни) спомиње се Радослав Обрадовић – Немио, као човек Вука Хранића (брата Сандаља Хранића, великог војводе). Мисли се да је Радослав Обрадовић – Немио био из Фоче. Радослав се спомиње и 1413. године. У оба случаја је био осумњичен за крађу и насиље (Есад Куртовић: „Велики војвода босански Сандаљ Хранић Косача“ и Ивана Јурчевић. „Дворске службе и уређење двора војводе Радослава Павловића“).
1412. г. спомиње се у дубровачким списима Радоје Обрадовић као окривљени због тога што је отео краву једном човеку (Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521.).
1414. г. спомиње се Обрад Седларић из Попова као човек Сандаља Хранића. Овај је Обрад могући оснивач рода Обрадовића из села Седлари у Попову (Источна Херцеговина) (Есад Куртовић: „Велики војвода босански Сандаљ Хранић Косача“).
1419. г. спомињу се кнезови босански Радосав и Вукашин Обрадовић (Вукомирић) као родбина и властеоска кућа војводе Радослава Павловића из Борача. Браћа Обрадовић су били сведоци приликом продаје војводиног дела Конавала граду Дубровнику. Радосав је био један од сведока на конавоским повељама Радослава Павловића а као његов поклисар је долазио и у Дубровник где су он и брат били веома поштовани. Радосав се спомиње у повељама босанским 1423., 1426., 1429. и 1449. године. Из босанских повеља су браћа нестала после 1449. године па је могуће да су добили статус грађана Дубровника и тамо преселили са породицама. Браћа су заједно са још 2 босанска властелина поделила дубровачку награду за посредовање у куповини Павловићевог дела Конавала у износу од укупно 1500 дуката (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека и Ивана Јурчевић: „Дворске службе и уређење двора војводе Радослава Павловића“).
Радосав Обрадовић је имао надимак „Бан“ а заправо је имао звање кнеза. Имао је сигурно сина Вучихну који је презиме понео по очевом надимку „Бан“ па се презивао Бановић. Његове (Вучихнине) су дворске активности као кнеза биле актуелне од 1439. године па на даље. Спомиње се у босанским и дубровачким списима и повељама 1439., 1449., 1454., 1456. и 1466. године. Вучихна Бановић је такође обављао поклисарске дужности на двору војводе Радослава Павловића. Пуно име кнеза Вучихне било је Вучихна Бановић од Босне.
Вучихна се у Дубровнику појављује и у марту 1472. г. када долази као посланик Жарка Дражојевића (војвода Жарко Драживојевић из Пољица?) (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијек и Ивана Јурчевић: „Дворске службе и уређење двора војводе Радослава Павловића“ и Михаило Динић: „Хумско – требињска властела“).
Могуће је да је Радосав Обрадовић „Бан“ имао још једног, млађег сина по имену Радич али о њему нема других писаних потврда постојања. Поменути Радич је наводно, 1466. г. бранио херцеговачки град Висућ од Турака (Михаило Динић: „Хумско – требињска властела“).
До 1419. године спомиње се отац кнеза босанског Влатка Обрадовића – Обрад Хлапомирић. Обрад се такође спомиње у повељама великог војводе Сандаља Хранића, као и син му Влатко. Отац Обрада Хлапомирића – Хлап, био је оснивач лозе Хлапомирић – Обрадовић (Есад Куртовић: „Велики војвода босански Сандаљ Хранић Косача“).
1420. г. спомиње се син Радослава Обрадовића Немиа – Вукота Обрадовић – Немио, као оптужени за крађу соли у Јелечу. И он је био човек Вука Хранића (Косаче), брата Сандаља Хранића (Есад Куртовић: „Велики војвода босански Сандаљ Хранић Косача“ и Ивана Јурчевић: „Дворске службе и уређење двора војводе Радослава Павловића“).
12.10.1420. г. у Сланом се спомиње Радосав Обрадовић (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека).
У мају 1421. г. Вукота Обрадовић – Немио се задужује код Антонија Бутковића на износ од 67 перпера и 2 гроша. (извор: дубровачки списи) (Есад Куртовић: „Велики војвода босански Сандаљ Хранић Косача“ и Ивана Јурчевић: „Дворске службе и уређење двора војводе Радослава Павловића“).
Вукота Обрадовић – Немио имао је сина Радоњу Обрадовића – Немиа (Есад Куртовић: „Велики војвода босански Сандаљ Хранић Косача“ и Ивана Јурчевић. „Дворске службе и уређење двора војводе Радослава Павловића“).
12.03.1420. г. спомиње се у дубровачким списима Аntoe Obradouich (Анто Обрадовић). Био је позајмио новац од Добривоја Прибиловића. (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијекаи и Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521.).
30.11.1423. г. спомиње се у дубровачким списима Обрадовић Перунац (Obradouich Peruienac). Записан је као један од друмских разбојника који су пљачкали дубровачке трговце и пословне људе (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека и Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521).
02.01.1425. спомиње се у дубровачким списима Обрадовић Вучихна (Obradouich Volcichna) од Попова. Истога се дана спомиње и његов рођени брат Мирослав Обрадовић (Mirossauus Obradouich) од Попова. Они су записани као људи Ивана Чикорића. Вероватно су се бавили позајмљивањем новца па су тако били позајмили новац и Милораду Радосалићу (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека и Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521).
17.05.1425. g. спомиње се у дубровачким списима Обрадовић Божитко (Obradouich Bositchus) од Црноглава (Храсно код Неума?). Био у финансијском односу са Павлом Антонићем из Загреба.
(Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека и Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521).
Од 1425. до 1429. г. као припадник дубровачке насеобине у Зворнику, спомиње се Радета Обрадовић (Десанка Ковачевић-Којић : Градски живот у Србији и Босни (14. и 15. вијек)).
1427. г. спомиње се у дубровачким списима Радич Обрадовић (Radic Obradouigh) од Устиколине (Босна), као човек војводе Радослава Павловића. (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека и Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521).
1427. i 1433. г. спомиње се у дубровачким списима син Вукоте Обрадовића – Немиа, Радоња Обрадовић – Немио из Јелеча у Босни, као човек Вукца Хранића (брата Сандаља Хранића.) (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека и Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521).
Од 1427. до 1437. г. као припадник дубровачке насеобине у Зворнику, спомиње се Радоја Обрадовић. (Десанка Ковачевић-Којић : Градски живот у Србији и Босни (14. и 15. вијек)).
13.04.1428. г. спомиње се у дубровачким списима Обрадовић Радојко (Obradouich Radoycho) од Рагузе (Дубровника) (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека и Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521).
1430. г. спомиње се у дубровачким списима Обрадовић Прибисав, „добри човек војводе Радослава Павловића и војводе Сандаља Хранића Косаче“ (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека и Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521).
1434. г. у селу Веља Међа код Попова у источној Херцеговини помиње се Радивој Обрадовић из Банчића. Он је заједно са Бољетом Новаковићем и Владимиром Лугојевићем оптужен за крађу 6 крава и 18 перпера. (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека).
13.10.1436. г. у вези Обрада Крајковића се спомиње Брајко Обрадовић (Шефик Бешлагић: „Лексикон стећака“ (натписи на стећцима у Босни и Херцеговини“)).
Од 1437. до 1449. г. као припадник дубровачке трговачке насеобине у Приштини, спомиње се Радич Обрадовић (Десанка Ковачевић-Којић : Градски живот у Србији и Босни (14. и 15. вијек)).
01.07.1443. г. спомиње се у дубровачким списима Обрадовић Радич (Obradouigh Radic) од Коче? (od Coce). Наведеног датума је био у послу са дубровачким трговцима. (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека и Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521).
14.07.1443. г. спомиње се Обрадовић Вукосав (Obradovich Vochossauus) од Горажда у Босни. Спомиње се као трговац и 27.05.1445. г. (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека и Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521).
06.06.1444. г. спомиње се Обрадовић Гојко (Obradich Goichus). Записан је као поротник дубровачког суда (Есад Куртовић: „Радосалићи – примјер „једнократних презимена“ средњег вијека и Есад Куртовић: „Исписи из књига задужења државног архива у Дубровнику 1365. до 1521).
1447. године, у два случаја се спомиње Богавац Обрадовић из Луга код Требиња (Есад Куртовић: „Јамометићи”).
1453. г. у дубровачким списима спомиње се Радосав Обрадовић од Горажда који дугује покојном Богиши Богчиновићу 8 гроша (Есад Куртовић: „Јамометићи”).
1485. г. спомиње се дубровчанин Радич Обрадовић који је исте године сазидао капелу са каменим сводом у цркви свете Марије у Сребреници. Непознат извор
У 15. веку као грађевинац-мајстор спомиње се Радић Обрадовић (Невенка Божанић-Безић: Мајстори од 9. до 19. стољећа у Далмацији II).
У 15. веку као грађевинац-мајстор спомиње се Радивој Обрадовић (Невенка Божанић-Безић: Мајстори од 9. до 19. стољећа у Далмацији II).
У 15. веку као грађевинац-мајстор спомиње се Вукић Обрадовић (Невенка Божанић-Безић: Мајстори од 9. до 19. стољећа у Далмацији II).
У 15. веку као мајстор – златар и медаљер спомиње се Влахуша Обрадовић (Невенка Божанић-Безић: Мајстори од 9. до 19. стољећа у Далмацији II).
У 15. веку као мајстор за прављење оружја спомиње се Радиша Обрадовић (Невенка Божанић-Безић: Мајстори од 9. до 19. стољећа у Далмацији II).
1540. г. у тврђави Оточац у Лици (Хрватска) спомиње се харамија (пушкар) Обрадовић Лоренц (Ловре – Aubradouich Lourenz). Данас исто име и презиме може да се нађе у Бургенланду у Доњој Аустрији, код Беча (Градишће) (Радослав Лопашић: „Споменици Хрватске крајине III“).
1551. г. спомиње се као војник у Жумберку, у Тупчиној Васи (селу), Обрадовић Драгиша (Алекса Ивић: „Миграције Срба у Хрватску и Славонију током 16., 17. и 18. века“).
1606. г. спомиње се као војник на Славонској граници Обрадовић Иван, у Светом Ивану код Загреба (Вараждински генералат) (Алекса Ивић: „Миграције Срба у Хрватску и Славонију током 16., 17. и 18. века“).
1644. г. спомиње се као војник на Хрватској граници Обрадовић Војин из Јајнача? (Карловачки генералат) (Алекса Ивић: „Миграције Срба у Хрватску и Славонију током 16., 17. и 18. века“).
1651. спомиње се као војник на Славонској граници Обрадовић Вук у Зачесми код Крижеваца (Вараждински генералат) (Алекса Ивић: „Миграције Срба у Хрватску и Славонију током 16., 17. и 18. века“).
1651. спомиње се као војник на Славонској граници Обрадовић Вуковој у Беловару (Вараждински генералат) (Алекса Ивић: „Миграције Срба у Хрватску и Славонију током 16., 17. и 18. века“).
1651. спомиње се као војник на Славонској граници Обрадовић Јован у Зачесми код Крижеваца (Вараждински генералат) (Алекса Ивић: „Миграције Срба у Хрватску и Славонију током 16., 17. и 18. века“).
1651. спомиње се као војник на Славонској граници Обрадовић Симон у Зачесми код Крижеваца (Вараждински генералат) (Алекса Ивић: „Миграције Срба у Хрватску и Славонију током 16., 17. и 18. века“).
1651. спомиње се као војник на Славонској граници Обрадовић Радован у Новиграду (данас Нови Град на Сави, општина Оприсавци, у Бродско-посавској жупанији) (Вараждински генералат). У селу је 1730. г. била католичка црква светог Ивана Крститеља (Алекса Ивић: „Миграције Срба у Хрватску и Славонију током 16., 17. и 18. века“).
1657. и 1672. г. у тврђави Оточац у Лици (Хрватска) спомиње се харамија (пушкар) Обрадовић Матија. Исто име и презиме је евидентирано током 20. века у Карловцу на Кордуну. Потврђено је да је потоњи Матија славио крсну славу Јовањдан. (Алекса Ивић: „Миграције Срба у Хрватску и Славонију током 16., 17. и 18. века“).
1709. г. у Лици (на Хрватској граници – Карловачки генералат), спомиње се кнез Брувна Вукадин Обрадовић (Радослав Лопашић: „Споменици Хрватске крајине III“ и Карл Касер: „Попис Лике и Крбаве 1712. године“).
1709. и 1715. г. у Лици (на Хрватској граници – Карловачки генералат), спомиње се поркулаб Дивосела Огњен Обрадовић (Радослав Лопашић: „Споменици Хрватске крајине III и Карл Касер: „Попис Лике и Крбаве 1712. године“).
1709. и 1730. г. у Лици (на Хрватској граници – Карловачки генералат), спомиње се поркулаб Брувна Вукадин Обрадовић (Радослав Лопашић: „Споменици Хрватске крајине III и Карл Касер: „Попис Лике и Крбаве 1712. године“).
1711. г. у (Славонском) Броду у Славонији се спомиње господин Стјепан Обрадовић, вероватни припадник старог босанског племства из Врхбосне (Сарајева) или човек на високој функцији у Броду. Он припада насељу људи који су из Босне доселили у Славонију у периоду од 1700. до 1708. године. Пуни назив за њега гласи: dominus Stephanus Obradovich ex Verbosonio odnosno Stephanus Obradovich ex Brod) (Антун Лешић: “Становништво Славоније крајем 17. и почетком 18. ст.”).
1712. г. у Лици (на Хрватској граници – Карловачки генералат), спомиње се кнез Брувна Сава Обрадовић (100 му је година) (Карл Касер: „Попис Лике и Крбаве 1712. године“).
У засеоку Кошарићи (Мајевица – Угљевик), стоји камена надгробна плоча од жутог пешчара на којој ћирилицом пише: „Овдје лежи Радоје Пригојевић-Обрадовић. Овај постави биљег мати Тврдисава“. Плоча се данас налази на брду, тзв. „Коси“ изнад Угљевика (надгробна плоча је настала после 1739. године и насељавања Мајевице). (Слободан Лукић, монографија „Богутово село“).
07.03.1754. г. у Малој Млаки (код Загреба) се спомиње граничар Стојић Обрадовић (Славко Гавриловић: „Грађа за историју Војне крајине у 18. веку“, књига прва).
1754. г. спомиње се граничар – пешак Стојан Обрадовић (Славко Гавриловић: „Грађа за историју Војне крајине у 18. веку“, књига прва).
У 18. веку спомиње се Обрадовић Ристивој (Obradovich), крајишки каплар (Славко Гавриловић: „Грађа за историју Војне крајине у 18. веку“, књига прва).
1848. г. у Карловцу, на Хрватској граници, спомиње се Јован (Иван) Обрадовић, као први градски сатник полиције (Славко Гавриловић: „Грађа за историју Војне крајине у 18. веку“, књига прва).
23. април 2019. у 20:14
Bojan Obradovic
Pozdrav Zarko, i hvala na brzom odgovoru i dodatnim informacijama.
Ja ne znam kako se drugacije zove taj zaseok jer su ga uvijek nazivali Simurdici. Kad se krene cestom iz Bruvna za Udbinu, na 2 km od Bruvna se dodje na raskrsnicu. Desno se ide za Gutese (koji su sa nama bili u rodu) a lijevo za Simurdice i Milankovice. Posjetio sam to mjesto prije neke cetiri godine na kratko ali nisam uspio nikoga naci da popricam. Kad gledam mapu, Klapavica je oznacena nekih 2km dalje od raskrsnice. Mozda se vodi pod Klapavicom ili pod Rudopoljem?
Ovo je link za google map https://goo.gl/maps/h3RfAP48UVQoAM9dA gdje je tacno zaseok.
25. април 2019. у 14:24
Žarko Obradović
Bojane drago mi je da si se javio. Moj otac Dušan je rođen 1930. g. u Bruvnu. Iako je zapamtio sva moguća sela oko Bruvna zaboravio je na Vaš zaselak mada on kaže da se na onoj raskrsnici koju si pomenuo ide desno do Simurdića a levo do Guteša. Otac kaže da misli da je u Vašem zaseoku bilo i Bijelića ili Jazića ali nije siguran. Ali siguran je da je posle rata, posle 1945. g. poznavao jednog Simurdića koji je bio rođen 1928. g. i bio je komandir predvojničke obuke u Bruvnu. Takođe misli da je u Vašem zaseoku moralo biti više kuća jer je poznavao više Simurdića.
Vaš zaselak verovatno svrstavaju u Klapavice. Imamo i Obradoviće iz Rudogpolja koji nose R1a1 haplo grupu. Moj sin je testiran prošle nedelje a rezultat ćemo znati krajem maja. Veliki pozdrav.
29. април 2019. у 17:26
Bojan Obradovic
Zarko, bilo bi lijepo da se povezemo i pregledamo porodicna stabla. Takodje ako me nadjete na 23&me, moj profil je javni pa mozemo da pogledamo gdje nam se podudaraju SNP-ovi.
Brat od strica moga dede jeste bio oficir koji se vratio u selo poslije rata. On je bio titov licni tjelohranitelj u ratu tako da mislim da je morao biti malo stariji. Upoznao sam ga vise puta, a umro je 90-tih u selu.
30. април 2019. у 11:53
Žarko Obradović
Bojane možemo se čuti preko Vibera na moj mobilni 063 597-858. Biće mi drago da unapredimo istraživanje naših rodoslova. Takođe sam ubeđen da svi mi Obradovići u Lici potičemo od istog zajedničkog pretka tako da smo svi bratstvenici. Sve najbolje i čujemo se..
23. мај 2019. у 10:58
Žarko Obradović
Rod Obradovića kod Bruvna, sa nadimkom Bajguti, prvobitno je bio naseljen u zaseoku od 5 kuća na Vodenoj Glavi, uzvisini od brda Opčuva prema Gračacu, visokoj oko 250 metara nadmorske visine, zapadno od Bruvna nekih 1 do 2 km). Vodena Glava se dalje nastavlja uz Rudo Polje (ravnicu) prema Gračacu. Na Vodenoj glavi se nalazilo 4 ili 5 kuća, od čega 2 kuće Obradovića – Bajguta (u jednoj kući je živio Ilija Bajgut a u drugoj brat mu od strica Luka (zvani Lukica). U trećoj kući Bajguta koja se nalazila nešto dalje niz put od Vodene Glave ka Rudopolju živio je Dmitar Bajgut zvan Krivovrat. Bila je i jedna kuća Obradovića tzv. „Kuburaca“, kao i jedna ili dvije kuće Jazića (staro im je prezime Obradović).
Ispod brda Ljutoča, na padini koja se spušta prema Paklariću, u zaseoku od 3 kuće kod Rudopolja Bruvanjskog živjeli su Obradovići zvani Pejakovići. Oni su kao i njihovi bratstvenici Milcikovi i Maletini, potekli od njihovog djeda Gerasima. Djed Gerasim je imao sina Manojla koji je otac gore navedenima: Milanu (Milciku), Maleti i Petru (Pejaku). Od Pejaka je Rade (rođen 1888. g.) a od Radeta je Milan (rođen 1935.g.). Milan ima sina Aleksandra (rođ. 1973. g. u Zemunu). Na njihovoj zemlji kod Rudopolja imaju šumu koja se naziva Vršak Obradovića. Moj djed Jovo (Jović) Bajgut je na rukama držao Milana Obradovića tokom njegovog krštenja čime su se ova dva inače srodna roda i okumila.
Ispod brda Urljaja, kada se iz Bruvna krene ka Udbini, na nekih 2 km od Bruvna nalazi se raskrsnica na kojoj se lijevo ide ka Klapavicama a desno ka Gutešama (Cerovac). Kada se skrene ka Klapavicama, nekoliko kilometara dalje, uz put, sa lijeve strane je zaselak od desetak kuća Obradovića sa nadimkom Simurdići. Predanje doseže do Dane. Dmitra, Nikole, Rade, Sime i Jovana Obradovića, braće koja su rođena krajem 19. vijeka (Jovan je rođen 1887. g).
Dane je sa ženom Mikom (od Guteša) imao sina Milana i usvojenog posinka Nikolu Gutešu.
Jovan je sa Marijom Obradović imao sina Stevana (1908. – 1984.) koji se oženio Draginjom od Glumaca. Stevan je imao sina Jovana i ćerku Jovanku. Jovan ima sinove Bojana (živi u San Dijegu, Kalifornija) i Ognjena. Bojan ima troje djece (Tamara, Anya i Niko).
Jovanka je udata Cvjetković i ima ćerku Jelenu i sina Nikolu. Nikola ima sina i ćerku (Bruna i Laru).
Rade Obradović se oženio za Zorku od Pavlica. Imaju sina Stevu (umro 2008.g.). Stevo ima sina Radu koji živi u Čikagu.
Dmitar ima sina Božu i ćerke Đuju i Milicu. Božo ima 2 sina i 2 ćerke.
Nikola ima ćerke Olgu i Veru.
Simo (poginuo za vrijeme 2. svjetskog rata) ima sina Milu i ćerku Savu. Sava ima 2 ćerke (Dušanku i Miru). Mira ima sina Nikolu i ćerku Milku.
Pera udata za Dušana Gutešu. Imali su 5 djece (ćerke Milicu, Ginu, Daru, Milu i sina Veljka Gutešu).
Luka (Lukica) Obradović Bajgut je imao kuću u istom dvorištu sa mojim pradjedom Ilijom, na Vodenoj Glavi. Imao je sina Milu (Mileta) koji je nesrećno stradao 1928. godine. Iza Mile su ostali žena mu Soka od Dautovića (umrla u Kruščiću 1983. g.), sinovi Stevo i Nikola i njihova sestra Milka (udata za Obradovića u Kuli). Imali su i četvrto dijete koje je umrlo. Tokom NOR-a, kod Bruvna, kao partizanski kurir gine od posledica smrzavanja brat Stevin i Milkin Nikola. Nakon rata Stevo je sa majkom i sestrom kolonizovan 1949. g. u Kruščić kod Crvenke (opština Kula). On je imao sinove: Milana (Miću), Nikolu (Brku), Đorđija (Đoleta), Vladimira (Lalu) i Radu (Radeta – Trcu). Milan, Nikola i Đorđije imaju po sina i ćerku, Vladimir živi u Novom Sadu a Rade je poginuo. Milan ima sina Nikolu i ćerku Natašu. Nikola ima sina i ćerku Jelenu. Đorđije ima sina Igora i ćerku Vanju. Rade je imao sina Željka.
Na Vodenoj Glavi postojala je još jedna kuća Obradovića sa nadimkom „Kuburci“. Najstariji Kuburac bio je Obrad koji je imao sina Davida i unuka Nikolu. Nikola je imao sinove: Petra, Nikolu i Jovana kao i ćerke Miru, Danicu i Mariju (udata u Obradoviće – Bajgute). Danica, udata Marić živi u Požegi sa ocem Jovanom. Ona je lekar u Domu zdravlja u Požegi. Rodonačelnik Obrad je čukun deda Danici Marić.
Moj čukundjed, majčin pradjed zvao se Jovo (rođen vjerovatno oko 1860.g.). Njegova žena, moja čukunbaba bila je Milka (Milica) Dautović iz Paklarića. Njih dvoje su imali samo sina Iliju. Moguće je da je čukundjed Jovo, mlad negdje stradao tako da mu je potomstvo ostalo samo na Iliji a to je i razlog što je nejasno sjećanje na njega kod današnjih Bajguta. Mislimo da je djed Ilija, koji se inače rodio na Vodenoj Glavi (oko 1885.g.), oko 1900. g., zajedno sa svojim ocem Jovom i majkom Milkom, sa Vodene Glave sišao u Paklarić, zaseok oko 7 km sjeverozapadno od Bruvna, u velikoj udolini između brda Ljutoča i Sovra. Pored Bajguta tu su živjele i porodice Dautovića, Uzelaca i Bandića.
Otac pradjeda Ilije (čukundjed, rođ. oko 1860.g.) zvao se Jovo i oženio je Milku (Milicu) Dautović iz Paklarića. Ne zna se pouzdano da li je i koliko imao braće i sestara ali se zna da je imao samo sina jedinca Iliju (moja pretpostavka da je Lukičin otac bio Jovin brat).
Pradjed Ilija rođen je oko 1884.g.). Umro je od bruha, 1930. godine (moja majka Milka je tada ima 2 godine). Njegova je žena bila Marta Jakšić (rođena oko 1880.g.), starija od njega 5 godina, izuzetno visoka i snažna žena, prava opevana Ličanka). Umrla je u Kruščiću u dobi od 90 godina. Imala je rođenog brata Jovu Jakšića kojemu je veoma sličio moj djed Jovo (Jović) Bajgut.
Pradjed Ilija i prababa Marta imali su djecu: ćerku Milku (Miku, rođenu 1904.g.), ćerku Mariju (Maru, rođenu 1906.g.), najstarijeg sina Jovu (Jovića, rođ. 1908.g.), sina Dmitra (rođen 1910.g.), sina Božu (rođ. 1914.g.), ćerku Ružicu (rođ. oko 1916.g., umrla kao djevojčica od opake bolesti), ćerku Staku (rođ. 1918.g.) i ćerku Anku (rođ. 1922.g.).
Milka (Mika, rođ. 1904.g.) udala se za Jovu Dukića u ličkom Gračacu i tamo je i ostala. Imali su djecu Milevu, Anku (Ankaču), Dušana, Đuru i Darinku (Daru).
Tetka Dara sa Prokin Tihomirom iz Osijeka ima sina Predraga (rođ. 1968. g.). Danas žive u Aranđelovcu. Predrag sa suprugom Svetlanom ima sinove Jovana, Bojana i Aleksandra.
Tetka Anka (Ankača) danas živi u Aranđelovcu. Ima sina Rajka koji živi u Poreču i ćerku Branku koja živi u Aranđelovcu.
Rajko ima sinove Dragana, Zorana i ćerku Jelenu.
Branka ima blizance, sina Branka i ćerku Lenu.
Marija (Mara, rođ. 1906.g.) udala se za Nikolu Kokota iz Tomingaja. Imaju djecu: Anku, Jovanku, Nikolu, Milku, Boška (Jugu), Đorđa (Đoku) Dmitra i Olgu. 1946. godine naseljeni su u Kruščić kod Crvenke.
Anka ima ćerke Veru i Snežanu i sina Žarka.
Jovanka nema dece.
Nikola ima ćerke Tijanu, Olgu, Gordanu i Snežanu.
Milka ima ćerke Mariju i Branku.
Boško ima sinove Branka, Duška i Žarka (poginuo).
Đorđe ima sina Marka.
Dmitar ima ćerku Mirjanu i sina Nikolu.
Olga ima sinove Ivu i Marka i ćerku Mariju.
Jovo (Jović, rođ. 1908.) je oženio Jelenu (Jeku ili Jelu) Samardžiju (rođ. 1907.g.) iz Deren Gaja i sa njom je imao djecu: Milku, Martu (Maru), Milana, Bogdana, Iliju, Anku, Đoku i Jovanku (Jojku). Naseljeni su u Bački Gračac, 1946. godine.
Dmitar (rođ. 1910.g.) je oženio Milku (Miku) Brkljač (od Capardi) i sa njom imao djecu: Duju, Jovu, Staku, Neđu, Miru, Anku, Maru i Milku. Naseljeni su u Kruščić 1946.g. gdje su živjeli sa babom Martom.
Dujo nije imao djece. Umro je u Kruščiću.
Jovo ima dva sina (Mladena i Đorđa) i jednu ćerku. Žive u Novom Sadu.
Staka je udata za Pupovca i imaju sina Gorana.
Neđa je udata Jovanović. Imaju sina Dušana i ćerku Snežanu.
Mira je udata Sajin. Nemaju djece.
Mara (Marta) je udata Vlaisavljević. Imaju 2 ćerke.
Anka se nije udavala i nema djece.
Milka se nije udavala i nema djece.
Staka (rođ. 1918.g.) se udala za Jurića iz Mutilića i sa njim dobila sina Đorđa (Đoku). Đoko je oženio Doricu iz hrvatskog Zagorja i sa njom dobio sina Predraga i ćerku Draganu.
Predrag je oženjen i ima sina Đorđa i ćerku Mirjanu. Žive u Novom Sadu.
Dragana sa mužem Zdravkom Marinkovićem, ima sina Tonija i ćerku Paulu. Žive u Pirovcu kod Šibenika.
Božo (rođ. 1914.g.) je umro od upale slijepog creva, 1947. g., u dobi od 33 godine. Oženio je Maru Dautović i imali su ćerku Milku. Milka je sa Nikolom Obradovićem (od Kuburaca ispod Vodene Glave) dobila ćerke Gordanu i Ljiljanu. Žive u Zagrebu. Tetka Milka je umrla..
Anka (rođ. 1922.g.) se udala za Daneta Čubrila ispod Kremena i sa njim dobila Žarka (1950.). Žarko sa majkom i suprugom Sofijom živi u Novom Sadu i nema djece.
Rođeno je još jedno dijete – ćerka Ružica (oko 1916.g.) koja je kao mala umrla od teške bolesti.
Potomstvo djeda Jove Bajguta:
Mama Milka (rođena 27.09.1928.g. u Paklariću) se udala za Dušana Obradovića iz Dolova kod Bruvna, 1960. godine. Imaju ćerku Snježanu (1963.) i sina Žarka (1964.). Snježana, sa Srećkom Ratkovićem iz Trebinja ima sinove Bojana (1987.) i Igora (1993.) a Žarko ima, sa Draganom Radaković iz Bačkog Gračaca, ćerke Jelenu (1993.) i Milicu (2005.) i sina Jovana (1995.). Snježana sa porodicom živi u Kanadi (Niagara Falls) a Žarko sa porodicom i ocem u Somboru. Milka je umrla 04.10.2015. godine u Somboru gdje je i sahranjena na Velikom pravoslavnom groblju.
Tetka Marta (Mara, rođ. 1930.g.) je udata za Nikolu (Nikicu) Ćuka iz Bačkog Gračaca. Imaju sinove Milana (Miška) i Dragana. Milan je oženio Veru Vojnović iz B. Gračaca. Žive i rade u Novom Sadu. Njih dvoje imaju ćerku Nikicu (Ninu) i sina Branka. Nina je udata i ima sina Luku. Sa mužem živi i radi u Novom Sadu. Branko je oženio Milanu Žegarac iz B. Gračaca. Žive i rade u Novom Sadu.
Dragan je oženio Valentinu Vojnović iz B. Gračaca (otac je iz Crvenke) i sa njom ima sinove Milana i Nikolu kao i ćerku Milicu. Žive u B. Gračacu osim Milana koji je u Odžacima.
Ujak Milan (rođ. 1932.g.), je oženio Desanku (Desu) iz B. Gračaca. Imaju sina Dragana koji sa suprugom Nadom ima sinove Danila i Miloša. Žive i rade u Beogradu.
Ujak Bogdan (rođ. 1934.g.) je bio oženjen za Branku sa kojom ima ćerku Valentinu a ona ima ćerke Jovanu i Branislavu sa Veselinovićem iz Kovilja. Sa drugom ženom Milkom ima ćerku Danijelu koja ima sina i ćerku a živi kod Novog Sada.
Ujak Ilija (rođ. 1936.g.) je bio oženjen za Anku Prpić iz Lovinca. Imaju ćerku Danijelu. Ujak je umro i sahranjen je u Bačkom Gračacu. Ostali žive u Puli.
Tetka Anka (rođ. 1938.g.) je udata za Miću Sovilja iz B. Gračaca. Imaju 2 ćerke: Nadu i Božanu. Nada, sa Zoranom ima ćerku i sina a Božana sa mužem Zoranom, ima 2 sina. Žive i rade u Beogradu.
Ujak Đoko (rođ. 1940. g.) je bio oženjen za Anu iz Lalića. Imaju ćerke Jovanku (Joju) i Anu (Bebu). Umro je u B. Gračacu. Jovanka (Joja) živi u Odžacima i ima ćerku Jelenu sa Goranom Vranješem iz Lalića. Ana (Beba) živi sa mužem Jovanom Kitanovićem u Karavukovu. Nemaju djece.
Najmlađa, Jovanka (Jojka, rođ. 1944.g.)) se udala za Manu Miljkovića iz Ploče. Sada žive u Bačkom Gračacu. Nemaju djece.
29. мај 2019. у 13:24
Žarko Obradović
ОБРАДОВИЋИ ОД БРУВНА У ЛИЦИ
У Брувну су пред 2. светски рат па до 1995. године живели Обрадовићи у следећим местима -засеоцима:
Брувно, око 14 км од Грачаца. Било је 5 кућа Обрадовића (с нагласком на првом слогу презимена);
Водена Глава (засеок, око 1 до 2 км западно од Брувна): Биле су 3 куће Обрадовића званих Бајгути, 1 кућа Обрадовића званих “Кубурци” и 1 или 2 куће Јазића (старо презиме Обрадовић); Њихове комшије око Водене Главе били су Бркљачи, Лулеџије (заправо Радаковићи), Саватовићи, Зорићи, Бандићи, Драгосавци и Крнете. Две куће Бајгута су се почетком 20. века преселиле у Пакларић.
Пакларић (засеок, око 7 км северо-западно од Брувна): Биле су 2 куће Обрадовића-Бајгута. Ту је било расуто и по неколико кућа Даутовића и Мирковића а нешто даље и Бијелића (старо презиме Обрадовић) и Павлица; Дуж Пакларића било је и засеока Кртинића, Рачића и Шарића. Од Водене Главе, преко засеока Чубрила на Церовцу, па до Пакларића, на север, било је неких 7,5 км удаљености;
Уз само Брувно, западно од њега била је једна кућа Обрадовића, поред једне куће Колунџића, Поповића и 2 до 3 куће Покрајаца;
Око 5 км северо-западно од Брувна била је 1 кућа Обрадовића са надимком “Тривунчићи”;
Симурдићи (засеок, северо-западно од Брувна – према Клапавицама): 5-8 кућа Обрадовића са надимком “Симурдићи”;
Клапавице (засеок око 5 км северо-западно од Брувна): 5 до 6 кућа Бијелића чије је старо презиме Обрадовић.
Пејаковићи (засеок, западно од Брувна – према Рудопољу): 4 до 5 кућа Обрадовића са надимком “Пејаковићи”;
Долови (засеок, око 6 км источно од Брувна – према Дабашници): 4 куће Обрадовића са надимцима: “Саветинини”, “Илерини”, “Миљанови” и “Пепичини”;
Дмитраковићи (засеок, око 6 км источно од Брувна – према Дабашници): 4 или 5 кућа Обрадовића са надимком “Дмитраковићи”;
Крстаче (засеок, око 10 км источно од Брувна – према Дабашници): 4 куће Обрадовића и 1 кућа Колунџића;
Убовићи (засеок, око 5 км северо-источно од Брувна): 4 куће Обрадовића (с нагласком на првом слогу презимена), 4 куће Баста и 1 кућа Плећаша;
Око послења четири засеока налазили су се комшијски засеоци Радаковића, Плећаша и Крајновића.
Граово, (засеок, око 10 км северно од Брувна): 5 кућа Обрадовића;
На подручју Дабашнице (источно од Брувна, према Србу) била су два засеока Обрадовића (укупно 25 кућа). Поред њих ту је било и Петровића, Ноковића, Чича, Вејина, Личина и Мандића.