Порекло становништва село Радулићи (по књизи Радулиће), општина Бијело Поље – Црна Гора. Према књизи Милисава В. Лутовца „Бихор и Корита“, издање Београд 1967. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Насеље у лепој и питомој долини реке Црнче, измећу шумовитих коса Ораха и Брезе, које га одвајају од суседних седа Јагоча и Годијева. У састав Радулића улази и засеок Стојановићи. Оба ова места су добила данашња имена по родовима који су ту раније живели. Али без сваке сумње, ова насеља су у средњем веку била у саставу Црнче.
Тип села.
У Радулићима се издвајају крајеви: раван („Поље“) поред реке и благе падине у подножју коса. Врло су повољне за земљорадњу и сточарство.
Земље и шуме.
Главни сеоски потеси су: Поље, Чајири, Гариште, Фетоваче, Орах, Јелаш, Баре, Студена вода, Ковачевине, Виноград. Црешњице, Јабуке. Шуме и утрине су у горњим деловима коса, носе имена: Ступ, Рожњаке, Грка и Црлијенке.
Воде.
Осим реке, која служи за појило, у селу има и изворске воде. Главни извори су: Бајовска вода, Студена вода и Магаруша.
Старине у селу и историјат.
Остаци ранијих насеља су гробља: Ђурђевица, где се и сада сахрањују Радовићи и гробље на Крстацу.
На превоју између брда Ведиког бријега и Ораха изнад Радулића, једно место носи назив Варда. Што значи да је ту некад стајала стража на раскрсници путева.
Y Радулићима је био седиште феудалне породице Хајдарпашића. Ову најлепшу бихорску долину изабрао је Хајдар–паша да у њој подигне свој двор (сарај), хамам, џамију и турбе. Од сараја се виде остаци, док је џамија, као шго је речено, у рушевинама. Радулиће је било до скоро средиште џемата за сва насеља у сливу Црнче. Сви Хајдарпашићи су се одавде иселили посде 1912. године.
Порекло становништва.
У Радудићима се одржало и старо српско становништво:
-Бајовићи (7 к., сл. Св. Лука), најстарији су род. Када је Хајдар-паша покоравао Бихор, све се становништво из ових села било разбегло, сем Баја – претка данашњих Бајовића. Предање каже да je и њега паша затворио, али се овај откупио тиме што је војсци дао „страну соли“ коју је био закопао у пећини. Бајо је за ту услугу добио Јагњило (земљиште око куће). Паша је поклон пропратио речима: „Проклет био ко вам икад учини зулум”. Доцније су неки муслимани постепено сужавали овај посед, али су ипак до краја турске владавине Бајовићи остали на својој земљи. Нису се множили, а до скора су показивали знаке дегенерисања.
У Радулићима су живели:
-Урошевићи, који су изумрли.
Уместо исељених или изумрлих породица бегови су насељавали чифчије.
Најпре су се населили:
-Радовићи (20 к., Сл. Аранђеловдан), чији је предак дошао из Мораче пре шест појасева.
-Брауновићи (4 к., Сл. Аранђеловдан), су досељени такође из Мораче.
-Пипери (3 к., Св. Аранђео), су досељени из Корита, а тамо из околине Иванграда.
-Бубање (l к.), из Бубања.
Стојановићи, засеок села Радулића, је на странама брда Грка, које падају према реци Црнчи и њеној притоци Дерипотоку. Дерипоток бујичаст, у доба плахих киша нагло надође и насипа раван поред реке. У његовом кориту избија неколико јаких млазева минерално – гвожћевите воде.
Падине за које су везана насеља повољне су за земљорадњу и сточарство. Главни потеси у засеоку носе назив: Ступ, Трешњевице, Црнокос, Торина, Рит, Сечина (ливаде). Важнији извори су: Капавац и Кисела вода у Коловрату.
Назив Стојановића потиче од неког ранијег рода, који се иселио. Једно време су овде живели и Гурешићи, јер старо гробље носи назив „Гурешића гробље”.
Данашњи становници су:
-Дробњаци (8 к. сл. Ђурђевдан), чији је предак Јован досељен из Дробњака пре 170 година. Броје од досељења 6 појасева (Јован, Симо, Вукадин, Јанићије, Милентије).
ИЗВОР: Према књизи Милисава В. Лутовца „Бихор и Корита“, издање Београд 1967. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)