Порекло презимена, град Ваљево Reviewed by Momizat on . Порекло становништва града Ваљева. Стање из 1907. Према студији Љубомира Павловића: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво изд Порекло становништва града Ваљева. Стање из 1907. Према студији Љубомира Павловића: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво изд Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, град Ваљево

Порекло презимена, град Ваљево

Порекло становништва града Ваљева. Стање из 1907. Према студији Љубомира Павловића: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Сада ћемо по реду излагати у Ваљево досељене породице. Почећемо с најугледнијом породицом Ненадовића.

У Ваљево су дошле две породице Ненадовића; дошли су Проте Матеја и Јеврем Ненадовић.

Прота Матеја је дошао непосредно из Бранковине, где је своје имање делимично продао Павићима (тада севштеницима), делимично својим даљним сродницима, садашњим Лазаревићима. Прота је сишао у ваљево 1826. године и населио се у кући Ненадовића преко пута гимназије и купио на ушћу Граца сва добра Абдурахман-аге и његовог брата Селим-ефендије Крџића, спахије и чиновника тог доба. Прота није зидао свој конак, али га је дотерао према духу ондашњег времена, а данас је у бедном стању. Он је био својина истих Крџића. Прота је с конаком, воденицом на Грацу и са неколико колиба на имању платио 540 дуката и добио уредну тапију.

Кад је Прота био слободан од државних послова, кад је првих година владавине кнеза Милоша био везан за Ваљево, живео је стално у њему. Последње године, као пензионер, провео је у Ваљеву, где је и умро, а пренет је и сахрањен у својој личној гробници код бранковачке цркве. Жена му је умрла у Ваљеву и сахрањена у вељевском гробљу на Бајиру поред још неких чланова протине породице.

Протини синови били су у млађим годинама чиновници и служили су изван Баљева. У старијим данима дошао је у Баљево протин млађи син Љуба П. Ненадовић, који је подуже проживео у очевој кући, у њој умро и сахрањен поред оца у Бранковини. Старији протин син умро је изван Ваљева, али су зато његова деца дошла у Ваљево и ту остала на дедовом имању. Они су наследили цело протино имање, поделили га на три дела, неки продали своје делове, а неки га очували. Од попових унука данас је у животу Матија С. Ненадовић, знаменити индустријалац из Ваљева у своје доба, данас у дубоким годинама старости. Од два протина унука има доста потомака и они су сви изван Ваљева осим Јеврема, који је судија у Ваљеву. Кроз кратко време ове ће породице изгубити везе са Ваљевом, кад буду отуђиле сва своја имања.

Друга кућа Ненадовића је господар Јеврема Ненадовића, сина Јакова Ненадовића, војводе. Јаков је по доласку из Русије брзо умро и сахрањен је код бранковачке цркве поред браће, кнеза Алексе и Симе. Јеврем је првих година владавине кнеза Милоша био окружни старешина; своје имање у Бранковини продао је сродницима и суседима, купио у Ваљеву старо начелство, садашњу Кулу, сву чистину око Куле и знатан део Крушика око касарне. Све је ово извео 1832. године и купио од Ахмед-бега Јајића, најбогатијег ваљевца тог доба и најутицајнијег Турчина у Соколу сво до 1867. године одакле се одселио у Босну у Козлук и тамо умро.

Преко бег-Јајића наши су по Босни и с турским властима врло лако долазили до својих права. Јеврем је по господству, по начину живота и по раскошноим животу био на гласу у Ваљеву. Своју кћер Персиду удао је за Александра Карађорђевића, оца краља Петра, па је одмах затим отишао у Београд.

Кулу је трампио с плацем око ње са кнез-Милошем за једно имање у Београду, које је и данас у Краља Милана улици и својина његове деце. Кнез Милош је Кулу поклонио држави, те је још онда претворена у барутни магацин, што је и данас. Крушике и старо начелство продао је општини ваљевској за 320 дуката. Општина је начелство продала округу, а Крушик уступила држави за касарну.

*   *   *

Друга историјска породица из околине Ваљева су Дабићи. Дабићи су по рођењу из Дружетића Голе Главе – засеок Јаутина. Они су имали много добрих војника и чиновника. Чувени је војник Живко Дабић, погинуо 1807. године на Лешници и сахрањен код манастира Каоне, у округу подрињском. За прве владе кнеза Милоша изашли су на глас Марко и Гаја Дабићи, који су дошли до положаја државних саветника. Оба су још 1836. године купили у Ваљеву велика имања од Јајића и Ћајића; оба су своје породице довели у Ваљево и собом повели и трећег брата, који се бавио трговином. На тај начин нашле су се у Ваљеву тих година три куће Дабића.

Марко и његов брат били су са кућама преко пута гмназије а трећи је био до старог начелства. Сва тројица су имали по дну Ваљева велика имања, дуго звана Дабића поље с воденицом на Колубари. Имали су још имања на десној страни Љубостиње, где је сада обласна болница и изнад ње. Сва ова имања су била у турским рукама.

Стари Дабићи су помрли у Ваљеву а сахрањени у Докмиру код своје парохијске цркве, којој су за живота били велики ктитори. Чланови њихових породица, уколико су помрли у Ваљеву, сахрањени су на варошком гробљу на Бајиру.

Марко саветник, који је у своје доба први имао свој фастон, возио се на четири коња, носио немачко одело а жена му је била највећа помодарка, оставио је иза себе доста деце.

Сва деца су му одрасла у Ваљеву, нису много школована, растурила су се по службама и одселила из Ваљева, а имање распродала.

Други брат трговац оставио је иза себе само једну кћер, која је била удата у Лозници и умрла без потомства. Она је своје имање продала и пренела у Лозницу.

Трећи је оставио сина и кћер. Син је остао без школе, живео је до смрти у Ваљеву, оженио се од Ненадовића, био је понајвише у општинској служби. Умро је у Ваљеву у дубокој старости а деца су му се иселила из Ваљева и имање је распродато. Кћи му је удата у Ваљеву и има потомства.

*   *   *

Трећа историјска породица је Грбовића из Мратишића. Историјски Грбовићи пропали су у ратовима, испрозебли, израњавани и изнемогли дошли би кући, пали у постељу, умирали и сахрањивани код цркве у Крчмару или свом сеоском гробљу. Син последњег Грбовића, Лука по свршетку неких школа у Новом Саду и Темишвару дошао је у Србију 1840. године, примио се полицијске и судске службе. Служио је једино у Ваљеву. Кућа му је била у сокачету поред „Руског Цара“, што је доцније прешла у својину Косте Поповића. И он је имао од куће Живка и Алимпија, браће Настића – Цинцара све до Граца па је продао општини ваљевској.

Последњих година свога бављења у Ваљеву био је у чину окружног казанчеја и експонирао се као непомирљиви противника Обреновића, због чега је дао оставку на службу, без пензије и без икаквих принадлежности отишао у село и посветио се земљорадњи и сточарству. Свога сина Милана, који је 1859. године био на чевртој години Богословије у Сремским Карловцима, повукао је из школе, није му дао примити се службе, оженио га и направио га сељаком.

Лука је доста дуго живео, па је пред смрт заклео сина и прирасле унуке да се не примају државне службе и да су проклети ако би хтели служити Обреновиће. Краљ Милан је доста муке видео око унука Милована да би га задржао у војсци, али се овај није дао, поштујући дедову заклетву.

Све имање у ваљеву Лука је распродао и није дао млађима да купују. Уз Грбовиће има веза једна друга ваљевска породица, коју су у чаршији звали Грбовићи, мада није имала никакве везе са правим Грбовићима. Кнез Милован Грбовић у почетку 19. века, у напону снаге и памети, законити наследник остарелог и изнемоглог оца кнеза Николе, имао је око себе бирану, добро обучену и снабдевену телесну гарду, састављену од најлепших и најразвијенијих младића тод доба. Старешина ове Милованове гарде до смрти његове био је неки Петар Пековић – Пеко, родом из Семегњева на Златибору, сродник тадашњег хајдука Јована Дениза, који је сишао у Дражиновиће, до Пожеге. Кад је умро и кнез Милован, Пеко је неожењен са доста новца сишао у Ваљево и у њему се стално населио као трговац. Ту се оженио у умро. Иза њега остао је један син, који је учио нешто школе, отурио се од куће и трговине, покалуђеривши се. То је јеромонах Сава, који се стално звао Грбовић, па се тако и на књижевним издањима потписивао.

Сава је наследио цео квадрат између кућа Ранка Гођевца и његове механе. Пеко је продао плац до Ранка Гођевца Адаму Лазаревићу, а Саво је продао својој браћи од стричева механу од Адама и неке плацеве по брду, док је цео ред дућана са механом продао Јовиши Ђурићу бившем трговцу. За ово имање Саво је узео више од 4000 дуката, због чега се целог века сматрао имућним. Пеко је сишао у Ваљево 1827. године а син му Саво је продао имање 1857. године. Од Савине браће, Аћима и још једног непознатог, остало је потомства. Све ми се чини да је и оно изумрло.

*   *   *

Четврта историјска породица је Кнеза Јовице Милутиновића из Санковића. Кнез Јовица је дошао у Ваљево као чиновник и у њему на разним положајима остао до 1842. године када се као приврженик Обреновића морао иселити из Ваљева, управо морао побећи, отишавши се у Руму, где је 1843. године и умро и сахрањен на тамошњем старом гробљу.

Кнез Јовица је купио Мехића имање, његове воденице, шуме и воћњаке. Некада три, сада две, Тадића воденице биле су својина Мехића, затим цело поље дуж јаза, цео Липак и брдо око Мехића вода прешло је у руке кнеза Јовице. Кућа му је била она иста, данас преправљена Влајка Тадића, која је и данас у својини његових синова. Кнез Јовица имао је у Сарачевцу винограде, у Топаловцу забране, у Бујачићу ливаде, имање купљено од Турака и сељака. Није имао мушке деце, важио је као богат човек и после Јеврема Ненадовића био је најбогатији у Ваљеву.

Имао је четири кћери, једна удата за Јеврема Тадића, трговца у Ваљеву, друга је удата за попа Стевана Јовановића у Драчићу, трећа за Таска Узуна, трговца и механџију у Обреновцу а четврта за Ђорђа Христића, бакалина у Ваљеву.

Све му је имање прешло у својину Јеврему Тадићу, нешто је конфисковано и продато општини ваљевској за вашариште.

*   *   *

Пета историјска породица из околине Ваљева су Бирчани. Бирчани, некада виђени и угледни грађани града Ваљева, нису непосредни потомци познатог кнеза Илије Бирчанина. На дан његове погибије Илија је оставио иза себе само кћер Ђенадију, удату у седларске Бирчане. Она је врло добро искористила положај свога оца, па је својима узела на Пећини цело поље на десној страни Колубаре и на ставама Јабланице и Обнице. Та су имања била својина неких Турака и од њих је Ђека то покуповала. На Јабланици су биле две воденице и наследници су их задужили код Јосе Куртовића и Марка Радовановића; доцније је поље отишло у својину за дуг Антонију Шијаковићу из Ваљева, познатом газди из пете деценије и Васи Лазаревићу – Црном Васи. Кафана и магаза доцкан су продате са нешто земље око њих једном сељаку из Бујачића.

Породица Бирчана је од 1857. године у Ваљеву. Творац ове породице је Новак Бирчанин, качер по занату, родом из Суводања, подаљи сродник кнеза Илије. Новак је био посиромашног стања, одселио се од браће и отиснуо у свет ради заната. Занат је радио по многим селима, али се највише и најрадије бавио по бранковачким селима. Ту се и оженио из породице Обрадовића у Забрдици, сестром Евгенија Обрадовића, тада механџије и трговца у Ваљеву, чија је радња и имање било оно што је сада у рукама Секулића, Бирчана и Андоновића. Свога зета Евгеније је довео у Ваљево, дао му плац за кућу и радњу и стално га наместио. Новак је мало живео, али је за кратко време стекао леп глас и доста добро имање. Да Бирчани изађу до бољег гласа и вредности заслуга је Новаковог најстаријег сина Маријана.

На рачун кнеза Илије Бирчанина у Ваљево се спустила још једна породица, а то је Марка Шаргића из Горње Буковице. Марко је био рођени сестрић једине сестре кнеза Илије. Марко је још 1830. године купио у Ваљеву код турског гробља и џамије целу раван испод ситара и кроз дуги низ година остао у селу, па се тек после преселио у Ваљево, подигао механу, дућане, куће, онда кад је просечена варијанта пута Ваљево – Лозница. Половина купљеног имања прешла је у својину ваљевских у буковичких богаташа Марка и Теје Лазаревића и на гласу трговца Николе Драгојловића из Рађевог Села. Шаргићи су рано изумрли у Ваљеву, а ни у Горњој Буковици нема много кућа.

*   *   *

Сад су на реду чиновничке породице тог доба, које су опет из ваљевских села или других места. Међу првим породицама тог доба за Ваљево, његово уређење, напредак и развој имају и Гавриловићи.

Гавриловићи, у селу Шушовци одакле су, зову се Мијићи, где их и данас има под тим презименом. Од Мијића највише се истакао Јеврем Гавриловић, човек од највеће вредности за Ваљево. Он је у Ваљеву израсецао улице, дизао га у два маха, спасавајући од поплава, калдрмисао главне улице, просекао пут Ваљево – Обреновац, низ Колубару, одбио преко Карауле, подигао прве кантаре и помогао у зидању многих зграда. Био је зет Јеврема Гавриловића, седео је у старој судници општинској, имао цело поље на Колубари више Дабића поља са великом воденицом, у Београду имао оба Мајдана и кућу где је сада Жута кућа преко пута двора.

У Ваљеву је био у многим звањима а завршио као нечелник окружни, одакле је отишао у државни савет и умро у Београду у дубокој старости као сиромах човек, живећи од мале панзије.

*   *   *

Друга чиновничка породица су Срећковићи, такође из Шушовке. Они су били некад мале спахије у Ваљеву и подигао их је Аксентије Срећковић. Он је у Ваљеву саставио низ година, прошао кроз сва места и више звања, био и начелник окружни, после и државни саветник, умро у Ваљеву као пензионер и богат човек.

Имао је ону зграду за кућу и конак, где је сада срез ваљевски а не где су станови, затим, имао је и плацеве где су биле куће: Лазе Лазаревића, Јована Ђурића, Мил. Тадића, пошта и кафана „Краљевић Марко“. Уза ово имао је и целе Ситоре, који су после смрти Аксентијеве прешли у својину Маријана Бирчанина и неких сељака – а сада су браће Петковића, Здравка и Станка.

Из Шушовке су педесетих година дошли у Ваљево: Јаков Михаиловић, познат под именом Јаков Болтаџија, некада врло богат, виђен и цењен трговац, затим, Мирко Михаиловић од Мијића и он некада познат као Мирко Болтаџија са радњом где је сада канцеларија Ћубана адвоката. Још су дошли истих година и браћа Николајевићи, који су се одали службама и одеслили се из Ваљева.

Синови Аксентија Срећковића остали су дуго у Ваљеву, Љуба је умро у Ваљеву у дубокој старости као пензионер а син му се раније иселио из Ваљева. Пера је умро у Ваљеву у садашњој кући Живорада Андрића а деца му су се иселила из Ваљева. Коста је рано отишао из Ваљева, био је војни и цивилни службеник и умро је изван Ваљева. Они су сва имања распродали ништа не задржавши у Ваљеву. Исто тако су прошли и остали Шушовчани.

*   *   *

Трећа чиновничка породица су Антоновићи. Још у 1829. години дошао је за практиканта начелства округа ваљевског Алекса Антоновић из Пожаревца. Као практикант, писар и капетан срески провео је овај мирни и тихи човек низ година у Ваљевској Каменици, сачекао пензију, сишао у Ваљево и у њему умро. Алекса је као капетан у Каменици купио од Евгенија Обрадовића сво имање, све што је још у државини Антоновића, затим све што је у државини Секулића и преко пута Сушине механе, све до дућана Вукосава Ђорђевића, сада Андре Перуничића. Алекса је оставио иза себе два сина, Јеврема и Косту. Они су се рано поделили. Све што је при деоби припало Јеврему и данас је у својини његових наследника док је Коста сав свој део изедио и пораспродавао разним лицима.

Јевем се оженио из чиновничке породице Стојковића Крсте, чувеног лицејца и правника свог доба, дугогодишњег полицијског чиновника у Ваљеву родом из Крагујевца, који је имао своју кућу на оним плацевима, где су куће Саве Николића и Марјана Бирчанина позади имања Антоновића са запане стране. Од Стојковића и Антоновића нема никога у Ваљеву.

*   *   *

Четврта чиновничка породица је Јована Бобовца. Јован Бобовац, познат у народу као кнез Бобовац и кнез Јован, родом је из Бобове, где има и данас исте породице. Он је био писмен, речит, револуционаран, лепо се одевао и понашао према млађима, заузимао разне положаје, веће и мање. Био је богат у селу, продао је све што је имао и за те и друге уштеђене новце купио је у Ваљеву доста имања. Купио је преко пута старе поште од Турака нека воћа и кућу, затим од истих купио стару пивару, цело брдо изнад ње до Обнице.

Кнез Јован оставио је иза себе нешколована сина Атанасија и кћер, удату у Београд. Имање је поделио завештањем на сина и кћер. Син му је живео доста дуго у Ваљеву а имање је или он продао или су продали његови наследници од кћери, јер синова није имао.

Исто тако и кћи му је распродала свој део, те се изгубио сваки траг овој великој имовини.

У село Градац првих година владе кнез-Милошеве сишао је из Горњих Кошаља у подрињском округу Глиша Младеновић, који је раније дуго хајдуковао по Босни и Подрињу. Населио се у Грацу на имању које је купио од Крџића, исељених Турака из Ваљева. Глиша је био ожењен и имао је два сина, кад је дошао у Градац, први му се звао Лазар а други Ђорђе. Оба је дао у трговину и на занате у Ваљево и оба су изашла на глас као добри трговци и занатлије. Лазар се рано одао трговини и стекао велико имање и добар глас, важио је тридесетих и четрдесетих година прошлог века као најбогатији и најугледнији Ваљевац. Радио је са кацама, вуном и лојем; радња му је била на пијаци испод Тадића, његово је имање било „Руски Цар“, велик испусти у Сарачевцу, на Анатеми у Топаловцу у Грацу, које је он или Ђорђе продао.

Лазар је дуго живео и кроз цео живот, па и онда када није радио, одевао се завидно, заузимао прва места у Ваљеву и сматрао се као ретко паметан човек. И син његов Милош Л. Глишић живео је истим животом и докле је био у Ваљеву цењен је као првак.

Брат Ђорђе као терзија рано је остао без радње и без имања а и умро је млад. Његов је син Милован Ђ. Глишић, наш познати књижевник.

Од обе куће Глишића данас нема никога у Ваљеву, мада су имали женских потомака.

Уз хајдука Глишу сишле су у то доба многе породице из његовог села. Тако су се истодобно нашле три куће Тадића, да им касније дођу још неке.

Прве куће Тадића су Јеврема и његовог брата Милована и позније његовог синовца, и још касније и унука Маринка Тадића. Јеврем Тадић је био трговац, брат му занатлија, докле је Јеврем целог века био газда и богаташ, брат му је сиромах рано умро и породица се одселила у Шабац. Јеврем је дуго живео, оставио два сина и од оба потомство у Ваљеву и опет оба на гласу. Милован је једно време био најбогатији трговац, код њега је био у служби у своје доба најугледнији Ваљевац Живко Тадић, који је из пажње према газди узео друго име и његово презиме. И он је дуго живео и његово имање је био општински плац, где је сада општина, гимназија и основне школе.

Милован је у четрдесетим годинама 19. века представљао газду. Један му је син био умешан у убиство кнеза Михаила, па је осуђен на смрт, други су му продали имање и одселили се из Ваљева. Синовац му је био трговац, био је доста доброг стања, имао је кућу до општине а радњу на десној обали Колубаре. Имао је више кћери и све их је добро поудавао а имао је и синова, који су продали имање и одселили се из Ваљева.

Последњи Тадић, који је из страха променио презиме и прозвао се Маринко Јосифовић, био је механџија и трговац, оставио је иза себе сина и кћер. Обоје су му деце помрли у Ваљеву и оставили потомство, који су се иселили из Ваљева.

Године 1835. војвода Вучић је расељавао муслиманска села по Азбуковици. Браћа Бошко и Јосиф Тадић из Санковића купе Дрлаче од тамошњих Турака и спусте се на то имање. Бошко је у то доба био помоћник начелства у Ваљеву, па одмах затим и начелник окружни. У заједници са братом Јосифом купи у Ваљеву велико поље, које се дуги низ година звало Бошково поље, некада у својини браће Вилотијевића, трговца из Ваљева. При деоби Јосифа и Бошка, Бошко добије имање у Ваљеву а Јосиф у Дрлачама. Бошко је из Ваљева отишао за Београд за државног саветника и тамо умро у дубокој старости. Имао је жену Стаку, родом из Табановића у Мачви из породице Максића и по њој је његова кућа у Београду изашла на велики глас. Њихове кћери су се одлично поудавале а син им је постао официр и он је продао сва имања у Ваљеву и Београду и умро без потомства а био је ожењен из Тешанове породице у Баставу, округу подрињском.

У Обреновцу је доста дуго капетановао, тамо и умро и сахрањен код цркве у Грабовцу Марко Карамарковић, родом из Босне. Он је умро врло рано, служио је у Ваљеву и купио повеће имање где је сада Клаудија Прикелмајера апотека и сав онај ред кућа из београдске улице до куће Савића, адвоката, до куће старог проте Сајића. Нешто од овог имања отуђио је сам капетан, а највише његова удова у своје доба јако цењена Лена Карамарковић, која је умрла у дубокој старости и до смрти живела и својој куће преко пута дивизије. Ово је имање још 1828. године купио капетан Марко и прешло је у руке његових зетова и њихових сродника (зетових).

Један од тих зетова био је Васа Гођевац, трговац из Ваљева и цео део његове жене отишао је његовим зетовима. Госпођа Лена нија имала мушке деце, отуда је ово имање отишло у друге руке, па је своју воденицу на Колубари, испод Арановића воденице, уступила зетовима.

Овако исто у Азбуковици код своје куће у селу Дрлачама капетановао је у Ваљеву познати Малиша Тадић, чија је среска канцеларија тридесетих година била у његовој кући. Малиша се два пута женио, друга му је жена била из куће Антонића у Вукони, па се и она после мужевљеве смрти преселила у Ваљево, где је живела на имању, које јој је оставио муж Малиша. Она је имала кућу између Милоша Кораћа и Василија Аврамовића. У Ваљеву је кћери поудавала, синове у службу послала и у Ваљеву умрла. Од деце има доста потомака, растурених по Србији а најмање у Ваљеву.

Уз Тадиће у годинама од 1829. до 1936. сишло је доста Кошљана из других породица и истих година било их је доста по Брђанима у Ваљеву под називом Кошљани, бавећи се у први мах земљордњом по Боричевцу, Обници и Белом Пољу.

Друге и треће генерације ових породица прошле неколико кроз школе, живећи у непосредном додиру са варошанима, неприметно су се одавали занатима и трговини и тако се губили из вароши, остављајући или неостављајући кога код кућа да продужи исто занимање. И данас има доста кошљанских породица, које су заборавиле своје традиције и везе са Кошљанима.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, „Први досељеници Ваљева у 19. веку“. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.


Коментари (32)

  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Књуга „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Одмах после таковског устанка 11. априла 1815. године Ваљевци Васиљ Павловић из Бајевца и игуман Авакум, старешина манастира Боговађа, родом из ваљевског Дрена, били су добри познаници и пријатељи кнеза Милоша, те су га умели одмах довести у Палеж (сада Обреновац), који је био на старом ушћу Тамнаве, километар и по на североистоку од старог обреновачког гробља.
    Борба на Палежу, састанак кнеза Милоша и Проте Матеје у Прогарима, преговори о преласку заосталих избеглица по селима дуж Саве повећали су доста проређену војску, која се, добро опремљена, снабдевена џебаном и оружјем, упутила преко Уба, заусевши га, дошла у Ваљево, па и њега ослободила. Све се то догодило до краја априла 1815. године и тако је Ваљево први град који су заузели-ослободили устаници. Из Ваљева је кнез Милош отишао ка Чачку, дочекао Ћаја-пашу у тукао га на Љубићу.
    Кад је Ваљево дошло у наше руке, немирни турски елементи, са породицама, без икаквих сметњи, иселили су се у Соко или Ужице, па може бити и даље. Релије (трговачко-занатлијски елеменат) у Ваљеву и на Убу остале су; нико их није дирао, али су се угледом на исељене лагано и сами исељавали. За потпуно разумевање економских и привредних односа у Ваљеву као и селима која су данас у његовом саставу (Градац, Попаре, Бело Поље, Кличервац) треба знати да су имања свих ових села и њихово становништво били хас (аас, асовина), лична царска домена, султаново добро. У доба турске владавине султан је давао ово добро својим заслужним људима цивилног или војничког реда – да имају права уживања целог живота.
    Ослобођење Ваљева затекло је у животу високе личности муслимаског рода: Абдурахман-агу, господара доњег дела Граца, који је имао своју кулу као што је данашњи млин, где је данас централа, ако није била већа и боља. Ова је кула била у близини куће покојног Добривоја Ненадовића, а срушили су је Ненадовићи а њен материјал су употребили за зидање зграда и воденица.
    Али-бега Јајића, господара горњрег дела Граца, који је имао своју кулу под Жумберком (испод Јеремића кућа досељених из Белића), свој чувени извор који и данас носи име Јајићевац, велике винограде у Сарачевцу, ловишта под анатемом и млинове у Грацу (садашњи Новаковића и браће Рундића). Кулу су порушили Ваљевци а материјал су утрошили за зидање подрума по виноградима и кућа у селу.
    Мустај-бега (Мустафа-бега) Попару, господара данашњих Попара, млинова на Колубари (сада у својини Настића и Араповића), ловишта по Пећини, куле на имању старог Јове Попарца, његовог сродника – кулу су срушили сељаци и утрошили на зидање зграда, Муњићи су зидали и своју кафану у Ваљеву од материјала ове куле.
    Пеко (Пекино брдо) зидао је неке лагуме за вино (Ћајић-бег Ахнеда) Амета – господара целог Кличевца, Крушика, Ђеновца, Зукава и целе равнице испод Ваљева низ Љубостињу и Колубару са два млина на Колубари (сада у својини Крунића из Јасенице и Николића и Матића из Ваљева). Ћајића кула је данашња кула и он је имао ловишта и винограде по Кличевцу. Ћајићи су пореклом из Ужица, имали су сроднике у варошици Бачевцима а рођени брат је живео у Соколу и бавио се трговином и израдом барута. И он је имао удела у овом велико поседу у Ваљеву.
    Селим-бега Колубаре, родом из Ваљева, чији су били Брђани, Кошљанско имање, садашњи општински паркови, Илиџа и Котешица до Обнице, затим, Дивчибаре и млинови на Јабланици (у својини Радовановића и Куртовића из Шапца). Селим-бег Колубаре живео је у вароши, конак му је био данашња кафана „Љубовија“, која је прешла у својину Саве Ћумура, бившег кафеџије Куман-аге, ваљевског кајмакама (1920-1832. године), господара Белог Поља, Боричевца, Кајмаковог брда, Ситара и Љубостиње од садашњег каменог моста, све на десној страни.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Ови угледни Турци нису имали права на имања а имали су приходе с њих и они нису имали више прихода од обичних спахија. Све што су сељаци обрађивали и што су држали као своје признато им је Уредбом и они су потали тога власници. Млинове, тефериче, винограде, воћњаке и зграде ови су Турци пораспродавали онима који су им највише давали. Велике комплексе, који су били пашњаци, ливаде или спахијски испусти, заузеле су наше политичке личности и потпуно их присвојили. Испусти, шуме и пландишта остала су у селу, управо општини или држави. Због тога је општина ваљевска могла изаћи у сусрет при свима јаким покретима изван земље у давању земље за насељавање придошлица и избеглица.
    У време од 1820. године Ваљево је изгубило сав господарски турски елеменат, остале су признате власти на челу са Кајмакамом, остале су још ерлије, па да се и Кајмакам и они изгубе у времену треће деценије 19. века. Кајмакам Нуман-ага уживао је велико поверење кнеза Милоша и свих угледних Ваљеваца, помагао је трговину, занате и привреду као ретко који од његове врсте. Нарочито је пазио да трговина иде преко Сокола за Босну, Сарајево и приморске градове, да се путеви одржавају у добром стању и да има јавне безбедности. Има примера да је давао свој новац за помагање трговине. Од 1831. године иселио се у Соко, где је умро а потомци му прешли у Турску.
    Селим-бег Колубара продао је што је могао продати, био је прави Турчин, пореклом из Мале Азије, одселио се у Травник и тамо умро. Његови синови имали су око 1889. године велику кожарску радњу у Травнику. Радњом су у то време управљали његови унуци и један од њих, Али-бег Колубара, о Илинском вашару у Ваљеву 1891. године, продавао је ножеве и ово испричао.
    Мујстај-бег Попара је, као и остали, продавао све што је могао продати, одселио се у Сребреницу и тамо наскоро умро без потомства.
    Али-бег Јајић одселио се у Ужице, а одатле одмах отишао у Брчко и тамо оставио потомство које се одало трговини.
    Абдурахман-ага из Граца отишао је својима у Сарајево, одао се трговини и по свој прилици данашња трговачка кућа Абдурахмановића је кућа његових потомака.
    Ахман-бег Ћајић отишао је у Соко, тамо је дуго живео, па се одатле померио у Босну и задржао се или у Зворнику или у Бијељини, где је умро.
    Иза сеобе ових Турака, као по некој команди, сишли су у Ваљево сви виђенији и истакнутији људи из ближе околине, као и они који су се у ратовима везивали за Ваљево.
    Тако је Јеврем Ј. Ненадовић још првих година постао управни и судски чиновник. Он је махом био начелник срески и окружни и дуго се задржавао у Ваљеву. Већ 1820. године био је начелник среза а 1830. године начелнник округа. Био је спреман, исправан и енергичан управни чиновник. Као син Јакова Ненадовића, врло заслужног сарадника Карађорђевог, као зет, опет, врло заслужног Карађорђевог сарадника Младена Миловановића, он је био познат и цењен. Пошто је Јеврем више времена био у Бесарабији, уз оца и друге војводе, тамо је научио руски језик и постао доста образован, због чега је у нашој административној служби био изузетно цењен. При досељењу у Ваљево, као Ваљевац и војводин син, он купи кулу бега Ћајића, купи све што је овај могао продати и заузме све око куле, Крушике, Ђеновац и Зукве. Он је све ово држао до 1831. године када је отишао у Државни савет. Тада је кнез Милош отпочео борбу са новим ваљевским спахијама, па и са Јевремом. Јеврем је од свих био најпаметнији; погоди са са кнез Милошем да му овај да неко имање у Београду, и овај му да у Краља Милана улици до Петронијевићевог плаца, преко пута „Лондона“ велики плац и кућу за имање у Ваљеву. Кнез Милош затим кулу и друга имања поклони држави и општини за војне потребе. Иза Јеврема није остало ништа у Ваљеву.

    Напомена: Поједини описи догађаја се понављају у односу на „главни текст“ о Ваљевским породицама, јер је Љуба писао о тим временима у Ваљеву у додатку у књиге „Колубара и Подгорина“ – „Први досељеници Ваљева у 19. веку“ а и у текстовима „Из историје града Ваљева“, који су, како рекох, прилози књиге „Колубара и Подгорина“.

    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Прота Матеја Ненадовић купио је преко пута Гимназије конак Абдурахман-аге и његове баштованлуке и чаире, потом, млинове у Грацу, као и кулу овога аге, коју су још наши устаници 1804. године начели и знатно порушили. Сва друга поља и аде дуж Колубаре заузео је Прота, пошто то није била својина сељака. Прота није хтео да пусти ово имање мада га је кнез Милош молио и навраћао, потом и претио.
    Грбовићи из Мратишића биле су худе среће. Војводе: Никола, протојереј Стеван, Милован, Лука и Радован, као у неком калеиодоскопу, ређали су се на ратној позорници један за другим, рањавани, испрезебли и изнурени, враћали су се кући и у њој умирали а сахрањивали се код цркве у Крчмару, осим последњег.
    Сви су изашли из једне куће, чували је и до данас одржали. Данас их је више кућа. Како ниједан није могао заузети неки чиновнички положај, од Радованових синова први Лука писмен и школован у Новом Саду, ушао је у државну службу. Овај Лука није био ни налик на старе Грбовиће, био је мирне и тихе нарави, затворен, спреман и добар чиновник. Он је преко пута основне школе седео у свом конаку и био дуго у служби. Због прогонства кнеза Александра Карађорђевића толико се наљутио, да је дао оставку на државну службу, одрекао се чиновништва, кућу и кафану (сада Миладина Петровића, раније Јовишину – Јовише Ђурића, још раније старог Ваљевца Николе Черића) прода кућу Кости Поповићу, трговцу. По одласку у селе зарече се да му се нико не сме примити службе ни у држави ни у општини, и чак повуче децу из школе, закуне их да не иду од куће. Његов син Милан, недовршени богослов, остао је веран заклетви и за свог дугог живота није хтео никако допустити да му се ма ко удаљи из села и да се прими ма какве службе. Што ни пријатељи нису могли учинити – нису се дали умилостивити и преломити.
    Зна се да је војвода Милован Грбовић био најцењенији и најистакнутији Грбовић. Оне је у времену од 1804.-1812. године био на челу својих Колубараца, увек на коњу опкољен делијама на челу којих је био Петар, Пеко Пековић, родом из Семегњева. Пеко је био хајдучка природа, леп, окретан и врло умешан и храбар војник. Надживео је све војводе Грбовића, и кад се ови нису могли користити поратним стањем, Пеко га је искористио. Он је био у годинама кад је сишао у Ваљево, купио цело имање од Илића механе до механе Аце Недељковића (стара Тадије Стојковића), затим заузео Брдо, названо као Пекино Брдо, па све на југ што је некада држао Мустај-бег Попара. Имао је два сина, од једног су остала два унука, а од другог јеромонах Сава Грбовић, који се за свој рачун прозвао Грбовић, што му је деда служио Грбовиће. Пекин конак била је кућа старог бећара Јеше Пековића из улице која силази од Маџарског гробља.

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Кнез Јован Бобовац из Бобове био је врло речит, доста писмен и окретан. Умео је добро беседити, па чак говором засенити. Војник није био, али је у био у рату и издржао све борбе као и сваки други прост војник. По ослобођењу ушао је у државну службу и виђамо га по судским службама. Где је служио, истицао се добрим познавањем народа и правних обичаја. Дружио се са многима ученијим од себе, те га је и то истицало. Он је у Ваљеву после ослобођења, преко пута Господара Јеврема, купио конак, воћњак од Мустај-бега Попаре, заузео Илиџу и сав простор где су касарна, пивара, брдо иза њега и сви општински паркови, Коштицу и Брдо све до под Боричевац до Обнице. Он је заузео највише имања, живео је на великој нози, догонио Подгорце да косе ливаде и шаље на мобу без пара и динара, једино ако би их послужио којим чашом ракије. При томе Бобовац је живео неуредним животом; закониту жену је отерао, а са другим женама живео и није их бирао. Ванбрачну децу усињавао је и давао им права на имања. Кнез Милош имао је тужби против њега; нису га волели, а још кад је хтео да уведе и „конштитуцију“, убили су га његови сељаци на путу за цркву у Каменици, којој је био највећи ктитор.

    Кнез Илија Бирчанин погинуо је у сечи кнезова са кнезом Алексом Ненадовићем 23. јануара 1804. године на мосту на Колубари. Илија је оставио иза себе рођену кћер Ђенадију, удату у Бирчане (Ђурђиће) у Седларима и сестру удату за Стевана Шаргића у Горњој Буковици. Обе су га подједнако наследиле. Покојна Ђека била је у животу до 1879. године. Умрла је на Пећини у кући, која је била својина Живојина Милошевића, механџије родом из Бујачића, а сахрањена у ливади покрај пута Ваљево-Поћута са леве стране, кад се иде Јовањи. Она је оставила после себе неког Јована, кројача свештеничког одела, који је живео у Београду и који је сав намештај, готовину, кнез Илијино оружје, опрему и друга старине однео у Београд и продао неким странцима. Она је добила као дар Дивчибаре, велике луке и ливаде дуж Јабланице и млинове. Много је којечега поиспродавала за живота да би помогла свог усињеника. Она је отуђила земљиште на којем је пивара и оно брдо где су биле куће Маринковића. Није се у гробу ни охладила, усињеник је све испродавао.
    Сестра кнежева сишла је са мужем и пунолетним ожењеним сином у Ваљево и покуповала сва поља иза Турског гробља. Пољце испред Шаргића механе, где је сад њихово имање, било је Турско гробље. Они су доста земље купили, али су доста и заузели, те су важили за богате Ваљевце.
    Наследник кнеза Илије био је Милић Кедић из Суводања, главни делија из кнежеве гарде, досељеник из азбуковачке Доње Буковице. Кедић је храбро пао у борбама на Дрини 1808. године под командом Петра Молера. Његови синови нису хтели сићи у Ваљево, ометао их је кнез Бобовац, него добију слободне земље у Пироману, тамо оду и населе се, где их има и данас, као и у Доњој Буковици.

    Наследник помрлих кнежева Грбовића био је кнез Јовица Милутиновић из Санковића. Јовица је после ратова ушао у управну службу и служио у Ваљеву уз Јеврема Ненадовића. Био је и остао до гроба највернији присталица кнеза Милоша. Он је своју приврженост исказивао на сваком кораку. У Ваљењву се био стално настанио. Купио је од бега Јајића конак, који и данас преправљен постоји као кућа Влајка Тадића, потом је добио сав простор на левој страни Граца око воденице Тадића, затим честак и луке уз Градац до Поповића Чесме као и брдо Топаловац на десној страни реке. Кнез Јовица је купио од Бујчана у Колубари поред пута Ваљево-Белошевац-Бела Стена један велики комплекс земље, близу 30 хектара, данас својина потомака Влајка Тадића. Кнез је имао доста кућа по Ваљеву, Обреновцу, Мионици, које је основао са Ракићима. Није имао мушког потомства, наследиле су га кћери удате и то; једна за Јеврема Тадића, трговца у Ваљеву, друга за попа Стевана Јовановића у Драчићу, трећа за Милана Остојића, трговца из Горње Буковице, чија је кћи родила ђенерала Василија Мостића и Шапцу, четврта удата за Таска Узуна, механџију из Обреновца и пета удата за Светозара Христића, бакалина из Ваљева, чија је кћи удата за Светозара Христића, бакалина из Ваљева а чија је кћи удата за Светозара Стаменковића, кожарског трговца из Београда.
    Највећи део кнежевског имања прешао је у руке Јеврема Тадића, пошто је он покуповао све делове сестара своје жене. Ранко Гођевац, велики пријатељ кнеза Јовице, причао је да је кнез Јовица у ваљевској чаршији био најновчанији човек, да је њега и зета Јеврема, као и све познате трговце, кредитирао сумама и до 200 дуката уз малу „вајду“ по 6 одсто. У Вучићевој револуцији, као велики приврженик Обреновића, није смео сачекати Вучића, а притом у великим годинама и тешко оболео од астме, преко зета Таска пребацио се преко Саве, доша у Руму и у њој се задржао, јер га је смрт 1843. ту стигла. Сахрањен је у старом румском гробљу, где му је најмлађа кћи Станислава подигла споменик.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Из Голе Главе, из њеног засеока Јаутине, били су кнежеви Дабићи. Међу првим устаницима и покретачима устанка био је Живко Дабић, који је славно пао у борбама код Лешнице 1806. године, пренет у манастир Каону и тамо сахрањен. Браћа су му подигла леп споменик. Живка су наследила писмена и окретна браћа Марко и Гаврило Дабић, који су служили у разним полицијским службама. Били су у судској и финансијској служби, где се нарочито истицао Гаја. Оба су достигла и положаје државних саветника и били велики приврженици дома Карађорђевића. Рано су дошли у Ваљево и заузели цело поље испод Крушика, до близу ушћа Љубостиње и Зукава. Имали су своју воденицу на јазу, која је касније прешла у руке Јасеничанина Крунића и других.
    Дабићи су били изванредни економи. Тамо где је сада Пољопривредна школа био је изванредан воћњак од најлепших сорти: крушака, јабука, трешања, вишања и другог благородног воћа. Кад је 1844. године био калемарски курс у Топчидеру, у септембру и октобру, причаше Маринко Радовановић из Баталага, да су калем гранчице из расадника браће Дабића носили у Топчидер. Дабићи су доносили калем гранчице из Новог Сада и Темишвара. Они су, поред расадника, имали свој велики рибњак са савским рибама и он је пропао тек после њихове смрти. На њиховим имањима постојали су најлепши вртови са поврћем и разним зеленишем. И око својих кућа и по двориштима имали су лепе цвећарнике, воћке и разно украсно зеленило. Кућа Маркова била је преко пута Дивизије, имао је доста деце али су се растурили по разним служабама и по разним местима а у Ваљеву није нико остао. Марко је имао само мушку децу, а одгајио је и удао за некадашњег богаташа Цветка Језидћа, трговца, своју унуку од Живковог сина, који је рано умро и иза себе оставио знатно имање.
    Гаја Дабић је имао свој конак до старог Начелства, и он је оставио иза себе потомство, којег вероватно и данас има. Кћи му је била удата за Радована Лазића, цењеног ваљевског трговца.

    Село Шушовка (Шушеока) дало је Ваљеву два велика, слободдно се може рећи, два најизразитија Ваљевца, који су Ваљеву дали модеран изглед, регулисали га и направили га виђеним местом и омогућили му развитак у разним правцима у којима се развијао.
    Та два Шушовљанина су: Јеврем Гавриловић и Аксентије Срећковић.
    Јеврем Гавриловић, први зет Јеврема Ненадовића, дугогодишњи управник и судски чиновник у Ваљеву и другим местима, а у последње време и државни саветник.
    Аксентије Срећковић, дугогодишњи управни и судски чиновник у Ваљеву, нарочито окружни начелник, у коме је звању и пензионисан. Јеврем се није могао замислити без Аксентија а Аксентије без Јеврема, они су се допуњавали, што би један предлагао, други би изводио, а што би Јеврем као писменији и окретнији отпочињао, Аксентије је без поговора завршавао. Просецање Ваљева, изградња правих и широких улица почео је 1838. године Јеврем, а довршио и главније поплочао Аксентије 1845. године. Јеврем је, уз помоћ господара Јеврема Обреновића, решио црквено питање. Ваљево до 1826. године није имало цркву. Јеврем је нагнао Ваљевце да подигну садашњу цркву, којој је највећи део плаца дао без паре и динара лично Аксентије и који је уз припомоћ народа среза подгорског и доградио цркву 1844. године. Ваљево је још 1827. године изгубило своју школу, која је била део старе цркве. Јеврем је већ 1830. године почео зидати а Аксентије 1831. године довршио на плацу где су данас дућани Николе Јанковића, кројача. Јеврем је плац поклонио и највише прилога дао за ову школу.
    Живко Тадић, трговац из Ваљева, причаше да је школа коштала Гавриловића 560 дуката, да је он дао 300 а остало су дали-донирали Ваљевци. Ова школа, као стара напуштена зграда продата од стране општине Јовиши Ђурићу за 1000 дуката.
    Јеврем је довео војску у Ваљево; он је преместио Магистрат са Уба у Ваљево, собом лично доводио познате и чувене занатлије са стране. Он је нашао и довео у Ваљево: Матића Маринка Шмита, Фрању Регнера, пинтера, Новака Бирчанина, пинтера (оца Маријана Бирчанина), својег сродника Мирка Милосављевића, болтаџију, свога сељака Јакова Михаиловића, опет билтаџију, старог циглара Димитрија Грздановића Пинду, Клаудија Прикелмајера, апотекара, Милоша Араповића и многе друге. Регнеру пинтеру је дао од свог плаца место за дућан и кућу, све бесплатно. Исто тако је дао и сроднику Мирку Милосављевићу.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Јеврем Гавриловић је имао у Ваљеву најлепшу кућу и на најлепшем месту. То је стара општинска судница у којој је данас женска радничка школа. Јевремова је кућа као двор намештена, са пуно споредних зграда, које су некада могле послуживати Команду војног округа. Он је имао у Ваљеву дуж београдског друма цело поље испод Шаповића механе са млином на Колубари, који је и данас својина Матића и Николића. Још је имао и у Београду кућу, где је сада Министарство иностраних послова и простор кафане „Стари мајдан“ са неким дућанима. Иако се још два пута женио, порода није имао; имања су прешла у туђе руке.
    Аксентије Срећковић је имао у својим рукама цео квадрат где су пошта и канцеларије среза ваљевског, са среским становима, пола квадрата са оном страном где је црква, пола квадрата на којем је жупанијска и судска палата са апсаном. Уз то његови су били Ситари што је покуповао од Кајмакана Нуман-аге. Он је имао три сина и три боље куће. Седео је у конаку Нуман-аге у коме је као пензионер живео и умро син Љубомир, пензионисани полицијски чиновник; друга стара, данас преправљена канцеларија Среза ваљевског; трећа поред Окружног суда, некада својина Луке Андрића, трговца.
    Угао према имању Милоја Лазаревића, са повише плацева, дао је Срећковић у мираз свом зету Милисаву Радивојевићу, члану Апелационог суда. Имања су синови разделили и отуђили.
    Од породице Срећковића и Гавриловића временом је било чиновника и трговаца у Ваљеву и по другим местима, али се нико није могао истаћи, као што су то били њихови родоначелмници, Јеврем и Аксентије. Према томе, нису учинили ништа у Ваљеву што би требало поменути.

    Стари војвода Карамарко, из Осата био је добар војник и врло ваљанн борац за слободу и стварање Србије. Умро је у времену 1814-1815. године, овде у Ваљеву а остао му је син Никола, одрастао човек са преко 30 година, када је кнез Милош дигао устанак. Он се придружио устанку, био у свим борбама, рањен на Дубљу, дошао је у Ваљево, излечио се и 1820. године примио се полицијске службе. Он је подуже службовао у полицији. Умро је 1850. године као начелник Среза посавског у Обреновцу и сахрањен код манастира у Грабовцу. Он је још за живота купио и имао у рукама цео простор земљишта око куће некадашњег Радована Марковића, опанчара, па све до имања Мирка Радовановића, бившег адвоката. Мирково и Карамарково имање била су једног господара, за сада непознатог. Источни део узео је поп Жућа из Дупаљаја, отац Мирка и Дамњана Радовановића а западни Карамарко. Љубица, удова покојног Марка Маљевчанина, трговца, ташта Влајка Тадића, сестра браће Радовановића, причаше да су њени стари купили ово имање и млинове у Косирићу, на ушћу Рабаса, од неког Турчина, који се звао Косирић, а живео је у Ваљеву. Ово може да буде истина, пошто су сви млинови, пошав од Плочника на Колубари, на јазу који се одваја у Плочнику у Бујачићу и завршава под Белом Стеном у Шушовци, били својина појединих имућних Турака. Воденицу под Белошевцом, својину неког богатог Турчина, био је око 1830. године са целим имањем заузео Лазар Тодоровић, ћата из Свилеуве. И власник овог имања и село Попучке, које је тада представљао Стојан Црнчевић, успе код судства и кнеза Милоша да ћата прода воденицу селу Попучкама за 1500 дуката, да половину прими ћата а другу власник, неки бег са Бајира у Ваљеву. Данас се воденица, јаз и брана зову ћатиним именом.
    Кад је Карамарковић умро у Обреновцу, удова му се пресели у Ваљево. Није имала мушке деце; живела је доста богато и кћери удавала са добрим миразом, које је стицала продајом плацева и непокретног имања у Попарама. Доста имања остало је иза ње, па су га наследили зетови и поиспродавали или дали другоме. Од једне кћери у Ваљеву познат по уређеном господском животу госпође Леке Карамарковић, у животу је данас њен унук др. Милорад Гођевац, син некада високо цењеног ваљевског трговца Васе Гођевца, чији је отац, као и отац Ранка Гођевца, био зидар. Оба су заједно 1809. године дошли у Зарубе и ту се стално населили и бавили се зидарством већег стила. Отац Васин је зидао нову цркву у Боговађи, а уз њу и конаке, баш кад му је рођак Ђура зидао цркву у Бранковини.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Још две чиновничке породице са стране сматрале су за потребно да себе или своје потомке пласирају у Ваљеву. У Рогачици у времену стварања новог Среза рачанског од 1826-1836 године до изгнанства последњих Турака из муслиманских села тога среза и Рогачице, био је на челу истог среза Гаја Вилотијевић Партић, родом из Сијерча, у истом срезу. Он је око 1835. године купио неке дућане и кућу у Ваљеву у намери да се и сам повуче и последње дане проведе у Ваљеву. Када су војвода Вучић и Јован Мићић раселили муслимане из овог среза, и кад су њихова имања изложили продаји, капетан Партић купи за свој рачун велико добро у Вишесави и тамо се за стално премести, ту остане и ускоро умре. Још за живота наменио је да му један од синова наследи имање у Ваљеву и да се он или његова деца преселе и тамо остану. На овај начин постала је у Ваљеву, дуго трајала и високо се ценила фирма браће Вилотијевић, коју су Ваљевци звали Партићима.

    Још за владе кнеза Милоша био је у ваљевској Подгорини први нижи полицијски чиновник а у позније време и старешина среза Алекса Андоновић. У току дужег службовања од 1838-1857. године Алекса је од неких Турака купио у Ваљеву више од пола трапеза, на коме су данас хотел „Секулић“, Официрски дом, Војни округ и још неке грађевине. Исто тако купио је и други рогаљ између Божића и старог конака Милоша Стошића. Његова је била и страна поред Колубаре од кафане „Грозд“ па напред до механе Саве, гвожђара. Стари Андоновић мало је живео као пензионер, умро је и сахрањен у Ваљеву. После себе оставио је два сина: Констатина, машинског бравара и Јеврема, министра. На школовање деце морао је много трошити, пошто их је оба школовао на страни. Још за живота продао је место код хотела „Секулић“ 1845. године, цењеном младом механџији Евгенију Обрадовићу, родом из Забрдице, чији су се потомци преко села Миличинице песелили у Шабац. Плац до Команде, поред хотела, продао је Новаку Бирчанину, пинтеру, Евгенијевом зету (сестра Евгенија била је удата за Новака), где је подигао радионицу и кућу за становање. Новак је доцније купио кафану „Грозд“, такозвану „Сушину механу“.
    Неколико речи о овом Бирчанину. Није био непосредан потомак кнеза Илије. Рано је изашао из села, научио пинтерски занат, радио га по селима око Ваљева. Тек кад се оженио сестром Евгенија Обрадовића стално се настанио у Ваљеву. Оставио је после себе три сина, који су у заједници засновали у ваљевској чаршији велику фирму браће Бирчанина, коју је најстарији члан Марјан подигао до завидне висине.

    Још једна стара чиновничка породица из наше непосредне околине оставила је трага у ваљевској чаршији ранијег датума. У Бабиној Луци у доба устанка изашле су на глас две тамошње породице, Симеуновића и Хаџића. Симеуновић је био онај делегат кнез-Милошеве војске на Дубљу 1815. године који је отишао пред Марашли-пашу и страдао. Његови потомци су изашли на глас као добри ратници и управни чиновници. Многи старији Симеуновићи су ушли у државну службу и умирали код куће или на страни. Један од ових Симеуновића, који је био срески старешина, купио је у Ваљеву 1838. године повеће имање, где су данас Штедионица и кафаница Луке Андрића. Свога сина Васу спремио је на занат и 1845. године превео у Ваљево. Васа је у Ваљеву засновао добру радњу, стекао и уживао добар глас и оставио потомства иза себе. Поред друге деце, имао је сина Војислава, професора, који је рано умро у Шапцу, а његов је унук по кћери Милан П. Драговић, адвокат.

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Чиновничке породице Антонија Јовановића из Лелића и Хаџића из Бабине Луке нису се у Ваљеву хтеле пласирати. Хаџићи су дали из своје средине знамените личности; Хаџи Рувима и Петра Молера, две важне историјске личности. Потомци Хаџи Рувима (Хаџи Рувим је у световном позиву поп Рафаило) и Молерови били су овде-онде државни службеници, некад у Ваљеву, највише и Подрињу и на Убу. Нигде ништа нису оставили иза себе, јер су ретко имали мушког потомства. Од оних из села није хтео нико накада силазити у Ваљево да живи.
    Последње године Антонија Јовановића биле су у Лозници. Тамо у Лозници и Ковиљачи дошао је до неког имања, које остави својим наследницима, који су га временом изгубили, али је и њих нестало.

    Из Лелића, још из турског времена, у Ваљево је сишла једна повећа породица и у њему се населила као занатлијска. Неки чланови ово породице у времену пре Кочине Крајине, око 1774. године, бавили су се трговином. Немајући могућности да у Ваљеву развију своје моћи, пошто су били врло шпекулативног духа, два брата, Петар и Михаило, одвоје се од брата Арона и оду у Земун, где се посвете трговини. После две до три године заједничког рада Михаило се одвоји од Петра и спусти се Дунавом у Браил и тамо остане као трговац. Оба брата била су у животу све до 1832. године. Арон је у Ваљеву био сеоски терзија, а потом и трговац, у радњи га је наследио његов син Живко Тадић, дуже времена највећи ваљевски трговац и најпризнатији културни радник свога доба. Живко Тадић сам себи је узео име и презиме, управо на чист наш језик превео име Василије Ароновић. У Земуну, Пешти, Пожуну и Бечу од 1842-1847. године учио се трговати, србовати и модерно живети. Породица Живка Тадића је из данашње породице Крстића у Лелићу. Из ове породице било је доста одличних бораца и ратника. Како су ово били лепи, одрасли, имућни и кицошки одевени људи, вазда су у ратовима имали положаје; чауша, кабадахије и буљубаше. Ни они ни њихови потомци нису се хтели селити из села, а радо су силазили у тамнавска и посавска села и тамо се настањивали (у Чучуге, Ушће, Скела и друга).

    Још за турска времена Горња и Доња Буковица имале су неколико трговачких породица великог стила. Остојићи, Дивљани, Богутовићи, Петаковићи и Шаргићи имли су великог смисла за трговину. Сви су радили на велико, извозом сировине, које су извозили преко Шапца. Још за турске владавине по Шапцу су имали своје оборе, магацине и бирое. Нарочито су се истицали Петаковићи и Остојићи. Имали су безбројне „калаузе“, плаћали добре калауштине, долазили до великог промета, били су закупци и појединих скела. Кад се Србија формирала као држава, трговина се све јаче развијала. Посао за послом се отвара, те се Буковчани, један по један, селе у Шабац и у временима од 1820-1850. године заузимају прва места и воде главну реч у чаршији.
    Буковчани нису никада хтели имати везе са Ваљевом. Они су већи део Подгорине везали са Шапцем, те је и данас тако остало. Само је један од Шаргића, сродника Илије Бирчанина, сишао у Ваљево, али се није хтео бавити трговином, вероватно због тога што није могао да се прилагоди. Доња Буковица дала је неколико породица Ваљеву, али су то биле трговачке куће из ранијег и познијег времена. Нису се много истицале, нису заузимале неки посебан положај, мада је из једне од тих породица изашао и министар. Те породице су Крунићи и Лазаревићи. Крунића је једно време било доста у Ваљеву а сада ихе је, може бити, и нестало, док потомака Лазаревића још увек има у Ваљеву.

    У Ваљеву су, за турских времена, око 1778. године, из подрињских Горњих Кошаља сишле две породице Тадића и добро се сместиле. Још око 1788. године зна се да је на ваљевској пијаци био најбогатији и најугледнији трговац Бошко Тадић. Мало иза њега по угледу био је Маринко Тадић, његов синовац и први трговац стоком, касапин и извозник стоке. Бошко је био трговац сировина и своју робу је извозио у Сарајево и Дубровник а отуда довлачио со, гвожђе, алате и други робу и у дућану је продавао на велико. Маринкова радња била је у згради садашње општинске суднице, коју је као такву зидао његов син Милован око 1850. године. Бошкова радња била је до његовог хана, сада Гранд хотела, где је кућа Живорада Лазића, а ту је и становао. Бошков син Милован је радњу и капитал изгубио. Од Бошка је његов унук Јован тадић, некада врло угледан трговац у Београду, у фирми тадић и Констатиновић. После смрти Милована тадића синови су му имање изделили, продали и из ваљеба се раселили. Оба Тадића имали су од старе суднице поред апсане цео полуквадрат, на коме су данас гимназија, основна школа и још нека приватна имања. Бошко Тадић оделом, говором, држањем и опхођењем служио је као пример. Ко је познавап старе ваљевске трговце с ваљевске чаршије: Ранка Гођевца, Петра Николића, Јовицу Ђурића, Петра Радојевића имао је врну копију живота, рада и опхођења Бошка Тадића. Име Бошка Тадића повукло је у Ваљево масу других Тадића; Јеврема Тадића, Ђорђа Тадића, Маринка Јоспивоћа (Тадића) и Милорада Б. Тадића, сина саветника Бошка Тадића, а са њима и велики број Сокољчана из свих горњих азбуковачких села, као и оних села око Рогачице и Бајине Баште.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Око 1817. године престао је по горњем делу Подриња и Осату хајдуковати стари хајдук Глиша Младеновић из Горњих Кошаља. Тада је већ у године зашао и решио је да сиђе у Ваљево и да нађе згодно место за насељавање. Познавајући се одраније, преко Бошка Тадића, са старешином колубарског среза Николом Ракићем, родом из Мионице, дође у Мионицу у намери да се стално насели. Нешти му се није свидело да ту остане. Капетан Ракић купи му једно мало турско гробље, где је сада механа у Лукавцу и ту га смести. У то доба није било данашњег пута, запао је у некакве дугове и у беспуће, опет се одатле дигао, имање продао будзашто неким ваљевским трговцима, па се, по споразуму са Бошком Тадићем, насели у данашњу Крџиловицу, добрунског Али-бега Крџића, трговца из Ваљева, које је овај продао са воћем и зградама за 60 дуката. Ту га је смрт затекла и сахрањен је у Грачаничком гробљу. Иза њега су остала два сина: Лазар и Ђорђе, назван Крџа, због чега се његово имање у селу онда и данас звало Крџиловац и Крџинац. Глиша је рано дао Лазара на занат у Ужице и овај је по изученом занату и после женидбе сишао у Ваљево, где је отворио велику кожарску трговину и имао своју табану за прераду кожа. Лазар је временом дошао до завидног имовног стања а одликовао се и великом писменошћу, окретношћу, способношћу за рад а осим тога још и великим угледом у месту и на страни. Његов је син Милован Глишић, једно време најугледнији и најистакнутији Ваљевац. Лазар је био власник великог имања у Ваљеву, које је његов син отуђио.
    Брат Лазарев Ђорђе био је земљоделац, знатно млађи од њега, дошао је у Ваљево и бавио се продајом животних намирница. Његов је син Милован Ђ. Глишић, књижевник, рођен у Грацу, у Крџиловцу

    Велика чиновничка породица Ракића из Мионице зачудо је отпала од Ваљева. Ракићи потичу од Раке Тешића, знатног и храброг војника под кнезом Милошем, затим првог нашег министра вера. Ракини синови примили су се службе, једни су по њему остали Ракићи, а други Тешићи. У Ракићима су, поред многих, најистакнутији Мита Ракић, који је био министар и Милан Ракић, песник, син Мите Ракића. Међу Тешићима, од другог Ракиног сина, највише су се истакли Петроније Тешић, пуковник и Аксентије Тешић, судија и добротвор. Тешићи су били и на селу богати, имали су велика и богата имања, нису се селили у Ваљево, него у друга нместа и тамо остајали. И други Мионичани нису ишли у Ваљево, него су се селили на друге стране попут Кандића, Гајића, Креманаца и других.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    У времену од 1828. године појављује се прво као привредник, затим као одличан чиновник Михаило Лаловић из Санковића. Кад је кнез Милош на Дивчибарама подигао свој чувени сточарски завод, још 1922. године, узео је Михаила, дотле најбогатијег, најписменијег и најспремнијег Колубарца и поставио га за управитеља Завода. Михаило је Завод, који је био основан 1819. године из основа преуредио, изменио начин одгоја и исхране стоке. Он је настојао код кнеза Милоша да сви имућни и задружни домови из околних ужичких и ваљевских села морају слати своје младиће у службу заводу према потреби и погодби, а преко лета своје девојке и младе на месечне курсеве о трошку Завода.
    Свака кућа која је слала младиће морала се изјаснити шта жели добити из Завода. Завод је таксирао колико ко има да служи за једног вола, два вола, једну краву са или без телета, једно јуне мушко од две године, једно мушко од једне године и тако редом. Јовица Бошњак из Голупца ваљевског, служио је пуну годину дана за једног вола. Матија Игњатовић из Клинаца служио је шест месеци за јуницу једноготку. Отац Саве Васлаге из Душковца служио је годину и два месеца за краву са женским телетом. Сава Раичевић из Држетића служио је две године за два вола. Девојке су преко лета изучавале курсеве мужења крава, гајење и исхрана телади, сирење и израде масла. Свака девојка и млада добијале су по неку алатку.
    Завод је постојао од 1819. до 1829. године и сам Лаловић га је ликвидирао на један ретко виспрен начин. Израдио је код кнеза Милоша да се сва стока по најнижој тарифи подесној за сељаке прода. Смо што није поклоњено. Исто тако ликвидарао је зграде и алатке, а земљиште на којем је дамас санаторијум, разделио је на ужичка и ваљевска мељенска села, не узимајући од њих ни динара.
    Сам Лаловић се повуче у своје село и тамо, пошто је и сам могао набавити стоке колико је хтео, развије сточарство у толикој мери, да је постао пример за углед целом колубарском крају. У времену од 1829. до 1842. године Лаловић је постао најбогатији сељак, најчувенији сточар и највећи одгајивач.
    Његови пашњаци и ливаде, све заграђено у проштац, били су угледна добра, која су други сточари са стране посећивали и учили се одгајању стоке. По тим пашњацима, све одвојено једно од другога, пасле су и пландовале краве, јунад и телад. Свуда по вашарима тражила се Лаловићева стока и по 30 одсто више је плаћана.
    Има једна анегдота о продаји стоке, добро запамћена код колубарских сељака. Неки сељак из Лесковице купио је на вашару од Лаловића и добро платио једну краву без телета, али стеону. Крава му се отелила, гледао ју је као и осталу стоку, хранио је и чувао као што је научио. Крава је отелила једно лепо мушко теле. Али како је крава почела опадати, и опала, теле му је угинуло а ускоро и крава за њим. Сељак је сишао у Санковић, отишао кући Михаиловој и пожалио му се – шта му се деслио. Лаловић му није ништа хтео одговорити, већ је наредио да се сељак спроведе кроз његове штале, оборе, ливаде и пашњаке и нека му се покаже све што је у вези са одгојем стоке. Млађи су то радили и сељака свуда провели и са целим га радом упознали. Кад је сељак по други пут изашао пред Лаловића, овај га је запитао:
    -Јеси ли добро све видео што су ти моји млађи показали?
    Сељак му је потврдио да јесте. На ово му је Лаловић додао:
    -То што си видео, нисам ти продао. Продао сам ти краву. Крави је требало то што што си видео. Кад то ниси имао, крава је морала угинути и тебе оштетити.
    Сељак га је добро разумео и са њиме се пријатељски растао.

    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Лаловић није остао до краја живота у селу. Потреба у вредним, способним и писменим људима Лаловића је удаљила од куће у увукла у државну службу. Лаловић је сам отишао од куће а жену и децу оставио у селу, те су и даље наставили да се баве сточарством. Он је био у судској служби и последњих година свога живота био је предсеник суда у Шапцу, где је умро а сахрањен је у родмном Санковићу. Ни у Шапцу ни у другим местима, није ништа куповао нити за собом оставио. Оставио је иза себе леп спомен да је био највећи сточар и да је само он и нико други, одомаћио говече у Колубари, које је названо „колубарским сојем“.

    На крају овог излагања, пише Љуба Павловић, дужни смо изложити стање трговине, заната и индустрије овога доба. Још одмах по изласку Турака који су били главни трговци и занатлије у турско доба, трговина је запала у руке наших људи. Сељаци, који су се у турска времена бавили занатима (абаџијским, пинтерским, ковачким, зидарским и дрводељским) и ове радили не код својих кућа, него по селима, идући од куће до куће и тражећи посла, да би се једном за стално сместили и могли своје послове правилно обављати, силазили су у вароши и варошице, куповали имања, насељавали се, градили дућане и радионице и настављали своју делатност. Кад су сишли у варош, кад су видели да у радовима трговине и заната нема никаквих ограничења, отпочели су се бавити трговином. Тако су још у почетку могли видети да је трговина рентабилнији посао, па су је прихватили а занате напустили.
    Ранко Гођевац од силаска са села напушта терзијски занат, одаје се механџијском и трговачком позиву.
    Евгеније Обардовић, сеоски терзија, долази у варош, постаје механџија и трговац, занат напушта што чини и његов зет Новак Бирчанин.
    Иако се трговцем постајало на оавај начин у ондашњој чаршији, опет се трговина развијала и ишла доста добро. И онда се разликовала извозна и увозна трговина док се о транзитној веома мало знало. Извозила су у то доба сировина у Сарајево и Дубровник. Говеда су ишла Дубровнику, коњи Травнику, дебели овнови Скопљу и Солуну, кожа, вуна, зверке, сточни производи (лој, маст, масло, сир, кајмак, суво месо, пића – ракија и вино, боје, брезова кора, шишарка, рујевина) – све се то извозило у Сарајево. У Срајеву су били највећи трговци и роба се лако продавала. Трговина са обављала караванима и на коњима. Обично се погађало са крамерима да одавде возе сировине а отуда враћају пуне товаре прерађене робе. Довозили су за рачун трговаца; со, гвожђе, алатке, метале, металну робу, ситну робу, бижутерију, прерађену кожу, свеће, сапун, чоју, сукно, усољену рибу, зејтин, маслину, разна платна и друге материје. Крамар, кад би полазио на пут, зашао би из дућана у дућан, пописивао шта коме треба и тада би кретао на пут.
    Од трговаца је узимао нешто аконто пута и плаћање робе. По повратку сваки је морао добити поручену робу у предвиђеној количини и по утврђеној цени. Тек тада би крамар добијао новац и подмиривао себе и свога трговца на страни.
    Крамари су били људи од великог поверењ3а и мање-више шпекулативног духа, а то су били сељаци из суседних села. На ваљевској пијаци било је доста трговаца који су радили и по 30 година а нису познавали ни Сарајево ни трговину са којом су, преко крамара, радили.
    Велики извозници из Ваљева у времену од 1826. године били су: Јован Арап, најбогатији у Ваљеву, досељен из македонских страна у турско доба и био у Ваљеву до 1845. године; Јеврем Тадић из Горњих Кошаља, од 1830-1875. године,; Бошко Тадић, из турског времена до 1833. године; Ранко Гођевац од 1839-1897. године, из Заруба; Васа Гођевац и брат Михаило Гођевац из Заруба од 1845-1883. године; Новак Бирчанин и Евгеније Обрадовић, први из Суводања, други из Забрдице, оба четрдесетих и педесетих година; Лазар Глишић из Горњих Кошаља, од 1839. године највећи кожарски трговац; Лазар Мартиновић из Бранежаца, од 1839. године највећи сточарски трговац.
    Од трговаца друге врсте били су: Васа Живановић, Живко Тадић, Маринко и Милован Тадић, Васа Симеуновић, Милан и Радосав Петровић. Мушичани (ваљевси) Петар Миросавић, Адам Николић и Васа Лазаревић, Никола Черић, Коста Поповић, Јован Томић, Бутина, Васо Маринковић и др.
    Међу овим трговцима најбољи глас су уживали: Бошко Тадић, Јеврем Тадић, Живко Тадић, Лазар Глишић, Васа Живановић и Ранко Гођевац.

    Крај!

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Тема је опсежна; може се посматрати са разних страна. Ја ћу пред вас изнети, пише Љуба Павловић, само један детаљ из живота Ваљева и оних Ваљеваца, који су својим радом и животом дали Ваљеву нове перспективе и јасно обележили прелаз из патријахалне епохе у новије доба. Позабавићемо се Ваљевом из четврте и пете деценије 19. века, када су у његовој малограђанској средини појавио либерализам. Изнећемо пред вас појаву и победу овог малограђанског либерализма као и личности (које се понављају, оп. Милодан), које својим радом, планом, кроз нове установе уводе идеје либарализма.
    У доба прве владавине кнеза Милоша од 1826-1830. године, војводе, кнежеви и знатнији људи из оба устанка, из ваљевског краја, улазе у Ваљево, заузимају се велика турска добра и постају прави господари. Треба знати да је Ваљево са свим својим селима, која су и данас са њиме у заједници, имало изузетан положај у Београдском пашалуку, били лично султаново добро, ас, асовина. Наши устаници скинули су као уживаоце ових имања бегове и аге: Ћајиће, Јајиће, Абдурахмановиће, Колубаре, Плавиће, Кавадаревиће и друге. Наше војводе нашле су да су имале право заузети ова добра, па су их заузимали, а кад их је кнез Милош почео гонити, тада су се правдали куповином и прибављеним тапијама.
    Шта су који од војвода заузели навашће се онако како је било у први мах. Јеврем Ненадовић, син Јакова Ненадовића, заузео је кулу бега Јајића, све земљиште око ње, Крушике, Ђеновац и Зукве (уколико су данас државно добро).
    Дабићи, Марко и Гаврло, наследници Живка Дабића из Дружетића, заузели су цело поље испод Крушика до Зукава и Колубаре, на коме су имали млин, рибњак и модерни воћњак подигнут 1844. године. Потом је Марко узео цео квадрат према дивизији до Железничке станице, Гаврило опет цео квадрат у коме је старо Начелство до куће Ђуричића.
    Јеврем Гавриловић, зет Јеврема Ненадовића, син војводе и капетана Гаје Петровића из Шушовке, заузео је квадрат где су Суд и Начелство са гимназијом, потом цело поље до куће Јеврема Томића поред Колубаре до Дабића поља, са млином на Колубари, мало изнад Дабића.
    Војвода Карамарко, Осаћанин, заузео је цео квадрат где су данас стара апотека, црква и поље низ Љубостињу, стара циглана и данас густа насеља све до Дабића поља.
    Аксентије Срећковић из Шушовке, син једног капетана Гаје, угледног војника и фрајкорца, заузео је половину квадрата од старог среског начелства до поште и тако право на запад са целим Ситарицама.
    Павле Гавриловић, брат Јеврема Гавриловића, млађи син капетана Гаје, заузео је други део квадрата од старе среске канцеларије, па све на север до Љубостиње и тако до под Ситаре, затим, брдо изнад Ситара, шанац назван Кајмакамов, што су Павла звали кајмакамом.
    На десној страни Колубаре кнез Јован Бобовац, родом из Бобове, из породице Симића, заузео је целу долину и брдо изнад Араповића млина и старе поште, потом на левој страни цело старо Митровића брдо, парк Коштицу са равницом на којиј су Илиџа, стара пивара и касарна.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Кнез Лука Грбовић из Мратишића, син војводе Радована финанса-чиновника заузео је био крај око Суве чесме, брдо око Маџарског гробља и поље низ десну страну Колубаре до састава са Градцем.
    Кнез Јовица Милутиновић из села Санковића заузео је Абдурахманов конак, данас кућа Влајка Тадића, потом цело поље између Тадића јаза и Градца, Липик и целу страну Градца до Плавића чесме и млинова. На Градцу, насред вашаришта, имаде млин али га је пренео на место где је сада воденица Влајка Тадића.
    Петар Пеко Пековић, старешине телесне гарде војводе Грбовића, заузео је од Гођевачке механе до Ненадовића механе, затим, велико брдо са јужне стране, названо и данас по њему – Пекино брдо.
    Митар Попара, лични сарадник кнеза Бобовца, пореклом Херцеговац, заузео је цео атар данашњег села Попара, на коме су дотле седели Цигани а аге кавадари. Село се назвало Попаре по његовом презимену.
    Прота Матеја Ненадовић заузео је цело поље испод гимназије где је данас Протин конак, потом пространо поље са млином на Градцу од Става Градца па на исток до Петничког атара, до новог ваљевског гробља.
    Изложили смо што су заузеле војводе, на реду је да кажемо на чему се варош налазила. Може се навести да се породице Ракића из Мионице, Николајевића, данас Хаџића из Бабине Луке, Јовановића из Лелића нису преселиле у Ваљево.
    Од Араповића, данас Петковића Млина, десна страна Колубаре, до конака кнеза Јовице, била је поседнута грађанима. Малим уским сокачетом од старе Граховчеве механе, па Суве чесме одвојен је јужни део Ваљева, то је Тешњар. На левој страни Колубаре, цело пољце пред Шаргића механом било је турско гробље, а од гробља низ Колубару до Крста посели су грађани. Радње су биле са улица а станови по баштама испод Бајира и изнад Илиџе. Колубара је текла куда и данас. Обале су јој биле далеко ниже, те је често излазила из корита и плавила чаршију. Велике поплаве од 1841. године (описана је била на кући Милана Милутиновића), 1851. и 1856. године (записана на кући браће Божића, дуванџија), опадање заната, трговине, мењање места за ширење града, немање најпотребнијих културних и просветних установа изазвали су ових година покрет у чаршији.
    Још под владом кнеза Милоша покрет је ставио себи у задатак да посредује код кнеза да се Ваљево ослободи кајмаканске власти и њихових поседа, потом да се почне радити на унапређењу занатства и трговине. Кнез Милош их је разумео па је са Јевремом Ненадовићем направио један аранжман: дао му је у Београду простор око куће Петронијевића, преко пута „Лондона“ до Франкопанове улице и кућу у чаршији, а узео имање у Ваљеву, са којимје направио овакав распоред: кули са пољем око себе, Ђеновац са Зуквама дао је држави а Крушик дао општини.
    Са Јевремом Гавриловићем удесио је да овај добије у Београду конак на чијем је месту данас палата Иностраних дела и имање „Стари мајдан“. Зато је Јеврем задржао у Ваљеву свој конак, са повећим плацем, млин са нешто земље око њега а све остало уступио опоштини.
    Са Павлом Гавриловићем, кајмакамом, кнез је направио овај договор: дао му је у Београду кућу до главне полиције и мали ливаду у Савамали. Он је задржао конак и повећи простор око њега. Све остало је дао општини а шанац држави.
    Оволико је могао кнез Милош до 1837. године а остале није могао нагнати, али је оставио иза себе једно решење издато Ваљевцима да се могу насељавати и на левој страни, да могу заузимати за опште потребе све што планом буде одређено и без икакве накнаде власницима.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Приликом овог рада кнез Бобовац није пристајао на никакав договор, па како је живео неморалним животом, своју жену је напустио, саживео се са мајком Милоша Настића, кућу јој направио и са њом децу рађао; а уз ово тукао је и убијао суседе око Илиџе брда. Он је стога и са свога слабоумља страдао а имање оставио свом ванбрачном сину.
    Други случај био је са кнезом Љубом Грбовићем. Он се на наваљивање кнеза Милоша толико наљутио, да је дао оставку на службу. Повукао се у село, повукао децу са стране и заклео их да се нико никада не одваја од села, а све што је имао у Ваљеву поклонио је општини једним својеручно написаним писмом.
    Творци малограђанског покрета нису били многобројни. Као незадовољник противу тадашњег стања, које је владало кроз четврту и пету деценију, сматра се Коста Иванић, трговац. Иванић је одмах по ослобођењу дошао у ваљевску средину. Одакле је био, не зна се. Докле неки мисле да је из Црне Горе, дотле су га други сматрали да је из Далмације. Он је почео радити мало модерније, пажљивије и савесније, па је убрзо дошао до великог богатства. Био је најбогатији Ваљевац 19. века. По природи тих, болешљив, неспособан за ширу акцију.
    Требало је да дође у Ваљево и да највећи део покрета прими на себе Алекса Стојшић, учитељ. Стојшић је дошао у Ваљево као стар човек, а у Ваљево је дошао 1855. године из Ваљевске Каменице, камо је дошао из Миличинице. Он је био у Миличиници приватни учитељ а у Каменици државни учитељ, где је провео низ година. тамо се и оженио. Оженио се из куће старих Ђурашиновића, Врагочанина у сродству са Милосављевићима из Стапара, на сву прилику оне породице која се доселила у београдски Кумодраж, преци војводе Степе Степановића. У Ваљево га је довео начелник окружни Јеврем Гавриловић, који га је необично ценио, што је старијег сина Косту већ тих година спремио за трговца и отворио му у Ваљеву модерну прву бакалску радњу, у којој су се продавале и дроге (мисли се на парфимерију, оп. Милодан), и што је другог сина Касијана спремао за мумџију, не простог него вештачког, за израду миришљавих сапуна, па је и њему отворио радњу у Ваљеву.
    Стојшић је био један од образованијих учитеља тог доба, рођен у околини Вуковара, одрастао и школовао се у Пожуну још 1825. године, прешао у Србију и склонио се у Миличиницу. Доласком у Ваљево учитељ Стојшић затекао је у њему, поред својих школованих, за трговину спремних синова, још и ове млађе људе: Живка Тадића, Стевана Томића, Будину, Васу Маринковића, кафеџију, Марка Јеремића, Павла Гаврлиовића, кајмакама, Вука Ђелаша, Гају Живановића, Милоша Настића и чиновнике Јеврема Гавриловића, Аксентија Срећковића и друге Шушовљане.
    Стојшић, учитељ и његови синови, познати у чаршији под презименом „Учитељевићи“, уз Живка Тадића, Марка Јеремића, Гају Живановића, Стевљна Бутину и чиновнике Шушовљане ишли су свакодневно у дугим, црним реденкотима, увек закопчаним, са црним уским машнама, крутим високим краватама (крагнама), са тврдим полуцилиндрима нарочите врсте, доцније познате под именом капе Јована Ристића, са рукавицама на рукама и штаповима од абоноса.

    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Оделом су највише падали у очи Косијан Учетељевић и Живко Тадић, који су били и најмлађи чланови овог покрета, а Тадић уза све и то као неки деловођа. Пошто је Живко Тадић десна рука учитељу и његовим синовима, дужни смо нгласити да је по рођењу Василије Арановић, родом из Ваљева, да је син Арана, сеоског терзије из ваљевских Лелића, чији је син Никола, опет терзија, још као младић сишао у Ваљево, ту засновао радњу, оженио се, имао три сина; Петра, који се као дечак отиснуо у свет и педесетих година 19. века имао завидну радњу у Браили на ушћу Дунава; Стевана који је остао уз оца и Василија кога је отац рано дао у трговину код Бошка Тадића, тада виђеног трговца у Ваљеву. Василије је узео презиме свог газде а неки му Грк Никола, отац Петра Миросављевића Николића, преведе име Василија на Живко и као Живко Тадић је побегао из Ваљева, дошао у Земун, посветио се капамаџијском занату, изучио га и радио, но ради усавршавања дигао се до Пеште и тамо посветио трговини радом на манифактури. По сазнању да су му брат Стеван и отац помрли и да му је мати остала у беди, вратио се 1852. године у Ваљево и отворио прву мануфактурну радњу, засновану на другим принципима. Оженио се кћери Косте Иванића и убрзо ушао у ред првих и богатих трговаца.
    Када су Живко Тадић и браћа Учитељевићи за своје идеје придобили Павла и Јеврема, браћу Гавриловиће и новог протојереја Живојина Марковића, тада су са старим учитељем у кафани Васе Маринковића, данас кафана „Мостар“, створили Сто „дванаесторице“, који је заседавао сваке вечери од 18-20 часова. Ту дванаесторицу, осим кафеџије Васе, чинили су: Јеврем и Павле Гавриловић, Аксентије Срећковић, Алекса Стојишић, Живко Тадић, Марко Јеремић, Стеван Бутина, Вука Ђелаш, Гаја Живановића, прота Живојн Марковић, Радован Лазић и Милош Настић. Сто је постојао чак до 1889. године када је Живко Тадић престао радити, када је надживео горе поменуте. Представницима Стола био је задатак да Ваљево распростре на леву страну, што пре добије нову цркву, зграду за основну школу, зграду за судницу, да сагради општинске кошеве за исхрану сиротиње, да по граду расече нове улице, да се подигну трговина и занатство, да се допусти грађанима што јаче учешће у општини, школи, еснафима и цеховима.
    Сваке вечери уз цигару дувана, шоље шербета или варенике (кафе није било) водили су се дуги разговори око појединих питања. Прво питање, најтежже и најшкакљивије, било је регулација Ваљева, просецање улица и калдрмисање. До краја 1856. године Шушовљани су добили за просецање улица и 1857. године у мају Учитељевићи и Живко Тадић дали су правце и величине данашњих улица.
    У току ове године уз припомоћ среза колубарског и подгорског довучена је и извршена калдрма главних улица, подигнута је судница, сада основна школа, преко пута Маринка Шмита.
    У току године извршен је избор општинске управе на чије чело је дошао Шушовљанин Павле Кајмакам. Још крајем 1856. године коначно је довршена црква која је почела да се гради две године раније на земљишту које су дали Јеремија Карамарковић и Аксентије Срећковић, а Аксентије је и довршио.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    У току 1857. године долазило је до сукоба између власника и општине која је већи део плацева и улица бесплатно припојила, али како су Шушовљани били исувише дарежљиви, дали су своја земљишта бесплатно, и други су морали, те је некима дата нека минимална награда. Чим су се улице појавиле, позвани су власници да изврше одмах парцелизацију својих земљишта и да га уступају трговцима и занатлијама по подношљивим ценама. Већ 1857. године прво власници па затим трговци и занатлије отпочињу подизати нове куће. Тако су баш те године поникли угледни домови Срећковића на два места, Гавриловића, Дабића, Проте Матеје, Карамарковића зидане по новим плановима и чине и данас леп утисак.
    Још првих дана по доласку у Ваљево Алекса Стојичић је нагласио да Ваљево нема смремних трговаца и занатлија, још тада је са синовима и Живком Тадићем ангажовао начелника Јеврема Гавриловића да врши врбовање добрих трговаца и занатлија. Квинтет Ваљеваца, између многобројних трговаца и занатлија, доведених у Ваљево да се у њему населе и раде, довео је Адолфа Војтеха, лимара, Фрању Регнера пинтера, Августа Фридриха, зидара, Јохана Н. Виршлера, Штефана Н. переџију, Јоцу Швабу, шнајдера, Маринка Марковића Шмита, Новака Бирчанина, пинтера, Симу Туфегџију, Бранка Апића, колара, Клаудија Прикелмајера, апотекара, браћу Ламбровиће, мумџије, Јована Соколовића, ракијџију, Евгенија Обрадовиаћ, новог кафеџију.
    Сви ови људи помогнути лично од Шушовљана и Дабића, затим и од старинаца. Тако је Маринко Шмит, родом из Врбића, учио занат у Шапцу, дошао по позиву Јеврема Гавриловића, коме је општина дала бесплатно земљиште испод старог гробља да би подигао мало кућице. Није требало да прође много времена од регулације Ваљева, сам по себи поврвео многобројни свет из трговачког и занатлијско реда, сишао у Ваљево и населио се.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Већ је Ваљево од 1857. године до краја 1859. године било попунило многе празнине и на томе остало до 1882. године, када је доласком војске коракнуло и напредовало до 1889. године, застало, па опет напредовало од 1903. до 1911. године. Ваљеву је требало и друге помоћи. Узалодно је било повећавати и доводити нове људе. Требало га је везати са народом и другим трговачким центрима, требало му је изграђивати нове путеве. За извођење ових радова Шушовљани су нашли и у Ваљево довели ннжењера Стевана Ђуричића и ставили му задатак да просече нови пут низ Колубару кроз Сутеску у Словцу па преко Непричаве на Уб, те да се тиме обиђе још турска траса преко Карауле, која је била врло стрма и опасна за саобраћај, што је спроведена кроз шумски крај. Још 1850-1859. године Ваљево је добило нове трасе за Лозницу, Шабац и Ужице.
    Тада је поникла преко кајмакамовог шанца Боричевца и ту се делила у два крака, десни преко Јаутине за Шабац, леви преко Радије и Каменице за Осечину и Лозницу. Поникла је траса преко Бачеваца и Букова за Ужице. Никад више није народ кулучио него што је шездесетих година. Тек 1867. године довршени су ови путеви и доведени у ред да се могло њима лако саобраћати.
    На овом месту вредно је нагласити да је инжењер Стеван био првенствено био народски инжењер, да је за кратко вренме рударења испитао овај округ, па је та изналажења преко познатог научника др Панчића изнео јавности. Његовом иницијативом још 1857. године у селу Струганику на имању оца војводе Мишића и сродних Каљевића једна италијанска Консорција под управом неког Леонардија Пјера отворила рудник литографског камена. Овде се посао био развио у толикој мери да су цркве, школе, многе приватне куће а на више места и улице патосане плочама овог камена. У овом послу утицали су ваљевски трговци од Стола ваљевске дванаесторице. Марта месеца 1857. године умро је учитељ Алекса. За Столом његово место заузео је син Коста, а како се те године преместио Јеврем Гавриловић, отишавши у државни Савет, његово место заузео је други Учитељевић. Ваљево никад није имало добру и здраву води за пиће, нема је ни данас, а у ово доба још пре. Због тога и лошег живота квинтет Стола, где је сада пети члан други Учитељевић, добија преко саветника Гавриловића брата Чеха др Стевана Сибера за свог лекара, како би се могло стати на пут заразним болестима, које су се често јављале и читав помор чиниле.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Године 1858. извршени су избори за Народну скупштину. Квинтет је тада кандидовао и изабрао за посланика за Светоандрејску скупштину Косту Учитељевића. Од тада па за читавих дванаест година Учитељевићи су били представници Ваљева као председници општине и народни посланици. Квинтет је ових последњих година уредио занате, поставио старешине, потписао уредбе о примању, држању и обучавању ученика и помоћника, о полагању испита и спреми нових трговаца и занатлија. Сваки од њих улазио је у цехове и водио строго рачуна о дужностима старешина и младих. Није пропуштао ни друге социјалне потребе.
    На земљишту где су данас гимназија и основне школе подигла је општина тзв. општинске кошеве који су морали преко целе године бити пуни кукурузом.
    У 1857. и 1858. години из Ђеклића, Цуца, Корјенића, Грахова, Зубаца и Кривошија, поводом Вукаловићеве буне, проврво је многи народ у слободну Србију. Тада је приспело у Ваљево, уз још неке херцеговачке породице, више од двеста породица које је требало прихватити, одржати и населити. Општина је отворила своје кошеве, подржала ове породице, па их населила и Кличевцу, Градцу и Попарама, а неке су отишле у оближња и даља села. Квинтет је одвојио један број отменијих породица и населио под Бајиром и назвао тај крај Црногора. То је онај брдељак изнад Петковића млина, раније био у државнини Јована Бобовца. Да би се Ваљево уврстило у културнија места, Квинтет је још 1857. године отворио читаоницу и снабдео је дневним листовима и журналима на српском и немачком језику.
    Читаоница је била у кући Вука Ђелеша, по дну сокачета, између Ђуричића и Љубишића куће. Одаје су биле врло простране, ту су се држале еснафске скупштине, приређивале разне представе и приредбе. Читаоница је имала богату позоришну гардеробу, припадала је њој и њом су се служиле разне позоришне путничке дружине. Читаоницом је руководио Сто дванаесторице а њоме су управљали учитељи и млађи трговци. Сваке године читаоница је у дворишту садашње и старе гимназије приређивала народна кола, утакмице у играма и награде. Ова кола су посећивали сви грађани са породицама, почињала су у десет часова пре подне а завршавалка се у 18 часова. Најбољи играчи и играчице, бацачи камена, скакачи и рвачи, певачи и певачице награђивани су новчаним наградама од 10 до 30 динара и похвалама.
    Дуго Ваљево није имало простране зграде за основну школу. Основна школа била је више старе поште у једној старој турској кући, већ педесетих година склоној паду. Ту је учитељевао и Алекса Стојишић и имао је колегу учитеља Ивана Троптала, древну бекрију родом из Ср. Добриње, ожењен сродницом Обреновића, па га је господар Јеврем због пијанства и туче деце много батинао. Иван је имао сина Мита Ивановића Троптала, пекара и, опет, бекрију. Квинтет је купио за рачун општине кућу старог трговца Павла Балиновца, сада својину наследника Николе Јанковића, кројача. Ова зграда је била стара, али са поправкама служила је све до 1874. године када је била напуштена и дата пиљарима под кирију, докле није изложена продаји, 1884. године. Још првих дана усељавања у ову зграду школа је добила своје старатеље који су водили строго рачуна о томе да школа добије све своје потребе и да се учитељима плаћају њихови додаци на време.
    Жалити јешто се не зна ко је био у општинској управи седамдесетих година, кад је подигао, по предлогу апотекара Прикелмајера и инжењера Ђуричића, Крст пред хотелом Радована Лазића. Тај Крст био је намењен за споменик Шушовљанима и Квинтету, али пошто је Живко Тадић био још у животу, преко тога се прешло и дало забораву.
    Изложио сам, пише Љуба Павловић, шта су неколицина Ваљеваца дали Ваљеву. Дали су све што су могли и створили и себи и Ваљеву леп глас.
    Нека њиховом примеру следују потоње генерације.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Ваљево је на почетку шесте деценије 19. века постигло знатне успехе; проширило се, просекло нове улице, дошла нова црква, судница, добила се калдрма и неко осветљење, занати су знатно одскочили, развили, добили нове раднике, трговина пронашла нове путеве и методе а индустрија је већ била на помолу.
    У том времену Ваљево се облачи у ново рухо, његови житељи одушевљено иду напред, долази до завидних успеха и тај успех се осећа изван његових уских граница. Ваљевске пијаце, његови оригинални сајмови (вашари) из тог доба, Илински и Михољски, привлаче страни пословни свет, те се Ваљеву чини ретка част и услуга.
    Покушаћемо, пише Љуба Павловић, да у вернијој представи изнесемо слику Ваљева кроз 6. и 7. деценију прошлог века. За напредак Ваљева кроз ову деценију највећу заслугу има Сто дванаесторице код „Мостара“. Од Шушовљана је за столом још само Стеван Бутина, остали су отишли. Остали су још: Учитељевићи, Живко Тадић, Марко Јеремић, Прота Марковић Живојин, Цаја Живановић, Вук Ђелац, Радован Лазић и Милош Настић. У току кратког времена нестају: Вук Ђелаш и Коста Учитељевић. Њихова места попуњавају: Лазар Глишић, Матија М. Илић, познатији као Матија Милићев.
    Лазар Глишић је син познатог и чувеног хајдука Глише Младеновића из Горњих Кошаља. Глиша се после ослобођења ману хајдучије, 1817. године сишао је, по позиву ваљевских бегова Косирића, на ушће Рабаса. Није му се свидело, па се, по позиву, истог Бошка Тадића, вратио у Ваљево. Узео је и платио кашак и имање Ахмед-бега Плавића и његовог брата Крџе у селу Градцу, у Топаловцу. Живео је у Ваљеву и Градцу на имању које је сам назвао Крџиновац, тамо је и умро и сахрањен на гровљу Градца. Гроб му је видно обележио син Лазар. На почетку шесте деценије Лазар је био трговац реткг дара, ретке воље и утицаја на нови трговачки подмладак; не само да се бавио модерном трговином него је и млађе у њу уводио и кредитирао, па се стога нашао уз Радована Лазића и Живка Тадића.
    Матија М. Илић или Матија Милићев, син Милића М. Илића, трговца, члан је најстарије ваљевске породице, чији се дед родио у Бабину, у Азбуковици. Матија је трговао исто као и Лазар Глишић; био је редак трговац невероватних трговачких способности.
    Столом дванаесторице руководили су најјачи чланови тог доба: Касијан Учитељевић и Живко Тадић били су најјачи представници либерализма, који се развио не само у Ваљеву него и по другим крајевима Србије. Из овог либерализма формирала се касније Либерална партија; у њу су ушли сви од „Стола дванаесторице“, где им је Касијан био уз Живка Тадића главни представник. За „Столом“ се вазда говорило о Ваљеву и пословима свих врста; падале су одлуке једна за другом и требале су се изводити. Видело се да не могу лако остварити што је договорено; требало је ширег додира са грађанством.
    По предлогу Касијановом, Живка Тадића и Радована Лазића уведени су у њихово друштво Коста Укропина и Ђура Козарац. Ова два највећа интелектуалца, које је Ваљево дотле имало, нашли су се у Ваљеву пред крај шесте деценије. Први је био необично цењен, на страни школован, ђенералштабни мајор, шеф Штаба у ваљевској војци, родом из Србије, али му је отац био пореклом Херцеговац из Требиња; био је једна отворена, разговорна, приступачна и сугестивна природа првога реда; учинио је Ваљеву услугу као ретко ко што је учинио из његових редова.
    Други је био католички жупник, раније и професор теологије у Славонској Пожеги, одакле је био и родом. У Ваљево није случајно дошао. Заволео је још у Поожези Ему, кћи Павла Сибера, тамошњег апотекара, са њом побегао у Србију и наишао на путу на свога друга из школе Клаудије Прикелмајера, апотекара из Ваљева. И њега и вереницу Прикелмајер је на својим колима довео у Ваљево. вереницу преда њеном стрицу др. Стевану Сиберу, лекару ваљевском а Ђуру одведе у свој дом.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Прикелмајер у споразуму са Столом дванаесторице где прота Живојин Марковић, инжењер Стеван Ђуричић и адвокат Мирко Радовановић и мајор Укропина отворе редовним путем приватну гимназију. За директора и професора исте гимназије изаберу Ђуру Козарца. Министарство просвете није хтело одобрити избор Козарчев што је био католик; зато га Мирко Радовановић нагна да се одмах венча. Пре венчања покрсти се и крсти га Мирко, а Ему крсти Савка Алексе Јеротића, казанџије и да јој име Милка. Одмах затим Мирко их венча и успе да га Министарство утврди за директора и професора приватне гимназије. Мирко га доведе у своју кућу, намести га и овласти да отвори гимназију. То је она велика Радовановићева кућа до куће Миливоја Савића, данас није у својини Радовановића. Козарац је одмах пошто је дошао у Ваљево с пролећа 1869. године почео припреме па је гимназија отворена 1870. године. Радила је две школеске године, а на почетку школске 1872/73. године претворена је у државну гимназију, где су ученици приватне гимназије преведени у државну и ова одмах отворена са три разреда. Државна гимназије се преселила у основну школу под Звоником, у њена источна одељења, док су просторије на западној страни и даље остали за основну школу. Тек 1887/88 школске године цела зграда је прешла у својину гимназије, да се одатле пресели у нову зграду. Програм и план приватне гимназије био је као и државни. Највише се радио на отварању, уређењу и снабдевању гимназије Љуба П. Ненадовић. Он је био начелник министарства па је стално посећивао и издавао директиве за уређење школе и извођење наставе.
    Школа је на почетку јуна сваке године водила своје ученике у Београд и ови би у тамошњој гимназији положили испите и враћали се у Ваљево да се распусте и најбољи добију награде. Сва настава и наставни предмети, осим веронауке, били су у рукама Козарца. На испитима је добијао похвале као и његов хонорарни сарадник протојереј Живојин Марковић, који је предавао црквено и нотно певање. У другој години Козарац је увео и гимнастику, коју му је бесплатно изводио његов највернији друг Укропина. Козарац је полако пао у очи Љуби П. Ненадовићу да га је у почетку 1872/73. године увео у државну службу и поставио за директора шабачке ниже гимназије. Тешко се може дознати како је плаћен Козарац, плаћали су га родитељи, како и колико – њихова деца нису знала. Било је бесплатних ученика, и то оних из сиромашних редова из вароши а и са села.
    Први ученици приватне гимназије: Јулка, Анка и Михаило Радовановићи, деца адвоката Мирка Радовановића, Марко и Милош Ђуричић, деца Стевана Ђуричића инжењера, Драгутин и Милош Гођевци, деца Ранка Гођевца, Михаило и Милорад Тадић, деца Живка Тадића, Коста Мартиновић, Драгутин Шаргић, Драгутин Стојишић, Љубомир Ж. Марковић из Драчића, Владимир Ј. Марковић из Скобаља, Димитрије Ј. Соколовић, Светозар Ст. Убавкић, Љубиша М. Јеремић, Марко Т. Антоновић, Коста Т. Андријашевић из Бујачића, Велимир М. Павловић, Живорад А. Јеротић, Никола М. Глишић (ово мора да је син књижевника Милована Глишића, оп. Милодан) и други. Сви ови ученици продужили су школе, од њих су постали угледни трговци, чиновници, војници и свештеници.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Ова су два интелектуалца била за Столом и у граду предмет особите пажње, њима су поверавани најглавнији и најповерљивији задаци, и они су радили из љубави према месту и свом роду без икакве материјалне награде. По њиховом предању кафеџија Васа Маринковић морао је преуредити своју кафану тако, да према Столу дванаесторице постави други сто за више лица, одмах до њих трећи сто. У зачељу првог стола седео је посланик Космајац, за другим Мирко Радовановић адвокат, за трећим столом седела је трговачка и занатлијска омладина тога доба која се стално окупљала. Вечерима и скуповима била су гост редовно предавања; увек су Живко Тадић, Радован Лазић, прота Живојин, Укропина и Козарац износили поједина питања, дискутовало се дуго, решавало и напослетку стављано свима до знања да томе приступе.
    За столом омладине бивао је чест посетилац мој пријатељ, пише Љуба Павловић, Љуба С. Ђукић, кога сам често извлачио из овог друштва а понеки пут и подуже одстојао поред њега па и слушао. Из ове и данас неугледне кафанице, изашле су многе паметне мисли, остваривале се у животу, многи млади трговци и занатлије су имали чему бити поучени и тиме поваћавали су свој рад а самим тим и сопствено благостање.
    Трговина од 1862. године у Ваљеву била је ситних размера. Радило се доста, кретало се и одлазило ради куповине мало даље од Ваљева. Извозна трговина као и у турско доба, до 1862. године, упућена је ка западу. Тамо су наши трговци са стоком, где су дебеле волове догонили и до морских пристаништа, тамо одвозе и коње које продају по босанским и херцеговачким градовима; до Сарајева стижи звери, лој, кожа, восак, крпе, вуна и ту се пласирају. Роба се преноси на коњима, каравански. Каравани од десет до двадесет коња стално путују; овакав је превоз ризичан и тешко се кад пролазило без штете по трговце: ружна времана, рђави путеви, недостатак слободе, нестанци и губици у људству, стоци и прибору доводили су трговце до краха. Ако је игде трговини требало среће, онда је у оваквој трговина она била баш потребна.
    Од 1862. године трговина се окреће ка северу, а полако се напуштају стари правци и старе методе. Наша целокупна извозна трговина наједанпут се мења. Још нешто дебелих волова се тера за Дубровник; да се мало затим угаси у потпуности тај правац трговине. Привлачне тачке постају Пешта, Беч и друга северна места. Роба се престаје преносити коњима, појављују се прва воловска кола са четири точка; у први мах неокована, сва од дрвета, да одмах пређу на гвоздена; нечујно се јаваљају и коњска кола са четири точка. У извозној трговини Ваљево мало по мало изграђује своје савско пристаниште на Забрежју где се јављају велики магацини, механе, дућани и приватне куће. Пред крај шесте деценије трговачке куће Параноси, Крсмановићи отварају своје магацине и постају купци ваљевских сировина, затим продавци соли и жита, које су догонили из Румуније. Ваљевску трговину ово доба воде два тада најугледнија и најспособнија извозника Лазар Глишић и Матија Милић. Баш ових година латили су се извоза шишарке. Рад са шишарком подигао је Ваљево до велике висине. Јавило се доста великих трговаца, притом се и народ одао с јесени прикупљању шишарке која је, до краја рада са њом, имала лепу цену. Ова трговина ишла је до првих година осме деценије, па је наједанпут стала кад су се на истоку појавиле шишарке богатије у танину. Главни трговац је био Лазар Глишић, пошто је Матија у највећем напону свог трговачког пословања умро а није га имао ко наследити. Па и Лазар је престао радити кад је трговина почела опадати и кад је видео да се не сме ослонити на свога сина.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Лазар Глишић се повлачи из трговине, јавља се нов посао у извозној трговини; на пијаци се потражује сува шљива. При појави суве шљиве Лазар се осетио да неће знати и умети радити па зато упућује на тај посао своје дотадашње ученике: Јована Гођевца, сина Ранка Гођевца и Војислава Ј. Ђурића, сина Јовише Ђурића. Оба млада трговца истовремено улазе у посао са шивама и оба узимају извоз из Ваљева у своје руке, дају му толики замах да радње њихових очева седамдесетих година прошлог века заузимају прво место не само у Ваљеву него и у целој Србији. Обе фирме упоредо са Параносовима и Крсмановићима долазе у Забрежје до својих властитих магацина у којима смештају своју извозну и увозну робу. Код обе фирме свакодневно, у сезони, кола за колима одвозе сировине у Забрежје и да довуку со и жито, које су слагале у своје ваљевске магацине. Сува шљива доносила се у џаковима, тако се и преносила до Забрежја да се тамо преместе у нарочиту бурад и извози. Жито се довозило у џаковима и из џакова сипало у магацине, одатле опет стављало у џакове и тако продавало. Со је била у крупцима; тако се со у целости или у крупцима продавала. Није се млела, држала се у магацинима камених зидова или зидова обложеним дебелим даскама.
    Прва сува шљива за трговину почела је у Босни, у Брчком. Први су је почели сушити и са њом радити тамошњи трговци, извозници. Од њих су прихватили овај рад Крсмановићи и Параноси и пренели га у Србију у годинама 1862. и 1863. у граду Соколу, муслиманским селима око њега, почело се са сушењем шљива. Шљива се показала као извозни производ врло добро па су већ 1864. године почели поједини Азбуковчани и суседних Соколских села сушити шљиве и преко Сокола продавати у Босни. Сокољани су извозили своју шљиву у Брчко, а то је било логично пошто је Соко тада био у Босни. Београдски трговац Симо Р. Паранос је 1864. године одштампао једну малу брошуру о свом трошку, која се односила на гајење и сушење шљива. Ту брошурицу по Лозници, Шапцу, Ваљеву и Обреновцу бесплатно делио, али се слабо ко књигом могао и хтео користити. Паранос је, по позиву Лазара Глишића, дошао у Ваљево и овај га упознаје са младим почетником Глишићем и опробаним трговцем Јованом Гођевцем. Глишићу се необично свиђао Јован. Он је у њему налазио правог трговца, налазио неку необичну вредноћу, енергију, шпекулативност и штедљивост, особине без којих нема правог трговца. Јована је отац узгред увео у трговину. Био му је више пекар, механџија и касапин. Али како је Ранко необично ценио врлине и трговачке способности Лазареве, послужио га је и Јована пустио учити трговачке послове а Ранко је знао добро вредност свог сина, па је с њим кренуо преко лета 1865. године да по селима око Ваљева путује са сином Параносевим. Јован је до тада познавао све угледне и паметне домаћине, па је и Параноса са њима упознавао, те је овај могао водити преговоре о откупу шљива. Овај први пут је био пропагаторски са мало или никаквог успеха, да би 1866. и 1867. године преко лета сам Јован кренуо на дуже путовање по селима на коме је сам и о свом трошку отпочео подизање сушница – машина. Први радници су му били прости људи – Муслимани од Сокола. Са њима је Јован упоредо зидао и градио машине. Прву машину подигао је у воћњаку Јовице Бошњаковића из Голупца, други код Паје Текића у Кључу, трећу код Аксентија Ковачевића у Берковцу.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Већ 1867. године сува шљива пада на ваљевску пијацу и плаћа се шест ока товар а већ следеће године у колубарским селима било је преко двадесет машина-сушара, које су сами аељаци градили. Први радници на изградњи машина били су Мислимани из Босне, од Сокола и Сребренице. Али је Јован Гођевац увлачио наше сељаке из азбуковичких и ужичких села. Они су за кратко време потисли Муслимане у грађењу сушара. У подизању шљиве и раду са њом Јован Гођевац имао је највећих заслуга. Још за свог живота Јован је успео да одомаћи у околини Ваљева и у свима осталим подесним селима културу гајења шљиве, која се нагло размножила и ретка је била кућа која је имала воће а да није имала сушару. Раду са шљивом пришао је и Војислав Ђурић па је и он радио овај посао у великим размерама. Уз њега појавила се читава плејада младих трговаца. Мало које село није имало свог трговца, а било је села са по два или више трговаца, сви су радили независно један од другога али су увек били у вези са трговцима из града.
    И сеоски и градски трговци радили су са кожама, вуном, лојем, воском, дакле са стоком радили су агенти Тешмана Солдатовића и других трговаца са стране. Кожа и вуна су били извозни артикли свих трговаца. Сваки трговац је куповао коже. Сваки механџија је продавао коже свом трговцу, и од њега, с времена на време, узимао новац за рад. Кроз обе деценије ваљевске механџије држале су двестотине до петстотина оваца. С пролаће зашли би по ужичким и санџачким трговима и покуповали јагњад. И без тога они су држали и по брдима и пашњацима око Ваљева напасали своје овце. Млеко, сир и кајмак продавали би по граду и у својим радњама, а јагњад клали и продавали само у радњи.
    С јесени где год је било згодно на путу за Ваљево, усред неке ливаде подизали би од дасака привремен зграде са неколико одељења. Ту би у одређено време поклали овце, месо у пресном стању распродали, кости и све остало стрпали би у казан и од тога искували лој, који су сипали у бураге (овчији желудац – шкембе) и тако продавали. Коже су сушили у згради и суве продавали трговцима. Ове зграде су биле познате под именом „козаре“. Ваљево је у то доба имало у околини 10 до 20 козара. Сваке јесени радило би се по 15 дана, а кад би завршили дигли би све тако да се није познавало да је ту нешто било. Трајало је то до почетка осме деценије, до појаве миликерц свећа. Лој је трошен за прављење лојаних свећа, жиже и сапуна.
    Звери, овчје и козје коже биле су изврсни артикли и извозили су се за Београд а тако се извозио и лој, који су најчешће куповали свећари. Из Ваљева су се извозиле одређене количине вуне и оне су откупљиване од механџија. Кроз обе деценије храна се увозила и никад није извозила. Углавном је за исхрану увожен кукуруз, докле су се пекари и механџије снабдевали пшеничним брашном са стране. Јечам и зоб довожени су са стране, околина није толико давала колике су биле домаће потребе. Може се рећи да се градско становништво снабдевало житом из околине или са својих имања. Градски вашари о Св. Илији и Михољдану били су прилика да се изнесу за продају стока, пиће и разни занатлијски и трговачки артикли. Трговци су довозили готову робу, продавали храну, со, колонијал, због чега су држалли дућане. Занатлије су своје производе – опанке, кајишеве, сарачке производе, коњске приборе, конопце свих врста, ножеве, секире, мотике, рала и плугове, свеће, сапуне свих врста, платна, сукна и израђевине од тога, разне мезелуке, печење на пањевима и сва пића, слаткише и друго. Општина је имала своје дућане и давала их под закупне цене или су занатлије и трговци разапињали черге, шаторе или градили вењаке. Сељак је догонио крупну и ситну стоку изузев свиња, које нико није нудио а ни куповао на вашарима.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Да се осврнемо, пише Љуба Павловић, и на онај други ред трговаца, на трговце – продавце животних намирница и увознике. Било их је много више од извозника. Судбина ових мешовитих радњи била је тешка; ретко када су се могле одржати и до краја истрајати. Стално су се мењале и нечујно губиле, да њихови власници оду у пандуре, постану крајња сиротиња или се иселе. Почетници су били неспретни за трговину у оваквим условима, осим нешто заната, ништа друго нису знали; за њих је колонијална и мануфактурна роба била намет са којим се било тешко упознати. Ове радње биле су пуне и препуне, ретко инвентарисане, неправилно обнављане, још неправилније пражњене, ретко који трговац је смео сам отпочињати трговачки посао, тражили су се ортаци у месту или на страни па опет се није далеко дотерало; морао је један кидати ортаклук, да се доведе други или трећи ортак. Радован Лазић се три пута ортачио са другима, па кад се одвојио од последењег ортака могао је поћи напред и нешто стећи. У времену између шесте и седме деценије сви ми страшно добро знамо да је тек свака шеста радња била без ортака.
    Крајем шесте деценије у Ваљеву је био јак подстрек да се овај начин рада регулише, да се не воде ортачке радње, да се занати одвајају од трговинских радњи, да увозници не буду извозници. Овај покрет је био врло јак. Покренули су га представници Стола, нове занатлије и Учитељевићи, на чели са Живком Тадићем и Радованом Лазићем, који већ 1867. године уводи нову радњу, прву гвожђарску радњу у Ваљеву. Не само да се младим трговцима није дало отварање радње по старим начелима, већ се све радило да се што пре у Ваљеву среде на свим странама, отварају боље и снабдевеније радње, те тако ниче у Ваљеву неколико само мануфактурне, потом колонијалне радње и поред њих гвожђарске, потом мумџијске, дуванџијске, млинарске, ракијџиске, јапијарске, седларске, ковачке, поткивачке, лимарске, кожарске, пекарске, ножарске, коларске, браварске, пречарске, кобасичарске и друге радње. Ипак, свуда се још одржавају мешовите радње и оне се провлаче и преко седме деценије, скоро до последњих година 19. века. Од свих заната се највише у Ваљеву развио зидарски посао. Зидари из Осата, зидају у месту и по селима, граде куће, дућане, магазе. механе, јавне грађевине изграђују странци са стране или из самога места. Све цркве по околини, мостове на Љигу, Колубари и Грацу, зидају Цинцари или странци, а механе и школе понегде зидају и Осаћани.
    У Ваљеву, једна за другом,отварају се циглане: Тадића, Араповића, Пиндића да их доцније замени Петковића циглана. Циглане су биле простијег типа са радном снагом из околине, тада ослобођених, Ниша и Пирота.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Већ за Столом дванаесторице при крају шесте деценије врло често се говорило о сајмовима у прекосавским градовима, затим о начину трговања у тим местима и навикама које су се запазиле. Трговци тог доба из општег друштвеног реда, из реда увозника били су често посетиоци ових сајмова. Тамо би се снабдавали робом а увек понешто понели за продају, а нарочито ако би се подесила какав ретка и тражена зверка. За Столом дванаесторице поникла је идеја оснивања штедионице или како су је наши трговци почели звати „шпаркаса“. Још 1869. године, када су ваљевски трговци Живко Тадић, Радован Лазић, Марко Јеремић, Стеван Бутина, Стеван Табаковић, Светозар Маринковић, Бугарче, Адам и Васа Лазаревић и други посетили панчевачки сајам у јесен исте године, запазили су да тамо постоји шпаркаса и дуго се о њој објашњавали на лицу места. По повратку у Ваљево ово је испричано за Столом, који реши да оснује штедионицу, да чланови Стола Коста Укропина и Ђуро Козарац напишу првила, да основни капиталк буде имовина свих еснафа. На овој основи са прибављеним правилима прекосавских шпаркаса, одређени делегати саставе правила и она се, септембра 1870. године, прочитају на збору ваљевских трговаца и занатлија. Овај збор одржан је у кафани „Македонија“ Михаила Гођевца. Збор није примио ова правила пошто је скоро једногласно био да се еснафска трговина не улаже у капитал штедионице. Сто дванаесторице није био задовољан овом одлуком, због чега стави у задатак старим делегатима да у току 1871. године саставе нова правила, да шетедионички главни капитал буде сто хиљада динара и да гласи на уделе. Удели да буду на доносиоца.

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Што се у Београду тих година десио крах са њиховом првом банком, што су многи трговци погођени овим крахом, лично су се обратили ваљевским трговицма да не улазе у штедионицу, било је готово све пропало, али на срећу Ваљева и његове трговине Живко Тадић и Радован Лазић, уз два своје верна пријатеља Козарцемм и Укропином, нису никако хтелу узмаћи. Они накнадно пропишу трећа правила којима се штедионички капитал попне на милион динара, до 10 хиљада удела по сто динара и да тај њихов капитал уплате Ваљевци без помоћи са стране. Ова правила су била готова 1873. године. Већ 1875. године штедионица је под званичним називом „Ваљевска штедионица“ била готово са целим уплаћеним капиталом под председништвом Радована Лазића. Отпочела је навелико свој рад и она је још у почетку кренула путем који је дао Ваљеву и његовој трговини велике користи. Сто дванаесторице био је од првих дана уласка у шесту деценију да се колико толико у Ваљеви уведе индустрија. Већ првих година видимо у Ваљеву богату индустријску радњу браће Ламбровића која држи велике козаре, купује на велико лој, производи свеће и сапун и извози из места.
    Истовремено на Грацу се развија индустријска радња исте врсте браће Николајевића Цинцара. У индустријска предузећа овога доба мора се уврстити и грађење вештачког млина на реци Грацу. За подизање овог млина највећих заслуга има Андрија Бирчанин, познати сточарски трговац и лиферант меса и брашна за војску. Андрија је био члан фирме Браћа Бирчанин, где је главни члан био Маријан Бирчанин, који у осмој и деветој деценији стече за Ваљево великих заслуга. Бирчанима је требао а и граду Ваљеву млин чији би капацитет био толики да подмири потребе града. Они би давали жито, млин би прерађивао по потреби, за извоз у друга места тада се није мислило. У Ваљево је доведен још 1862. године млинар Вучко Анђелковић из Колара, родом из Свилајнца. Благодарећи великој агилности Андрије Бирчанина, Јеврем Б. Тадић, трговац, власник млина на Грацу и у граду направи уговор са Анђелковићем, уступи му горњи део јаза, одобри да на њему може по избору градити свој млин, дадне му потребан плац испред и иза млина, обавеже га и да му зато направи на његовом кориту реке сталну вештачку брану, да јаз тако регулише да млин има оптималну количину воде са којом ће млин радити. Затим, дужан је имати вештачке уставе и плаћати им сваки дан по један ћесарски дукат накнаде на сваки камен кад не би радио.

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Анђелковић је био посве танког стања. Морао је ангажовати свог шурака мајора САву Грујића и уз његову помоћ нешто завршити. Смрт га је прекинула те није успео доћи до готовог млина. Ипак је нешто урадио, да је мало дуже живео, како је био предузмљив а и млинарскоу индустрију је одлично познавао, он би свакако докрајчио своју замисао. Ни његова деца, ни сада већ генерал Грујић нису ништа могли урадити. Морали су млин другом уступити. Тек тада је могао тај млин задовољити део млинарских потреба града Ваљева. На Колубари, на јазу, где је данас првокласни вештачки млин Петра Петковића, био је за турског времена ортачки млин бегова Колубаре, трговца и ханџије, чији је хан после ослобођења претворен у механу Саве Ћумура и великог ваљевског богаташа Јована Араповића. По ослобођењу Колубаре су отишле у Босну, у Травник, а како богаташ Араповић није имао деце, и војвода Карамарко Васић из Осата заузео беговски млин па се понесе и за Араповићевим, да заузме и његов. Овде се развила огорчена борба и војвода је главом платио. Војводин син Јеремија, дугогодишњи високи државни чиновник, одустане од спора, примора Араповића да мора издржавати брану и јаз и да му плаћа накнаду у случају нерада. Богаташ Араповић је у почетку шесте деценије посинио Милоша, родом из Босанске Крајине, свршеног ђака бањалучке богословије, оженио га и предао му сво имање на управу. Милош је примио презиме Араповић и из његових руку млин је прешао у својину познатог Стевана Петковића, циглара из Ваљева. Сви млинови у Ваљеву, Араповића и Карамарковића испод старе поште, Тадића на Грацу, Гавриловића и Дабића на Колубари испод Дабића Поља, Мирка Радовановића више Пећине на Јабланици и Јоце Куртовића у Дивчибарама, на ставама Обнице и Јабланице, млели су за сељаке и дуго били у власнипштву истих.
    Још првих шездесетих година упао је у Ваљево Јозеф Ајхингер Баварац; он је купио раван и брдо око Илиџе и одмах отпочео зидати фабрикку пива. Ајхингерова пивара прорадила је већ 1870. године. Тешко је било пласирати пиво, да ли због рђавог пива, да ли због недостатка капитала, тек се пивара почела гасити до потпуне пропасти. Свему овоме припомогло је и отварањед друге пиваре Лазара В. Лазаревића на излазу из Пећинског Потока. И ова пивара је престала да производи пиво из истих разлога, чиме се изгубила својина Лазаревића.
    За Ваљево и његову рудним благом богату околину велики допринос је дао инжењер Стеван Ђуричић. Он је у Врагочаници, Ребељу и Вујиновачи пронашао бакарну руду. У Брезовицама антимон и олово. У Планиници бакар, Осечини, на Плавњу олово. Он је о својим открићима обавестио кабинет др Јосифа Панчића а стигло је да се објави и у иностаним стручним часописима. Већ 1872. до 1875. године у Врагочаници ради страна фирма на вађењу бакарне руде. Међу акционарима тога друштва из Енглеске и белгије налазимо и члана Илију М. Коларца, трговца из Београда и Живка Карабиберовића из Београда. Друштво је отворило руднике, није могло постићи већег успеха и ликвидирало се на своју штету после српско-турских ратова.
    Друго налазачко друштво са неким капиталистима из Беча отворило је на Паклошници и Планиници мајдан бакра. Руда се прерађивала у плави камен и производњу сумпорне киселине. И ово је предузеће брзо пропало, што се приписивало посве тешком саобраћају.
    Инжењер Стева Ђуричић је био умро када су у Брезовицама на Цетини отворени рудници антимона и олова, а доцније и бакра у Ребељу. Свакако овом необичном грађанину и приврженом Ваљевцу припала је највећа част, упознавања Ваљева и његове околине диљем Србије па и шире. Ништа није радио због личне користи, већ из хуманих разлога за добро Ваљева и његове околине. Овако су радили сви честити Ваљевци тога доба.

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    У општинским пословима пред крај шесте деценије није се брзо ишло напред. Све се мислило да може бити још већег успеха ако би на чело општине дошао какав активнији Ваљевац. Године 1860. избор падне на Радована Лазћа и нареде му да још првих година сазида нову основну школу, да изради тачан списак свега што је општинско а шта је приватно, да на Пећини подигне парк и да забрани општинске утрине, Видрак, Боричевац и Кожицу, да на реци Грацу отвори летње купатило. Лазић са налогом оде на Сто дванаесторице, који су изреда били чланови општинског одбора да се подигне парк на Пећини, изда опште наредбе за пошумљавање Боричевца, Кожице и Видрака. Подигне нову зграду под Звоном за основну школу, по потреби и за гимназију. То се доцније и десило. Послушао је али није успео да изведе регулацију ваљевских река Колубаре, Граца и Љубостиње, покуповао је нека имања за рачун општине и округа. Поклонио је војсци просторије око Куле и Крушика у Кајмакавовим шанцу, изградио опште војно-грађанско вежабилште на Крушицима.
    Ових година биле су на Крушицима редовна војна вежбања наших грађана под надзором војних старешина. Увек су вежбања била изјутра недељних и празничнних дана од 8 до 12 часова. Тако су вежбали сви родови, прво по четама, затим по батаљонима а појединих дана у години и по бригадама. Старешине су биле из народа, сељаци и грађани у подједнакој мери. Команданти батаљона били су Илија Џ. Мојић из Брезовице, Влада Даниловић и Милован Тешић, трговци из Ваљева. Оба ова команданта погинула су на Извору 1886. године. Грађани су се тако радо одазивали да их ништа није могло ометати, вежбали су ревносно, зато су у ратовима 1875. и 1878. године могли послужити као прави и извежбани кадрови. Ко је запамтио ове ратове имао се лично уверити како је све што је било способно пушку носити отишло у рат.
    Велика сметња Ваљеву била је свакодневна навала разних скитничких Цигана. Једни за другим падали би пред Ваљевом. Распрострли би своје черге и наместили би се за краће или дуже време. При том старији Цигани или Циганке зашли би по крађама и прошњом по граду. Настале су свакодневне жалбе и требало их је решити, ослободити се ових нежељених гостију. За Столом дванаесторице пала је одлука да их Радован Лазић прихвати, раздели у групе и стално насели по околини Ваљева на општинским или државним имањима. Општина ваљевска купи од Ђеке, кћери Илије Бирчанина, удате у Бирчане, Ђурђиће у Седларима, удове, сишле на Пећину да одвојено живи на неко њено имање испод Мандића и на њему насели Цигане. Исто тако купи на Марковцу у Белићу неке шумарице и ту насели другу групу Цигана. Овим актом општина је постигла да се ослободи њихових навала из западних крајева. А да би се исто тако ослободила од северних и источних страна у Порајици у Грабовици купи опет један повећи комад шеваарице и ту насели Цигане који су долазили са севера. Тада је општина ваљевска много постигла, ослободила се луталачких Цигана и што је најважније за њу потисла их је из своје средине и предала суседним сеоским општинама, које су морале куповати и проширивати ова циганска насеља.
    По предлогу Стола дванаесторице решено је да свима грађанима по Грацу, Попарама и Белом Пољу дају општинска имања под једногодишњи закуп, или да им се да на неограничено време ако буду хтели подизати винограде и воћњаке. По овим ваљевскимм селима на све стране ничу виногради и воћњаци, а на многим местима појединци подижу зграде и колибе. По времену ова су имања прешла опет у општинску својину и поиспродавана.

    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Кроз целу шесту деценију делимично су пристизали досељеници из Босне, Херцеговине и Црне Горе. Општина је одреда примала по својим селима и на својим имањима насељавала или пуштала да се селе и насељавају по другим селима. Досељеници су примани свесрдно. Многи од нас су слушали од старијих досељеника да их нико тако предусретљиво није примао као Ваљево. Зато је после завршених ратова 1878. године и после наступеле глади у Црној Гори и присаједињеним крајевима нагрнула толика маса досељеника да је општина морала први пут тражити државну помоћ. Када су се у Црној Гори средиле прилике многи од досељеника се вратило натраг али их је доста остало овде, а доста их је било који су преко државних власти отишли у Топлички округ и тамо остали. Вредно је напоменути и ово да је 1861. године Ваљево примило у своју средину Јовету Тодића, који је 1865. године дигао уз прпомоћ проте Стевана Аврамовића у Босанској Посавини аграрну буну. Јовета је живео у Ваљеву на имању које му је општина дала на поклон, живео је мирно и скромно од државне помоћи. Умро је сиромах у Ваљеву и ту сахрањен мало пре Балканског рата. Уз Јовету је Ваљево пимило и по Брђанима као обичне раднике населило неке његове сроднике чијих потомака и данас има у Ваљеву.
    Наслеђене установе из ранијих доба, Народна књижица, Читаоница и Дилетантско позориште остали су и даље се развијали. На челу Књижнице и Читаонце још су били учитељи. Још 1865. године, од доласка у Ваљево ратног учитеља и просветног радника ђакона Васе Ј. Јанковића кога је цело Ваљево звало ђакон-Васа. Све три установе биле су у његовим поузданим и чврстим рукама. Књижница је остала све до краја учитељовања ђакона Васе у кући Вука Ђелаша, а Позориште је било пресељено у салу гимназије и оно је престало по Васином одласку за протојереја и пароха убског 1886. године. Васа ђакон био је Ваљевац и све време у Ваљеву се бавио књижевношћу. Писао је и преводио са немачког, обично дечије и забавне ставри. Васа ђакон и његови другови: Сима Миливојевић, Петар Стевановић, Станко Убавкић, Кремља Марковић, ваљевски учитељи били су крајем седме деценије покретачи идеје оснивања општег земаљског учитељског удружења. О свом раду као и о збору, који су држали преко распуста у Ваљеву, оставили су иза себе у школској архиви велики досије разних аката, који се односе на овај рад.
    Крајем седме деценије 19. века из основа се мењају наше економске и политичке прилике. И Ваљево од тада добија нов изглед и почиње да иде узастопце са другим градовима у Србији. И код њега настају позитивне промене. Сто дванаесторице полагано се губи, губи се и његов утицај; појединци умиру а и Сто престаје да постоји. Извршио је на чласт и славу Ваљева свој четрдесетогодишњи посао, дао је Ваљеву све што је могао дати. Али све што је дао служи му на част.

    Крај!

    Одговори
  • Simic_od_Bobove

    Knjaza Jovana Simica Bobovca ubili su 1832. godine ljudi Milosa Obrenovica, na putu od Kragujevca ka Valjevu, negde kod Mionice. Protivio se apsolutizmu knjaza Milosa Obrenovica, i zalagao se za „konstituciju“ tj ogranicenje moci kneza, i jacanje Narodne kancelarije. O knjazu Jovanu Simicu Bobovcu, koji je itekako bio buljukbasa kod kneza Ilije Bircanina, i vojni staresina, a u doba I ustanka „Bist kapetan vladenija G. Georgija Petrovica“ (sto pise na njegovom spomeniku) i knez, a isto tako i u II ustanku. Isto tako bio je predsednik kragujevackog suda, a kasnije i beogradskog suda. Bio je zapovednik Srba na Drini i sprecio je upade bosanskih Turaka na tlo oslobodjene Srbije, a isto tako je i odgovoran za proterivanja turskih familija iz Srbije preko Drine. Podaci koji su izneseni verujem da odgovaraju pisanju Milicevica po kazivanju Jovana Gavrilovica. medjutim, valjevski advokat Pero Markovic je takodje objavio svoje kazivanje (ovo koje ja iznesoh), a takodje i Cedo Protic iz Gole Glave – ucitelj (to sve, pre 100. godina celih je objavljeno u Glasu Valjeva 1933. godine).

    Одговори
  • Podgorina

    Kakva je to podela na istorijske i cinovnicke familije? Koliko vidim, knezova ima i u „cinovnickim“ familijama. Zaista, autor bi mogao malo da objasni tu nerazumljivu logiku, jasnu samo njemu?

    Одговори
  • estavella

    Ako nekoga interesuje poreklo Valjevske Kneževske familije Dabić može slobodno da piše na mail karicnenad@gmail.com . Neki podaci iz ovog teksta nisu baš tačni i precizni pa ako nekom bude trebalo nešto preciznije a i sam rodoslov Dabića još od 1600 godine.slobodno neka piše.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top