Порекло становништва села Ракића Куће, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године
Ово мало подвојено село на Цијевни, извјесно има специфичан положај. Његов настанак су битно предодредила два чиниоца: Цијевна и свуда уоколо отворено Еемовско поље. Оба су примарно предусловила сточарство као водеће занимање овдашњих мјештана. У кориту Цијевне, уз појилиште, налазе се и повеће конгломератичне поткапине погодне за спраћање стоке, за пландишта. Десном обалом Цијевне, на којој је насеље, води колски пут од тушког до зетског пута, тј. измећу два моста на Цијевни преко којих оба пута прелазе. Са Подгорицом село је било највише повезано дијагоналним путем преко Ћемовског поља. Отвореност насеља према пољу и занимање сточарством омогућили су му да стекне велики атар, прије свега намијењен испаши. Наравно, границе тог атара нијесу могле бити сигурна гаранција да и сточари из околних села не користе неке његове, од села удаљеније дијелове. Ни чести спорови томе нијесу могли стати на пут, поготово када је у питању било коришћење пићнијих површина у Црним земљама, о чему смо већ говорили. Са сјеверне стране граница атара иде шумом која ово насеље одваја од катастарске огадтине Маслина; од ње се она повија јужно од атара села Омербожовића, а затим иде сеоском стазом до моста на Цијевни који се налази западно од Планинице. Са источне стране граница иде Цијевном до колског пута који води за Шипчаник, одакле скреће западно у правцу куће Пејовића, те од ње право на сјевер преко Ћемовског поља до поменуте шуме. У том оквиру атар села захвата површину од 702 хектара, тј. око 7 км2. Обраћене површине налазе се само у ужем комплексу насељеног дијела атара, док сви његови остали дијелови служе за испашу. Треба рећи да су и те доста мале обраћене дионице нископродуктивне, јер оне, као и све остале атарске површине, имају мање-више изражену шљунковиту подлогу.
На основу досадашњих сазнања, не може се поуздано установити евентуална даља старост насеља. Остаје само претпоставка да се дио становништва из средњовјековног села Раке, послије његова расељавања, овдје настанио. Село Раке, које је по свој прилици било саставни дио подручног насеља Грље, налазило се на лијевој обали Цијевне. Његова локација, данас позната као селиште Раке, са траговима бившег насеља, подаље је од Ракића Кућа. Раке се, како смо навели, помињу у грамати Ивана Дрнојевића, којом су означене границе добара Врањинском манастиру. У њој, измећу осталог, стоји: „Раке у Грлиех”. Мећутим, ни Раке се, као ни Српска, Ботун, Лајковићи и Митровићи, не помињу у Боличином попису из 1614. године. Претпоставља се да су сва та села, у то вријеме свакако много мања, чинила подручно насеље под општим називом Грље, које је те године имало 80 кућа са 185 војника. Недоумицу у ово питање уноси извјесна сличност у називима старог насеља Раке и каснијег села Ракића Куће. Више се може вјеровати да је, због оскудних услова за живот, данашње насеље касније настало. Његово име најприје се може довести у везу са муслиманским презименом Ракићи, који су се овдје занимали сточарством (један од Баљевића из Братоножића „морао је због крви бјежати у Подгорицу и тамо се потурчио. Од њега су подгорички мухамеданци Ракићи”. (Ј. Ердељановић, Кучи, Братоножићи и Пипери, Београд, 1981, стр. 506 (Братоножићи).
Године 1925. Јовићевић је у селу евидентирао 12 кућа са 4 братства, а према званичним подацима, оно је тада имало 10 домаћинстава са 53 становника. До 1941. године број првих порастао је на 14, а других на 72, да би 1948. износио 10 : 52. Прије балканских ратова у Америку су ради зараде ишла два лица и вратила се. Четири породице иселиле су се у периоду 1941—45. и то двије у Куче, једна у Гусиње и једна у Затријебач. У истом периоду погинуло је и умрло 10 особа.
Године 1941. село је имало шест приземних и осам кућа на изби. Двије куће су се налазиле у источном дијелу села, седам удаљене од њих око 1,3 км, а остале по око 0,4 км удаљене једна од друге.
Шест су користиле огњиште, а осам и шпорет и огњиште. Село је имало два бунара и једну цистијерну. Украј села, ниже вјештачки направљеног водовода на Цијевни, налазио се приватни млин. Уз куће су биле штале за смјештај бројне стоке.
Послије ослобођења Зете од Турака, на имовини откупљеној од муслимана, Марко Миљанов је, по одобрењу књаза Николе, населио овдје седам породица из Куча, чији су домаћини и одраслији мушкарци уједно били граничари између Црне Горе и Турске. Остале породице су саме купиле имања и ту се населиле.
Године 1941. овдје су живјели:
Поповићи (5 дом.), Пајовићи (3), Ујкићи (2), Прелевићи (2), Рашовићи (1) и Вуксановићи (1). Сви су се доселили од 1879. до 1895. године. Изузев Ујкића, досељених из Затријепча, сви остали су се доселили из Куча.
Сеоске комуничне испаше биле су у Кемовском пољу и Црним земљама. Љети су домаћинства изгонила своју стоку на планине Широкар, Рикавац, Маглић, Коштицу и Комове. Изгонило се око 2.0 оваца, 60 говеди и 20 коња. Село је увелико снабдијевало Подгорицу првокласним месом и млијечним производима.
Мјештани су индивидуално рибарили на Цијевни. Послије пресушивања ријеке, већином у августу, уловљену рибу испод поменутог водопада су обично мећусобно дијелили. Солидарност села највише се испољавала у помоћи онима који нијесу имали радне снаге.
ИЗВОР: Павле С. Радусиновић, “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 165-166).
22. јул 2018. у 20:48
Djole
KAKO JE NASELJE OKO RIJEKE CIJEVNE DOBILO NAZIV
Kuće Rakića bez Rakića
Za naselje Kuće Rakića, mještani obično kažu da je najljepši kraj u cijeloj Podgorici, dok su podijeljena mišljenja oko toga kome teritorijalno pripadaju, da li Gradskoj opštini Tuzi ili Glavnom gradu. Kako objašnjavaju, obzirom da su Kuće Rakića podijeljene na dva dijela rijekom Cijevnom, a da Gradska opština Tuzi svakako funkcioniše pod okriljem Glavnog grada, ispravno je šta god da se kaže. Ipak, osjećaj dostine mještana je da pripadaju Tuzima. Ono za šta malo ko zna je i kako su Kuće Rakića dobile ime. Dok smo pokušavali da od najstarijih stanovnika tog podneblja dobijemo pravu informaciju, pretežno smo nailazili na odgovore da nijedna porodica Rakića ne živi na tom cijelom podneblju te da, koliko znaju, nikad nije ni živjela. Ipak, jeste. Potomak jedne od porodica Rakić, koja je živjela na tom prostoru oko rijeke Cijevne, po kome je naselje i dobilo ime Ajdin Rakić objašnjava kako je sve teklo.
– Rakići potiču iz Bratonožića iz sela Potkrš nadomak Podgorice. Dolaskom u Podgoricu primili su islam i tadšnja turska uprava im je dodijelila imanje, zemlju duž rijeke Cijevne, današnje Kuće Rakića. To je bilo negdje u 18. vijeku. Rakići su potom sagradili nekoliko kuća tu, po čemu je mjesto i dobilo ime, selo Rake, Rakići, Kuće Rakića. Oni su tu živjeli do 1912. godine, kada su pripojeni Crnoj Gori, jer je Rijeka Cijevna bila granični pojas. Tada odlaze u Albaniju, Skadar i tamo se bave trgovinom. Jedino ko je ostao je moj đed, koji je po rođenju ostao bez oca pa je majka bila prinuđena da napusti to mjesto i ode u Podgoricu da žive kod njegovih ujaka. Te iste godine kad su se Rakići odselili za Skadar, kralj Nikola je taj prostor koji su Rakići naseljavali dodjelio zaslužnim porodicama iz Kuča, i ostalim plemenicima… Danas puno naših rođaka, potomci ljudi koji su živjeli u Kućama Rakića živi u Skadru, dok je jedna porodica 1925. godine pošla za Tursku – priča Ajdin Rakić.
On napominje da su se osamdesetih godina rođaci sreli, nakon 50 godina razdvojenosti. Ajdin Rakić napominje da iako nemaju fotografija dok su živjeli u Kućama Rakića, jer je sve uništeno, živi sjećanje i usmeno predanje potomaka koje se prenosi sa generacije na generaciju. S.R.
https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Podgoricom&clanak=549934&datum=2016-06-08