Порекло презимена, село Митровићи (Подгорица)

14. април 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Митровићи, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Ово омање горњозетско село смјештено је на ушћу Цијевне у Морачу, јужно од Лајковића. Са сјеверне стране ограничено је сеоском стазом која га раздваја од Лајковића, а води од Мораче до мјеста Насип и одатле право на Цијевну. Са истока га граничи Цијевна све до њеног ушћа у Морачу, а затим западно Морача до Насипа гдје почиње поменута сеоска стаза. У том оквиру атар села захвата површину од 62 хектара, тј. око 0,6 км2. Село је имало двије оближње комунице; прву заједно са Лајковићима у Немовском пољу и другу своју при ушћу Цијевне у Морачу, звану Фресићи, која је од села удаљена око 0,3 км и има око 50 рала.

Конкретних раних помена овога насеља, аналогних претходним селима, који би ближе говорили о његовој старости, засада нема. Остаје само вјероватна претпоставка да је и оно, како смо навели, било у саставу подручног насеља Грља, које је, по М. Болици, 1614. године имало 80 домова и 185 војника.

Године 1925. Јовићевић је у селу евидентирао 26 кућа са 4 братства, а према званичним подацима, тада је оно имало 27 домаћинстава са 145 становника. До 1941. њихов број се смањио на 24 : 132, да би их осам година касније (1948) било 28 : 159.

Прије балканских ратова, одавде је само једно лице пошло у Америку и тамо остало, а у периоду 1918—41. једна породица се преселила у Метохију. У периоду 1941—45. два лица су исељена у Подгорицу и Призрен. У исто вријеме погинуло је и умрло 10 мјештана (два су погинула на страни партизана, а два на страни четника, а шест је умрло).

Приземних кућа је 1941. године било 14, а на изби 5. Куће су углавном груписане, па је измећу њихових група растојање 50—150 м. А има и тако груписаних кућа да су, рекло би се, под једним кровом. Уз куће се налазио по неки помоћни објекат. У свим кућама искључиво се користило огњиште.

Црква и школа су им, како смо навели, заједничке са поменутим селима. На сјеверном крају села, на малом узвишењу званом Главица налазе се остаци муслиманског гробља.3

Осим једног домаћинства Кликоваца, сва остала у селу су 1941. године били Мараши. Док су први пријешли овдје из сусједних Лајковића, Мараши су се, доселивши се у Зету прије око 250—300 година, најприје настанили овдје. Из овдашње, доста тјескобне и оскудне матице, ширили су се по другим селима Зете, а највише прелазили ближе Скадарском језеру, тј. у Бијело Поље.

Село је своје комунице двојако користило — неогранчено у Иемовском пољу, и ограничено у Фресићима. Ова друга, будући питомија и пићнија, користила се углавном према сеоском договору од Ђурђевадне (6. маја) до Митровадне (8. новембра). Митровићка домаћинства су имала и своје омање посједе у близини Скадарског језера. То су биле поглавито ливаде, које су често и до пола године биле под водом. Кошене су крајем љета; то сијено (барина, лужина, жуквина) највише је служило за простирку стоци. Ливаде се налазе на доста великом простору — од Мораче на западу до Доње Плавнице на истоку (углавном у катастарској општини Бијело Поље). Тај комплекс приватних посједа велик је око 80 рала. Његов горњи дио је много питомији и на његовој сјеверној страни је Бијело Поље. Ту, управо, добрим дијелом и живе Мараши, који су се баш због таквог земљишта овамо доселили из Митровића. Село није имало раних ливада у приобалном појасу језера, па је то разлог што са стоком љети нијесу излазили овдје на испашу. Исто тако, због малобројних стада, нијесу давали овце на планину.

Сеоска риболовишта (Митровачка локва и Миранглавица) била су на Морачи. Пружају се дужином (јужне границе села до Миранглавице) око 1,2 км; ту су Митровићи на риболов имали искључиво право. Ловило се заједнички, тј. заједнички кушвеним прибором. Највише се ловило грибом. Групом од 12 до 16 риболоваца, колико их је било потребно да лове грибом, руководио је најискуснији и највјештији прибор, звани капетан гриба. У подјели улова, свако домаћинство је имало једнаки дио на основу једнако уложених средстава за набавку гриба. Ако неко, из било којих оправданих разлога, није могао да учествује у лову, није могао остати без дијела. Али тај дио је био упола мањи од дијела учесника у лову.

Једнобратственичка домаћинства Мараши, испољавала су, могло би се рећи, узорну патријархалну солидарност. Сви облици мећусобне помоћи били су овдје стално заступљени.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 163-164).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.