Порекло презимена Бубања

30. мај 2014.

коментара: 17

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ БУБАЊЕ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Бубања

Хаплогрупа: I2a

Порекло: Бубање, Беране, Црна Гора

Крсна слава: Алимпијевдан

Бубање – анализа ДНК резултата
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Презиме Бубања пристуно је у Црној Гори, међу Васојевићима. Прилог о пореклу овог презимена послао је наш сарадник Ранко Бубања.

Године 1927. Милисав Лутовац као млад научник и истраживач, долазио је код кмета Јока Бубање и његовог сина Милутина, капетана црногорске војске, и прикупљао грађу о Бубањама. Он пише да су различита мишљења о имену и поријеклу братства Бубања. Једни говоре да су име добили по бубњу (јер је њихов предак имао и ковачницу у Залажђу гдје се најприје населио). Други кажу да су поријеклом из Бубића у Бјелопавлићима. Отуда су пошла три брата и у путу се на Ситној Луци код Андријевице подијеле. Од једног су Бубање, од другог Ралевићи у Калудри (Лутовац је записао: Радевићи у Великој[1]), а од трећег Шаботићи.[2] Шаботићи муслимани у Туцањама, истичу да су од Бубања, што и Бубање потврђују.[3] На крају je Лутовац неодређено закључио: Вјероватно ће бити да су Бубање старосједиоци или давни досељеници који су презиме добили по бубњу. Као доказ старине може се са сигурношћу узети и својина земље коју им је турски цар бератом потврдио.[4]

***

Данас смо у предности – предање које је записао Лутовац можемо провјерити ДНК тестирањем припадника поменутих братстава. Ралевићева хаплогрупа је E-M35. Тестирао се и Шаботић – он је G2a. Бубање су I2a, Динарик југ. Хаплотип Ралевића је неуобичајен за наше просторе, па не стоји предање у Бубањама да су им Ралевићи и Шаботићи браћа. Из дефтера из 1701. види се да у Горњој и Доњој Крушевици живе три православне породице: Шуркова, Ђуринова и Јованова. За Јована и Ђурину у дефтер није уписано презиме Бубања, па се не може претпостављати да су они Бубање, тест Шаботића и Ралевића то би демантовао.

***

Попис села и земљe санџака Крка, Клис и Херцеговина, ослобођених од Млетачке Републике 1701. године[5]

Нахија Љубиње

Читава је остала у Османској Држави.

Оџачлук нефера тврђаве и паланке, припада капетанији Требиње, од обавезе за 1113. годину

Село Горња и Доња Крушевица

Стара кула ………………….1. У рушевном је стању

Припада Абди-баши Сарајлији (Serayi). Он је присутан.

Стара кула ………………….1. Доведена је у исправно стање.

Припада Ибрахим-аги из Драчева (Dragevah)

Стара кула …………………. 1. У рушевном је стању.

Припада особи по имену Бајрам.

Сада су падишахови поданици у споменутоме селу:

Шурко[6] Бубања, кућа   1

Ђурина, кућа  1

Јован, кућа    1

   Кућа 3. Они су чифчије (Çiftçidirler).

Ешкинџијском[7] тимару /припада/ дио …………. 1

Припада Ибрахим-бегу Буџаклу.

Царском хасу/припада/ дио ………………………….. 1

Сада припада канцеларији Требиње.

Њихови дијелови су познати у својим старим границама.

Постоје /ту су/ посједници земље споменутог села. Нема земље без посједника.

(Крушевица је данас јединствено село југоистично од Љубиња.)

***

Дефтер из којег смо преузели цитат носи назив: ”Попис села и земље санџака Крка, Клис и Херцеговина, ослобођених од Млетачке Републике 1701. године”. То је територија коју је држала Млетачка Република, али је према уговору о разграничењу након Морејског рата, (вођен од 1684. до 1699.) припала Османској Држави и те године јој је враћена. У дефтеру се констатује стварно стање: уписан је онај дио земљишта који је био заузет од стране Млечана. У источној Херцеговини су пописане нахије које нијесу држали Млечани, али су оне током Морејског рата ратно поприште; дјелови нахија су прелазили из руке у руку, тако да попис ставља тачку на тада коначно стање.

Пописано је све, па макар се радило о само једној њиви села, чији је већи дио припао Млечанима; чак и када је освојена сасвим мала територија Херцеговачког санџака, организована је нова нахија, било да је то привремено или трајно рјешење. То је одраз квалитетне администрације, јер држава која је на врхунцу своје експанзије имала површину од скоро 15 милиона квадратних километара и простирала се на три континента, од Атлантског до Индијског океана, свакако је морала имати добро уређен и ефикасан систем управне власти.

Границе утврђене након овог разграничења нијесу остале дуго на снази. Нови сукоби, други Морејски рат између Османлија и Млетака 1714–1718., те Турско–аустријски рат 1716–1718., завршени су миром у Пожаревцу 21. јула 1718. када је извршено ново разграничење. Тада повучена гранична линија између Османског Царства и Млетачке Републике највећим дијелом представља и данашњу границу између Босне и Херцеговине и Хрватске. (Вјероватно су ови сукоби и покренули Шурка Бубању из Крушевице на сеобу према Црној Гори.)

Народ се расељавао и дјеловањем млетачких мисионара, који су упорно радили на томе да ослабе демографску базу Османске Државе. Много становника, посебно католика, па чак и они који нијесу били захваћени сукобима уз границу, отишло је на територију Млетачке Републике. За такве је у дефтеру назначено да су ”daru’l-harb’da”, на непријатељској територији; земља коју су користили уступана је другим лицима.

Уписивани су и они који су напустили своју баштину и отишли дубље у оквиру Османске Државе. За њих је наглашено да су они ”dar-i Islam’da”, на исламској територији, како је означаван простор Османског Царства. Њихова земља припада њиховим насљедницима. Важно је нагласити да је Османска Држава ишла на руку онима који нијесу хтјели да се одселе. У једном документу, забиљеженом у Сарајевском сиџилу, наводи се да је раја, која је остала у границама Високе Порте, ослобођена плаћања џизије у трајању од двије године, почевши од 1114/1702.

Народ је био у неповољном економском положају, па је након почетне наплате пореза укинута средња платежна тарифа; за све је уведена најнижа, да се не би крњили државни приходи. Приходи од џизије вилајета Босна били су тада намијењени за плате посада у тврђавама.[8]

***

Оно што је карактеристично за XVII вијек и ратове вођене у њему јесте свестрана подршка и учешће хришћанског становништва на страни чланица Свете лиге. Поред хајдука и ускока као и припадника влашког корпуса,[9] које су Млечани ангажовали на фронту у Далмацији, посебну суровост према земљорадничком становништву, искључиво муслиманском, показали су хајдуци из (старе) Црне Горе, или, како их дефтер зове Karadag eskiyasi. На том подручју нарочито су се истакле чете под вођством Баја Пивљанина, које су дјеловале у другој половини XVII вијека. Те су активности биле олакшане потпуним расулом на овом подручју, настале дјеловањем савезника: Аустрије и Млетачке Републике; они су да привуку свако на своју страну народ и главаре племена, давали обећања која нијесу могли да испуне. То је понајбоље осјетила Дубровачка Република, која је, иако се ставила под заштиту А-устрије да би се спасила од Млечана, постала ”поприште хајдучког оргијања”. Највеће губитке доживјела је Херцеговина, поставши тако oбласт интереса, с једне стране Османске Државе, а с друге стране: Беча, Венеције и Дубровника.

***

(Жупа Попово, колијевка предака данашњих Бубања.)

***

Шурко Бубања се из Крушевице у Љубињу, из Херцеговине, због убиства аге склонио у село Качмор, мада о томе у предању нема детаља. Населио се на Залажђу. Земља се првобитно могла заузети тако што сељак присвоји велики посјед и усред таквог земљишта или на једном његовом крају подигне кућу.

Исељеници су, као пуж кућицу, носили име села, потока, планине, и по њима називали нове предјеле. Тако је, у близини Тријебина код Сјенице, настао и заселак Бубање. Ако су нови крајеви пусти или слабо насељени, онда је лако. Теже су се преносили на далеко знана имена планина, ријека и крајева, јер су мјеста у земљи досељења, већ имала називе, мада је било и таквих случајева.

У областима племенског живота кад неко братство врло јако прирасте, онда оно, ширећи се, наметне име села или своје властито име цијелом предјелу.[10] Бубање презиме нијесу добили по називу села, већ је село добило назив по братству. Бубање презиме нијесу добили по бубњу, већ по претку из XIII вијека, који је носио име БУБАЊА. Име Бубања данас није уобичајено, али се у XIII вијеку јавља на неколико станишта. Досељеници који су се презивали као и мјесто становања увијек су изазивали подозрење других васојевићких братстава.[11]

Први пут се катун Бубања: Dragatinus Stanisclavich de Catono Bubane, по- миње у извршној исправи за наплату новчаних потраживања од дужника из 1312. и 1313. – такозвана aptagi. У исправи се помиње и Милатко, унук Бубањин.[12]

На сјеверном ободу Поповог поља, у селу Дубљани, постоји топоним Бубање. Ту су данас виногради. Дубровчани су у залеђу закупљивали земљиште, и за то су Хумској и Требињској властели, до XV вијека, плаћали могориш.[13]

***

У Бубањама се приповиједа: ”да су се три брата из Бјелопавлића, у путу, на Ситној Луци код Андријевице подијелили и разишли” – ми већ знамо да нијесу браћа.

У дефтеру о разграничењу из 1701., у Крушавици налазимо пописане три куће: Шуркову, Ђуринову и Јованову. Шуркo је једино Бубања. Не вјерујемо да је писар дефтера себи скраћивао посао и презиме, ако је исто, није уписивао за све оне који су га носили, већ само за првонаведеног.[14] Те три породице из Крушевице су се по- кренуле на сеобу након Морејског рата. Шта је био разлог, можемо само да нагађамо. Предање каже: убили су агу – да ага није онај Ибрахим–бег Буџаклу?

Шурко је имао три сина: Радована, Тодора и Петра – Бубање памте Радована, али су Шурко, Тодор и Петар заборављени. И Јованов син се звао Радован–Рале, а Ђуров Марко. Како знамо да је Ђуро имао сина Марка? У Рујиштима постоји топо- ним Ђуров крш, а у Бубањама Марково кућиште. Да су топоними важни видимо у Крушевици, гдје имамо заселак Шурковићи. У Бубањама се Шурко Радованов пам- ти, његови потомци Шурковићи су велика грана братсва Бубања.

Два Шуркова сина су се иселила из Бубања некако убрзо по доласку. Зато у традицији, временом и настаје конфузија – три брата постају: Шурко Бубања и сељани још из Крушевице – Јован и Ђурина, а њихови потомци – Ралевићи и Шаботићи – у Бубањама се третирају као рођаци. ДНК анализа је оповргла ово предање.

***

У матици, у селу Бубање, сачувано је сјећање да су два брата убили турског пашу, па су морали да бјеже чак у Млетке. Један се звао Тодор а други Петар. Та прича казује да се Петар доселио у Баошиће а Тодор у Требесињ – села под млетачком управом. Тодоров син Петар је након извјесног времена, продужио даље, јер му је у Требесињу било тијесно, па је око 1770. преко Босне стигао до Голубића код Книна. Бубоње су ми рекли да су на старим аустроугарским картама гледали, да за назив заселка гдје живе Бубоње, пише Бубање. (Честа се презиме Бубања замјењује са Бубоња; за породицу Милисава Бубање из Међана, матичар је грешком уписано презиме Бубоња.) Није занемарљива ни чињеница да Бубање у Врановићима и Бубоње у Голубићу славе исту славу, Светог Николу.[15] Бубоње и Бубање су и генетски блиски, припадају истој хаплогрупи, I2a (Динарик југ).[16]

***

Након насељења у данашње Бубање, Турци су на неку своју свадбу позвали Ра- дована и Марка. Зашто су их звали, не зна се. Док су се сватови окупљали, Турци су се веселили, свирали су у зурле и ударали у бубњеве. Радована и Марка Турци су одмах почели да наговарају да се потурче. Радован је то одбио, уграбио је бубањ и почео да бјежи. Турци су припуцали, али је он држећи се за бубањ успио да преплива Лим. Када је видио шта се десило, Марко је прихватио ислам и потурчио се; од њега су настали Шаботићи.[17] Овај догађај с бубњем углавном се погрешно везује за настанак презимена братства Бубања. (Можда је ово измишљено?)

Бојећи се освете, прекора, или због неког другог разлога, Марко и његова породица су око 1740. напустили Бубање.[18] Мјесто гдје се налазила Маркова кућа у Бубањама, и данас се назива Марково кућиште. У Бубањама, у првих неколико пасова, нико сину није дао име Марко.[19] Да потомке учврсте у и вјери, и осигурају да се тако нешто не понови касније, у братству Бубања је увијек постојао један или два свештеника.[20] (Бубање су генерацијама давали свештенике.)

***

У Бубањама памте да су Турци приликом једног похода, логор поставили у Подима, поред Лима; изгледа да су тамо дуже боравили, чим су потрошили залихе соли.[21] Од бега из Лозне, паша је чуо да неки мјештанин има два товара соли па му је поручио да је преда војсци.[22] Немајући куд, Радован је донио со.[23]

Турци су хтјели да му плате ову важну намирницу, али је он то одбио и затражио је имање у власништво.[24] Паша се сагласио, одржао је ријеч, и Радовану је додијелио обећану земљу. “Стари људи су причали да је својину над земљом турски цар потврдио бератом – у манастиру Никољац чувао се све до 1862.”[25]

***

Фокусирајући се само на једно мјесто на дугом путу сељакања наших предака, могли би рећи да су Бубање из Бјелопавлића, или чак из Васојевића – са Ситне Луке. Извјесна традиција да су у Бубање дошли из Бјелопавлића не значи да су Бјелопавлићи! Шурку Бубањи Бјелопавлићи су само успутна станица.

У Бјелопавлићима, у племену Бубић, о Буби његови потомци прилично знају. То што наше презиме и његово име имају сличан коријен, не значи да су Бубање (и Бубоње[26]) Бубићи.

И коначно, Бубање и Бјелопавлићи припадају различитим хаплогрупама.

Да Лутовац није убијеђен да су Бубање Бјелопавлићи, види се из сљедећег:[27]

”У старосједеоце или врло давне досељенике, могу се убројати родови за које се не може сигурно утврдити ни поријекло ни вријеме досељавања. Чињеница што су имали своју земљу, а неки доцније почифчијени, указује на старину. Међу овима има и правосланих и муслимана (Вукајловићи у Азанама, Поповићи и Пребирачевићи у Пећарској, Бубање у Бубањама и њихови рођаци Шаботићи у Туцањама).”

Вјерујемо да се ова дилема и тада могла ријешити. У Бубањама је било памтиша који су Лутовцу могли помоћи у његовом истраживању. Неповољно је што је та недореченост остала у литератури и што се многи, када говоре о поријеклу братства Бубања позивају на Лутовца. Данас је доступна бројна етнографска грађа, савремена средства комуникација и нове методе у генетици. Зато је наша обавеза тиме и већа, да оставимо писани траг о прецима и породичним коријенима; оно што није записано, ни Бог није запамтио. Да није било дефтера о разграничењу из 1701. и даље би тумарали од села до села.

Из Бјелопавлића своју старину доводе бројна јака братства у Горњим Селима и Заостру: Пешићи, затим Нишавићи, Пешићи, Симоновићи, Раднићи, Сенићи, Лончари, Багаши и Кљајићи; посљедњих је више у Загорју.P

Братства ове групе славе Св. Петку, а има их око 200 кућа.[28]

У студији Бихор и Корита, Лутовац напомиње да су се из Бјелопавлића доселили: Бубање (Св. Алимпије), Бјелопавлићи (Св. Петка), Павићевићи (Св. Петка), Лакићи (Св. Петка), Величковићи (Св. Петка), и муслимани Шаботићи, Цикоти- ћи и Маријићи. Бјелопавлића по њему, има 8 родова и 180 кућа.[29]

Бубање поријекло не доводе у везу са поменутим братствима; рођакање постоји само са Ралевићима и Шаботићима, па констатација да су Бубање из Бјелопавлића пада у воду наводима из дефтера и резултатом ДНК теста.

***

И Бубање из Бубања су се селили.

Симо Божов се населио у Грбљу, у селу Врановићи.[30] Славе Св. Николу.

Никола Петров (Бубоње) се доселио у Голубић код Книна. Славе Св. Николу.

Антоније Петров је избјегао у Бјелице, заселак у Пећарској код Бијелог Поља. Његови синови: Милић и Симо су се одселили у Бистрицу и Кање. Милићеви потомци су се доселили у Гучу, (Драгачево). Петар Симов се зауставио у Ступу код Сјенице и од њега потичу Кањевци. Синови Луке Антонијевог су остали у Бјелицама (Гутићи); послије Првог свјетског рата у Родијеље, у Пићурице, из Бјелице се досељавају двије куће Гутића. Славе Св. Алимпија Столпника.[31]

Мијаило Милованов се доселио у Стожер; тамо се налази Бубањско гробље, Бубањска раван, Бубањска вода – Бубањуша. Његови потомци су се населили у Блишкову, Коврену, Међанима, Тријебинама – заселак Бубање. Славе Цвијети. У Шушурама Алексићи славе Св. Алимпија Столпника.

Синови Коста Лукиног, Јаков и Јевто одселили су се у Суви До код Тутина. Тамо су узели ђедово презиме Вељовић; славе Св. Алимпија Столпника.

Никола и Тома Радев су 1956. промијенили презиме у Радовић. Никола се 1958. одселио у Врдник код Ирига у Србији; славе Св. Алимпија Столпника.

Данас Бубање живе широм Европе, у Америци, Новом Зеланду, Аустралији.

***

С погибијом свештеника у Бубањама, тамне брижљиво његована породична предања. Бубања је једно од најстаријих живих презимена на нашим просторима, а то обавезује. Дефтером из 1701. документовали смо да братсво Бубања потиче из Крушевице, из жупе Попово, у Херцеговини.

[1] Бранко Јокић, Велика и Величани, историјско-етнолошка хроника, Подгорица, 2015. стр. 37.

”О настанку братства Радевића, према казивању Веселина Вучетића, постоје различита предања. По једноме, њихов предак Раде био је Столетин пасторак. Према другoм, Радева мајка била је удата за Петра Вучетића, па ју је преотео неки Гојковић. Повела је и Рада (Вучетића), коме је, када је одрастао, казала истину. Вучетићи су кренули да освете Петра, али су Гојковићи затражили кумство и (за опроштај крви) донијели пред њихове куће десетак колијевки (преврнутих на лучац). Послије дужег договарања, Вучетићи су то прихватили и од тада траје њихово кумство с Гојковићима. Рада је очух (Гојковић) населио под Приједолом, гдје се зачело братство Радевића. У Велици је уочи балканских ратова живјело 16 фамилија Радевића, а 4 у Чокотини, (Јабланички срез) у Србији, гдје су се одселили крајем XIX вијека.”

[2] Поп Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, СКА, Београд, 1905. стр. 86.

Први досељеници у Велику, пре 250 – 300 година, затекли су 5 кућа. Тада се доселило неколико породица из Црне Горе – Ријечке нахије. Пре ових ту су живели неки Драговићи, који су по предању забележеном у Дечанском Првијенцу, били Мађупи. Село је тада било под шумом. Данас су у селу Црногорци – Бошковићи, Томовићи, Стешевићи – од тројице Столетиних синова; Вучетићи, Радевићи, Пауновићи, Огњановићи, Попадићи. У Велики их има 108 кућа. Славе Св. Алимпија. По причању неких, Радевићи су доводци.

[3] Убијеђени смо да је Лутовац због превида написао Радевић а да су му у Бубањама говорили о Ралевићима. Прича би постала јаснија, ако би Радевићи урадили ДНК тест.

[4] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 86.

[5] Фазилета Хафизовић, Попис села и земаља санџака Крка, Клис и Херцеговина, ослобођених од Млетачке Републике 1701. године, СКДП, ФФСЗ, ОИС, Загреб – Сарајево, 2016. стр. 342.

Дефтер нема уводну страницу, тако да се не види султанова тугра, али се у самом тексту дефтера наводи 1111. година, која је трајала од 29. јуна 1699. до 17. јуна 1700., те година 1113. у уводној биљешци, што се може сматрати временом писања дефтера. Година 1113. трајала је од 8. јуна 1701. до 27. маја 1702., а то је било вријеме владавине султана Мустафе II (1695 – 1703.)

[6] Преводећи дефтер, Фазилета Хафизовић је овдје уписала: Јурко /Божко/ Бубања, а треба – Шурко Бубања.

[7] Ешкинџија, најнижи ранг спахија који су добијали у посјед мањи тимар (војнички посјед) уз обавезу учешћа у војним походима на коњу и без посебне опреме. Ешкинџија је и синоним за спахију.

[8] Ибид, стр. 10.

Напоменућемо да се приликом уписа домаћина, односно посједника земље у једном селу, након имена и презимена, увијек доноси примједба да ли је дотични жив или не. Ако је жив, писар увијек користи термин mevcud (mevđžuđ), што је партицип арапског глагола vecede, налазити се. И локација гдје се налазе у вријеме пописа.

[9] Poštovani gospodine Bubanja,

Vlasi. Najkraće rečeno: riječ je o preostacima Romana koji su se dolaskom Slavena zadržali u brdima uzduž čitavog dinarskog pojasa. Kasnije su se Vlasi slavizirali tj. dio se srbizirao, a dio kroatizirao ovisno o području gdje su živjeli i pravoslavnoj ili katoličkoj vjeri koju su prihvatili.

Vlasi koji su se pokatoličili stopili su se s ostalim hrvatskim stanovništvom (jer im je „matica“ bila blizu), pa je taj identitet nestao, dok su Vlasi koji su prihvatii pravoslavnu vjeru dulje održali taj identitet.

No još početkom 18. stoljeća nalazio sam u dubrovačkim izvorima i izraz Vlahe za katolike s područja Ravnoga u Hercegovini.

Termin Vlasi primao je različita značenja – Dubrovačni su njime označavali pravoslavno stanovništvo u zaleđu (Trebinje i okolica) – s druge strane Trebinjci su Dubrovčane zvali Latini.

Srdačno,

Nenad Vekarić

[10] Ј. Цвијић, Сабрана дјела, књ. 4, том I и II, Антропогеографски списи, САНУ, Београд, 1987. стр. 52. и 167.

[11] Прота Милош Велимировић, Паћеник, Ступови, 1996. стр. 84.

Једне године рећи ће један Васојевић у једном великом друштву на скупу: Овај син Велимиров што је изучио књигу у Биограду, шта ли ће бити, а други му на то одговори: ”Ништа код нас, он није Васојевић”.

[12] Ignacij Voje, Delež Hercegovskih vlahov srednjev.., Zgodovinski časopis, XXXI, štefilka 4. Ljubljana, 1977. str. 466.

[13] Могориш (lat. magarisium < arap. maẖrağ: трошак), порез који су Дубровчани плаћали хумским и требињским кнезовима те босанским владарима за своје винограде на њиховом земљишту.

[14] Poštovani gospodine Bubanja,

Jako mi je drago da Vam je knjiga koristila, na kraju, s tim ciljem je i pripremljena.

Što se tiče stanovnika za koje pitate, vrlo je vjerovatno da su istog prezimena kao i prvonavedeni. Pisar je najčešće sebi kratio posao da ne ponavlja prezime ako je isto, jedino ako je drugačije, onda ga je obavezno navodio.

Puno pozdrava,

Fazileta Hafizović

[15] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 160.

[16] Александар Бачко, Породице далматинских Срба, Српски деспот, Београд, 2008. стр. 74.

Забиљежена су тврђења у појединој литератури, да је ова породица наводно старином из средњовјековне српске области Захумље. (Крушевица је заиста припадала Захумљу.)

[17] Војислав Бубања, Бубање, село и родослов, Алмарекс, Београд, 1996. стр. 21.

Код бега су дошла два брата. Пошто су приликом једне свадбе, под присилом хтјели да их потурче, један од  браће уграби бубањ – гоч, скочи с њим у Лим и преплива на лијеву обалу. Другог брата преведу у ислам и дају му име Шабота. Од њега су настали Шаботићи.

[18] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 41.

Неки родови (породице – примједба Р.Б) су се исељавали чим би неко њихов примио ислам. Кад је један део становништва Калице ”променио веру”, други су се преселили у Бијелу Цркву код Рожаја.

[19] Др Смајо Шаботић, разговор са аутором, Беране, јул, 2004.

Од доктора Шаботића сазнао сам његов родослов: Шабота – Кудро – Зекан – Смајо – Зејнел – Смаил – Шемсо –др Смајо и синови: Мирза, Дамир и Златко.

Зејнелага, кадија, држао је царски печат и управљао од Тифрана до Расова, и Бјеласице до Пештера. Један је од вођа у Расовској буни 1901. у којој су заједно учествовали православци и муслимани.

[20] Прелиставајући телефонски именик Србије, примијетио сам да у Новом Пазару живи извјесни Един Бубања. Случајно сам сазнао да је то ванбрачни син једне Бубањке и неког Бојовића. Бојовић је био ожењен и није хтио да призна сина. Мајка је са дјететом отишла да живи код неког муслимана у Новом Пазару. Да ли се младићу ислам допао или из захвалности према очуху, тек у задњој деценији XX вијека Зоран је постао Един.

[21] Милика Ј. Бубања, Зајечар, рукопис, 1985.

Крстарећи долином Лима, Турци одлуче да на Шћепаници подигну табор – мора да су тамо дуже боравили чим су успјели да потроше залихе соли. Трагајући гдје да је нађу, уходе обавијесте пашу да преци Бубања посједују чак два товара; паша их одмах позове и каже им да хоће да је купи. Избјегавајући одговор, Бубање му саопште да је њима земља потребнија од новца. Паша схвати шта они хоће и додијели им атар од Плоче поред Лима, горе у брдо до Лисикрша, и поред ријеке Брзаве у правцу села Заград до близу Рујишта.

Бубање касније мало забогате; тада се бег из Лозне присјети да им тражи половину прихода од имања и стоке. Мислио је да након толико година она пашина одлука не важи. Предосјећајући шта све може да их снађе, Бубање су написмено имали да је земља њихова и нијесу пристали да Ћоровићу плаћају дажбине већ су повели спор и жалили се султану. На двору су видјели да Бубање о власништву имају писмено од паше, па одмах пресуде у њихову корист. За земљу добију тапију исписану на бивољој кожи, која се у манастиру Никољац у Бијелом Пољу чувала до 1912. кад јој се изгубио сваки траг.

[22] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 18.

Када је Хајдар–паша покоравао Бихор, становништво се из ових села разбјегло, сем Баја, претка данашњих Бајовића. Паша је, каже предање, и њега затворио, али се он откупио тако што је војсци дао ”страну соли” коју је закопао у пећини; за ту услугу добио је Јагњило – земљиште око куће. Паша је поклон пропратио ријечима: ”Проклет био ко вам икад зулум учинио ”.

[23] Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд, 2004. стр. 35.

Со се углавном набављала на трговима. Значај обезбјеђивања набавке соли видимо из уговора, из 1693. који су Млечани склопили са црногорским племенима, међу којима и са Озринићима. По том уговору, Црногорци су, са извјесним попустом, могли куповати со у Котору, али уз обавезу да своје производе не износе на друге тргове (међу њима и турске). На которским трговима со се набављала све до почетка XX вијека; преносили су је на товарним коњима, а у нужди и жене у бременима.

[24] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 22.

Повлашћени положај, па чак по казивању и тапију, добили су Бубање, наводно због позајмице соли неком чувеном паши, али би се по аналогији са породицом Јоксимовић из Вранеша могло прије прихватити да је у питању била исламизација једног брата од кога потичу Шаботићи, те Бубање нијесу имали аге, нити плаћали било коју врсту дажбина, па их нема ни у дефтерима из било којег времена. Нема их у Поменику манастира Шудикова, нити манастира Добриловина”.

[25] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 86.

[26]Танасије Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, антропогеографска испитивања, Београд, 1902. стр. 104. ”Бубоње, мјесто становања Горице, доселили су се из Вранеша, славе Цвијети.”

Очигледно је да је Пејатовић грешком уписао Бубоња. Према Накићеновићу, Бубоње се у Далмацији јављају у XVII вијеку, што је очигледно погрешно јер треба у XVIII вијеку. У старим матичним књигама у Голубићу, уписивано је презиме Бубања, а до замјене слова А са словом О дошло је непажњом свештеника који је записивао податке. У Голубићу Бубоње живе у три засеокa: Ниће, Симице и Куљани. Прва два насеља су добила називе по именима првих досељеника: Нићифору–Нићи и Симу а трећи по каменим кућама – кулама које је Филип зидао, па отуда и Куљани. Бубоње и Бубање су генетски блиски, припадају истој хаплогрупи – Динарик југ.

[27] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 31.

[28] Р. Вешовић, Племе Васојевићи, репринт, Ступови, Андријевица – Подгорица, 1998. стр. 249.

[29] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 32.

[30] На надморској висини од око 800 метара, у Штитарима се налази Покућерница – жупно и завјетарно мјесто с погледом на Лим и Биочу –  у Биочи се некад налазила турска караула. Турке су с прага могли да прате – чим у Биочи примијете покрет, породица је с Покућернице имала довољно времена да се склони у шумовито залеђе; тај предио је био ненасељен. У близини Покућернице се налазе Мале Немањине гдје су данас настањени потомци попа Ђорђија и његовог брата Луке. Назив засеока је изведен из имена жупана Немање, који је по предању овдје с војском логоровао.

Изнад Покућернице извире Љесковац; отиче низ окомиту Крчевину, у чијем се подножју налазила Петрова и Тодорова кућа. У близини су имали уставу – за врт, а неки кажу и за покретање млина.

Шајићи тврде да су једне године изорали воденички камен који су годинама стављали на дрљачу. На питање:

– ”Гдје је тај камен”? одговарају:

– ”До скоро је био прислоњен уз ону лијеску на крају врта”.

Њива је заливађена, па је камен негдје ”урастао” или су га дјеца откотрљала низ страну. Занимљиво би било да је сачуван; можда је и ручно окретан. Ко зна!

У Немањинама чувају предање да су на Покућерници, касно у јесен, у току ручка, примијетили да су им овце без чобана, кренуле пут дробњачког Штита. То су схватили као знак за селидбу. Оно што су имали на коње су потоварили; преврнули су кошнице и кренули. Дошли су у неко ”врбљак” (можда Требесињ), гдје су дјеца почела да ”праве кућу”. Причају да је домаћин тада узвикнуо:

– ”Е, ође ћемо да се населимо”!

[31] Вукоман Шалипуровић, Попис становништва Сјеничке казе 1912. године, Београд, 1971.

У селу Ступ, Сјеница, према попису из 1912. живјеле су сљедећи родови са бројем чланова у домаћинству: Стеван Суводолац 9, Васа Чоплица 7, Радуш Марковић 7, Јеротије Јерић 5, Ристо Ракоњац 25, Миливоје Букумировић 6. Вукота Красић 16, Вукман Красић 16, Миливоје Кањевац 22 (15 мушких и 10 женских), Ни- кодин Кањевац 41 (22 мушких и 19 женских), Арсо Нишавић 18, Мато Нишавић 11, Милан Нишавић 12, Милутин Нишавић 8, Радош Пешић 19, Симеун Пешић 9, Станиша Пешић 6, Иван Пешић 9, Миливоје Пешић 19, Миро Лојаница 10, Симо Лојаница 19, Миленко Лојаница 11.

У сјеничком селу Лијева Ријека уписан је Обрад Кањевац 33 (15 мушких и 18 женских).

Мештани сматрају да су њихови преци досељени из Црне Горе у XVIII вијеку. Славе Св. Петку, Св. Ђорђа, Св. Николу, а Кањевци Св. Алимпија.

Што се алимпијевштака у Драгачеву тиче, барем из онога што су записали Јован Ердељановић и Коста Јовановић, сазнајемо да су то свега два рода. Први су Милићи у Дубцу, досељени у другој половини XVIII вијека из Коритника у Старом Влаху (Ивањица). Други су Шолајићи у Милатовићима, досељени из Шолаћа у студеничком срезу. Радован Маринковић бележи предање да су се доселили око 1770. заједно са кумовима Плазинићима, са Косова, из околине Дечана, и то браћа Крсман, Илија и Арсеније.

 

___________

Обавезно погледајте и следеће:

РОДОСЛОВ БУБАЊА

Коментари (17)

Одговорите

17 коментара

  1. У Суви До се доселила удовица Коста Бубање, код оца Тодора Вељовића. Костови синови су узели ђедово презиме Вељовић, али су задржали славу, светог Алимпија. Јаков и Јефто су касније купили имање у селу Иванча, на око 4,5 km удаљено од Новог Пазара.

  2. Петар Савов Бубања је, у Блишкову, имао жену о чијој се љепоти причало. У браку су добили сина, коме су, по стрицу који је млад погинуо, дали име Алекса. Свиђала се и Турцима, па су вребали згодну прилику да је уграбе. Петар и супруга једном пођу у шуму да донесу дрва. Турци су их пратили па им поставе засједу; у пушкарању Петар погине, а жену ухвате. Чим су Петрова браћа и синовци чули пуцњаву и женско запомагање, дотрче, убију два Турчина и спасу снаху. Плашећи се одмазде, она се са сином Алексом одселила у Шушуре близу Сјенице. Њихови потомци су по претку Алекси узели презиме Алексић. Славе св. Алимпија Столпника.

  3. У матици, у селу Бубање, сачувано је сјећање да су два брата убили турског пашу и да су морали да бјеже у Млетке. Један се звао Радивоје а други Симо. Та прича казује да су се они населили у Грбљу, село Врановићи, које је било под млетачком управом. Радивоје је, након извјесног времена, продужио даље, јер му је у селу било тијесно, па је поред морске обале стигао до Книна. Бубоње су ми рекли да су на старим аустроугарским картама гледали, да за назив засеока гдје живе Бубоње, пише Бубање. (Честа се презиме Бубања замјењује са Бубоња; и сам сам био у прилици да објашњавам да се презивам Бубања а не Бубоња). Није занемарљива ни чињеница да Бубање у Врановићима и Бубоње у Голубићу славе исту славу, светог Николу.

  4. Branislav Jalic

    Pozdrav,

    Vidim trazili ste prezime ” Jalic ” kao sto i ja trenutno trazim poreklo tog imena?

    Branislav Jalic,

  5. AG

    Pozdrav,da li medju navedenim Veljovicima spadaju Veljovici iz sela Borova,naselje Lešak,opština Leposavić,slava Nikoljdan

  6. Војислав Ананић

    БУБАЊИЋ, средњовјековна племићка породица у Дрежници (Мостар), Историјски извори друге половине 14. вијека помињу дрежничког кнеза и “војводу” Мастана Бубањића. који је припадао најугледнијим феудалцима свога доба. Био је “поријеклом Влах, а по вјери православац”. Мастан и његови синови Радослав и Мирослав помињу се у једном натпису уклесаном на стијени у Заушју, гдје су имали и дворац. Занимљиво је да се портрет “Мастана из Дрежнице” налази на фресци у старој православној цркви у Добруну код Вишеграда. Сматра се да Бубањићи потичу од старе дубровачке породице Бубања, “а није искључена и могућност да је Мастан баш син Ловре Бубање”, дубровачког племића прве половине 14. вијека. Тако је од презимена Бубања настало ново презиме Бубањић.

    Извор: РИСТО МИЛИЋЕВИЋ – ХЕРЦЕГОВАЧКА ПРЕЗИМЕНА, Београд, 2005.