Poreklo Marije Fjodorovne Zibold, prve žene lekara u Srbiji

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Ranko Jakovljević

Marija Fjodorovna Zibold – prva žena lekar u Srbiji, radila je kao operator i nadzornica bolnice u Beogradu. Rođena je 1849. u Rigi. Gimnaziju je pohađala  u Petrogradu. Medicinu je završila u Cirihu. Nakon završetka studija radila je kao lekar u Petrogradu. Kada je 1876. počeo Srpsko-turski rat, kao dobrovoljac, sa prvom ekspedicijom Slavjanskog opštestva, upućena je u Beograd. Po zatvaranju bolnice, tokom 1877. godine bila je upućena na ratnu službu u Rumuniju i Bugarsku jer je u to vreme Rusija ušla u rat sa Turskom. Vodila je vojnu bolnicu u Turn Severinu (u kojoj je bilo više od 300 ranjenika), preko puta srpskog Kladova, gde su takođe, u saradnji sa rumunskom stranom lečeni naši ranjenici. Po završetku rata 1878. vratila se u Srbiju, primila srpsko državljanstvo i radila u Beogradu kao lekar. (navedeno prema: Jasmina Milanović, Vojska milosrđa Institut za savremenu istoriju Beograd)

Nakon Timočke bune 1883. godine, sakupljala je potpise za pomilovanje osuđenih radikala. Kralj Milan Obrenović prihvatio je peticiju, ali je Mariju Fjodorovnu Zibold proterao iz Srbije. Put je dalje vodio u Carigrad gde je 17 godina radila kao lekar u haremu sultana Abdul Hamida, a potom držala medicinsku  praksu u Kairu. 1905.godine, posle svrgavanja sa vlasti dinastije Obrenovića po treći put  vratila se u Srbiju. Prvi put se to zbilo 1878, a drugi  kasnog proleća 1886, o čemu list ”Zastava” od 22.6.  javlja: Dr. medecine  gđ-ca Marija Zibold, koja je bila za vreme Hristićeve vlade proterana iz Srbije živila Sofiji, povratila se opet u Beograd, gde se ponovo nastanila kao praktičan lekar.

Tokom Prvog svetskog rata, u činu srpskog majora, upravljala je bolnicama u Skoplju i Prištini, preživevši i trogodišnje bugarsko zarobljeništvo. Nosilac je odlikovanja:Takovskog krsta, ordena Belog orla i Svetog Save. Živela je u stanu za izdavanje u zgradi iznad beogradskog restorana ‘’Velika Srbija’’, na uglu ulica Balkanska i Kralja Milana.  Preminula je u Beogradu 1939.g. U obrazloženju odluke o utvrđivanju naziva ulica i drugih delova naseljenih mesta na teritoriji gradske opštine Rakovica iz 2018.g. navedeno je: Marija Fjodorovna Zibold, Ruskinja, prva žena lekar na Balkanu. Kao dobrovoljac u I sv. ratu upućena je u Beograd u činu potporučnika, učestvovala je u svim srpskim oslobodilačkim ratovima. Proizvedena je, kao prva žena u Srbiji, u čin srpskog sanitetskog majora. Sahranjena je u Beogradu uz sve vojne počasti, kao srpski oficir. Odluka o utvrđivanju naziva ulica i zaseoka na teritoriji grada Niša iz 2019. spominje je kao prvu ženu-lekara na Balkanu.

Almanah Pašić  za 1925.g.- knjiga 2- publikovao je o njoj prigodni tekst: ”Gospođica doktor Marija Zibold je jedna interesantna pojava kod nas. “Ona se pojavila u naznoj sredini u doba stvaranja, Radikalne stranke i uzela je znatna. učešća u najtežim danima, stranke. I sama ciriški đak ona se brzo snašla kod nas, jer je ovde našla, puno svojih drugova, iz školske klupe i sa revalucionarna. rada. Ona je prvi put došla u Srbiju u julu 1876. upućena kao ruski lekar sa prvom sanitetskom ekspedicijom Slavjanskog Opštestva u Beograd. Za vreme prvog srpsko turskog rata ona je bila šef-lekar u dve rezervne bolnice, u onoj u zgradi Više Ženske Škole i Treće Beogradske Gimnazije, Za tim je kao član ruskog Crvenog Krsta, upućena na ratnu službu u Rumuniju i Bugarsku, da, se 1878. opet vrati u Srbiju, koju je neobično zavolela, Kao školski drug gospođe Dr Drage Ljočić, supruge Raše Miloševića, i kao ciriški đak i ruski revolucionar, živeći i sama u idejama, radikalizma, ona se odmah približila vođama radikalnog pokreta, čije je intencije znala, za: koje se i sama oluševljavala, i bila spremna i posledice da podnosi, kao što je docnije izgnana iz Srbije delila duže vreme u Bugarskoj gorki izagnanički hleb sa srpskom emigracijom, kojoj je na čelu bio Pašić. U kritične dane 1883. gospođica Ziboldova, stanovala je pod jednim krovom sa Rašom i njegovom porodicom i po ranijem dogovoru sa, Rašom odmah ujutru, po hapšenju Raše i ostalih članova Glavnog Odbora iz Beograda, ona je otišla tadašnjem ruskom poslaniku Persijaniju, da moli, da se on zauzme za nevino pohaššene, da im ne bi u onom huku uzeli glave, a već robom ikad a grobom nikad, kao što je posle i bilo. Persijani ju je vrlo lepo primio učestvujući i sam u nesreći pohapšenih, pokazao je mnogo dobre volje da, im se na pomoći nađe. On je, shvativši svu težinu situacije optuženih, uputio gospođicu Zibold šta da radi da bi im se pomoglo, Stevči Mihajloviću, kome je uhapšen i sinovac Paja Mihajlović, i Jovanu Ristiću, kao ličnostima od velikog ugleda i mogućeg uticaja na izbezumljenog kralja Milana, a za tim i poslanicima, engleskom i francuskom, da ih moli, da  se i oni zainteresuju za sudbinu pohapšenih. Već prvih dana po hapšenju radikalnih prvaka, gospođica, Ziboldova obilazila je ugledne Beograđane, naročito čaršiju, moleći ih da potpišu molbu za Kralja, da se prema pohapšenim ima smotrenja i da se nevini ne proganjaju.  Od interesa su dve stvari: da je to u zgodnom tonu napisao rođak g-đe Dr Drage pok. Stojan Bošković, i ako ugledan prvak Liberalne Stranke, dakle politički protivnik radikala, koji su najviše doprineli, da liberali izgube vlast. A ne manje je karakteristično, da je gospođica Zibold, koja, je tu molbu prva potpisala, krijući od vlasti uspela, da na molbi prikupi dve stotine potpisa najuglednijih građana i savskih trgovaca, većim delom neradikala, Svakako je tadašnja, umna i finansiska elita Beograda, takvu molbu za ozloglašene „komunce” mogla potpisati samo u uverenju, da su ljudi nevini. Gospođica Ziboldova je mogla  ovo da radi, a da ne padne u oči policiji zbog zgodnog svog lekarskog poziva, a i zbog toga što je bila pod zaštitom nemačkog poslanstva, jer je nemački pasoš imala. Ipak budnom Argusovom oku tadašnje beogradske policije ova akcija u korist pohapšenih nije mogla ostati neprimećena. Policiji je pošlo za rukom, da ovu molbu uhvati, ali se time ipak nije izgubilo u onome što se htelo, jer je i policija tu molbu predala Kralju Milanu, kome je bila i namenjena, Ovoj akciji, dakle gospođici Zibold, pohaššeni radikalni prvaci imaju vrlo mnogo da zahvale, što im u onoj prvoj vatri ne odleteše glave, kao što im se spremalo, kada su okovani u najteža gvožđa  bačeni u tamnice i upućeni pred Preki Sudu Zaječar. Docnije čim su osuđeni i upućevi u Kazneni Zavod u Požarevac na izdržavanje kazne pok. Milenko R. Vesnić pozove gospođu Vaju Koste Taušanovića i gospođu dr. Dragu Rašinu da posete zajedno utamničene. No kako je u to vreme gospođa Dr. Draga još bila porodilja u postelji ona umoli gospođicu Zibollovu, da ona ide u mesto nje. Pri sastanku u zatvoru, i ako se oštro motrilo na sve, pođe za rukom Paji Mihajloviću, da gospođici Zibold doturi jedno pismo za svoju suprugu, Jelenu. Pri povratku u Beograd Ziboldova ne našavši gospođu Jelenu kod kuće potraži je u Višoj Ženskoj Školi, gde je ona bila nastavnica, No ni tu je ne nađe, a u želji, da pismo što pre dođe u ruke one kojoj je namenjeno i koja. ga je tako željno očekivala, prevari se, ujede je guja, i pismo preda tadašnjoj upraviteljici Škole Milovukovici, s molbom, da ga odmah preda svojoj koleginici gospođi Jeleni. Ova obeća, ali u mesto da ga da onome kome je namenjeno preda ta — policiji. Učini se istraga i Ziboldova se srećno još izvuče, blagodareći intervenciji nemačkog poslanstva. Sve se svrši na tome, što je kao opasna po postojeći red i poredak — proterana iz Beograda i Srbije u opšte pred sam Božić 1883. Ona se prvo uputi u Peštu, gde je ostala deset meseci. Avgusta 1884., pošto je došla u vezu sa našom emigracijom u Bugarskoj, i sama ode u Sofiju, gde je sa Pašićem, Acom Stanojevićem i ostalim emigrantima ostala do 1886, kada su pomilovani emigranti i ona, se vratila u Srbiju. Ali joj tu više nije bilo opstanka, jer je vlasnici nisu mogli očima da gledaju. Pošto su joj raznim šikanama onemogućavali praksu, koja joj je bila jedini izvor prihoda, bila, je prinuđena da posle pola godine, sa bolom u duši, ostavi Beograd u kome se osećala, kao kod svoje kuće. Otišla, je u Carigrad gde je u brzo ušla u prve carigradske kuće. Revolucionarna, duha nije joj ni u zatucanoj u konzervatizmu državi bilo duga opstanka. Po dolasku na presto Kralja Petra Ziboldova, se vraća, 1905. u svoj Beograd i tu je, osećajući se vrlo prijatno u našoj sredini, ostala, i do naših dana kao privatan lekar. U ratovima, je učestvovala kao lekar u bolnici Vardarske divizije. U Prištini je s bolnicom zarobljena, od Bugara, koji su je internirali 38 meseci u Sofiji, gde je padila u bolnicama, vrlo je zauzimljiv član Društva Ženskih Lekara u Beogradu i svojom zauzimljivošću mnogo je doprinela velikom, plemenitom delu ovog odličnog Društva: podizanju ženske i dečije bolnice na  Banjici.’’

Draga Dejanović o njoj piše:  ‘’Možda vam, sestre, nije poznato, da tamo u gornjoj Nemačkoj ima jedna čuvena ženskinja, gospođa Siboldova koja je primerno svršila lekarske nauke i sad je na glasu kao vešta lekarica ženskoga pola. Tim je zaslužnija, što samo ženskima usluge čini, jer su bolesti kod žena sila mnogobrojnije, nego što su kod muških. Ista je ženskinja i mati i valjana kućanica, ona ima kade da vrši i svoju prirodnu i umetničku zadaću, i da radi za svoju porodicu i kuću; ali da je kako god ostala samohranom, sirotom i nesretnom devojkom, ipak bi svoj poziv primerno ispunjavati mogla, pa od kakvog bi joj onda spasenja bilo to zanimanje i ta zasluga! Ovakvih primera u Engleskoj ima tisućama. One ne gledaju i ne pitaju šta će svet reći, nego glede da se oslobode od one ženske lenjosti i neznanja, koje je danas samo kod divljačkih naroda. Al’ tu neje čudo, jer ne priznaju da je žena čoveku ravno stvorenje, nego je drže da je stvorena samo za uživanje i poslugu muškome. Pa hoćemo l’ i mi njinim tragom?’’ (Dejanović 1870 „Emancipacija Srpkinja. Javno predavanje“, Matica: list za književnost i zabavu, br. br. 5, str. 110-111.)