Чији се грб налази на хаши од седла из хиландарске ризнице?

ПИШЕ: Бранко Тодоровић, председник Одбора за хералдику ДСР “Порекло”

Архитекта Пера Ј. Поповић у свом чланку „Из хилендарске ризнице“, објављеном у Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор 1938. године, доноси веома детаљан опис једне интересантне хаше[1] од седла, која се чува у ризници манастира Хиландара и која се према предању везује за цара Душана[2]. За ову хашу Поповић наводи: Величина јој је 103/240 см. и свуд около и симетрично извезена је златом, сребром и свилом у боји. Ренесанска богата бордура с гранама у којима се налазе лепо компоновани: лавови, серафими, полумесеци, кринови, розете и по два укрштена кључа, а у сваком ћошку извезен је по један грб[3]. Овом грбу на крају описа аутор посвећује посебну пажњу, и за њега даје следећи детаљан опис: Грб је усправна елипса подељена у четири једнака поља вертикалном и хоризонталном линијом. У два црвена поља, која су у дијагоналном положају, извезен је по један пропет, крунисан златан лав са дуплим репом, који у шапи предње леве ноге држи сноп стрела, а у десној мач. Друга два пола обе елипсе ишпартана су дијагонално у седам поља, од којих су четири златна, а три плава[4]. Поред овог хералдичког описа, Поповић додаје и цртеж грба (сл. 1), шрафиран техником Петра-Санкте, на основу чега можемо још јасније и сигурније стећи представу о изгледу грба. Доносећи слику грба са ове хаше, како Поповић и завршава свој чланак, намера му је била да се утврди коме припада овај грб, с обзиром да су сва његова тражења остала безуспешна.

Управо ова његова намера и цртеж који је приложио чланку, били су повод да се данас готово један век касније поново вратимо том грбу. Оно што једном истраживачу хералдике прво упада у очи код овог квадрираног грба, јесте хералдички доста редак ако не и јединствен мотив, који се овде јавља на грбу у другом и трећем пољу, на коме је приказан пропети крунисани лав који поред мача у једној шапи држи и сноп стрела у другој. Претрагом доступне литературе није било тешко утврдити да је овај лав са мачем и снопом стрела заправо симбол и грб Низоземске републике (1588–1795). О настанку и развоју овог грба писано је углавном у холандској литератури, али за нашу тему довољно је споменути да се сноп стрела везује тек за време настанка Седамнаест провинција (1549–1581), како се називала Шпанска Низоземска пре Низоземске револуције, и да их је у почетку управо седамнаест, колико их налазимо и на државном печату Седамнаест провинција (сл. 2)[5].

Ово сазнање о постојању могућих веза између Свете Горе и Низоземске у периоду 16-18. века асоцира нас је на једну важну паралелу, а то су записи о настанку Илирског грбовника, односно легендарног зборника грбова властеле цара Душана, који потичу с краја 16. века. Према тим записима, Илирски грбовник је препис једне књиге пронађене међу старим књигама које се чувају у библиотеци манастира на Светој Гори. Ови записи се налазе на већини познатих и сачуваних преписа Илирског грбовника, а место и време настанка неколицине најстаријих преписа (Тасовчићев, Берлински и Лондонски грбовник II) везују се управо за Низоземску републику и период краја 16. и почетка 17. века[6]. То поново отвара питање да ли је крајем 16. века на Светој Гори, можда баш у манастиру Хиландару, заиста постојао неки значајнији рукописни хералдички извор, који је могао послужити као основа Илирском грбовнику?

Да бисмо одговорили на ово питање, морамо се вратити се на почетак теме, и решити енигму грба који се јавља у првом и четвртом пољу квадрираног грба са хаше од седла. За разлику од оригиналног грба Низоземске републике са пропетим лавом који држи мач и сноп стрела, мотив три плаве ленте на златној подлози нису редак хералдички мотив. Осим тога, необично делује упаривање претпоставимо породичног грба са грбом једне републике. Ипак, захваљујући доступности референтне литературе, новим сазнањима до којих смо дошли истражујући грб Низоземске републике, као и могућностима које пружају савремени начини истраживања, дошли смо до одговора да се у првом и четвртом пољу налази грб чувене млетачке породице Контарини[7], а посредно путем неколико портрета у бакрорезу са комбинацијом ова два грба (сл. 3), и до открића да квадрирани грб на хаши од седла припада једној конкретној историјској личности – Алвизеу Контаринију (1597-1651).

Алвизе Контарини (сл. 4) рођен је у Венецији 1597. године. Био је припадник млетачке аристократије и млетачки дипломата. Образован је у духу хуманистичке и правне традиције Млетачке републике. Своју прву службу добио је у Венецији 1618. године, а већ 1623. бива изабран за члана Великог већа Млетачке републике. Исте године, започиње своју дупломатску каријеру у Низоземској републици. Након службе у Низоземској, 1626. именован је за амбасадора у Енглеској, а 1629. за змбасадора у Француској. Током службовања у Француској успео је да приволи краља Луја XIII да уђе у савез са Млетачком како би спречили трупе Аустрије да заузму регију Валтелин у Северној Италији. Године 1632. именован је амбасадором при Папском двору, а 1636. постаће млетачки баило[8] у Константинопољу, где ће остати до 1641. године. Своју дипломатску каријеру завршиће у Минстеру, где ће провести седам година и дати значајан допринос у склапању Вестфалског мира 1648. године, првенствено као посредник између кардинала и протестаната. Умро је у Венецији 1651. године.[9]

За нашу тему можда је најважније истаћи периоде његове службе у Низоземској (1623-1626) и у Константинопољу (1636-1641). Низоземска је била прва земља његове дипломатске службе и тамо је највероватније настао његов квадрирани грб, на коме се поред грба Контаријија налази и грб Низоземске репбулике. Константинопољ је значајан јер у то време престоница Османског царства у чијим границама се налазе и Света Гора и манастир Хиландар. Иако немамо директних доказа о везама млетачког баила са православним манастирима на Светој Гори, она се не може ни искључити, поготово ако се има на уму да је монашка заједница на Светој Гори средином 17. века веома жива, да повремено уређеује своје односе са Портом, и да би у тим односима понекад посредништво млетачког баила могло бити од користи. Можда је управо у таквој некој сарадњи дошло и до баилове посете Хиландару када је као дар манастиру могао поклонити своју раскошну хашу од седла.[10]

На крају остаје нам још да констатујемо да иако су први трагови о пореклу грба са хаше од седла из ризнице манаситра Хиландара били сјајан наговештај о постојању директних веза Низоземске и Свете Горе, и то у периоду када настаје већи број најзначајнијих преписа Илирског грбовника, коначним расветљавањем настанка овога грба ту везу ипак нисмо потврдили. Зато смо открили једну ренесансну историјску личност, која је можда баш у време мандата баила у Константинопољу, могла имати одређени значај за манастир Хиландар, и можда је ово тек први корак у откривању конкретнијих веза између Хиландара и млетачког баила концем прве половине 16. века.

[1] Аша или хаша, чохани прекривач који се ставља обично испод седла. (Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. 1, А-Богољуб, Београд, 1959, стр. 214)

[2] Тако гласи и поднаслов у чланку – Цара Душана аша од седла. Поповић је још тада утврдио да поменута хаша ни по свом стилу, а ни по материјалу не припада Душановом времену.

[3] Пера Ј. Поповић, Из Хилендарске ризнице, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. 18, св. 1-2, Београд, 1938, стр. 360

[4] Исто.

[5] Dirk Rühl, Historisch overzicht van het Nederlandsche Wapen en de Nederlandsche Vlag. Bandoeng, 1940, стр. 28; Harm J. Hazewinkel, De Leeuw in de Lage Landen : Over de Nederlandse leeuw en nog wat andere zaken, Neerlandia, бр. 5, Den Haag, 1984, стр. 217

[6] Александар Палавестра, Илирски грбовници и други хералдички радови, Београд, 2010, стр. 78-84, 84-90; Бранко Тодоровић, Лондонски грбовник II, Оцило, бр. 11, Београд, 2017, стр. 15-19

[7] J. B. Rietstap, Armorial général : précédé d’un dictionnaire des Termes du blason, том I, Gouda, 1884, стр. 456; V. & H. V. Rolland, Illustrations to the Armorial Général by J.-B. Rietstap, I & II, Wiltshire, 1991, Таб. CXX; Eugenio Morando di Custoza, Libro d’arme di Venezia, Verona, 1979, таб. C-CI; Занимљиво је да и Рајтстап-Роланд и ди Кустоза овај грб доносе са замењеним пољима. (сл. 5)

[8] Баило – дипломатски представник (обично Млетачке републике). (Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. 1, А-Богољуб, Београд, 1959, стр. 245)

[9] Gino Benzoni, Dizionario biografico degli Italiani, Roma, 1996, стр. 82-91

[10] За неке будуће истраживаче можда је вредно навести да се у Библиотеци Марциани у Венецији чува цела збирка приватне преписке између Алвизеа Контаринија и млетачких патриција. (Eric R. Dursteler, The Bailo in Constantinople : Crysis and Career in Venice’s Early Modern Diplomatic Corps, Mediterranean Historical Review, том 16, бр. 2, 2001, стр. 6, 24)

Овај чланак објављен је у 36. броју Савиндана (Пријепоље, 2026, стр. 25-26), годишњака који издаје Милешевски културни клуб «Свети Сава» из Пријепоља.