Čiji se grb nalazi na haši od sedla iz hilandarske riznice?

PIŠE: Branko Todorović, predsednik Odbora za heraldiku DSR “Poreklo”

Arhitekta Pera J. Popović u svom članku „Iz hilendarske riznice“, objavljenom u Prilozima za književnost, jezik, istoriju i folklor 1938. godine, donosi veoma detaljan opis jedne interesantne haše[1] od sedla, koja se čuva u riznici manastira Hilandara i koja se prema predanju vezuje za cara Dušana[2]. Za ovu hašu Popović navodi: Veličina joj je 103/240 sm. i svud okolo i simetrično izvezena je zlatom, srebrom i svilom u boji. Renesanska bogata bordura s granama u kojima se nalaze lepo komponovani: lavovi, serafimi, polumeseci, krinovi, rozete i po dva ukrštena ključa, a u svakom ćošku izvezen je po jedan grb[3]. Ovom grbu na kraju opisa autor posvećuje posebnu pažnju, i za njega daje sledeći detaljan opis: Grb je uspravna elipsa podeljena u četiri jednaka polja vertikalnom i horizontalnom linijom. U dva crvena polja, koja su u dijagonalnom položaju, izvezen je po jedan propet, krunisan zlatan lav sa duplim repom, koji u šapi prednje leve noge drži snop strela, a u desnoj mač. Druga dva pola obe elipse išpartana su dijagonalno u sedam polja, od kojih su četiri zlatna, a tri plava[4]. Pored ovog heraldičkog opisa, Popović dodaje i crtež grba (sl. 1), šrafiran tehnikom Petra-Sankte, na osnovu čega možemo još jasnije i sigurnije steći predstavu o izgledu grba. Donoseći sliku grba sa ove haše, kako Popović i završava svoj članak, namera mu je bila da se utvrdi kome pripada ovaj grb, s obzirom da su sva njegova traženja ostala bezuspešna.

Upravo ova njegova namera i crtež koji je priložio članku, bili su povod da se danas gotovo jedan vek kasnije ponovo vratimo tom grbu. Ono što jednom istraživaču heraldike prvo upada u oči kod ovog kvadriranog grba, jeste heraldički dosta redak ako ne i jedinstven motiv, koji se ovde javlja na grbu u drugom i trećem polju, na kome je prikazan propeti krunisani lav koji pored mača u jednoj šapi drži i snop strela u drugoj. Pretragom dostupne literature nije bilo teško utvrditi da je ovaj lav sa mačem i snopom strela zapravo simbol i grb Nizozemske republike (1588–1795). O nastanku i razvoju ovog grba pisano je uglavnom u holandskoj literaturi, ali za našu temu dovoljno je spomenuti da se snop strela vezuje tek za vreme nastanka Sedamnaest provincija (1549–1581), kako se nazivala Španska Nizozemska pre Nizozemske revolucije, i da ih je u početku upravo sedamnaest, koliko ih nalazimo i na državnom pečatu Sedamnaest provincija (sl. 2)[5].

Ovo saznanje o postojanju mogućih veza između Svete Gore i Nizozemske u periodu 16-18. veka asocira nas je na jednu važnu paralelu, a to su zapisi o nastanku Ilirskog grbovnika, odnosno legendarnog zbornika grbova vlastele cara Dušana, koji potiču s kraja 16. veka. Prema tim zapisima, Ilirski grbovnik je prepis jedne knjige pronađene među starim knjigama koje se čuvaju u biblioteci manastira na Svetoj Gori. Ovi zapisi se nalaze na većini poznatih i sačuvanih prepisa Ilirskog grbovnika, a mesto i vreme nastanka nekolicine najstarijih prepisa (Tasovčićev, Berlinski i Londonski grbovnik II) vezuju se upravo za Nizozemsku republiku i period kraja 16. i početka 17. veka[6]. To ponovo otvara pitanje da li je krajem 16. veka na Svetoj Gori, možda baš u manastiru Hilandaru, zaista postojao neki značajniji rukopisni heraldički izvor, koji je mogao poslužiti kao osnova Ilirskom grbovniku?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo se vratiti se na početak teme, i rešiti enigmu grba koji se javlja u prvom i četvrtom polju kvadriranog grba sa haše od sedla. Za razliku od originalnog grba Nizozemske republike sa propetim lavom koji drži mač i snop strela, motiv tri plave lente na zlatnoj podlozi nisu redak heraldički motiv. Osim toga, neobično deluje uparivanje pretpostavimo porodičnog grba sa grbom jedne republike. Ipak, zahvaljujući dostupnosti referentne literature, novim saznanjima do kojih smo došli istražujući grb Nizozemske republike, kao i mogućnostima koje pružaju savremeni načini istraživanja, došli smo do odgovora da se u prvom i četvrtom polju nalazi grb čuvene mletačke porodice Kontarini[7], a posredno putem nekoliko portreta u bakrorezu sa kombinacijom ova dva grba (sl. 3), i do otkrića da kvadrirani grb na haši od sedla pripada jednoj konkretnoj istorijskoj ličnosti – Alvizeu Kontariniju (1597-1651).

Alvize Kontarini (sl. 4) rođen je u Veneciji 1597. godine. Bio je pripadnik mletačke aristokratije i mletački diplomata. Obrazovan je u duhu humanističke i pravne tradicije Mletačke republike. Svoju prvu službu dobio je u Veneciji 1618. godine, a već 1623. biva izabran za člana Velikog veća Mletačke republike. Iste godine, započinje svoju duplomatsku karijeru u Nizozemskoj republici. Nakon službe u Nizozemskoj, 1626. imenovan je za ambasadora u Engleskoj, a 1629. za zmbasadora u Francuskoj. Tokom službovanja u Francuskoj uspeo je da privoli kralja Luja XIII da uđe u savez sa Mletačkom kako bi sprečili trupe Austrije da zauzmu regiju Valtelin u Severnoj Italiji. Godine 1632. imenovan je ambasadorom pri Papskom dvoru, a 1636. postaće mletački bailo[8] u Konstantinopolju, gde će ostati do 1641. godine. Svoju diplomatsku karijeru završiće u Minsteru, gde će provesti sedam godina i dati značajan doprinos u sklapanju Vestfalskog mira 1648. godine, prvenstveno kao posrednik između kardinala i protestanata. Umro je u Veneciji 1651. godine.[9]

Za našu temu možda je najvažnije istaći periode njegove službe u Nizozemskoj (1623-1626) i u Konstantinopolju (1636-1641). Nizozemska je bila prva zemlja njegove diplomatske službe i tamo je najverovatnije nastao njegov kvadrirani grb, na kome se pored grba Kontarijija nalazi i grb Nizozemske repbulike. Konstantinopolj je značajan jer u to vreme prestonica Osmanskog carstva u čijim granicama se nalaze i Sveta Gora i manastir Hilandar. Iako nemamo direktnih dokaza o vezama mletačkog baila sa pravoslavnim manastirima na Svetoj Gori, ona se ne može ni isključiti, pogotovo ako se ima na umu da je monaška zajednica na Svetoj Gori sredinom 17. veka veoma živa, da povremeno uređeuje svoje odnose sa Portom, i da bi u tim odnosima ponekad posredništvo mletačkog baila moglo biti od koristi. Možda je upravo u takvoj nekoj saradnji došlo i do bailove posete Hilandaru kada je kao dar manastiru mogao pokloniti svoju raskošnu hašu od sedla.[10]

Na kraju ostaje nam još da konstatujemo da iako su prvi tragovi o poreklu grba sa haše od sedla iz riznice manasitra Hilandara bili sjajan nagoveštaj o postojanju direktnih veza Nizozemske i Svete Gore, i to u periodu kada nastaje veći broj najznačajnijih prepisa Ilirskog grbovnika, konačnim rasvetljavanjem nastanka ovoga grba tu vezu ipak nismo potvrdili. Zato smo otkrili jednu renesansnu istorijsku ličnost, koja je možda baš u vreme mandata baila u Konstantinopolju, mogla imati određeni značaj za manastir Hilandar, i možda je ovo tek prvi korak u otkrivanju konkretnijih veza između Hilandara i mletačkog baila koncem prve polovine 16. veka.

[1] Aša ili haša, čohani prekrivač koji se stavlja obično ispod sedla. (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, knj. 1, A-Bogoljub, Beograd, 1959, str. 214)

[2] Tako glasi i podnaslov u članku – Cara Dušana aša od sedla. Popović je još tada utvrdio da pomenuta haša ni po svom stilu, a ni po materijalu ne pripada Dušanovom vremenu.

[3] Pera J. Popović, Iz Hilendarske riznice, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, knj. 18, sv. 1-2, Beograd, 1938, str. 360

[4] Isto.

[5] Dirk Rühl, Historisch overzicht van het Nederlandsche Wapen en de Nederlandsche Vlag. Bandoeng, 1940, str. 28; Harm J. Hazewinkel, De Leeuw in de Lage Landen : Over de Nederlandse leeuw en nog wat andere zaken, Neerlandia, br. 5, Den Haag, 1984, str. 217

[6] Aleksandar Palavestra, Ilirski grbovnici i drugi heraldički radovi, Beograd, 2010, str. 78-84, 84-90; Branko Todorović, Londonski grbovnik II, Ocilo, br. 11, Beograd, 2017, str. 15-19

[7] J. B. Rietstap, Armorial général : précédé d’un dictionnaire des Termes du blason, tom I, Gouda, 1884, str. 456; V. & H. V. Rolland, Illustrations to the Armorial Général by J.-B. Rietstap, I & II, Wiltshire, 1991, Tab. CXX; Eugenio Morando di Custoza, Libro d’arme di Venezia, Verona, 1979, tab. C-CI; Zanimljivo je da i Rajtstap-Roland i di Kustoza ovaj grb donose sa zamenjenim poljima. (sl. 5)

[8] Bailo – diplomatski predstavnik (obično Mletačke republike). (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, knj. 1, A-Bogoljub, Beograd, 1959, str. 245)

[9] Gino Benzoni, Dizionario biografico degli Italiani, Roma, 1996, str. 82-91

[10] Za neke buduće istraživače možda je vredno navesti da se u Biblioteci Marciani u Veneciji čuva cela zbirka privatne prepiske između Alvizea Kontarinija i mletačkih patricija. (Eric R. Dursteler, The Bailo in Constantinople : Crysis and Career in Venice’s Early Modern Diplomatic Corps, Mediterranean Historical Review, tom 16, br. 2, 2001, str. 6, 24)

Ovaj članak objavljen je u 36. broju Savindana (Prijepolje, 2026, str. 25-26), godišnjaka koji izdaje Mileševski kulturni klub «Sveti Sava» iz Prijepolja.