Терзије

Бавили су се израдом и украшавањем одеће за градско становништво, у старом стилу.
Делови одеће које су правили су: антерије, доламе, мушки гуњићи, јечерме, џемадани, минтани, мисарабе, чакшире-потурлије, тозлуци или дизлуци, мушки и женски јелеци, џубета, либаде, фистани, кумоши, ћурци, шалваре и шкутељке.

Користили су чоју, сомот и атлас, а украси су прављени од свилених гајтана, кићанки, шљокица и срме.

Терзије су били прилично бројни у Београду, што је очекивано обзиром на свачију потребу за облачењем, мада њихов број временом опада, како се прелазило са старог стила одевања на нови, европски.
Иако реч терзи преведена са турског значи кројач, терзијски занат је остао одвојен од кројачког, који је временом постао бројнији.

У парохији Саборне цркве се помињу, у књигама рођених, као очеви, у периоду од 1870. до 1880. ове терзије:
Риста Ђурић, Велимир Протић, Николај Јовановић, Атанасиј Живковић, Јован Кујунџић, Сава Адамовић, Дамјан Стефановић, Константин Настасијевић, Антоније Димитријевић, Живота Милошевић, Николај Атанацковић, Милоје Стефановић, Јелисеј Срећковић, Петар Блажић, Алексиј Милосављевић, Илија Остоић, Наум Петровић, Јован Симић, Константин Николић, Витомир Марковић, Стојан Крстић, Паун Арсеновић, Остоја Јајчанин и Гаврил Станковић.

У парохији Вазнесенске цркве се, под истим условима, помињу ове терзије:
Живота Милошевић, Алекса Најдановић, Илија Божовић, Иван Милојевић, Димитрије Јовановић, Антониј Крстић, Јамандија Константиновић, Георгиј Стерић, Павле Косовалић, Лука Челиковић, Христа Ђурић, Петар Блажић, Мита Илић, Коста Николић, Милета Миленковић, Тодор Спасић и Лука Лазаревић.

Извор: Све, све, али занат: еснафска писма и занати, Београд 2009., матичне књиге рођених Саборне цркве и Вазнесенске цркве, у Београду