Порекло презимена Желалић

Желалићи су српско братство из Боке Которске, из места Бијела. Од ових Желалића најчувенији је био Петар Желалић, који је стекао витешку титулу на Малти. Помињу се и као Џелалићи.

Славе Никољдан.

Легендаран је опис бекства Петра Желалића из турског ропства:

Сам начин Желалићевог спашавања из турског ропства и освете Турцима, јединствен је због несхватљивог несразмјера снага и изузетне вјештине и самопоуздања Желалића. У седмогодишњем заробљеништву на големом броду са око 800 чланова посаде и 83 хришћанска роба, Петар Желалић користи тренутак молитве у џамији егејске луке Кос, и на броду на којем је остало око 300 чланова посаде ликвидира са својим помоћницима стотинак морнара са палубе, а осталима блокира излазе, пловећи пут Малте, којом је тада управљао витешки ред Ивановаца (прочитајте на крају чланка прилог, сведочење самог Петра Желалића о овом случају).

Ево једног од најстаријих докумената у којем се помињу Желалићи:

Нека се зна како се подијелише браћа Желалићи Вуко и Нико и Јово на 1709. и дадосмо матери дио о(д) свега поку(ћ)ства. Прво: ње скриња пуна робе сваке и дава Нико и Јово брату Вуку за скрињу када мати умрије гроша танкије(х) стотину и нехће је Вуко дати, него оста у њега. И дио о(д) животиње и постељу и дасмо јој пињату и просуљу и о(д) аспри гроша танкије(х) тридесет и по кампа земље: винограда и голице.

Предњи документ односи се на диобу између браће Вука, Ника и Јова, синова Милоша Желалића из Бијеле и њихове мајке. Јово Милошев Желалић је отац чувеног поморског капетана Петра Желалића који је због своје вјештине и храбрости први од наших људи добио Малтешко витештво и умро на Малти у дубокој старости године 1811. Јово је имао синове Марка и Т0дора, а Нико Јова и Костадина.

Овдје ћемо навести још једну кратку биљешку, која се односи на Вука Желалића и браћу, а која гласи:

На 1708 мјесеца фебра(ра) 2.
Да се зна како купиг Вуко Зелалија з браћом у А(н)ђуше Перове баштину у селу, у Клину, за гроша 10 — 10 и ко(н)вина оздо от шилока паракнез и Вуко Перов, озгор пут комунски. Ту би сједок Вук Шеровић и Мијо Шеровић и ту се намјери Дмитар Ђуковић из Рисна. И ја Драгоје Томић писах ову књигу будући мољен от обије(х) страна.

У овом се писму Вуко Желалић назива: Зелалија, умјесто: Желалија. Желалићи су се у прошлости, како проистиче из многобројних писаних докумената, називали и Џелалићи и Џелалије (Желалије).

* * *

Увјерење о крштењу Симеона Желалића из Бијеле.

Слава Господу у Бијелу 15 октом(в)рија 1816
Чиним вјеру ја низу подписати парох од Бијеле храма свјатоје Богоматере како Симеон Желалић јест рожден у овому селу от православних родителеи јест законити син Антонија Желалича и његове супруге Марије. Роди се дакле овај марта 16 дан 1760 года по свидјетељству књиге крештених. Крести се и светијем миром помаза в храму светоје Богоматере од блажено почившага господина пресвитера Марка Илича. Воспријемник јему бист господин Марко ћуранович, восприј емница Анна супруга господина Јо(в)анна Желалича. Допуштајући јему сије на обштоје свидјетељство за увј ереније својеручно подписајусја.
Парох од Бијеле протопоп Симеон Злоковић.

ПРИЛОГ:

Саслушање капетана Петра Желалића из Бијеле у Херцег Новом 11. септембра 1761. године:

О кап. Петру Желалићу (1727—1811) из Бијеле, витезу Малтешког реда и о његовом јуначком подвигу, који се догодио септембра 1760. у Егејском архипелагу, до сада су многи писали.
Да поменемо само др Цвита Фисковића (Поморство, бр. 8, год. 1947), затим Петра Шеровића, који износи новије податке о њему (Годишњак Поморског музеја, XВ, 1967).
У споменутом чланку Петра Шеровића наведено је да у Архиву на Малти постоји више докумената, који се односе на јуначки подвиг кап. Петра Желалића. Постоји и брошура под насловом “О побуни хришћанских робова и заузећу турског брода” (“Per la sollevazione е sonquista fatta da cristiami schiavi”), штампана на Малти 1760.
За гроб Петра Желалића, који се након повратка у свој родни крај, поново повратио на Малту гђе је и умро, данас се ништа не зна. У Историјском архиву у Kотору чува се документ о саслушању Петра Желалића, које су обавиле млетачке власти у Херцег-Новом, готово одмах након његовог повратка са Малте, а годину дана од јуначког подвига.

UP LXXXVII, 679, 680, 681, 682, 683, 684. 679, 680, 681, 682, 683, 684. (Историјски архив у Kотору)

Дне 11. септембра 1761. у Херцег-Новом

Појавио се пред властима Петар пок. Ивана Желалића или Ђелати из Бијеле, а пријављује се на заповијест Његове Екселенције ванредног провидура Мања, на уобичајени начин, упозорен претходно на свој начин понашања.
Упитан, кад је дошао, са ким и одакле, одговорио је:
“Прошле недјеље, 8. о. мј. стигао сам у луку овог града једним теретним једрењаком, којим је управљао Батиста Kампиља Венецијанац, који живи у Дубровнику. У Дубровник сам стигао једрењаком звани Пинко, а то је тартана капетана Бартоломеја Фигере са Малте, 3. о. мј., али сам у Дубровнику остао само до суботе 5. о. мј. да ме не би примијетили Турци, који се ту у великом броју и слободно крећу, те да се не би дали у потјеру за мном.”

Упитан, који је разлог, да он овдје присутни, није хтио да га Турци открију у Дубровнику, одговорио је:
»Им’а већ десет година, на моју несрећу, како сам окаљао руке крвљу једног свог рођака у свађама које су изазвале велике невоље. Смрћу мог рођака зауставило се велико пролијевање крви. Морао сам бјежати, иако у оно вријеме младић са још ненавршених двадесет година, да не бих дошао под удар освете, што је у овом крају био обичај. Због тога сам се укрцао на брод, који је је случајно ишао према истоку, те сам стигао у Цериго, гдје сам се пак укрцао на други брод, малтешки, који се ту нашао.

Стигао сам на Малту и ту срео капетана Пава Мараса из Прчања, који је ратовао против Турака под заставом Монака. Запослио сам се као собар на његовом шамбеку, али под његовом командом нисам остао више од шест до седам мјесеци. Марас је постао капетан једног мањег ратног брода, а неки Јозо Остоја из Пераста постао је капетан тог шамбека, на којем је раније био официр. Мјесто официра сам ја сада добио. Пловили смо четири или пет мјесеци, али смо изгубили шамбек, јер су га турски гусари у нападу заплијенили. Настојали смо спасити живот, али нисмо то могли сви, шеснаест људи наше посаде пало је у руке турским гусарима. Седамдесет, пак, наших људи рачунајући и мене, спасило се помоћу двије фелуке, које смо увијек водили уз шамбек.

Неколико дана након тог нашег бијега, успјело нам је да заробимо петнаестак Турака, који су превозили робу у Цариград бродом наоружаним са четири топа. Ноћу, која нам није била погодна пловидби, изненадиле су нас код Метелина четири наоружане лађе, наше двије фелуке су успјеле да се спасу, а ја, који сам био на челу брода у којем су се налазили турски заробљеници, заједно са 25 мојих другова пао сам у ропство; изгубили смо заплијењени брод, на којем смо били укрцани.

Четири турске наоружане лађе спровели су свој плијен у Цариград и тамо смо нас осамнаесторица били пораздијељени као робови, док су остала осморица, јер било нас је 26, били искасапљени у Метелину. Ја и моја три малтешка друга морали смо поћи служити на турском броду кап. паше на којем смо остали око осам година.

Једног дана овај брод је испловио из Цариграда у пратњи осталих четири, затим пет галија, два (…) и још неколико мањих бродова на весла. Испред Богара, око 150 миља далеко од Цариграда, турски капетан-паша ((капетан паша одговара положају адмирала) налаже поменутом бродовљу да осматра обалу, а поред себе задржава само заштитнички брод. Са ова два брода он намјерава да купи харач или порез за султана. Чим је стигао на оток Kос у Егејском архипелагу, турски капетан-паша је послао заштитнички брод у Роки, тако да је његов брод остао сам.

Искрцао се на копно са око 600 Турака, чланова његове посаде, а око 400 их је остало на броду. Сви ми, заробљени, смо већ три године размишљали како побјећи и поново се домоћи слободе, или како се побунити. Kада се кап. паша искрцао, расправљао сам о томе са мојим другом Јаковом Рици, по народности Албанцем, који је живио у Перасту. Дуго смо и неопажени преговарали и напокон смо ријешили да нашу одлуку саопштимо свим хришћанским заробљеницима. Прије свега, морали смо пазити да се један другоме узајамно закунемо да нећемо све ово одати, а изнад свега да наша намјера остане у тајности. Тај наш први корак одмах су прихватили сви, било нас је 71, означили смо своја мјеста и распоредили се тако да заузмемо све четири стране брода, истовремено и прережемо сидрени коноп. Планови нису чекали дуго на извршење.

Призивали смо у себи, више но гласом, Исуса и Марију, да нас заштите; одмах смо напали Турке, збунили их и побили око трећину. Већ смо се били удаљили од луке за око четири миље; остали Турци су се били утврдили у главној капетанској бродској соби. Са утврђења отока Kос на нас су упућиване топовске гранате, а опазили смо да је и кормило у рукама Турака. Почео је дуват вјетар са сјевера (грчки) за нас повољан. Ослободили смо кормило побивши око тридесет Турака и тако преузели управу брода. Истовремено смо савладали с божјом помоћи Турке, који су се били утврдили у главној бродској соби, а четрдесет Турака смо оставили да буду наше робље. Дунуо је тада вјетар, те смо сва једра раширили и упутили се на наш добар пут.

Били смо на мору, око тридесет миља далеко, видјели смо много бродова иза нас и разних врста, али пошто нису могли да издрже немирно море, одговарало им је више да се склоне, неки на ову, а неки на ону страну, и да се домогну неке луке. Међутим, једна каравела и један шамбек прогонили су нас све до друге молитве Здраво Марија тога дана, будући да им је вјетар са правца Kрита ишао у прилог. Преварили смо оне који су били за кормилом каравеле и шамбека, јер смо ишли у правцу берберских обала, тако да смо се слиједећег јутра, гоњени критским вјетром нашли на 200 миља, и више, удаљени од Kоса; држећи се курса берберских земаља, морали смо петнаестак дана крстарити уздуж берберских обала због супротних вјетрова. Најзад, дунуо је вјетар “грк” сјеверњак и са њим сам продужио према малтешкој обали, гдје сам стигао 19-ести дан од мојег поласка са Kоса, дана 8. октобра године 1760.

Читав тај дан смо провели у молитвама Блаженој дјевици Марији, јер смо у свакој нашој акцији на броду осјећали њену заштиту, видјећи да се надмоћнијим турским насртајима и снагама није могао супротставити мали број нас заробљеника. Појавио се тамо један службеник у улози комесара, који је скоро посумњао да је наш долазак неки изговор, но могао се увјерити у све оно што смо извели, као и у нашу намјеру да се упутимо у Чивита Векју, како би тражили заштиту и признање од Његове Светости.

Питао сам, да ли овдје постоји истражитељ и папски нунциј, или пак представник Шпаније, а комесар ми је одговорио, да ми ни један, ни други не могу користити, и сложио се са мном, када се увјерио да сам бродом и са својм посадом побјегао на ове стране, гдје од Великог Мештра и Малтешког (вјерског) реда нећу бити напуштен. Између осталог, желио је знати које су моје жеље, а ја сам му одговорио да ћу се морати посавјетовати са својим друговима и да ћу му након тога све рећи. Поразговарао сам са реченим друговима и ријешили смо да захтијевамо да се сагради једна капела у почаст Дјевице Марије пресвете наше заштитнице, и то на једном мјесту Малте по нашој жељи, а исто тако да Светом реду предамо два дијела брода и његовог једра, док за трећи дио да нам се исплати износ, који би се праведно подијелио међу свим друговима, који су, тако да кажем, били састављени од свих хришћанских нација. На овај предлог ми је одговорио, да ће Велики Мештар и више нам од тога учинити, али да у међувремену морамо бити у лазарету. Подвргли смо се карантени, јер чим смо се искрцали, упутили смо се у лазарет са свом робом, некада турском, а сада нашом, док наш брод смо видјели како су га спровели у једну другу оближњу луку истог града, непуну миљу удаљености од лазарета.

Уистину, ово кретање нашег брода нам се није свидјело, али када смо најзад већ овдје доспјели, ништа друго нисмо могли предузети. Захвални смо нашој заштитници Блаженој дјевици, што нас је избавила из турског ропства и учинила часно дјело за нас хришћане, и истовремено мислили и на то, како Малтешки ред неће бити незахвалан у односу на нас. Сваког јутра и сваке вечери обилазио нас је здравствени комесар, захтијевао је да му кажем што ја заправо желим, међутим, ја сам му увијек одговарао да имам потпуно исте жеље као и сви моји другови, јер сви смо допринијели часном дјелу побједе и заузимању турског адмиралског брода Султанија и поробљавању четрдесет Турака. Рекао ми је: Мислите на себе, јер ви сте нешто друго, а ваша заслуга је позната Великом Мештру, који мисли и на ваше другове, али на други начин. Никада ништа нисам хтио одредити, јер сви смо се сложили да нам се уступи вриједност трећег дијела брода и његовог једра, а то нам је и сам комесар обећао и увјерио нас да тако мисли и Велики Мештар. Али, комесар је стално инсистирао на својим питањима и избјегавао да ми одговори на оно, о чему сам ја највише мислио.

Тако, једног дана, појавио се он са једним златним крстом у троуглу, који је значио побједу и рекао ми је: “Ово је за вас, бићете произведени у витеза, али треба да то прође кроз Вијеће”; одговорио сам му, да што се мене тиче, нисам желио такву почаст, но ипак захваљујем Реду, што жели да ме толико почасти. Моја највећа брига, рекао сам му даље, јесте, да не буду преварени моји другови, јер сваки се од њих на смрт борио.

Изашли смо из карантена, а још се никаква одлука није назирала; да кажем право, мало ми је било стало до малтешког крста, стало ми је било до тога да моји другови буду задовољни. Отприлике, мјесец дана након што смо изишли из лазарета на слободу, на Малту су стигле вијести, да Султан наоружава своје снаге за напад на овај оток, тако да се све суспендује због тога што је Малтешки ред заузет око копненог и поморског наоружавања. Остао сам са јадним својим друговима на Малти чекајући исход обећања, која су ми најављена у вези вриједности трећег дијела брода и његовог једра. Држали су ме у очекивању лијепим меденим ријечима, и након седам-осам мјесеци су ми рекли, како због избијања рата и због тога што се Ред мора сукобити са Портом, Велики Мештар је присиљен измијенити дата обећања.

Тако, не знајући више како да живе, моји јадни другови су почели са службом у малтешкој војсци, или су се упослили на бродовима, али ипак, многи моји другови су отишли у Напуљ, па и другдје, тако да сам само ја са троје или четворо њих остао на Малти. Понудили су ми да будем официр да управљам и водим ред у војсци, са биједном платом од десет дуката мјесечно, која ми је престала после пет мјесеци, јер су престале ратне претње. Велики Мештар је хтио да ми за мој подухват захвали и тако, што ме је одредио да заједно са осталом тројицом другова других народности будем савјетник капетанске галије, додијелио ми је двадесет два шкуда мјесечно, који се рачунају на четири и по цекина.

Размишљајући о томе како је награда била помало уврдељива, задржао сам се тамо још непуна два мјесеца, примио плату, одлучио се да узмем одмор, и са малтешким бродом Пинко, ево већ тридесетседам дана како нисам на отоку, а двадесетдевет дана само на мору, стигао сам до Дубровника, одакле сам овдје дошао из разлога, које сам већ навео. Сада, када сам доспјео кући, живим с опрезом, желећи да више не мјењам поднебље, желим исто тако да живим са својим рођацима, не жалим пролити ни своју властиту крв и дати свој живот служећи свог Дужда. Отуда се препоручам милости преузвишеног господина ванредног провидура, који, као што је то изашао у сусрет другима, па тако ће и мени надам се, тим више што нисам учинио злочин, да бих заслужио казну.«

Упитан, гдје су остављени заробљених четрдесет Турака, одговорио је: “Остали су у власти Малтешког реда.”

Упитан, што се десило са бродом Султанија и његовим једрима, одговорио је: “У вријеме мог одласка, истог су преправили Малтежани, а ови су га и прилагодили за употребу свог хришћанског бродовља. Причало се је, да Велики Мештар малтешки има намјеру да га у пратњи два брода упути у Шпанију и Француску, јер су га краљеви ових земаља из радозналости жељели погледати. Говорило се још раније, да га је султан тражио од француског краља, како би му га овај послао у Цариград да смири народ, али под обавезом да га султан врати. Ово није вјероватно, и Свети ред, подржан од стране шпанског краља, грчевито се томе одупрео и није желио да се Султанија врати, уколико султан прије тога не врати напуљском краљу двије галије.”

Упитан, гдје се је он, овдје пријављени, сада настанио, одговорио је: “Још се нисам, за стално, нигдје настанио, јер желим да овисим, и живот жртвујући, ако треба, од заповијести мог Дужда. Ако ми он опрости и остави ме у мојем родном крају, биће ми то радост, ако не, покорићу се његовим наређењима.”

ИЗВОРИ:

Поп Сава Накићеновић, Бока, ЦИД; ЈУ Градска библиотека и читаоница Херцег-Нови, Подгорица, 2012, стр. 328

Петар Д. Шеровић, Прилози за проучавање народног живота, објављено у Гласнику Етнографског музеја, књига 24, Етнографски музеј, Београд, 1961, стр. 113-114

Горан Комар, Херцегновски ћирилични пописи (1750 – 1826.), Друштво за архиве и повјесницу херцегновску, Херцег Нови, 2011, стр. 196-197

Милош Милошевић, Васко Липовац, објављено у часопису Бока, књига 17, СИЗ културе и науке Херцег-Нови, Херцег Нови, 1985, стр. 451

Mirko Vukasović, Saslušanje Petra Želalića iz Bijele u Herceg-Novom 11. septembra 1761. godine, објављено у часопису Бока, књига 12, СИЗ културе и науке Херцег-Нови, Херцег Нови, 1980, стр. 329-338