Они који су се више занимали за нашу хералдичку традицију могли су наићи на податак да је Народна библиотека у Београду некада поседовала један препис Илирског грбовника који се данас сматра изгубљеним. Рукопис се чувао под редним бројем 683, а нестао је у пожару током бомбардовања Београда 1941. године, заједно са старим здањем библиотеке на Косанчићевом венцу. Постојање овог зборника нашој јавности је обзнанио Стојан Новаковић, у свом познатом раду „Хералдички обичаји у Срба“, објављеном у шестом броју „Годишњице Николе Чупића“ 1884. године.  О рукопису је касније кратко писао и Александар Соловјев и вероватно га први назвао именом Београдски грбовник. Данас овај препис познајемо под његовим убикационим називом Београдски грбовник I.

Шта знамо о Београдском грбовнику I?

Нажалост, наша сазнања о овом изгубљеном рукопису нису се битно померила од када су о њему писали Стојан Новаковић и Александар Соловјев. Соловјев је сматрао да је грбовник вероватно настао у првој половини XVII века за млађу грану Охмућевића, можда за адмирала Андрију, који је 1640. године водио поступак у Напуљу да докаже своје племство, а 1645. године дао да се објави дело Лоренца Миниатија. У XVIII веку Грбовник је изгледа доспео у посед породице Угриновић–Синовчић, да би се касније нашао у књижари Херолда у Бечу. Од ове књижаре откупила га је наша Народна библиотека 1878. године. Садржао је 154 листа од којих се на прва два налазио регистар са абецедним списком имена фамилија и земаља чији су се грбови налазили у зборнику. Уз сваку ставку у овом регистру био је наведен и број странице на којој се налазио грб. Рукопис је поседовао арапску пагинацију која је била оштећена накнадним обрезивањем страница. Почињала је након прва два листа и ишла до броја 152. Новаковић у свом раду преноси садржај регистра датог на прва два листа, заједно са бројевима страница на којима се одговарајући грбови налазе, те повремено коментарише разлике и одступања у натписима који се јављају испод грбова у односу на презимена наведена у регистру. Надаље, упоређује садржај рукописа са грбовницима Коренића-Неорића и Фојничким. Све укупно, неких 12 до 13 страница Новаковићевог текста, то је све што нам је остало од сазнања о овом препису. Наши савремени аутори, попут Рудића и Палавестре, су се у својим радовима освртали на Београдски грбовник I, али углавном у форми кратких прегледа. Покушаћемо зато овде, анализом материјала који нам је доступан, да дођемо до још неких сазнања о овом изгубљеном рукопису.

Необичан облик презимена грбоносаца

Кључни део Новаковићевог рада представља списак породица Београдског грбовника, преузет из уводног дела рукописа који он назива регистром. Овај својеврсни садржај грбовника претходио је страницама са грбовима и заузимао прва два листа рукописа. Када се погледа регистар, оно што познаваоцу осталих Илирских преписа одмах пада у очи су специфични завршеци презимена наведених на списку. Презимена са завршетком „ић“ се у осталим преписима Илирског грбовника који поседују натписе на латинском уобичајено завршавају са „ich“ или евентуално „icch“. У списку породица Београдског грбовника ти завршеци међутим гласе „ichi“ или „icchi“. Тако се у регистру ређају презимена као што су Alaupovichi, Alinicchi, Brankovicchi, итд. Иако би неупућеном читаоцу могло деловати да је аутор регистра покушао да представи ова презимена у плуралу, невешто прибегавајући транскрипцији њиховог оригиналног изговора на латински, то ипак није случај. Уводна реченица која претходи списку презимена датом у регистру уверава нас да се у ствари ради о именима породица грбовника исписаним на италијанском језику. Аутор регистра своје писање почиње реченицом „Tavola delle arme contenute nell’ presente volume scrito per alfabetto“, што би се могло превести као „Табела грбова садржаних у овом делу записана по абецеди“. Замисао аутора је дакле била да се заменом наставка „ich“ са наставком „icchi“, уобичајене латинизиране верзије презимена Илирског грбовника представе у њиховој тобоже италијанској форми.

Употреба италијанског језика можда указује и где је могао настати Београдски препис Илирског грбовника, а на то нас упућује и његова блискост са Моденским грбовником, о чему ће бити више речи у наставку анализе рукописа.

Но јесу ли натписи над грбовима у Београдском грбовнику I такође били исписани у оваквој квази-италијанској форми? Одговор на ово питање можемо наћи у напоменама које даје Стојан Новаковић. Он на више места бележи одступања натписа над грбовима у односу на имена породица дата у регистру, па тако наводи следеће:

• У регистру стоји Darxoevicchi док је изнад грба Draxoeuich,
• У регистру стоји Grubpkovicchi док је изнад грба Grubkouich,
• У регистру стоји Glubkovicchi док је изнад грба Gliubkovich,
• У регистру стоји Klexicchi док је изнад грба Klescich,
• У регистру стоји Kastrioticchi док је изнад грба Kastriottich (или Kastriotrich),
• У регистру стоји Nimicchi док је изнад грба Nimicich,
• У регистру стоји Prelaslovicchi док је изнад грба Prelasouich,
• У регистру стоји Texecicchi док је изнад грба Texeuich.

Може се запазити да у свим наведеним случајевима постоје разлике између исписа имена породица у наставцима ich или icchi. Но разлике се не очитују само у томе. У свим наведеним случајевима постоје још неке разлике у писању корена презимена. Ово нас може навести на размишљање да је Новаковић давао напомену само за оне случајеве где се натпис над грбом у основи разликовао од одговарајућег имена датог у регистру, а да је њихове различите завршетке занемаривао, те их није ни коментарисао. Потврду да је овакво размишљање исправно налазимо код Александра Соловјева. Сачувана је колекција његових скица грбова из зборника Коренића-Неорића, коју је он допунио са још три грба, којих у поменутом зборнику нема. Један од њих је грб Хрвоја Вукчића Хрватинића преузет из непознатог извора, док су друга два, за ову тему нама занимљивија, прецртана из Београдског грбовника I. У питању су грбови Цетињанића и Вранчића, испод којих је Соловјев преписао натписе са грбова: Zetignanich и Vrancich. Ако погледамо како су наведена презимена ових породица у регистру Београдског грбовника I, видећемо да она гласе Zetignanicchi и Vrancichi. Постојале су дакле разлике у запису ових презимена у регистру рукописа и изнад слика грбова, али их Стојан Новковић у својим коментарима ипак не помиње. Ово потврђује нашу претпоставку да Новаковић у напоменама није бележио разлике које су се огледале само у завршецима презимена исписаних над грбовима и оних наведених у регистру Београдског рукописа. Исто тако видимо да је баш у свим поменутим случајевима постојала разлика у завршецима породичних имена, па се намеће логичан закључак да су натписи презимена изнад грбова и у свим осталим случајевима били дати у својој латинизираној верзији, са уобичајеним наставком ich.

Грешке у регистру

Осврнимо се сада на један други податак који је садржао регистар, а то су бројеви страница на којима су се налазили грбови. Како се на свакој страници налазио по један грб, њихова нумерација нам омогућава да одредимо тачан редослед по којем су знамења била послагана у рукопису. Међутим оно што добијамо као резултат сортирања је прилично неочекивано:

• Шест бројева страница се јавља два пута: 38, 64, 100, 103, 138 и 141.
• Недостаје девет страница у низу: 62, 70, 83, 85, 110, 130, 133, 148, 149.

Поред тога, број једне странице, оне са грбом Јакшића, је 194, што је изван опсега пагинације која иде до 152. Управо овај један, потпуно нелогичан случај пагинације указује да је у нумерацији страница датој у Новаковићевом раду очито дошло до извесних штампарских грешака, насталих вероватно приликом припрема његовог рукописа за штампу. Сваком коректору текста је много једноставније да приликом прегледа материјала исправља грешке у писању речи, јер читањем разазнаје њихов смисао, док је за исправке бројева неопходно пажљиво проверити извор и тачно разабрати пишчев рукопис. Зато не изненађује да су се пропусти јавили управо код штампања бројева. Покушајмо зато да пронађемо на којим местима је дошло до грешака те да утврдимо исправке уколико је то могуће.

Прво што пада на памет је да су неки од бројева страна који се у регистру јављају два пута кандидати за грешке у штампи. У Београдском грбовнику се на свакој страници налазио по један грб, па није било разлога да се у регистру код два презимена јавља исти број стране. За једно презиме, придружено страни са бројем 38, је још Новаковић констатовао да на тој страници не постоји, односно да су Грубачевићи грешком по други пут у регистру наведени као Grubaeuicchi са навођењем броја стране 38, док се на страници 38 заиста налазио грб Групковића (у регистру Grubpkovicchi). У овом случају се дакле радило о грешци у самом регистру, а не о штампарској грешци у Новаковићевом раду. Но како у осталим случајевима пронаћи које ставке носе исправне бројеве страница, а које од њих су са погрешном нумерацијом? У томе ће нам помоћи идеална реконструкција Илирског грбовника (Протографа) коју је својевремено урадио професор Александар Палавестра.

Поређењем садржаја различитих преписа Илирског грбовника, Палавестра је дао могући садржај оригиналног, Охмучевићевог грбовника, наводећи тачан редослед грбова који су се у њему јављали. Већина преписа, посебно они старији, веома верно прате овај редослед, уз понека одступања из углавном познатих разлога. Обично је било у питању додавање новог грба по налогу наручиоца или аутора преписа, премештање породичног знамења на цењенију позицију, па чак и уклањање грба да би се заменио другим. Ипак, поређењем више преписа може се доћи до типичног редоследа, управо оног до којег је дошао и професор Палавестра, а који садржи 141 породични грб.

Ако упоредимо списак породица из регистра Београдског грбовника I са списком породица идеалне реконструкције Протографа, видећемо да извесна одступања у редоследу постоје у првих четрдесетак грбова, о чему су писали и Новаковић и Соловјев, док се у преосталом делу поредак презимена у списковима подудара. Разлике наравно постоје код спорних презимена са удвојеном пагинацијом одредишне странице, али код њих лако проналазимо она код којих је у питању штампарска грешка. Погледајмо како то радимо на примеру два презимена, која се према подацима из регистра налазе на страници са нумерацијом 100.

Према списку датом у регистру Београдског грбовника I, грб породице Дескојевић (Deskoeuicchi) али и грб породице Барзојевић (Barzoeuicchi) налазио се на страници са бројем 100. У регистру такође проналазимо и да су се на суседним страницама налазили грбови породица Шић (Sciscicchi, 99) и Алауповић (Alaupovichi, 101). Поређењем са идеалном реконструкцијом Протографа видимо да се тамо између грба Шића и грба Алауповића такође налази грб само једне породице, и то управо Дескојевића. Јасно је дакле да је грб који се у Београдском грбовнику I налазио на страници 100 био грб породице Дескојевић, док је грб Барзојевића морао бити на неком другом месту. Другим речима, навод странице под бројем 100 иза имена породице Барзојевић у регистру датом у Новаковићевом делу представља штампарску грешку.

Право место грба Барзојевића можемо одредити по сличном принципу, тражећи његову позицију у идеалној реконструкцији Протографа. Тамо видимо да се Барзојевићи налазе између Халенића и Браниловића. Грбови ове две породице су се према Новаковићевом регистру Београдског рукописа налазиле на страницама са нумерацијом 109 (Halenicchi) и 111 (Branilouicchi), док је страница са бројем 110 једна од оних које на списку недостају. Логично је из тога закључити да се у Београдском грбовнику грб Барзојевића налазио на страници 110.

По истом принципу разрешавамо и остале удвојене и недостајуће нумерације страница наведене у регистру грбовника, те долазимо још до следећих закључака:

• Рупчићи (Rubcicchi) се нису налазили на страници 64 већ на страници 62,
• Жеглиговчићи (Xegligovicchi) се нису налазили на страници 103 већ на страници 130
• Крагујевићи (Kraguevicchi) се нису налазили на страници 138 већ на страници 133
• Алинићи (Alinicchi) се нису налазили на страници 131 већ на страници 148
• Јакшићи (Jakscicchi) се нису налазили на страници 194 већ на страници 149

Недостајуће странице Грбовника

Након исправки пронађених грешака ситуација је много боља, али подаци из регистра показују да Београдском грбовнику и даље недостају странице са нумерацијом 70, 83 и 85. Према редоследу грбова у идеалној реконструкцији Протографа на овим страницама би се требала налазити знамења Предојевића, Главића и Шантића, управо оних породица којих у регистру Београдског грбовника нема.

Са једне стране три недостајуће странице, а са друге три од недостајућих породица које им одговарају! Све је дакле јасно: Београдски грбовник I је некада садржао странице са нумерацијом 78, 83 и 85, на којима су се налазили грбови породица Предојевић, Главић и Шантић. Како је дошло до њиховог губитка можемо само да нагађамо. Соловјевова констатација да је грбовник некада био већег формата, те да су странице накнадно обрезиване (када је делимично оштећена и пагинација), указују на то да је рукопис у неком тренутку морао бити у доста лошем стању. Није искључено да су тада изгубљени и недостајући листови. Преостали листови грбовника су након тога изгледа обрезани ради поновног увезивања у књигу.

А том приликом је рукопису вероватно придружен и почетни регистар са именима породица!

Да регистар није био саставни део оригиналног грбовника јасно је из чињенице да на њему нема имена породица Главић, Предојевић и Шантић, или још тачније речено, навода страница са пагинацијом 78, 83 и 85. Аутор регистра не би имао разлога да прескаче навођење ових страница да је списак рађен када и Грбовник, те је он морао настати касније, у време када изгубљених листова већ није било.

Новаковићи и „Новаковићи“

Још једна посебност списка фамилија датог у регистру је да се наводи постојање грбова две породице са презименом Новаковић, једног на страници број 47 а другог на страни 122. Стојан Новаковић је претпоставио да се у једном од ова два случаја морало радити о грешци, која је вероватно настала због преписивања презимена са латинице на ћирилицу и обрнуто. Он је посумњао да се радило о грбу неке породице чије је име почињало словом Х, које је, написано латиницом, погрешно протумачено као ћирилично Н због истоветности у изгледу. Да проверимо његову претпоставку помаже нам поново идеална реконструкција Протографа. Брзо проналазимо да је на позицији која одговара страници 122 требао бити грб Хваоковића. Дакле породица чије име почиње управо словом Х, како је и претпоставио Стојан Новаковић, и то породица које у регистру Београдског рукописа нема! Није тешко замислити генезу настанка грешке, где је у неком препису на ћирилицу презиме Hvaokovich постало Нваоковић, а онда у следећој деформацији и препису на латиницу добило и свој коначни облик присутан у грбовнику, Novakovich. Можемо дакле са приличном поузданошћу констатовати да је грб „других“ Новаковића на страни 122 био у ствари грб Хваоковића. Истини за вољу, чудно је да Стојан Новаковић није препознао овај грб, али изгледа да се догодило управо то.

Накнадне измене

Регистар указује и на једну могућу накнадну интервенцију у Грбовнику. На самом крају абецедног списка породица наведени су извесни Вранчићи. Њих налазимо још само у Фојничком грбовнику, као и његовим каснијим преписима, где су изгледа грешком потписани испод грба Клупковића. Потпуно другачији Грб Вранчића се налазио у Београдском грбовнику I, на последњем месту у зборнику. Његов изглед нам је познат на основу сачуване скице коју је направио Александар Соловјев.

Иако се Соловјев служио хералдичким шрафирањем како би означио тинктуре, детаље са цртежа веома је тешко разазнати. Могуће је да је блазон штита грба Вранчића гласио „На златном по привезу плавом три љиљана боје поља“, али се шарже љиљана са скице не могу сасвим јасно  разабрати.

Но вратимо се Београдском грбовнику. Питање које се поставља је зашто би аутор регистра Вранчиће ставио на крај абецедно уређеног списка, а не под слово В где им је место? И то баш породицу чијег оваквог грба нема у другим преписима Илирског грбовника? А уз то се њихов грб нашао баш на последњем месту у зборнику, где обично буде неколико празних листова? Превелика случајност да се не би стекао утисак о „накнадним радовима“. Због свега поменутог чини се да је грб Вранчића касније насликан, а њихово презиме додато на списак, у време када је регистар већ био придружен грбовнику.

Реконструисани садржај

На основу претходно изведених закључака можемо применити исправке на списак породица наведен у регистру, чиме долазимо до првобитног садржаја Београдског грбовника I и натписа изнад породичних грбова, према следећем редоследу:

*) код означених презимена која недостају у регистру натписи над грбовима су претпостављени на основу сродног Моденског рукописа

Укупно 139 породичних грбова, плус накнадно додати грб Вранчића. Од знамења садржаних у идеалној реконструкцији Протографа недостају два – Тарзаровића и Храбреновића. Овде наравно нисмо разматрали земаљске грбове, који су се такође налазили у Београдском препису.

Веза са Моденским грбовником

Комбинацију истих 139 породичних грбова налазимо још једино у Моденском грбовнику, што је прва назнака могуће повезаности ова два рукописа. У такву могућност нас још више уверавају неки детаљи, попут одређених презимена записаних на специфичан начин. Sagrosaglich, Kobcich, Gliubetich, Gliubkovich, Ruxerevich и посебно Radulouich – имена су фамилија која срећемо у оваквом запису само код Моденског и Београдског грбовника I. На крају, прибегли смо и формалним методама за мерење сличности два текста. Алгоритамским поређењем натписа изнад грбова свих нама познатих преписа Илирског грбовника, показало се да су натписима из Београдског зборника заиста најсличнији они из Моденског рукописа. О осталим резултатима тог истраживања писаћемо неком другом приликом, али ћемо овде рећи да је исказана сличност између поменута два преписа износила преко 94%, а у случају да се занемаре разлике настале услед алтернације слова „U“ и „V“, она се пење изнад 97%. Овако висока мера корелације потврђује претпоставку да постоји повезаност између два грбовника.

Ипак, делује да се не ради о директном препису једног рукописа са другог, на шта указују неке мале али ипак значајне разлике у именима породица, које се не могу објаснити само писарским грешкама.

Такође, скице грбова из Београдског зборника које је урадио Соловјев не одају утисак цртежа који би стилски били слични грбовима Моденског рукописа. Пре свега, кациге које су биле осликане у Београдском рукопису веома су специфичне и на такве не наилазимо у другим преписима. Док је аутор Моденског рукописа насликао типичне кабласте кациге, какве красе и друге илирске зборнике, у Београдском грбовнику оне су новијег типа, са покретним визиром.

Скица грба Цетињанића из Београдског рукописа коју је урадио Александар Соловјев показује и неке друге мање разлике у односу на грб ове породице у Моденском грбовнику. Знамење Цетињанића у Моденском рукопису красе орловски реп и канџе које необично извирују испод доњег обода штита. Ову специфичност на њиховом грбу налазимо и у неким другим преписима, али не и на скици из Београдског зборника. Наравно, постоји могућност да је Соловјев једноставно занемарио овај детаљ, али нас његови други цртежи из грбовника Коренића-Неорића уверавају да је био веома педантан и детаљан у прецртавању грбова, па немамо разлога да мислимо да је у случају грба Цетињанића поступио другачије.

Закључак

Сумирајмо на крају најважније закључке до којих смо дошли у овој краткој анализи:

1. Презимена у натписима изнад грбова у Београдском рукопису била су у уобичајеној латинизираној форми, са завршетком на “ich”, за разлику од назива породица у регистру који су дати у италијанској верзији.
2. Грбовник је првобитно садржао и грбове Главића, Предојевића и Шантића.
3. Један од два грба Новаковића био је у ствари грб Хваоковића.
4. Регистар породица који се налазио на прва два листа није био саставни део оригиналног рукописа, већ је придружен грбовнику накнадно.
5. Грб Вранчића је вероватно накнадно насликан, а име породице дописано у регистар.
6. Београдски рукопис је био сродан Моденском препису и одговарао његовом садржају.

Иако би се могло рећи да и није много, не треба заборавити да се ради о једном изгубљеном препису о коме све што знамо стаје на неколико страница. Наша сазнања о Београдском грбовнику I су претходном анализом свакако проширена, а у неким сегментима и значајно допуњена. За више од овога нам једино преостаје да се надамо да Београдски рукопис ипак није изгорео, те да ће једног дана волшебно искрснути из неке приватне библиотеке и дати нам прилику да се наново дивимо његовој лепоти.

Извори:

1. Новаковић, Стојан: „Хералдички обичаји у Срба”, Краљевско-српска државна штампарија, 1884, Београд.
2. Палавестра, Александар: „Илирски грбовници и други хералдички радови”, Досије, 2010, Београд.
3. Соловјев, Александар: „Историја српског грба и други хералдички радови”, Правни факултет Универзитета у Београду, 2000, Београд.
4. Rubcich , Stanislaus: „Insignia procerum Bosnae, Croatiae, Illyriae, &c, Quorum alter liber unicus asservatur penes, Ragusii Rempublicam”, Dalla collezione Càmpori, donata al Comune di Modena e conservata presso la BEU, Ms. 17.-18. Sec, Biblioteca estense universitaria, Modena.