Порекло презимена, село Друшићи (Цетиње)

22. маја 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Друшићи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Ово велико село налази се покрај пута Цетиње – Титоград. Од Цетиња је удаљено 23, од Ријеке Црнојевића 7 и од Титограда 23 km. Оно захвата бреговиту завалу од тог пута до Ријеке Црнојевића (ријеке) и Превлаке, односно између високих брда Килибарде с једне и Планинице, Барбакана, Маграна и Злогоре, чије се стране стрмо спуштају ка Језеру и ријеци, с друге стране. Њена дужина од пута до Ђурове скале, низ коју се силази ка Језеру, је већа од 2 km, а средња ширина је око 0,5 km. Њен горњи виши, али мањи дио, дијели се од нижег већег, попречним бријегом, званим Дајковића гомила. Завала није правилног облика, већ се полигонално развлачи између и по странама брда.

Само насеље разбијено је у повећи број груписаних или издвојених кућа, чије локације, попут заселака, имају своје називе. Катастарска граница Друшића почиње на сјеверу од мјеста Лазине, на путу Р. Црнојевића–Титоград, па ка истоку води преко Килибарде и Јеленка до пута за Рваше, којим иде до Каруча и обухвата Радишево око до Базагура, а одатле поред Сенезе и Широког брда иде на Ћескоту; од ње се наставља обалом до Злогоре, а затим поред Орлије излази на Црнојевића Ријеку и њоме иде до Граба, па одатле на правцу према путу Титоград – P. Црнојевића код Виша избија на Црну главицу и иза Кунова се наставља путем до Лазина. Тако уоквирен атар села, чија је дужина (СЗ–ЈИ) 3,6 km и ширина (СИ–ЈЗ) 2,9 km, захвата 8,73 km2 површине.

Средина села (код цркве) је на висини од око 90 m.

Историјат.

Друшићи су релативно старо насеље. Близина Скадарског језера и плолност његовог ужег ободног простора условили су да буде доста рано насељено. Трагове о томе установио је Јовићевић. У турским дефтерима налазимо да је насеље 1521. имало 10, а 1523. год. 7 кућа. Болица, међутим, саопштава да је у њему било 40 д. и 97 војника. Он уједно наводи Рибаше, који су били на подручју данашњих Друшића са 37 д. и 80 војника. Почетком 19. вијека Дипре и Сомијер наводе исти број кућа. Године 1865. имали су 103 д. Јовићевић је 1906. по братствима и засеоцима евидентирао 79 д., а према подацима из 1925. У насељу је живјело 108 д. са 435 становника. А затим: 1948 (90 : 372), 1953 (98 :405), 1961 (104 :381) и 1971 (75 :256). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 177, а доселило се из исте (60) и других општина Црне Горе (17), и то: 67 из сеоских, 6 из мјешовитих и 5 из градских насеља. Од њих се 35 доселило прије 1941. године, а остали послије. Дневних миграната је те године било 9. Састав домаћинстава према броју чланова y задња два пописа био је: са 1 (32 :17), са 2 (6 : 13), са 3–5 (40 : 33) и са више од 5 (26:12). Истовремене промјене главних група старосно–полне структуре мјештана изгледале су овако: у првој 51:79 (ж. 71:29), у другој 174:109 (ж. 32:39) и у трећој 56:67 (ж. 32:39). Пораст старосне групе од преко 60 година је очигледан.

Структура становништва.

У истом периоду образовна обиљежја мјештана била су: без школе 88:54 (ж. 64:48), са четворогодишњом 185:106 (ж. 89 :48), са осмогодишњом 16:40 (ж. 4 : 21), са средњом 15 :8 (ж. 1:1), са вишом и високом 0 : 2 (ж. 0 : 1), и квалификованих радника 0 : 8, а неписмених 65 : 53 (ж. 56 :47) од којих су млађи од 35 година 4 : 1 (ж. 2:0).

C друге стране је структура домаћинстава према посједу и дохотку у истом периоцу претрпјела сљедеће промјене: без земље је било 15:3, до 2 ха (53:58), од 2–5 ха (32:7) и преко 5 ха (4 :7), односно: пољопривредних 45:30, мјешовитих 44 : 18 и непољопривредних 15:27.

У 1953. години 154 активна издржавала су 214 лица; у пољопривреди 139 : 173, а са личним примањима било их је 47. Однос истих лица се у наредна два међупописна интервала промијенио у сљедећој мјери: активних 152 : 89, издржаваних 180 : 135; у пољопривреди првих 118 : 68 и других 109 : 101 и са личним примањима 49:32. Једне и друге године у другим дјелатностима радило је – y индустрији 6 : 1, y грађевинарству 11 : 1, у саобраћају, трговини и угоститељству 1 :4 и у ванпривредним дјелатностима 5 :5.

Тип села и комуникације.

Друшићи су саобраћајно релативно добро повезани. У задње готово три деценије поред села имају аутобуску станицу, на иначе прометном путу Цетиње—Титоград. Тај чинилац је примарно утицао на изградњу колских путева до насеља и кроз њега. Тако је 1961—70. изграђено 4 km, 1961/62. год. 1 km, а 1963/64. год. 2 km и 1968/69. 6 km пута.

Село је веома рашчлањено. У том погледу од других сличних насеља разликује се по томе што ова рашчлањеност није и разбацаност, нити просторно разбијена у мјери која би их могла сврстати у права разбијена насеља. Иако је број насеобинских јединица позамашан, ипак све оне, с обзиром на њихову релативно малу удаљеност и знатну повезаност, чине просторну цјелину. Но, будући да се свака јединица ипак одваја по извјесним локационим елементима, те да као таква има и свој назив, ми ћемо их макар условно именовати као засеоке, или, да тако кажемо, „засеочиће”. То су, почев од поменутог међуградског пута: Мутића главица (3 к.), Пешића главица (4), Шипковина (2), На Тапаљак (1), Под Тапаљак (1), Дајковића гомила (7), Под Грабовином (1), Под гомилом (1), Драгојевићи (5), Плочица (5), Угалак (1), Јанковићи (11), Пањева рупа (2), Друшићка главица (2), Дјевојачка рупа (4), Мала главица (5), Под Јеленак (1), Краљевићи (5), Гомила (2), Ђурова скала (3), Гропеза (3), Малезине зграде (12) и Костића главица (3). Оволико разуђени број кућа, на сразмјерно не тако великом простору, сврстава Друшиће у тип полуразбијених насеља. Средње растојање кућа од средишта насеља креће се од 0,1 до 0,8 km, а најудаљеније су до 1,5 km.

Према врсти су: 36 приземних и 49 на изби. Све су под тигленим кровом, а 48 са дашчаним плафоном, 24 са малтерисаним и 14 без њега.8 У међуратном периоду – преправком и доградњом на 34 куће направљено је 30 соба и 25 кухиња и остава, а у поратном y 39 кућа — 25 соба и 29 кухиња и остава. У стамбеном фонду пописано је 75 станова са 2.719 m2, од којих су 66 из првог, 2 из другог, 4 из трећег и 3 из четвртог периода; станова са отвореним огњиштем било је 51, а са земљаним подом 2. Од њих је 37 једн собних и гарсоњера, 22 посебне собе, 14 двособнпх и 2 трособна. Сви су били настањени.

Становништво.

У селу живе:

-Лопичићи (8 д.),

-Јанковићи (21),

-Драгојевићи (6),

-Дајковићи (7),

-Ражнатовићи (9),

-Стругари (3),

-Газиводе (2),

-Јовићевићи (3),

-Краљевићи (2),

-Ковачевићи (2), и по један дом:

-Вујановићи, Крачевићи и Петричевићи.

Послије 1945. иселило се 215 лица, највише y Титоград, Цетиње, Београд, приморје итд. Око 70% њих повремено долази y село. У Војводину су колонизована 2 д., а раније је ради зараде y Америку ишло 28 особа. Сада само 2 дневна мигранта раде у Р. Црнојевића.

Воде.

Село се водом опскрбљује из ублова и бистијерни. Први су старији. У западном дијелу села је бистијерна звана Тапаљак, подигнута 1882. год. Њу искључиво користи тај дио села. Данас се мање користи, па је запуштена; већи број домаћинстава је изградио засебне бистијерне.

Слична њој је подигнута за цијело село 1933. године у његовом средишту – Кораковом долу, гдје је и школа. У том средишту није било дозвољено да се граде куће. У раније доба се једино са Каруча узимала вода. Данас у селу има 6 ублова (4 су од прије 1918. године и 2 из међуратног периода) и 65 бистијерни од којих су 3 од прије првог свјетског рата, 22 послије њега, а остале су изграђене послије 1945, највише од 1955. до 1965. год. Новоподигнуте су углавном мање кубатуре и служе појединим домаћинствима.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење је уведено 1971/2. год. До августа 1973. биле су електрифициране 73 куће. Тада су домаћинства имала: 8 само огњиште, 55 огњиште и шпорет, 16 огњиште и електрични шпорет, 17 фрижидер, 3 телевизор, 4 радио-пријемник (27 транзистор и 5 грамофон), а затим 17 гусле, 29 стари прибор за печење хљеба, 64 вериге, 48 столоваче, 34 скриње, 69 новије постеље итд.

И на помоћним објектима у селу извршене су новије и крупне промјене. Нестале су многе сухозицне појате и настале наново озидане или у бетону изграђене стаје и друге просторије за оставу. Број сточних објеката се смањио. Сада се држе углавном говеда, по једно или два грла. Смјештаји се за њих реновирају, a знатна пажња се поклања и свињарницима, живинарницима и просторијама за оставу.

Веома повољне експозиције обрадивог дијела атара учиниле су Друшиће традиционално виноградарским селом. На терасираним подзидама ређају се низови чокота који дају грожђе за веома квалитетну ракију. Виноградима се одувијек поклањала највећа пажња, а y вези са њима и печењу и смјештају пића. Ријетки, добри бачвари и домаће занатлије за прављење алата, били су на гласу. Читав тај неопходни прибор за виноградарство (казан за печење ракије, пумпе за прскање лозе, ножице за обрезивање чокота и др., затим чаброви, бачве, димиџане) захтијева погодан смјештај. У ту сврху је обично доњи спрат куће коришћен као педрум или су за то уз приземне куће дограђиване додатне просторије. У том погледу, као и за остале потребе, и дворишта имају цјелисходну функцију. У њима се, кад вријеме дозвољава, обављају многи послови, а скуже и за оставу кабастих ствари и, уколико су још и обори, за затварање стоке.

С обзиром на то да су куће размјештене при бреговима и ободом завале, што ће рећи обично на кршевитом терену, окућнице су пониже кућа и претежно близу њих. У случајевима гдје су мања парчад земље уз саму кућу, она су ограђена, па се називају „зграде“. Поглавито су намијењене поврћу, док су нагнуте површине, биле оне и окућнице, највише пад виновом лозом. Ван окућнице, углавном су најближе оранице, а затим ливаде, док су површине под гором и брањевине, посебио за куће које су распоређене средишњим потезом села, најудаљеније.

Мозаик сеоског имовинског комплекса y заравњеном дијелу насељеног дијела атара изукрштан је озидама између којих је мрежа пролаза и стаза до имања и кућа. И овдје, као мање–више у свим селима Старе Црне Горе, импресионира величина камених ограда и подзиданих парцела. Зачуђујуће је колико се ломљеног камена морало пренијети да би се уштивао у сувомеђе, њихову преовлађујућу асиметрију, диктирану природним облицима терена и распоредом расположиве имовине. Углавном, братственички груписане куће, образовале су и одговарајуће цјелине имовине. О њиховом просторном интегритету се доста водило рачуна, а нови поремећаји, ипак не тако чести, посљедица су велике миграције и још више, потпуног пресељавања.

Млађи сеоски живаљ у извјесном смислу сада олако ужива плодове напорног рада својих предака, који су не мале камењарске и камените површине претворили у обрадиве и плодне њиве. У новије вријеме нема, или су врло ријетке такве појаве. Сада се преобличавају и осавремењују објекти становања и смјештаја, а имовина се користи на практичнији начин, с мање труда и бриге. Заливађавање имања уз држање по које краве и умјерено виноградарење за непосредне потребе и уносну продају пића све више замијењују орање, окопавање, жетву и друге тежачке послове.

Друшићи такође нијесу имали своју планину. Новије становништво, досељавано од краја 18. вијека из горњих дијелова Ријечка нахије, из којих је овдје раније сјављивана стока, временом је диобом комунице приватизирало све посједе. Од ранијих колективних права једино су се до 1946. године била задржала права у цеклинским риболовцима Ради њиховог коришћења Друшићани су имали, сада запуштене, рибарске куће близу Каруча, тј. поред ока Волач. Стога су били принуђени да љети овце дају на чување Кучима (Комови). Уочи задњег рата то је чинило око 45 д., а у посљедње двије деценије та пракса је нагло јењавала и данас спала на десетак домова који имају мала стада.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.