Порекло презимена, село Додоши (Цетиње)

20. маја 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Додоши, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Типично су пријезерско село. Налазе се у подножју Развршја, поред рјчице Каратуне. Од врха (Бобије) Развршја, брдске оголићене стране се окомито спуштају, завршавајући се ка Каратуни са неколико мањих брегова. Управо на њима, стијешњено између рјечице и страна, развило се насеље. На првој, Дапчевој главици, уза саму рјечицу начичкане су куће, колико их највише може стати. Иза тог бријега, око омање угнутог земљишта, које се y вријеме већих киша претвара у локву, такође су груписано размјештене куће, нарочито при присојној страни Дејанове главице. Мало подвојена, на онижој главици је групација кућа, која се као дио насеља назива Цукаљ. Остали дијелови села називају се Присоје, (чине га куће које су збијено поређане при Дапчевој главици и представљају „фасаду“ насеља, окренуту Каратуни), затим Бокула (густа група кућа на другој страни исте главице) и Дејанова главица. Од прве до друге главице је око 150 m; Цукаљ је издвојен за око 80 m; а средње растојање између свих кућа је у просјеку 5–10 m. Мада су куће за овдашње прилике стамено и укусно прављене, грађене су без реда; на овако малом и бреговитом простору, практично га није ни могло бити.

У селу, од моста на Каратуни, води само једна уличица до цркве и школе на Дејановој главици. Од ње до осталих кућа кривудају узани правци. Читаво село личи на какво ртасто камено утврђење, нарочито када га блокирају нарасле воде Скадарског језера. Тада оне и продру у ниже дијелове неких кућа.

Граница атара са сјевера почиње Од Кошћелова бријега па се према југу спушта рјечицом Бишевином и преко Провалине и Малог Брдишта допире до Кладњице, гдје гребеном Андринске горе до Трновог пристана скреће на запад, па се, правећи окуку рјечицом Каратуном, наставља према сјеверу — преко Врбице, Касомове продоли, Радова крша Ломпареве горе до Вељег залаза и најзад преко Развршја избија на Кошћелов бријег. Висина насеља је (лод цркве) 30 m, а атар, чија дужина је (CИ-JЗ) 5,4 km и ширина (З-И) 1,7 km, захвата 8,88 km2 површине.

На његове главне природне одлике указују сљедећи подаци: Од укупно 184 ха површине на пољопривреду отпада 156 (обрадиве 91, тј. на оранице и баште 46, винограде 1 и ливаде 44), затим на пашњаке 26, баре 33, шуме 10 и на неплодно земљиште 19 ха. Карактеристично је, дакле, релативно велико учешће баре, ливада и пашњака, који се у ствари мање–више од октобра до марта или априла плаве.

Историјат.

Додоши су релативно млађе насеље. У турским дефтерима 1521. и 1523. године наведено је да су имали 9, односно 8 кућа. Готово стољеће касније Болица каже да је насеље имало 16 кућа и 40 војника. Два вијека затим Дипре и Сомијер за куће саопштавају исти податак.

У вези са поновним јачим насељавањем Додоша (1835—40) Јовићевић је испитивањем остатака насеља, топонима и предања установио да је оно наступило усљед пораста језерске воде, због кога је дошло до расељавања становништва из насеља (Салковина, Трумше, Шарике и Балије), кoja су се налазила у најближој околини Жабљака.

Године 1865. село је имало 118 д., а 1879. заједно са Жабљаком 133 са 470 становника (234 м. и 236 ж.). Затим је 1899. само село имало 111 д. и 1903. 107. Припадало је жабљачкој капетанији. Јовићевић је у насељу евидентирао 96 д. До 1925. тај број је порастао на 102 са 421 становником. А затим је било: 1948 (109 :507), 1953 (106 :.407) и 1971 (69 :241). Од задњег броја те године је у селу од рођења живјело 183, а доселило се из исте (30) и других општина Црне Горе 28, односно из сеоских насеља 51, мјешовитих 3 и градских 4 становника. Од њих се 42 доселило прије 1941, а остали послије те године. Дневник миграната је тада било 21. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (10 : 13), са 2 (13 :20), са 3–5 (41 :20) и са више од 5 (29 : 16).

Истовремене промјене y главним старосне–полним групама изгледале су оваке: y првој 197:75 (ж. 79:36), y другој 174:96 (ж. 95:54) и у трећој 54:69 (ж. 28:39). Овдје, дакле, трећа група (нарочито жене) има наглашену тенденцију пораста.

Структура становништва.

У истом периоду образовна обиљежја мјештана била су: без школе 101:74 (ж. 81:68), са четворогодишњом 191:95 (ж. 80:31), са осмогоцишњом 20:24 (ж. 2:9), са средњом 11 :6 (ж. 1:1), са вишом 0:1 и квалификованих радника 0 : 12 (ж. 3) а неписмених 66 : 55 (ж. 60 :53), од којих старијих од 35 година 55 : 55 (ж. 59 : 50).

C друге стране, тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (12 : 15), до 2 ха (72:43), са 2—5 (6:6) и са више од 5 (3:4), односно пољопривредних 47:22, мјешовитих 34:11 и непољопривредних 20 :36.

У 1953. години 207 активних издржавало је 283 лица; у пољопривреди 194:270 а са личним примањима било је 16. У наредна два пописа тај однос се измијенио оваке: активних 128:79, издржаваних 245 : 131; y пољопривреди првих 101:48 и других 157:69, а са личним примањима 34:26. И једне и друге године у индустрији је радило 10 : 17, у другим привредним дјелатностима 7:2 и у ванпривредним 3 : 3 лица.

Комуникације.

Саобраћајни положај Додоша је у новије вријеме извјесно побољшан. Крак од пута Титоград – Цетиње, који води преко Рваша, настављен је Од тог села (3 km) до Вукових зграда у Бобији уочи задњег рата, а одатле је до Додоша (4,5 km) довршен 1970. год. Село је иначе подједнако удаљено од Цетиња и Титограда — по око 30 km. До Ријеке Црнојевића, удаљене 15 km, најчешће саобраћају чамцима (чуновима), данас махом моторизованим. На другој страни преко Жабљака излазе на Јадранску магистралу и пругу Титоград – Бар. Главно средство превоза је и данас чамац (чун са прикаченим мотором, тј., како га називају, пентом). Отворени према Скадарском језеру, мјештани сматрају чун не само незамјењивим превозним средством него и битним чиниоцем стандарда. Кад Језеро нараста, околни прилази селу претварају се y пристане, којих је неколико _ под Цукаљ, Под Вигањ, Зграде, Бијели Брод, Ледина, Стуценац, Мала локва. Кад се вода љети повуче, остаје једини пристан на Каратуни, преко које је 1954. године направљен мост.

Тип села.

У овом веома збијеном селу има 97 кућа,5 од којих су 19 приземне, 76 на изби и 2 двоспратне: све су покривене тиглом, а са дашчаним плафоном је 70, са малтерисаним 23 и без њега 4. У међуратном периоду оправкама на 24 куће направљене су 24 просторије, а у поратном на 38 кућа 43 (соба, кухиња, остава). Преправке су овдје, као и у многим другим селима, вршене и на оним кућама које су обновљене y међуратном периоду. У стамбеном фонду овог насеља пописано је 90 станова са 3.502 м2, од којих су 52 из првог, 15 из другог, 15 из трећег и 9 из четвртог периода. Са отвореним огњиштем било је 47 и са земљаним подом 2. Према врсти су: 38 посебних соба, 38 једнособних и гарсоњера, 12 двособних и 2 трособна, а према коришћењу – 69 су стално настањени, 4 привремено, а 17 напуштено на дуже вријеме.

Становништво.

У селу живе:

-Јовићевићи (18:18),

-Газиводе (5 15),

-Ражнатовићи (3 10),

-Вукотићи (3:8),

-Пејовићи (2 :4),

-Михаљевићи (3 :3),

-Јанковићи (3:5),

-Пајовићи (1:4),

-Дајковићи (4 : 8),

-Стругари (3 :4),

-Костићи (4 7),

-Краљевићи (5:0),

-Марковићи (1:1),

-Бушковићи (3:2),

-Лопичићи (0:1),

-Кажићи (3:7),

-Вукмировићи (0:2),

-Пајовићи (0:3) и:

-Шофранци (1:2 домаћинства).

Послије 1945. године иселило се преко 200 мјештана. На 62 домаћинства која су у то вријеме живјела y селу, долази 104 домаћинстава њихових најближих сродника, који су емигрирали било као јединке или као домаћинства долазе повремено, тачније највише преко љета, када село ври као кошница, и то претежно из Титограда, Цетиња, Београда, Бара, Улциња, Никшића. У исто вријеме у селу смо евидентирали 115 лица старијих од 55 година. Пензионера је било 33. У Војводину је колонизовано 11 домаћинстава са 45 чланова, од којих су се 3 д. вратила. Прије је на рад y Америку ишло 15 мјештана,9 а y Цариград 2.

Због релативно тешких услова живота, раније маларичности и насеобинске тјескобе, велики број мјештана је школовао дјецу, како раније, тако и данас.

Воде.

Село се водом највише опскрбљује са извора (бунара) Студенца, као и из 6 бистијерни. Студенац је заједнички, налази се код моста, на главном улазу у село. Друга, стара заједничка бистијерна је у Цукаљу, а остале су приватне; двије су направљене тако да се y њих стаче вода са крова куће. У подножју Дејанове главице, у вријеме јаких киша јавља се јако врело — бучалица, од кога се формира поток.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1972. године. Данас домаћинства имају: 6 само огњиште, огњиште и шпорет 20, огњиште и електрични шпорет 37, само обични шпорет 4, само електрични шпорет 5, фрижидер 38, телевизор 10, радио–пријемник 42 (транзистор 35, грамофон 15), гусле 21, црепуљу и сач 27, вериге 32, столоваче 55, скриње 47, новије постеље 70, кауче 64, итд. У селу су одиста настале позамашне промјене, захватајући унутрашњи изглед просторија и њихову опрему.

Због велике збијености кућа мало је мјеста за помоћне објекте. Надомјештавани су кућама на изби. Постојећи, и овдје y знатној мјери сухозидни, збијени су у омањим двориштима, оборима. Ту су и живинарници и свињарници. љетне врућине и лавиринти тјескобе намећу овдје већу хигијену. Цементирана или добро поплочана дворишта са стаблима и чокотима, ради хладовине, су неопходност. Исто тако и тараце на кућама, које их добрим дијелом имају. За окућнице, пак, овдје нема мјеста. Читаво село је упућено на имовину y равници, која је c јесени, зими и у једном дијелу прољећа под водом. Љетни рад на њивама смјењује се у то вријеме рибарењем. Додошани су се за тај посао веома извјештили, а ништа мање и за спремање рибе, прије свега – њено сушење. Риболовни прибор је, особито у новије вријеме, још значајнији од мотике и рала. Он се посебно чува и обнавља, а свјежа и осушена риба је најуноснија ставка. У вријеме риболова или пољских радова насеље поприма слику људског улишта из кога се по води или пољу траже и стварају плодови за живот. Братства y њему, код свих сеоских послова, не само да нијесу представљала чиниоце хетерогености или субагрегације, већ напротив, чиниоце солидарне, патријархалне цјелине, спремне да помогне немоћном и колико је могуће збрине инокосног. Сеоска, мада не баш ружичаста идила, чинила је додоше привлачним. Специфични услови живота давали су му и дају својеврсна обиљежја. Као збијена насеобинска скупина, држала се y ондашњим, ћудљивим природним околностима као извјестан острвски конгломерат, опредијељен на заједничка испомагања и бриге. Рад се често организовано убрзавао, било у риболову, или ништа мање у пољу, изложеном и с јесени и с прољећа несигурном водостоју. Због њега, се, уколико је каснио за обраду имања, морало убрзано све предвиђено поорати и засијати, или, ако је поранио и запријетио фруту, брзо побрати, пожњети и однијети. А сва имања, иако у равници, нијесу баш тако близу. Средња удаљеност њихова износи око 1 km. Мало кише је довољно да раскваси и углиби земљиште, што отежава кретање и пренос товара.

Додоши су, природно, одувијек више гајили крупну стоку, коју ван атара нијесу изгонили. Нешто ситне стоке, код мањег броја домаћинстава, обично је другима давато на чување – у Кучима (Комови).

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.