Порекло становништва села Рујница, општина Цазин (Федерација БиХ). Приредио сарадник портала Порекло Илија Шикман.
Насељено место Рујница[1] у општини Цазин, по Дејтонском споразуму из 1995. године, данас припада Унско-санском кантону Ферерацији Босне и Херцеговине.
На југозападном делу општине Цазин, на већем току леве обале речице Топлице распростире се село Рујница. Речица Гатица, која се састоји из више врела, након краћег тока понире и јавља се пре ушћа у реку Корану. Увала Гатице делично припада Бугару и Горњој Гати. Изолује косу блажих нагиба између ње и речице Топлице. Главни су делови насеља Рујница на тој већој коси од Илиџе до Тржачких Раштела, са највишом котом надморске висине Лубаново брдо од 365 метара и косењацима између поточића
Грабовца, Шкорића потока, Дешиновца и Каменице који теку Топлици и поточића који се састоје од врела: Раст, Зјала Пећине, Вуковића и Гајића Пећине и слевају се у Топлицу.
Тип села.
Главни део насеља је на коси између Шкорића потока и Раста прелазног типа од разбијег на сродничке групе кућа око пута који води теменом косе на цесту Тржачка Раштела-Бихаћ. Код млађих насеља иза Окупације, где су из Лике и Кордуна у групама насељавали, запажа се тежња збијеном типу, шта више и онде где зато није подесно земљиште. Ту склоност донели су из Лике и Кордуна. На развитак таквог типа утицала је аустријска војна власт када су насељавали Кордун иза Свиштовског мира 1791. године. Таква су насеља Српска Гата, Брезик, Растовача, Бугар, Црнаја и Хаџин Поток.
Засеоци.
Рујница је јединствена целина. Насеље се састоји од осам заједничких делова, а то сусасеоци: Рујница, Косењак између Дешиновца и Раста, извориште Пећина, Чубрилово брдо, Растовача, Брезик, Тканица и Церик или Скуларово брдо. Ове целине су засебним путељцима спојене са поменутом цестом.
Име села.
Непознато је од чега је име насељу. Вероватно је од црвенкасте земље, које нешто има код најбољег врела Раста. На расељене породице, вероватно за Лаудовова рата исељене, подсећају: Лубаново брдо и Лубанова торина, Црњина пећина и Милића врело.
Клима.
Клима је умерено континентална са топлим летима и оштрим зимама. Бихаћка котлина изложена је ветру са Пљешевице, кога зову „головршњак“. Кажу да је тај расељавао становништво из подпљешевичких села. Оштрија клима смета воћу и сејању кукуруза и мора се „хватати ора“ код сејања па да роди. Куда „дохваћа“ Пљешевица воће често „премеће“. Прича се за једног кад се селио из Лике, да се непреместано обазирао на Пљешевицу и није хтео да се насели, док је није сасвим изгубио из вида. Становништво запажа климатске промене и према њима подешавају сетву. Каже се „Бој се пете, као и девете“ (мисли се на седмице пред Ђурђевдан и „Прихориснић ако је не уједе, омануће репом“ (време од Ускреса до Ђурђевда). Кукурузу се оре и 15 дана по Ђурђевдану. Добро успева воће: шљиве, јабуке, крушке, ораси, кестени, трешње. Када уз вељачу могу орати зоби онда рачунају да је у изгледу добра година. Поред позната четири годишња доба обраћају пажњу на „михољско љето“ и вељачу. Нарочито воле „михољско љето“ од Мале Госпојине до Михољдана. Тада ору пшеници и косе и суше отаву. Када могу уз вељачу орати зоби, онда рачунају да је у изгледу добра година.У пролеће и јесен на овом подручју осети се и југо, ветар који се јавља на Јадрану. Често је био и олујни, али је то кратко трајало, највише дан-два. Када се појави у касну јесен, народ каже доћиће до судара са буром (северцом), који као хладан ветар превладава југо, појављује се киша, а иза кише снег. Када снег падне крајем новембра, знао је са краћим прекидима задржати се до почетка априла, понекад и касније.
Привреда.
Земљорадња је основно занимање становништва. Посебно су „житородне“ али „тешкорадне“ косе благих страна а питоме и родне ливаде у заравни Топлице. Стари људи памте кад су те садашње баре били лугови па су искрчени. Има их и на раду у Америци.
Трговина.
Рујничани су продавали стоку и вишкове пољоприврених производа на околним сајмовима а куповали намирнице. со, шећер, каву, цигарете и друге потрепштине.
Неколико трговаца купује свиње у Крупи и Приједору, па гоне у Бихаћ и Тржачка Раштела. Три имају ујмене млинове на Корани. Трговачке потребе подмирују на сајму у најближим Тржачким Раштелима (среда), потом на познатом сајму у Цазину (петак) и Бихаћу (понедељак), али и у Раковици и Слуњу на Кордуну (четвртак), па чак и у Карловцу (петак).
Често су користили и сајам на Абдића брду код Петровог Личког Села (субота). Аустроугарска окупација, у многоме је изменила Босну изградњом путева за колски саобраћај. Испремештана су раштелска тржишта. Сајам из Заваље премештен је у Бихаћ, са Авдића брда у Личко Петрово Село, од Просјеченог камена (Кордунски Љесковац) на босанску страну преко Коране под брдо Погледало и прозван је Тржачким Раштелима, из Маљевца је прешао у Велику Кладушу, а из Обљаја у Врнограч. Око тих тржишта развијају се варошице: Личко Петрово Село, Тржачка Раштела, Велика Кладуша и Врнограч. Цазински сајам се одржава на два места: на цазинској Житарници, где се продаје свакоја роба, те на сточној пијаци где људи продају и купују стоку.
Сајам посећују људи из околине, и муслимани, и хришћани. Коњи, овце дуге руне, козе са неубичајено увијеним роговина и краве-домаће буше биле су распоређене на пространој пољани. Богати сељаци, власници стоке, за прилику су се свечано облачили. Око паса су везали велике појасеве „бенсилахе“ у које су стављали оружје. Сиромашни сељаци који су долазили на сајам били су оскудније одевене и јасно су се разликовали од власника стоке. Сајам се одржава сваког петка пре главне молитве. На сточној пијаци је било бучније него на Житарници. Цазински сајам није био догађај на којем су жене куповале и продавале. Ипак су оне петком долазиле у Цазин, али су биле у групама ван простора пијаце. Жене које су долазиле из других места имале су мараме на главама, лица су им била откривена и нису имале муслиманску ношњу тог времена.
Старине.
Више извора Раста и Зјале пећине распознају се темељи цркве. Претпоставља се да је из доба пре Лаудовог рата 1788-91. године. Поправљена је око 1860. године, али је уз Буну 1875-78. године изгорела.
Нова је саграђена код куће Грбића. На Растовачи више куће Вучена Илића је црквима из времена пре Турака и на њој положена надгробна плоча. У Пећини, где су у потаји били хајдуци кад је збор код цркве, распознају се неке преграде и огњишта и има људских костију. Доста је старина у околним селима. У селу Мутник је добро очуван средњовековни град, кога су Турци проширили и у граду је џамија. У Осредку, Осредачкој кули распознају се остаци већег здања. Ту је (Лопашић) била пре Турака црква Светог Ђорђа. Погорела је и Турци подигну Кулу. На Чунгару су откривени остаци праисторијског насеља. У Острошцу су добро очувани зидови срењовековног града. За турске управе је проширивана тврђава и највеће је турско утврђење у средњем Поуњу после Бихаћа. На Црквини се распознају трагови цркве из времена пре Турака.На Погледалу изнад Тржачких Раштела распознавали су се трагови канализованог римског насеља. Више Тржачког поља, на коси која припада насељу Црнаја, виде се на више стотина метара неколико уломака печене цигле. Вероватно се ради о римској циглани, јер се види где је била пећ. У Ћоралићима више Пећине из које извире речица Радотина, на стени је добро очувана висока и округла кула Радотина. Улаз је огозго кроз Пећину. Кула је без врата. Није се могла проширивати за утврђење против Турака. Више Куле је на зарављеној коси где се распознају грађевине.
За Кулу је везана народна прича. За неку на гласу лепотицу девојку, отимала су се три јунака. Обећа да ће бити онога, који сагради најлепшу кулу. Озидане су три куле: Грачаница, Бисовачка кула и ова. Девојци се највише допадне Радотина кула и пође за војводу Радоту.
У Доњој Гати, у Цимешина долу налазе се ковачке троске. Више Козилара, код орања распознаје се старо гробље, кажу да је „кугино гробље“.
У Врелу, на Краљевцу се распознају трагови врло старог насеља. У Заспи је веле некаква кућа и у њој „златна тара“. Близу Заспе нашли су у земљи неколико каменова са некаквим писмом, разбили су их и узидали у подруме. Више данашњег гробња распознаје се у шумарку гробље и више гробова каменица. То је гробље насеља пре Лаудоновог рата.
У Цазину су зидови срењовековног града кога су Турци проширивали. На Клиси, која раставља Жегар од града, распознају се трагови цркве из времена пре Турака. На брду више Клисе старо је гробе, које зову „Влашко гробље“ И једна климатска згода, кажу да су Илири из Цазина отишли на Светог Илију (2. август) на санкама.
Под Малим Бисовцем на километарипо виде се расути комади римске цигле. Прилика је да је ту била римска циглана.
Илиџа је код топлог лековитог врела из римског доба. У Илиџи су откривени трагови римских бањских насеља и срењовековне цркве (на истом месту). У ближој околини су и трагови римских насеља. Уз Корану су била 4 насеља: у Бугару, на Погледалу више Тржачких Раштела, У Црнаји (циглана) и Хаџину Потоку.
Тржачка Раштела се развијају у варошицу која је под Погледалом код ушћа мање речице Топлице у Корану. Аустрија је иза Свиштовског мира 1791. године подигла пограничну утврду на коси леве обале Коране, код Просеченог камена и ту отворила погранично тржиште, које се звало Раштел код Просјеченог камена. Иза Окупације тржиште је прешло на босанску страну са већим привредним залеђем. Балканске утицаје у развитку вароши потискују средњоевропски утицаји. Једва је приметан амфитеатралан изглед неких делова Крупе (Пазарџик) и Цазина (Башче), где прозори горњих кућа гледају преко кровова доњих кућа. Новије чаршије Цазина и Кладуше имају пијаце: Житарницу и Говедарницу, а наоколо дућане. И Тржачка Раштела се тако развијају.
Постанак и порекло становништва.
Рујница је опустела за Лаудоновог рата 1788-91. године. Половином 19. века Рујница се поново насељава.
У Рујници су: Грбићи 4 куће, Шамлије 1 кућа, Селаци 2 куће, Мијатовићи 2 куће, Копањићи 4 куће, Бањци 2 куће и Ђукићи 3 кућа;
На Косењаку између Дешиновца и Раста су:
Пуђе 2 куће, Грбићи 2 куће;
Више изворишта Пећине су:
Илићи-Бабићи 4 куће, Вуковићи 1 кућа, Кончари 4 куће, Узелци 1 кућа, Гајићи 3 куће, Шкрбићи 2 куће и Растовци 2 куће;
На Чубрилову брду су: Чубриле 3 куће, Брујићи 2 куће;
На Растовачи су: Илићи 4 куће, Кнежевићи 1 кућа, Деснице 1 кућа и Мандићи 2 куће;
На Брезику су: Гајићи 2 куће, Радаковићи 2 куће и Петровићи 2 куће;
На Тканици су: Пуђе 4 куће, Мрђе 1 кућа, Бркљачи 5 кућа, Мијатовићи 1 кућа, Радићи 5 кућа и Жига 1 кућа;
На Церику-Скуларову брду су: Лукићи 1 кућа, Савићи 2 куће, Скулари 7 кућа, Мијатовићи 2 куће, Иванишевићи 2 куће, Медићи 3 куће и Малбаше 2 куће.
У време ових насељавања не евидентира се породица Цвијановићи 1 кућа. Свега 34 породице са 94 куће. Из околних села, између два рата насељавају се из Доње Гате. Зорићи 4 куће и Оџић 1 кућа. После Другог светског рата населили су се: Милошевићи 3 куће из Црнаје, Бранков брат Дане Милошевић се приженио у кућу Зорића и формира породицу, Рајаци 1 кућа из Доње Гате, Пилиповићи 1 кућа из Крндије и Секулићи 1 кућа из Кордунског Љесковца.
Расељене породице.
Највеће исељавање из Босанске крајине било је за време Лаудоновог рата 1788-91. године. Тада је у Лику, Кордун и Банију иселило 28.000 душа са 46 свештеника. Следеће веће исељавање било је у Србију које спомиње др Тихомир Р. Ђорђевић. Ти исељеници засновали су цело насеље код Лознице под именом Крајишници. Узрок сеоби је зулум бегова, а прочуло се да су Турци истерани из Србије и да има празних кућишта. Највише их се одселило из Рујнице, Гате, Врела, Глинице и Бојне. По др Боривоју Ж. Милојевићу, из Рујнице се раселило 9 породица, из Врела 5, а из Гате 2 породице. У Србију су одселиле породице: Каран, Бубало (где је, кажу, окивао трешњеве топове), Ђукић-Чардаклија и некакав Марчинко, који је био кочијаш неком од завереника против кнеза Михаила, Радићи и Грбићи. Блануше и Вуковићи су пресели у Кршљу на Кордун, а Гњатовић (стојао је где су сада Копанићи) преселио је у Добрлин. Око 1924. године Жига је из Рујнице преселио у Велику Гату.
У Крндији (Агића) на нестале породице подсећа Брњаков поток. Копањића врело и Пуђин јарак подсећају на породице Копањиће и Пуђе, које су једно време ту настаниле па се преселиле у Рујницу. Један део из Србије се повратио због колере, која се појавила међу насељеницима. Повратили су се Грбићи и једни Радићи.
Изумрле (обамрле) породице.
Такође, у Рујници је изумрло 7 породица: Солеши (стојао где су Ђукићи); Мареши (где су Пуђе); Веселице (где су Грбићи и Чубриле и по њима се дуго звало Веселичко брдо, Веселичко кућиште и Веселичке трешње, Шкорић, Босанчић, Јожићи, Борјан и Џодан.
Гробља.
У Рујници су три гробља. Једно је на Церику код Лукића кућа (Лукића гробље), друго код изворишта Пећина (Растовчево гробље) и треће код Илића кућа, звано Илића Јелик. Упокојени су сахрањивани према близини гробља. Последњи на Лукића гробљу сахрањен је Миле Смиљанић (Милекоња) из Крндије, 1991. године. На Растовчеву гробљу задњи су из Рујнице сахрањени Копанић Радована Милован-Мићо 1996. и његова тетка Копанић Вида Мара 2001. године. Данас су гробља зарасла, неприступачна и тешко препознатљиви камени споменици. Дрвена надгробна обележја (крстови) давно су иструлили и нестали.
Целокупан прилог о становништву села Рујница, на преко 200 страница, можете прочитати ОВДЕ.
Прочитајте и следеће прилоге о страдањима мештана села Руjница у Другом светском рату:
Жртве геноцида у Другом светском рату 1941-1945. у насељу Руjница, општина Цазин (БиХ)
ФУСНОТЕ:
[1] Порекло становништа Босанске Крајине истраживао је етнограф Милан Карановић. Његовим испитивањем обухваћено је 149 села средњег Поуња, срезова Бихаћ, Босанска Крупа и Цазин, међу њима и Рујница у срезу Цазин, данас општина. Своје истраживање објавио је у делу „Поуње у Босанској Крајини“. На терену Крајине борави и обилази у времену од 1904. до 1922. године. Прекид испитивања имао је за време Великог рата 1914-1918. године, када му је нестао један део забелешки што је у наставку рада морао повово обилазити неке раније обиђене терене и правити нове и допуњавати имајуће забелешке.
[2] Тада сам задњи пут био у родној кући у Крндији. Већ почетком априла 1972. године родитељи из Крндије ће преселити у Инђију.
Коментари (0)