Poreklo stanovništva naselja Oktisi (opština Struga). Prema knjizi Jovana Trifunoskog „Ohridsko-struška oblast – antropogeografska proučavanja“. Priredio saradnik portala Poreklo Žarko Milovanović.
Položaj
Kuće ovog velikog potplaninskog sela leže y blizini Vevčana, sa njegove jugoistočne strane. Tu je granica između raznih vrsta zemljišnih oblika, što je veoma povoljno za položaj naselja. To zemljište namenjeno je za različitu privrednu eksploataciju. Stanovnici se služe vodom sa česama i iz bunara. Oktisi ima vodovod od 1967. g. Poznatiji izvor je Sv. Jovan.
Pojedini krajevi atara istočno od sela nose ove nazive: Gorni livađe, Pesoci, Kamejnci, Pašino, Dolni livadi, Žabjak, Podredeš, Vrani lozje, Lenište, Gorna i Dolna krasta. Nazivi mesta na planini zapadno od naselja su: Dolno i Gorno gradište, Jazvinje, Porta, Prisoj, Sinje brdo, Jablan, Osoj, Vajtos, Tumba, Bela crvenika.
U celini, selo ima zbijeni tip. Izduženo je u pravcu zapad-istok oko jedan kilometar. Stoga se deli na tri kraja: Gornji, Srednji i Donji. U svakom kraju su male mahale čija su imena po rodovima. Oktisi ima ukupno oko 330 domova (1977. g.).
Prošlost
U narodu se misli da Struški kraj ima dva najstarija naselja – Oktisi i Podhum. Za sva ostala sela kako se kaže, može se doznati kada su postala. Jedino za Oktisi i Podhum to ne može niko da zna. Seljaci navode kako je ime njihovog naselja grčkog porekla: „ohto klisi“. To znači naselje sa osam crkava (grčkih). Predanje navodi i to da je ovde bila varoš.
Iz rimskog doba moraju se naročito pomenuti ostaci jedne monumentalne starohrišćanske crkve c patosom od mozaika – U daljem razgovoru stariji stanovnici navode sve nekadašnje hramove: Sv. Atanasije, Sv. Nikola, Sv. Dimitrije I, Sv. Vrači, Sv. Dimitrije II, Sv. nedelja, Sv. sreda, i Sv. Jovan. Sada y selu postoje hramovi – građeni u novije doba – samo za prve tri crkve. Drugi ne postoje, ali im se mesta znaju. Najstarija je crkva sv. Atanasija iz XIX veka. Crkva sv. Nikole sagrađena je 1925. r., a sv. Dimitrija 1 1928. r. Crkve su podignute na starim ruševinama.
U vezi sa pomenutim crkvama stanovnici misle da je Oktisi nekada bilo gradsko naselje („bilo kako gradče“). Tada je imalo i dve tvrđave – po jedna na uzvišenjima Dolno i Gorno gradište. Dolno gradište je u samom selu, dok je Gorno gradište na višem zemljištu, zapadnije od današnjeg naselja. To staro naselje kasnije je u nekom ratu propalo. Severno od Oktisa kod seoske škole postoji srednjovekovna slovenska bazilika, pokrivena zemljom. Računa se u starije bazilike ove oblasti. Kada je Đorđe Kastriotić–Skenderbeg bežao iz ove oblasti, on je sa sobom poveo narod i iz okoline Struge. Tom prilikom – oko 1449. g. — opustelo je naselje Oktisi.
Današnje naselje Oktisi na ruševinama obnovili su preci današnjih seoskih rodova. Došli su sa potesa Vrani lozje, koji leži y blizini današnjeg naselja, sa istočne strane. Ti stanovnici u Oktisi su se podelili: jedni su ostali u staroj hrišćanskoj veri, dok su se drugi „poturčili“. Neki današnji muslimanski rodovi kasnije su doseljeni iz drugih krajeva.
U ovom selu zabeležio sam i sledeće predanje: Za vreme turske vladavine jednom je iz Struškog kraja pozvano „vo Stambol“ oko 50 hrišćanskih sveštenika. Tamo su boravili neko vreme, a kada su se vratili, 30 od njih došli su kao muslimanske hodže. Oni su promenili veru, kako se kaže, „so pari“ i na druge načine.
Pašino je prostran potes istočno od sela: pruža se sve do korita Crnog Drima. Tamo su njive, ranije svojina nekog turskog paše. Kasnije taj paša zemlju je ponudio na prodaju. Zemlju su većinom kupili Albanci doseljeni iz okoline Piškopeje („begale od krv“). Tako su osnovali susedno danas veliko albansko selo Velešte.
Godine 1888. selo je imalo 110 hrišćanskih kuća sa 713 stanovnika, a 95 kuća muslimanskih sa 598 stanovnika. A oko 1900. g. Oktisi je imalo svega 200 kuća, od toga hrišćanskih 120 i muslimanskih 80. Brojni odnos brzo se menjao u korist muslimana: sada selo ima oko 80 hrišćanskih i oko 250 (neki kažu 270) muslimanskih kuća. Na ovu izmenu delovali su iseljavanja prvih i veliki prirodni priraštaj drugih stanovnika.
Seosko–crkvena slava je na dan Sv. Atanasija. Međutim, ovde postoji slava i na dan Sv. Ilije, jer je toga dana osvećena glavna seoska crkva. Hrišćansko groblje je kraj ove crkve. — Za potrebe muslimana služe dve džamije i groblja na sedam mesta. Džamije su jedna, starija (oko 1903. g.) u gornjem, druga u donjem delu naselja (od 1968. g.). Gornja džamija obnovljena je 1973. g. Kod džamija ima po nekoliko grobova. — Broj domova i stanovnika u ovom selu kretao se na sledeći način: 1921. g. 303 d, 1.621 st; 1948. g. 277 d. 1.596 st; 1961. g. 322 d. 1.965 st; 1971. g. 377 d. 2.279 st.
Stanovništvo
U Oktisu živi dvojako makedonsko stanovništvo: hrišćansko sa oko 80 i muslimansko sa oko 250 kuća. (Autor napominje da prilikom prikupljanja terenske građe o stanovništvu nije mogao doznati tačan broj domaćinstava, niti je prikupio dovoljno podataka o poreklu svih rodova).
Hrišćanski rodovi su:
– Duzlevci (6 k.), Šurbanovci (6 k.), Aštaloski (5 K.), Jančeski (5 k.), Božinićevski (4 k.) i Tomoski (4 k.), slave Sv. Petku. Nekada su činili jedan rod.
– Kačeski (6 k.), Ćumkaroski (5 k.) i Duleski (3 i.), slave Sv. Nikolu. Nekada su jedan rod.
– Dišleski (5 k.), Đončeski (5 k.) i Martinoski (4 k.), slave Martiniju. Nekada su činili jedan rod. U prvom rodu znaju sledeću genealogiju: Naum (živ, 80 godina) — Rista—Naum—Mitre–Trpo.
– Kucinoski (6 k.), Gulicoski (6 k.) i Prčanoski (5 k.), slave Sv. Alimpija Stolnika. Nekada su činili jedan rod.
Dovde izneti rodovi uglavnom su starinci. Doseljenika ima samo od domazeta. Od njih potiču rodovi: Balaloski (3 k.) i Džeparoski (2 k.). U ovim rodovima zbog domazeta slave se dve slave — Cv. Petka i „Prečista“.
Muslimanski rodovi su:
– Odžoski (25 k.), Bajramoski (25 k.), Canoski (25 k.), Šainoski (25 k.), Mustafoski (25 k.), Imeroski (25 k.), Asan-Todoski (20 k.). Među ovim rodovima neki su starinci.
– Osmanoski (30 k.), potiču od dva brata — Ismaila i Osmana (njihov zajednički nadimak je Doza). U rodu zna se sledeća genealogija: Tair (živ, 60 godina) – Ramuš—Tair—Raman—Miftar–Ismail, jedan od braće koji se doselio. Njihovo je poreklo iz oblasti „Dolni Debar“ (okolina Piškopeje). Kada su došli oko 1800. g., Oktisi je imalo svega 7 kuća hrišćanskih i muslimanskih.
– Dervišoski I (22 k.), stanovnici ovog roda brinu se o jednoj tekiji koja se nalazi kod crkvišta Sv. Vrači. I rod Dervišoski potiče od doseljenika, verovatno Albanaca. Došli su kada i rod Osmanoski.
– Odoćoski (25 k.), doseljeni su iz nekog sela u okolini Piškopeje. Neki misle da se to selo zvalo Buren.
– Dervišoski II (3 k.), potiču od hrišćanina zvanog Sande. On se doselio iz susednog sela Vevčana i ovde je primio islam. Njihovi hrišćanski rođaci u Vevčanu zovu se Alulovci ili Aluloj. U Vevčanu slušao sam ovo: Devojka Bojana Kacova za vreme Turaka prešla je u islam. Ona se sa bratom preselila u Oktisi. Tame je Sande primio ime Osman. Njegovi sinovi su bili: Abdula, Dželadin i Jonuz.
Zanimanja
Četiri susedna sela – Oktisi, Vevčane, G. Belica i Višni — imaju podeljenu pašu na planini Jablanici. Međutim, stanovnici Oktisa na toj planini nemaju pašu, pa zato oni su uvek bili slabi stočari. Glavna zanimanja su zemljoradnja i pečalba. Zemlja daje dosta roda, pa se zbog toga muslimani, koji su glavni vlasnici, ne iseljavaju iz sela. Osim toga, muslimani
dosta rade kao građevinari u Sloveniji i inostranstvu.
Iseljenici
I iz ovog sela mnogo je iseljavano makedonsko stanovništvo. Ima iseljenika u Strugi, Ohridu, Bitolju, Beogradu, Pančevu, Titogradu. Veće iseljavanje vršeno je u posleratnom periodu. — Od Torbeša je malo iseljenika — svega oko 20 porodica. Žive u Turskoj, Strugi i Ohridu. Sasvim se iselio u Tursku torbeški rod Odžovci. — Ima iseljenika i u susednim selima: D. Belici (Oktišani, 8 k.) i Zagračanu (Oktišani, 15 k.).
Izvor: Jovan Trifunoski „Ohridsko-struška oblast – antropogeografska proučavanja“
Komentari (0)