Порекло презимена, село Октиси (Струга, С. Македонија)

Порекло становништва насеља Октиси (општина Струга).  Према књизи Јована Трифуноског „Охридско-струшка област – антропогеографска проучавања“. Приредио сарадник портала Порекло Жарко Миловановић.

Положај

Куће овог великог потпланинског села леже y близини Вевчана, са његове југоисточне стране. Ту је граница између разних врста земљишних облика, што је веома повољно за положај насеља. То земљиште намењено је за различиту привредну експлоатацију. Становници се служе водом са чесама и из бунара. Октиси има водовод од 1967. г. Познатији извор је Св. Јован.

Поједини крајеви атара источно од села носе ове називе: Горни ливађе, Песоци, Камејнци, Пашино, Долни ливади, Жабјак, Подредеш, Врани лозје, Лениште, Горна и Долна краста. Називи места на планини западно од насеља су: Долно и Горно градиште, Јазвиње, Порта, Присој, Сиње брдо, Јаблан, Осој, Вајтос, Тумба, Бела црвеника.

У целини, село има збијени тип. Издужено је у правцу запад-исток око један километар. Стога се дели на три краја: Горњи, Средњи и Доњи. У сваком крају су мале махале чија су имена по родовима. Октиси има укупно око 330 домова (1977. г.).

Прошлост

У народу се мисли да Струшки крај има два најстарија насеља – Октиси и Подхум. За сва остала села како се каже, може се дознати када су постала. Једино за Октиси и Подхум то не може нико да зна. Сељаци наводе како је име њиховог насеља грчког порекла: „охто клиси“. То значи насеље са осам цркава (грчких). Предање наводи и то да је овде била варош.

Из римског доба морају се нарочито поменути остаци једне монументалне  старохришћанске цркве c патосом од мозаика – У даљем разговору старији становници наводе све некадашње храмове: Св. Атанасије, Св. Никола, Св. Димитрије I, Св. Врачи, Св. Димитрије II, Св. недеља, Св. среда, и Св. Јован. Сада y селу постоје храмови – грађени у новије доба – само за прве три цркве. Други не постоје, али им се места знају. Најстарија је црква св. Атанасија из XIX века. Црква св. Николе саграђена је 1925. r., а св. Димитрија 1 1928. r. Цркве су подигнуте на старим рушевинама.

У вези са поменутим црквама становници мисле да је Октиси некада било градско насеље („било како градче“). Тада је имало и две тврђаве – по једна на узвишењима Долно и Горно градиште. Долно градиште је у самом селу, док је Горно градиште на вишем земљишту, западније од данашњег насеља. То старо насеље касније је у неком рату пропало. Северно од Октиса код сеоске школе постоји средњовековна словенска базилика, покривена земљом. Рачуна се у старије базилике ове области. Када је Ђорђе Кастриотић–Скендербег бежао из ове области, он је сa собом повео народ и из околине Струге. Том приликом – око 1449. г. — опустело је насеље Октиси.

Данашње насеље Октиси на рушевинама обновили су преци данашњих сеоских родова. Дошли су са потеса Врани лозје, који лежи y близини данашњег насеља, са источне стране. Ти становници у Октиси су се поделили: једни су остали у старој хришћанској вери, док су се други „потурчили“. Неки данашњи муслимански родови касније су досељени из других крајева.

У овом селу забележио сам и следеће предање: За време турске владавине једном је из Струшког краја позвано „во Стамбол“ око 50 хришћанских свештеника. Тамо су боравили неко време, а када су се вратили, 30 од њих дошли су као муслиманске хоџе. Они су променили веру, како се каже, „со пари“ и на друге начине.

Пашино је простран потес источно од села: пружа се све до корита Црног Дрима. Тамо су њиве, раније својина неког турског паше. Касније тај паша земљу је понудио на продају. Земљу су већином купили Албанци досељени из околине Пишкопеје („бегале од крв“). Тако су основали суседно данас велико албанско село Велеште.

Године 1888. село је имало 110 хришћанских кућа са 713 становника, а 95 кућа муслиманских са 598 становника. А око 1900. г. Октиси је имало свега 200 кућа, од тога хришћанских 120 и муслиманских 80. Бројни однос брзо се мењао у корист муслимана: сада село има око 80 хришћанских и око 250 (неки кажу 270) муслиманских кућа. На ову измену деловали су исељавања првих и велики природни прираштај других становника.

Сеоско–црквена слава је на дан Св. Атанасија. Међутим, овде постоји слава и на дан Св. Илије, јер је тога дана освећена главна сеоска црква. Хришћанско гробље је крај ове цркве. — За потребе муслимана служе две џамије и гробља на седам места. Џамије су једна, старија (око 1903. г.) у горњем, друга у доњем делу насеља (од 1968. г.). Горња џамија обновљена је 1973. г. Код џамија има по неколико гробова. — Број домова и становника у овом селу кретао се на следећи начин: 1921. г. 303 д, 1.621 ст; 1948. г. 277 д. 1.596 ст; 1961. г. 322 д. 1.965 ст; 1971. г. 377 д. 2.279 ст.

Становништво

У Октису живи двојако македонско становништво: хришћанско са око 80 и муслиманско са око 250 кућа. (Аутор напомиње да приликом прикупљања теренске грађе о становништву није могао дознати тачан број домаћинстава, нити је прикупио довољно података о пореклу свих родова).

Хришћански родови су:

Дузлевци (6 к.), Шурбановци (6 к.), Ашталоски (5 K.), Јанчески (5 к.), Божинићевски (4 к.) и Томоски (4 к.), славе Св. Петку. Некада су чинили један род.

Качески (6 к.), Ћумкароски (5 к.) и Дулески (3 и.), славе Св. Николу. Некада су један род.

Дишлески (5 к.), Ђончески (5 к.) и Мартиноски (4 к.), славе Мартинију. Некада су чинили један род. У првом роду знају следећу генеалогију: Наум (жив, 80 година) — Риста—Наум—Митре–Трпо.

Куциноски (6 к.), Гулицоски (6 к.) и Прчаноски (5 к.), славе Св. Алимпија Столника. Некада су чинили један род.

Довде изнети родови углавном су старинци. Досељеника има само од домазета. Од њих потичу родови: Балалоски (3 к.) и Џепароски (2 к.). У овим родовима због домазета славе се две славе — Cв. Петка и „Пречиста“.

Муслимански родови су:

Оџоски (25 к.), Бајрамоски (25 к.), Цаноски (25 к.), Шаиноски (25 к.), Мустафоски (25 к.), Имероски (25 к.), Асан-Тодоски (20 к.). Међу овим родовима неки су старинци.

Османоски (30 к.), потичу од два брата — Исмаила и Османа (њихов заједнички надимак је Доза). У роду зна се следећа генеалогија: Таир (жив, 60 година) – Рамуш—Таир—Раман—Мифтар–Исмаил, један од браће који се доселио. Њихово је порекло из области „Долни Дебар“ (околина Пишкопеје). Када су дошли око 1800. г., Октиси је имало свега 7 кућа хришћанских и муслиманских.

Дервишоски I (22 к.), становници овог рода брину се o једној текији која се налази код црквишта Св. Врачи. И род Дервишоски потиче од досељеника, вероватно Албанаца.  Дошли су када и род Османоски.

Одоћоски (25 к.), досељени су из неког села у околини Пишкопеје. Неки мисле да се то село звало Бурен.

–  Дервишоски II (3 к.), потичу од хришћанина званог Санде. Он се доселио из суседног села Вевчана и овде је примио ислам. Њихови хришћански рођаци у Вевчану зову се Алуловци или Алулој. У Вевчану слушао сам ово: Девојка Бојана Кацова за време Турака прешла је у ислам. Она се са братом преселила у Октиси. Таме је Санде примио име Осман. Његови синови су били: Абдула, Џеладин и Јонуз.

Занимања

Четири суседна села – Октиси, Вевчане, Г. Белица и Вишни — имају подељену пашу на планини Јабланици. Међутим, становници Октиса на тој планини немају пашу, па зато они су увек били слаби сточари. Главна занимања су земљорадња и печалба. Земља даје доста рода, па се због тога муслимани, који су главни власници, не исељавају из села. Осим тога, муслимани

доста раде као грађевинари у Словенији и иностранству.

Исељеници

И из овог села много је исељавано македонско  становништво. Има исељеника у Струги, Охриду, Битољу, Београду, Панчеву, Титограду. Веће исељавање вршено је у послератном периоду. — Од Торбеша је мало исељеника — свега око 20 породица. Живе у Турској, Струги и Охриду. Сасвим се иселио у Турску торбешки род Оџовци. — Има исељеника и у суседним селима: Д. Белици (Октишани, 8 к.) и Заграчану (Октишани, 15 к.).

Извор: Јован Трифуноски „Охридско-струшка област – антропогеографска проучавања“

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.