Manastir Rača i njegov skit Sabora srbskih svetitelja na Tari

Danas, na praznik Sabora srbskih svetitelja:

(izvod iz putopisnog autorskog teksta „Boginja ljepote“, 2007. godine)

…Pešačeći po Kaluđerskim Barama, na jednoj banderi stoji okačena ručno crtana mapa koja namerniku pokazuje kako stići do Manastira srbskih svetitelja. Tamo gde je sad rečeni manastir, skit Manastira Rača, nekada su bile isposnice račanske – Manastirski stanovi, gde su se račanski kaluđeri povlačili radi molitve. Manastir Rača nije mnogo udaljen od Stanova, oko šest kilometara, ali ih deli jedna strma strana Tare. Rača je dole, u udolini, na nekih 300 metara nadmorske visine, a Stanovi su na visoravni, oko 1000 metara visoko. Zato tih šest kilometara znači oko tri sata teškog hoda uz kamenitu četinarima obraslu stranu Tare, pa su Stanovi zaista predstavljali mirno i odvojeno mesto za kaluđersko podvizavanje. Naročito u ona davna vremena kad je u Rači znalo biti i po stotinu i više kaluđera, pa je postojala potreba za povremenim begom iz opštežića u samoću. Isposničke ćelije gore u tarskoj šumi bile su tada prava pustinja za račanske kaluđere.

Danas Manastirski stanovi i nisu tako pustinjačko mesto kao nekada kada su tu dolazili u svoje isposnice račanski kaluđeri. Na poslednje kuće Kaluđerskih bara nadovezuje se ergela konja, čija ograda se graniči sa manastirskom. A u Manastiru na prvi pogled nema nikoga. Da se mi poklonimo u crkvi, ako je otključano, pa posle da tražimo ljude. Crkvena vrata otvorena. Ali, kad kročismo unutra, vidimo da to uopšte nije crkva, već konak. Samo hodnici, stepenište i neke sobe u prizemlju i na spratu. Kakav je to manastir bez hrama Božjeg!? U prostranom dvorištu, osim konaka, stoji još i nova zgradica u kojoj su mala kapela sa gorionikom za sveće i prodavnica crkvenih šastvija, i malo dalje jedna trošna kućica, kao neki drvljanik ili ostava. Iz te neugledne izbe iz dimnjaka dimi.

I ne samo što dimi, nego miriše svež kupus!

Čika Marko, visok mršav šezdesetogodišnjak, pravi dinarac prodornog pogleda i orlovskog nosa kao usađenog u duguljasto koščato lice, razrešava nam misteriju manastirskog hrama. On i te kako postoji, ali je neobične arhitekture, pa zato nije tamo gde bi se moglo očekivati. Kao turski osvajači nekada, tako i komunistički načelnici u drugoj polovini 20. veka, nisu Srbima dozvoljavali da podižu nove hramove. Mogao se obnoviti hram tamo gde je nekada ranije bio, uz dozvolu vlasti, ali podići novi – ne. Kod Turaka se, doduše, sve moglo postići ako se dobro podmiti neki njihov glavešina, kakav paša, beg ili aga. Komunisti su bili mnogo tvrđi, jer je tu bilo mnogo onih ideološki zadojenih i doslednih. No, u neko doba, i među njima se zapatila stara ljudska boljka – mito. Svašta se moglo završiti ako se dobro podmiti pravi čovek. Ipak, sa crkvenim stvarima bilo je malo teže, s obzirom da je religija odavno oglašena “opijumom” za neuku svetinu, kao nešto konzervativno i antirevolucionarno. Komunista koji bi bio prokažen za šurovanje sa klirom lako bi mogao ostati kraći za glavu, da se izrazim jakobinski. Zato se nije smelo šaliti s tim stvarima. Uzalud je tadašnji iguman račanski Hadži-Hrisostom Pajić ubeđivao nadležne u Bajinoj Bašti da je i pre na Manastirskim stanovima postojala kapela, te da on sada samo želi da je obnovi. I dok bi se kod turskog paše sve završilo sa jednim istočnjački odmerenim “jok”, savremeni baštanski opštinari su se, radi zadovoljenja privida zakonitosti, dovijali u svojim obrazloženjima odbijajućih odluka: te ne postoji društveni interes, te nije u skladu sa urbanističkim planom, te narušila bi se prirodna celina okoliša, i tako dalje. Bilo je to sredinom 1970-ih godina. Zamišljam mudrog oca Hrisostoma, zlatoustog imenom i smirenog u molitvi, kako se obraća svom i našem Tvorcu, molbom da mu da dobro rasuđivanje i svetlost uma, da uspe preskočiti sve birokratske prepreke i da podigne hram na slavu Gospodnju. I usliši ga Vladika, i dobi smerni i smireni iguman povelju vladarsku – rešenje građevinskog sekretarijata opštinske uprave, da može obnoviti manastirsku zgradu za potrebe odmora i oporavka bolesnih kaluđera, na onom mestu gde je nekada bio sanatorijum za lečenje plućnih bolesti[1]. Komunistima je bilo bitno da se ne podiže crkva, sve ostalo je moglo proći. U glavnom projektu, na koji opština daje saglasnost, na spratu zgrade P+1, nalazi se nešto duža prostorija koja je obeležena kao soba za zajedničke delatnosti. Na spoljnjem delu zgrade, u produžetku ove prostorije, predviđen je polukružni balkon, koji sasvim narušava arhitektonski izgled obične pravougaone građevine bez ikakvih izbočina osim te jedne. No, lepota arhitekture u ovoj priči nije bila od značaja ni za jednu stranu. Komunisti bi prihvatili i mnogo rogobatniju građevinu, samo da nije u pitanju crkva. A ideja igumana Hrisostoma postala je jasna kad je izgradnja završena, i zgrada dobila upotrebnu dozvolu: balkon je odmah zazidan, pregradni zid i vrata balkona skinuti, pa je tako od one duguljaste zajedničke sobe i balkona dobijena jedinstvena prostorija. U polukružnu sada zazidanu izbočinu na spratu, na istočnoj strani fasade, uneti su Časna trpeza i liturgijske utvari i sasudi, i tako je balkon pretvoren u oltar. Postavljen je drveni ikonostas kao pregrada između oltara i broda novog hrama. Otac Hrisostom je bio čist pred vlastima. U glavnom projektu ona velika prostorija bila je predviđena za zajedničke delatnosti, a Sveta Liturgija i ostala bogosluženja, gde se sabere celo brastvo, to svakako jesu. Rušenje balkonske pregrade i postavljanje ikonostasa računa se kao unutrašnji rad, i za to nije potrebna nikakva dozvola. Pritom, pretvaranjem zajedničke prostorije u crkvu nije odstupljeno od osnovne ideje podizanja zgrade, jer je u pitanju objekat za odmor i oporavak bolesnih kaluđera. Svi smo mi bolesni, i telom svako na svoj način, a naročito duhovno, – duše su nam zaprljane svakakvim prljavštinama. Pa, ni najrevnosniji kaluđer nije bez neke mrlje. Odmor i oporavak su potpuni samo kad se leče i telo i duša. Tu na Manastirskim stanovima, na telo blagotvorno deluje čist planinski vazduh i pešačenje strmim stazama kroz gustu četinarsku šumu. A dušu leči služba Gospodu. Jedino što su nadležni mogli zameriti Hrisostomu bilo je zaziđivanje balkona. Kako je to izmena spoljašnjeg vidljivog dela objekta, za takve poduhvate traži se dozvola organa koji je izdao dozvolu. No, neka prvo oni dole reše sve one zazidane i zastakljene balkone i terase na stambenim zgradama po Bajinoj Bašti, pa nek posle brinu za narušenu arhitekturu usred tarske šume! Tako je to razrešio iguman račanski, otac Hrisostom, nek mu podari Gospod večni pomen u Carstvu Svome. Crkva Sabora Srpskih svetitelja dovršena je i osveštana 1975. godine, za vreme žičkog vladike Vasilija Kostića.

Fotografija iz konaka Skita Sabora srbskih svetitelja

Obiđosmo crkvicu na spratu, poklonismo se srbskim svetiteljima, prikazanim skupno na lepoj staroj ikoni u čijem središtu je Sveti Simeon Mirotočivi, uz desnu mu ruku Sveti ravnoapostolni Sava, pa okolo svi sveti Nemanjići, pa arhiepiskopi i episkopi i srednjevekovni i kasniji prepodobni i bogonosni oci naši, i sveti izdanci vladarskih loza Lazareve i Brankovića i Petrovića, pa mučenici srbski iz raznih vremena, svete majke srbske, i zaključno sa vladikama i mučenicima 20. veka. Jedna niska duhovnih dragulja, “đerdan od merdžana”, kako napisa Sveti vladika Nikolaj Velimirović, koja svetli na Nebesnoj Liturgiji.

Ikona Sabora srbskih svetitelja

Čika Marko nas povede u onu svoju kućicu, da popijemo po vruć čaj. Unutra mirišu drva koja gore u “smederevcu”, i kupus koji se gore krčka. Baš je pristavio sebi ručak i seo da čita “Molitve na jezeru” vladike Nikolaja, kad nas ugleda kroz prozorčić. Marko je iz Bajine Bašte, starinom Ercegovac, po struci je mašinski inženjer, ali je veći deo svog vijeka radio kao građansko lice pri vojsci. Sad je u penziji, i od igumana račanskog dobio je blagoslov da prodaje sveće, ikone, krstiće i manastirski med i rakiju posetiocima skita. Ujedno je i kustos, govori o prošlosti Rače i ovoga kraja uopšte. U Manastir srbskih svetitelja, inače, ponekad navrati neko od kaluđera iz Rače, ali najčešće su oni dole u glavnom manastiru po nekom poslušanju.

Marko nema mnogo lepih reči za vojsku. Odnosno za doskorašnji naš vojni vrh koji pamti dok je još radio, a to nije bilo tako davno. Tada je u vojsci carevalo bezbožništvo, pa i nije moglo biti drugačije, nego zlo. Pamti Tita i njegove generale. Pominje njihova bančenja u Titovoj vili i “Omorici”, koliko se tu narodnog novca rasipalo. Sav se narogušio čika Marko pričajući o njima, pa se onda prene, seti se gde je, seti se da je Veliki post, seti se da su komunistički generali i njihova zvezda petokraka prošlost, a da je ispred nas jedina zvezda vodilja Ona Koja sija iz Carstva Nebeskog, i da ne sme padati u gnev. Pa poče da nam priča o istoriji Manastira Rača.

Manastir Rača

Manastir Hristovog Vaznesenja, poznatiji kao Rača, nalazi se u dolini istoimene reke, koja sekući Taru svojim kanjonom ovde usporava tok kako ulazi u nizinu, da bi se ulila u Drinu u Bajinoj Bašti, u kraju koji se zove Pavulje. Na pola kilometra od Manastira su poslednje kuće sela Rača, po kome je prozvan i Manastir, a koje je u Srednjem veku bilo manastirski prnjavor. Selo je u ta stara vremena bilo udaljenije, a Manastir uvučeniji u mir guste šume, ušuškan ispod strmih severnih obronaka Tare. Od skita Sabora Srpskih svetitelja na Manastirskim stanovima do Rače ima tek oko šest kilometara niz planinsku stranu, ali pešačenje tom kratkom deonicom može da potraje satima, jer je put šumskom stazom veoma težak. Ako bi se sa planinske staze koja se spušta ka Rači, posle prvog kilometra skrenulo levo, izbilo bi se na Gradinu, gde su pronađeni ostaci starovekovnog utvrđenja. Sledeći kilometar vodi kroz gustu šumu oko vrha Krstača (gde ima medveda), koji je dobio ime po krstu koji tamo vekovima, pa i danas stoji. Na severnoj strani Krstače, na Rači, tamo gde ona izlazi iz kanjona u nešto mirniji tok, nalazi se skit Svetoga Đorđa. Danas je to mala isposnica usred šume, na mestu koje se naziva Banja, zbog vrela Lađevac iz kojeg voda žestoko kulja i uliva se u Raču. Pored isposnice stoje temelji nekadašnje crkve posvećene Svetom velikomučeniku Đorđu. Uz nju bio je kaluđerski konak, gde su Račani u 17. veku u planinskom miru uz molitvenu tišinu i žubor vode prepisivali stare knjige. Od crkve su ostali temelji, od konaka nije ostalo ništa – odneti u vihoru zlih vremena…

Manastir je zasnovao srbski kralj Dragutin, ne zna se pouzdano kada, ali oko 1280. godine, svakako dok je još bio kralj Srba. Povredivši nogu pri padu sa konja, Dragutin ostade sakat, te 1282, posle samo šest godina vladavine, prepusti presto bratu Milutinu. Neke posede Dragutin je u sporazumu sa bratom zadržao sebi, i tome pridodao još i dosta zemlje koju je dobio u miraz, kao zet ugarskog kralja, te je tako zaposeo dobar posed (Srem, Mačvu, delove istoče Bosne, Dendru, Beograd, Kolubaru, Podrinje, Stari Vlah), koji je nazvao Sremska kraljevina. U njegovim granicama ostala su dva lepa manastira, dva mezimca Dragutinova i njegove žene Katarine: njegova zadužbina Rača i njena Manastir Tronoša, koji su bili u zajednici (osim njih, kralj Dragutin je ktitor i Manastira Svetoga Ahilija u Arilju, sa predivnom crkvom zidanom u raškom stilu, u kojoj se nalaze dve čuvene freske: “plavog anđela” i samog kralja – ktitora). Kralj Dragutin bio je izuzetno pobožan, a još više je to postao posle nesrećnog pada s konja koji ga je obogaljio za ceo život. Sam je govorio da se tada osvestio, i da mu je odmah bilo jasno da je to pravedna kazna za ono što je učinio 1276. godine, kad je svrgnuo svog oca Uroša sa prestola. Zato je hteo ostatak ovozemnog života što više okajati taj greh. Činio je to na neki svoj isposnički način, sasvim neobičan za onovremene vladare. Ostalo je zabeleženo da je ispod raskošne kraljevske odežde, uz golo telo nosio rite koje je skinuo sa tela nekog umrlog prosjaka na koga je negde naišao (a ovoga je dostojno sahranio, obukavši ga u svoju skupocenu odeću) i pojas od upletene slame, koji mu se bio do krvi usekao u telo. U obući je uvek imao po nekoliko oštrih kamenčića koji su ga povređivali pri hodu, toliko da su mu nekad stopala bila sva krvava. Ponekad bi se oblačio u haljinu skrpljenu od oštre kudeljne vreće, i tako poluodeven i bos, sam izlazio van dvora, provodeći po celu noć sa beskućnicima, gubavcima, ili kakvom drugom slabotinjom, a nekad bi odlazio na groblje, i noć probdio u nekoj sveže iskopanoj raci… Inače bi noći provodio u molitvi, a najlepše bi se osećao odlazeći u manastire i razgovarajući sa kaluđerima. U slobodno vreme u dvoru bi sam izrađivao razne bogoslužbene sasude i poklanjao ih svojim manastirima i crkvama. A mnogo je i propovedao, naročito među bogumilima kojih je tada bilo dosta s one strane Drine, i u njegovoj kraljevini. I dao mu je Gospod mudrosti i smirenja, ostao je Dragutin upamćen kao rečiti hrišćanin, pa je, milošću Božjom i trudom svojim, mnoge zabludele povratio pravoj veri. Dragutin nije želeo da se sve to raščuje, ali takvi detalji se brzo saznaju. Većina je Dragutina smatrala ludim. Nije se gnevio to čuvši. Naprotiv, bio je radostan što ga svetina smatra takvim. Od Boga otpala svetina od jurodivosti vidi sumašedstvo, a jurodivi su oni najčistije vere, oni koji odbacuju dobra ovoga sveta i ugled u očima ljudi, zarad ljubavi Božje. Dragutin je najprije ostavio srbski kraljevski presto, u zlatnim danima Srpske države. Poslije je ostavio i svoju Sremsku kraljevinu. Povukao se u svoj zamak u Debrcu, i konačno, već bolestan, primio monaški postrig, kao monah Teoktist.

Sveti kralj Dragutin

Dok je još bio srbski kralj, Dragutin, poslednji vladar iz loze Nemanjića koji je stolovao u Rasu, često je boravio u Đurđevim Stupovima, manastiru u Rasu, na samom izvorištu države Nemanjića, i bio veliki zaljubljenik u ovaj manastir. U vreme njegove vladavine izvedeni su obimni radovi na manastiru. Jednu kulu u manastirskim zidinama pretvorio je u kapelu. U njoj je i sahranjen 1316. godine po predstavljenju Gospodu. Grobnicu su u 18. veku opljačkali Turci. Ali, deo moštiju je sačuvan i nalazi se u Rači.

Pre i posle Dragutina, Taru su od svog dolaska u ove krajeve držali srbski župani, pa tako, kao sastavnim delom svoje države ovde su vladali i svi Nemanjići, počev od Stefana Nemanje, koji je 1180. ove krajeve pripojio svojoj državi nasledivši ih od svog brata župana Stracimira. Posle smrti Dušana Silnog, počinje drobljenje njegove moćne države, još za života poslednjeg Nemanjića, cara mučenika Uroša Nejakog. Tarski kraj ulazi u sastav zemalja Vojislava Vojinovića, pa posle njega uzima ih čuveni odmetnik Nikola Altomanović, koji je vek proveo u zavadi i ratu sa svim okolnim velmožima. Neprijatelji su mu došli glave 1373, i tada su pobednici – knez Lazar i bosanski ban Tvrtko I Kotromanić, među sobom podelili ratni plen. Tada je i Tara ušla u sastav Lazareve države. Tokom 15. veka, posle Lazarevića i Brankovića, uspostavljanjem turske vlasti na Balkanu, tarski kraj će biti jedna od knežina plemićke kuće Bakića. Dok su Turci uspešno ratovali po Srednjoj Evropi, Srbi su živeli sasvim podnošljivo, u nekim stvarima prost narod je bio manje opterećen nego li pod sopstvenom srednjevekovnom vlastelom. Po poljima i kotlinama koja okružuju Taru, širila su se sela, čiji planinci su jâvili brojna stada po bogatim tarskim pašnjacima.

No, život u Manastiru Rača zamro je u ono vreme kad su Turci, nakon smrti despota Stefana Lazarevića, u prvom udaru opustošili Srbiju, i nije se oporavljao sve do 1557. godine, kada je obnovljena srbska Patriaršija u Peći. Narednih stotinu i više godina, oživeće skit račanski u brdu poviše glavnog manastira, Sveti Đorđe u Banji, i postati poznato središte kaluđera prepisivača starih crkvenih knjiga, koju su zasnovali monasi iz zapustelog Manastira Rujno kod Užica. Ostaće zabeleženi čuveni izvanredni kaligrafi Hristifor, Ćirjak, Simeon, Teodor, Silvestar, Prohor, Arsenije, Isak, Josif i drugi prepisivači. Svi su svom imenu dodavali i odrednicu “Račanin”. Taj dodatak imenu nastaviće da postoji i posle 1690. godine, kad je Rača opet zapustela. Očekujući neminovnu odmazdu Turaka zbog pristajanja Srba uz austrijsku vojsku u prethodnom velikom ratu, narod se masovno iselio na sever. Izbegli račanski kaluđeri, kao i drugi, najpre su se nastanili u Svetom Andriji, selu u Mađarskoj u koje se slilo more srpskih izbeglica, a kasnije su dobili gramatu bečkog cara i srbskog patriarha da se spuste na Frušku goru, koja je po mirovnom sporazumu u Karlovcima ostala Austriji kao neki granični bedem. I kao što su čuveni Ravaničani obnovili Manastir Vrdnik, u njega uneli mošti Svetog mučenika kneza Lazara i svoj novi dom nazvali Novom Ravanicom, tako su Račani dobili dva zapustela manastira – Beočin, koji im je postao glavno sedište i Remeticu na južnoj strani Fruške gore kod Jazka, koju je još kralj Dragutin i podigao kao metoh Rače[2], pa se može reći da su Račani “došli na svoje”. U Beočinu nastavljaju svoj rad. I iako su tamo pristizali novi kaluđeri, koji Raču nikada nisu ni videli, svi oni koji su izdanci ove ne samo prepisivačke, nego u ovo vreme već i književne škole, usvojili su naziv Račanin i dodavali ga svom kaluđerskom imenu. Iz ovog doba, čuveni su bili Kiprijan Račanin i njegov učenik Jerotej, koji je napisao prvi srbski putopis sa svog “putešestvija k gradu Jerusalimu” 1704/5. godine.

Pokoljenje pravih Račana je izumrlo, prošlo je čitavo stoleće. I dok su u Beočinu živeli i stvarali “Račani” koji nikada nisu kročili južno od Save i Dunava, 1795. godine tronoški jeromonah Melentije Stefanović, u povratku sa poklonjenja u Jerusalimu, posle kojeg je imenu dodao predložak “hadži”, pun blagodati dobijene na jevanđelskim mestima, otišao je pravo u Carigrad, kod vaseljenskog patriarha. Ubedio ga je, prema svom dogovoru sa igumanima obnovljenih manastira – Hadži-Ruvimom Neškovićem iz Bogovađe i arhimandritom Stefanom Jovanovićem iz Tronoše (koji je Melentija snabdeo dovoljnom količinom novca) da od turskog cara izdejstvuje dozvolu da se obnovi Manastir Rača. Turske glavare je, najčešće, bilo moguće u štošta ubediti i izdejstvovati svakakve dozvole, ako se dobro potplate. Tako je bilo i sada. Hadži-Melentije je najbrže što je mogao dojurio do Rače sa fermanom, odmah je poslao ljude da pređu Drinu i dovedu najbolje osaćanske majstore. Za samo godinu dana, Rača je podignuta iz pepela. Hadži-Melentije je dobio čin arhimandrita i postavljen je za igumana obnovljenog manastira podno Tare.

No, to je trajalo kratko, tek 17 godina. Onda je i po treći put Rača opljačkana i zapaljena. Kada su srbski ustanici, izdani od svih, krenuli da se povlače na sever, a turske trupe dokrajčivale već urušenu Srbiju Crnog Đorđija, Rača se, po svom položaju odmah pored granične Drine, među prvima našla na udaru. Naročito jer su muslimani strašno mrzeli odvažnog Hadži-Melentija (ostala je ona čuvena rečenica iz narodne pesme, kad dahija Mehmed-aga Fočić kroz zube izgovara gde im nema mirnog sna dok, između ostalih, “ne pogubi adži-Melentija” i “ne zapali Raču ukraj Drine”). Bratstvo se na vreme sklonilo iz Manastira, u sremski manastir Fenek, a jedini koji nisu otišli, već su sačekali Turke, priželjkujući mučeničku smrt Hrista radi, bili su dvojica kaluđera, Isaija i Ignjatije. Srebrenički Turci su ih zatekli kako služe Svetu Liturgiju, i posekli ih pored Časne trpeze. Manastir, i crkvu i konake, su po’arali i zapalili. Koliko je bezbožničkog gnjeva bilo u njima, govore i zapisi onoga vremena, gde se kaže da su hram ne samo zapalili, nego su ga rušili dokle god je imalo šta da se ruši. Hteli su za svagda da zatru trag ovom gnezdu vere pravoslavne. Ali, ni njihovo nije potrajalo. Što su Turci i njihovi balkanski istovernici veću mržnju pokazivali i što su bešnje uništavali sve srbsko, to je bilo sve jasnije da su ta mržnja i taj bes pokazatelji njihove nemoći da zaustave polagano raspadanje njihovog carstva i strah za svoju sudbinu kad se ono sasvim uruši. Tako je i bilo. Još i pre hatišerifa kojim je Srbiji data autonomija, knjaz Miloš je, veštom diplomatijom po kojoj je ostao upamćen, uspeo dobiti za Srbe razne povlastice, pa tako i obnovu crkava koje je turska vojska u naletu 1813. godine srušila. U tom rabošu bila je i Rača.

Hadži-Melentije, u Karađorđevom ustanku vojvoda tarskog kraja, uopšte nije uzeo učešća u Miloševom ustanku 1815. godine, sve to vreme proveo je u austrijskom Sremu, sanjajući o danu kad će se vratiti u Raču. Doživeće ga, ali ga okolnosti u Miloševoj Srbiji neće usrećiti.

Miloš nije voleo Melentija, znajući da je ovaj bio srdačan prijatelj Crnog Đorđija. Zazirao je i od popularnosti koju je arhimandrit uživao u narodu. No, želja da se vrati u svoju svetinju prevagnula je, i Hadži-Melentije se 1816. godine pojavio u Miloševom topčiderskom konaku, sa molbom da mu knjaz odobri da obnovi Raču. Pretvorno radostan što vidi Melentija, Miloš se odmah saglasi sa hadžijinim predlogom i izda “Objavlenije”, koje je bilo vrhunac njegovog cinizma. Objavlenije o obnovi Rače nije doneto sa ciljem da se ugodi ni Bogu ni arhimandritu ni njihovom stadu, već da Melentija, desnu Karađorđevu ruku i omiljenog narodnog duhovnika i vojskovođu, ponizi i natera da prosjači po narodu da bi manastir obnovio. Miloš je dozvolio obnovu, ali nije za nju dao ni dinara. Suština Objavlenija je da Miloš obećava svakom Srbinu njegovom podaniku oslobođenje od knjaževskog poreza ukoliko priloži, u radu ili novcu, obnovi Rače. Zato je obnova išla sporo…

Arhimandrit Hadži-Melentije Stefanović upokojio se 1824. godine, a podizanje Rače preuzima rujanski gospodar, serdar Jovan Mićić, večiti buntovnik iz zlatiborskog Mačkata, koji će zbog pobune protiv Ustavobranitelja svoj život okončati neslavno, u tamnici[3]. Mićić je ktitor i lepe crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Sirogojnu na Zlatiboru. Ikonostas u Rači su najpre radili majstori zoografi Lazovići iz crnogorskih Bjelopavlića (njihovih ikonostasa prepoznatljivog stila ima i u drugim hramovima Starog Vlaha, Hercegovine i Crne Gore), no te ikone su razdeljene okolnim crkvama kada je urađen novi ikonostas, 1840. godine, koji je delo Georgija Bakalovića, a crkva je konačno u celosti dovršena 1854. godine, kada je rad na oslikavanju fresaka završio najčuveniji živopisac svog vremena, Dimitrije Avramović. Bogu hvala, hram otad više nije rušen ni paljen, još dvaput je opljačkan, od Nemaca i Bugara u Drugom ratu, konaci su goreli, ali moćna crkvena građevina ponosito stoji na uzvišenju iznad reke Rače, evo već 170 godina. Hram je povelik, krase ga sivkasto-žuti i ružičasti zidovi od sige dovožene iz Perućca strmim severnim stranama Tare. Jednostavne je pravougaone osnove sa proširenim pevničkim apsidama severno i južno, a osmougaono visoko i vitko kube, sa kupastim krovom koji se oštro spušta, urađeno je u vlaškom stilu, čestom u Srbiji u ono vreme. Uz severni bok crkvenog broda stoji masivna kula zvonik, nešto niža od vrha kubeta crkve. Sve u svemu, u celini sa manastirskim konakom i drugim zgradama, i visokim zidanim bedemom koji je opasuje, Rača ostavlja moćan utisak na posmatrača.

Posveta na Oktoihu koji je 1846. ruski car Nikolaj poklonio Manastiru Rača

Manastir Rača je i u novija vremena rasadnik divnih kaluđera: tu su duhovne pouke sticali i u svoje vrijeme boravili u podtarskom miru, između ostalih, i patriarh srbski gospodin Pavle Stojčević, dugogodišnji iguman studenički arhimandrit Julijan Knežević, pa arhimandrit Jovan Radosavljević[4], iguman račanski arhimandrit Platon Milojević, pa pomenuti Hadži-Hrisostom Pajić, današnji iguman arhimandrit Sava Ristić…

U Rači je jedno kritično vreme čuvano Miroslavljevo jevanđelje, jedinstven crkveni jevanđelistar s kraja 12. veka, prva srbska ćirilična knjiga, pisana u Manastiru Svetog Petra na Limu (danas Petrova crkva u Bijelom Polju, na severu Crne Gore) na zahtev tadašnjeg humskog kneza Miroslava, brata Stefana Nemanje, – pravo blago srbskog naroda. To krasopisom ispisano jevanđelje ukrašeno divnim vinjetama (koje pokazuju jak romanički uticaj, tipičan za srbske zemlje onog vremena), stajalo je 400 godina u hilandarskoj riznici, i tamo bi možda i danas stajalo da ga slučajno nije otkrio jedan ruski vladika. Jevanđelje je od Hilandara otkupio kralj Aleksandar Obrenović. Koliko je brzo shvaćena njegova vrednost govori i činjenica da je Miroslavljevo jevanđelje čuvano zajedno sa najznačajnijim državnim dokumentima i blagom. Za Jevanđelje su znali i Hitlerovi Nemci, a oni su bili marljivi skupljači tuđih vrednosti. Mnogo značajnih starina tada je oteto Srbskom narodu, nekima se ni danas ne zna trag, nešto je vraćeno. Obaveštajna služba Wermachta čak je imala posebnu jedinicu čiji je zadatak bio pronalaženje Miroslavljevog jevanđelja. Ali, Božja Promisao bila je drugačija. Kao mošti Svetog Save i Svetog kneza Lazara ranije, sačuvano je Srbima Miroslavljevo jevanđelje da se oko njega okupe u teška vremena. Posle aprilskog sloma 1941. godine, knez Pavle Karađorđević je najvrednije primerke iz svog muzeja razdelio na čuvanje na sve strane, na bezbedna mesta gde če sačekati bolja vremena. Miroslavljevo jevanđelje jedne noći se obrelo u Manastiru Rača. Doneli su ga nepoznati ljudi u crnom automobilu, probudili igumana, arhimandrita Platona Milojevića, i predali mu ga na čuvanje. Iste noći, uz pomoć jednog kaluđera, otac Platon je podigao kameni pod u oltaru Vaznesenske crkve, iskopao rupu i pohranio Jevanđelje na najbezbednijem mestu koje čuva sam Gospod. No, kako uvek bude u ovom narodu, neki meštani sela Rača videli su automobil i ljude koji iz njega izlaze i u Manastir unose kovčežić. Odmah su se raširile priče o državnom zlatu sklonjenom u Raču. Dolazili su da ga traže i partizani i četnici. Partizani su njuškali po Manastiru, pa odustali. Četnici su bili konkretniji. Verujući u njihovu dobronamernost, iguman im je otvoreno rekao šta je u Manastiru sakriveno. Ali, i četnički glavari nisu razmišljali samo o borbi za slobodu, već i o svom materijalnom obezbeđenju za crne dane; bili su dobro obavješteni da se Miroslavljevo jevanđenje može dobro utopiti. Ubrzo je došao isti četnički oficir, ovoga puta sa pisanim naređenjem komandanta Sarajevskog korpusa Otačbinske vojske, da mu se Jevanđelje preda. I nadaren mudrošću Duhom Svetim, kao i trideset godina kasnije njegov naslednik otac Hrisostom, arhimadrit Platon ćutke okrenu onaj nalog četničkog komandanta i na poleđini ispisa da on ima nalog od mnogo više vlasti da Jevanđelje mora ostati u Manastiru. Nije slagao. Savest mu je nalagala da se Jevanđelje čuva tu gde je. Svaku svoju odluku on donosi po savesti. A za čistu i razboritu savest pre svega drugog, zamoli Boga da mu za to nispošlje blagodat Svetoga Duha. Bio je to nalog Gospodnji. Četnici se posle toga nisu više pojavljivali u Rači. Ali, pojavili su se Nemci, koji su za odmazdu prema buntovnom narodu ovoga kraja, opljačkali Manastir, odnevši iz njega sve vredno što su našli. Ali, nisu našli baš sve. Našli bi Bugari, dve godine kasnije, kad su banuli u nekom svom pljačkaškom pohodu. Tada su odneli iz Manastira što se kaže “sve do poslednje kašike”. Prekopali su i hram i iz njega pokupili sve što im je bilo zanimljivo. Dizali su i podove i rovali po oltaru. Na kraju, neki njihov oficir hteo je i crkvu zapaliti. Bi, da se nije tu zatekla neka stara baka iz račanskog sela, koja zavapi da crkvu ne pale, pa i oni Bugari su pravoslavni! Jest, i oni su pravoslavni, zgledaše se Bugari, pa odustadoše od paljenja crkve. Ali, tako su sve opljačkali, da bi našli i Miroslavljevo jevanđelje, da ono nije, Promišlju, odneto bukvalno par dana ranije. Opet su došli neki ljudi pod okriljem noći, ovaj put peške, kroz tarsku šumu, i odneli kovčežić…

[1] Sanatorijum je zasnovan od Manastira Rača 1920-ih godina, s blagoslovom tadašnjeg igumana oca Zaharije Milekića, i koji se smatra začetkom tarskog turizma. Lečilište se sastojalo od tri objekta sa čak 60 ležajeva. Ubrzo su u objekte počeli da prihvataju i mirjane, jer kaluđerima nije bilo potrebno toliko mesta. Tako su, prije Drugog svetskog rata, imućniji Užičani i Beograđani, koji su imali kakvih nedaća sa plućima, vozom stizali do železničke stanice u Kremnima, gde bi ih čekali ljudi iz sanatorijuma sa konjskom zapregom. Ostale su zapamćene priče kako su već ta dva sata putovanja zapregom od Kremana do Manastirskih stanova delovala blagotvorno na obolele…

[2] Danas je to ženski manastir Mala Remeta.

[3] Jovan Mićić je rodom iz zlatiborskog Rožanstva, iz kuće doseljenih Pivljana. Bio je Miloševa desna ruka od vremena Drugog ustanka, i druga glava Srbije, a i knjaževa udarna pesnica kad je zatrebalo. Mićića se zbog toga narod uglavnom plašio. A plašili su ga se i užički Turci, za njih je bio strah i trepet, gnev Božji… Ulivao je strah u kosti kad se pojavi sa svojim naoružanim momcima – bećarima, a nikud nije mrdao bez bar četrdeset njih. U svom konaku u Čejatini imao je stalnu dobro plaćenu posadu kojoj je čuvanje gospodara bio jedini posao. Bio je prek, brz u odlučivanju, ponekad i brzoplet. Upravljao je rujanskom knežinom, što obuhvata severni dio Zlatibora, Taru, Užički kraj i dijelove Sokolske nahije. Svoju oblast smatrao je za lični posed, bar se tako postavljao. O njegovom bogatstvu raspredale su se legende… Serdar Jovan i kremanski prorok Miloš Tarabić bili su savremenici. Vojvoda je proroka video više puta i obično bi ga ismejavao i omalovažavao. Kad mu je Miloš u lice prorokovao da će od gladi umreti, serdar se slatko ismejao. On, silan i bogat od gladi da umre! I zaista, 1842. došao je kraj moći serdara Jovana. Nekoliko godina pre, knjaz Miloš je otišao iz Srbije, a te godine oteran je i knjaz Mihailo, a doveden od strane Ustavobranitelja Karađorđev sin Aleksandar. Mićić je odmah, čuvši ovu vest, skupio veliki odred svojih bećara i dobrovoljaca iz rujanskog kraja, i iz Užica krenuo put Kragujevca da brani Srbiju. Posle borbe, zarobljen je i zatočen u zloglasnoj Gurgusovačkoj kuli, zatvoru u današnjem Knjaževcu. Bio je zatočen preko dve godine, u strašno lošim uslovima. Tamo je oboleo i zaista umro od gladi, u tamnici, na Svetog Stefana 1844. godine. Kažu da je Miloš, inače poznat po tvrdoći i kamenom srcu, kad se vratio u Srbiju najpre otišao u Arilje, gde je u porti crkve Svetog Ahilija Mićić sahranjen, da obiće grob svog prijatelja, i tamo zaplakao kao dete nad mučnom Mićićevom sudbinom.

[4] Arhimadrit Jovan, rođeni Lelićanin, rođak episkopa raško-prizrenskog vladike Artemija, učenik je i duhovno čedo Svetog vladike Nikolaja Velimirovića, a poreklom su i daleki srodnici. Autor je mnoštva duhovnih knjiga i učbenika za bogoslovlje, dugogodišnji profesor Prizrenske bogoslovije. Ovaj smireni kaluđer i divni čovek, sada starina od osamdeset i nešto ljeta, ostao je, takoreći, bez doma kada je Srbija 1999. godine izgubila Kosovo i Metohiju, a narod predigao na sever. Nekako nije mogao da se uklopi ni u jedan manastir, među nova mlada pokoljenja kaluđera, sasvim drugačija od onog uzora kojem ga je učio Sveti Nikolaj. Na kraju, mir duši i kutak za pisanje novih knjiga našao je u Blagoveštenju, na brdu iznad Ovčar-banje, kod igumana oca Georgija.