Адамовић (Трифундан), Алаповић (Ђурђевдан), Анђелић (Никољдан), Багић (Јовдандан), Бајић (Лучиндан, Никољдан), Барбировић (Ђурђревдан), Бачванин (Ђурђевдан), Бекић (Стефандан), Белић (Ђурђевдан), Бероња (Јовандан), Бертић (Стефандан), Бобера (Јовдандан), Богуновић (Јовандан), Божић (Стефандан), Бојанин (Стефандан), Борјанић (Симеондан), Бошњак (Ђурђевдан), Бранковић (Аранђеловдан), Брженац (Ђурђевдан), Брновић (Света Петка), Брњеварац (Јовандан), Будимир (Аранђеловдан), Буха (Димитријевдан), Вакањац (Игњатијевдан), Васиљевић (Никољдан), Видовић (Ђурђевдан), Вранеш (Никољдан), Вујатовић (Никољдан), Вукадиновић (Јовандан), Вуковић (Јовандан), Вученовић (Ђурђевдан), Вучић (Нова Година), Гердешић (Ђурђевдан), Грујић (Никољдан), Дамјанић (Илиндан), Дамјановић (Ђурђевдан), Дашић (Јовандан), Дворнић (Пантелејмондан), Драгомировић (Аранђеловдан), Драгосављевић (Јовандан), Ђаковић (Ђурђевдан), Ђорђевић (Алимпијевдан), Ђукић (Никољдан), Ђурђевић (Стефандан), Ђурић (Стефандан), Ђурковић (Никољдан), Живковић (Јовандан, Алимпијевдан), Зец (Никољдан), Илић (Свети Козма и Дамјан), Јабука (Никољдан), Јанковић (Игњатијевдан, Ђурђевдан, Света Петка), Јаснић (Ђурђевдан), Јеличић (Никољдан), Јовановић (Стефандан, Јовандан, Ђурђиц), Јовичић (Никољдан), Карагаћа (Ђурђевдан), Кашанин (Стефандан), Кецман (Вартоломејевдан), Кљајић (Јовандан), Кнежевић (Пантелејмондан, Аврамијевдан), Ковач (Стефандан, Аранђеловдан, Никољдан), Ковачевић (Трифундан, Ђурђевдан), Костић (Аранђеловдан), Крезић (Никољдан, Ђурђевдан), Крњаић (Јовандан), Крстиновић (Симеондан), Крстић (Димитријевдан, Аранђеловдан), Курлагић (Стефандан), Лазаревић (Димитријевдан), Лакета (Јовандан), Лакичевић (Никољдан), Лечић (Аранђеловдан), Ливазовић (Јовандан), Лујић (Јовандан), Љепојевић (Никољдан), Мајсторовић (Свети Климент), Максимовић (Трифундан), Малбаша (Никољдан), Маливук (Јовандан, Томиндан), Малинић (Симеондан), Манић (Никољдан), Манојловић (Ђурђевдан), Маријановић (Игњатијевдан), Марчета (Јовандан), Матић (Лучиндан), Мијатовић (Никољдан), Миленковић (Света Петка), Милеуснић (Никољдан), Милићевић (Никољдан), Миловановић (Јовандан, Трифундан), Миловац (Никољдан), Милошевић (Ђурђевдан), Мишљешић (Никољдан), Митровић (Часне Вериге), Михајловић (Ђурђевдан, Аранђеловдан, Алимпијевдан), Мишановић (Ђурђевдан), Мишковић (Никољдан), Мишљеновић (Ђурђевдан), Младен (Лазарева Субота), Мокрицки (Јовандан), Момчиловић (Никољдан), Мрђа (Никољдан), Нада (Лазарева Субота), Надовеза (Стефандан), Наумовски (Никољдан), Ненадић (Никољдан), Николић (Алипмијевдан, Никољдан), Новаковић (Ђурђевдан), Његомир (Јовандан), Обрадовић (Стефандан), Огњеновић (Јовандан, Ђурђевдан), Освалд (Аранђеловдан), Остојић (Ђурђевдан), Пајић (Ђурђевдан), Парабак (Стефандан), Петковић (Јовандан), Петровић (Стефандан, Никољдан), Пешић (Ђурђевдан),Плавшић (Симеондан), Познановић (Ђурђевдан), Прокић (Стефандан), Прусац (Ђурђевдан), Радивојевић (Алимпијевдан), Радовановић (Стефандан), Радојчић (Никољдан), Радошевић (Ђурђевдан), Ракић (Ђурђевдан), Ристић (Стефандан, Ђурђевдан), Ристовски (Стефандан), Савановић (Никољдан), Саркањац (Јовандан), Секулић (Ђурђевдан), Сердар (Јовандан), Симић (Јовандан), Сладаковић (Ђурђевдан), Смиљанић (Симеондан), Станић (Јовандан), Станковић (Томиндан), Стојан (Лазарева Субота), Стојановић (Јовандан), Стојковић (Крстовдан), Страјнић (Никољдан), Сутарић (Стефандан), Танасијевић (Стефандан), Теофиловић (Никољдан), Тешановић (Стефандан), Тешић (Никољдан), Тишма (Јовандан), Товјанин (Марковдан), Томић (Свети Козма и Дамјан), Тривуновић (Аранђеловдан), Трнинић (Никољдан), Ћирић (Аранђеловдан), Ћук (Аранђеловдан), Хорват (Јовандан, Ђурђевдан, Аранђеловдан, Никољдан), Цевек (Ђурђевдан), Цурић (Ђурђевдан), Чавић (Никољдан), Ченгија (Стефандан), Чубра (Никољдан), Џамбас (Лучиндан), Шакић (Ђурђевдан), Шапић (Трифундан), Шикања (Стефандан), Шиљић (Јовандан), Шимић (Никољдан), Шћекић (Стефандан).
Напомена: Ови подаци нису до краја потпуни, ако се узме у обзир податак из 2009. године, да православног свештеника у Белом Манастиру не прима 190 мешовитих или српских домова, што даље значи да бар за један део породица не знамо које крсне славе прослављају.
ИЗВОР: Попис свечарских водица Српске правосалвне парохије беломанастирске за 2015. годину; Душан Кујунџић, Први шематизам Спархије осечкопољске и барањске, Београд, 2009, стр. 83
14. јун 2018. у 08:54
Војислав Ананић
Подравље (Jenćfalva) – дио Осијека на лијевој обали Драве
Мађарско име од особног имена Jend (Eugen), вјеројатно према Еугену Савојском, у чијем је власништву био оближњи дворац Беље. У старијим записима налазимо и облик Eugenfalva.
Хрватско име према смјештају мјеста.
Подунавље (Dunaipuszta) – пустара сјевероисточно од Биља
Ради се о пустари смјештеној у плавном подручју Дунава. Етимологија је стога прилично очигледна.
Поповац (Baranyaban) – мјесто сјевероисточно од Белог Манастира Топоним Бан долази од титуле бан ‘бан’, која је вјеројатно туркијског подријетла. По мјесту је име добило и брдо које се протеже јужно од њега – Банско брдо. Први дио имена упућује на смјештај мјеста у барањаварском округу.
Хрватско име долази од чињенице да је Поповац био средиште локалне католичке жупе и православне парохије.
Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.
14. јун 2018. у 09:12
Војислав Ананић
Соколовац (Katalinpuszta) – пустара сјеверно-сјевероисточно од Луга
Ријеч је о пустари, у мађарском имену префикс је женско име Каталин. Хрватско име од апелатива (који може бити и особно име) ‘сокол’.
Судараж (Szudarazs) – село југозападно од Белог Манастира
Име је забиљежено у старијем облику Szederjes (од szeder ‘купина’).
Хрватско је име из мађарскога.
Суза (Csuza) – мјесто југозападно од Змајевца
Поријекло нејасно. Примјери особних имена који би могли бити с тим у вези (нпр. 1360. Беке, dictus Chuza: ZichyOkm. 3: 186; Andream Cuza: ZsigmOkl. 1: 268) секундарни су. Можда би могло имати везе с хрватским презименом Cusa (LPH 117), Cuze. Хрватско име настало је пучком етимологијом и повезивањем с ријечју суза.
Шебешир – напуштена пустара југоисточно од Сузе
Име је несумњиво мађарско, од sebes ‘брз, хитар, али други је дио сложенице нејасан, с обзиром да нисам успио пронаћи нити један старији мађарски запис топонима. Могући су ‘кандидати’ ријечи sir ‘гроб’, ur ‘празно мјесто’ и or ‘чувар’.
Шећерана (Cukorgyar) – насеље сјевероисточно од Белог Манастира
Име је настало према творници шећера која се овдје налазила. Ради се о новом, радничком насељу.
Ширине (Braidafčld) – пустара западно од Белог Манастира
Мађарско име према презимену Braida, некадашњег надстојника пустаре. Хрватско име изговара се Ширине, за разлику од множине апелатива ‘ширина’, која гласи ширине. Могуће је да се тај облик твори од компаратива. Коријен је вјеројатно преко њемачке пучке етимологије и придјева breit ‘широк’.
Шумарина (Benge) – пустара сјеверозападно од Белог Манастира
Мађарско име вјеројатно од фитонима бенге ‘кркавина, пасјаковина’. Хрватско име вјеројатно према апелативу ‘шумар’.
Извор: Успоредни преглед хрватских и мађарских барањских ојконима, Крешимир Међерал – Сучевић, Загреб, 2006.
14. септембар 2021. у 09:06
Воја
ИСТОРИОГРАФИЈА
ДОГОДИЛО СЕ ПРЕ 100 ГОДИНА
ОДЛАЗАК СРПСКЕ ВОЈСКЕ ИЗ БАРАЊЕ И БАЈСКОГ ТРОКУТА
Управо на српско Преображење, 1921. године, на зидовима бајских домова појавио се оглас адвоката Ђерђа Киша о евакуацији српске војске и цивилне администрације. Тога дана, уместо одласка на бајску Водицу, Срби су почели ужурбано да пакују ствари. Владала је пометња, која није била толико уочљива на трговима и сокацима, колико у људским душама. Напетост је расла из сата у сат.
У петак, 19. августа, око четири сата поподне, из правца Шикешда, у Бају је стигао и Рот, капетан мађарске краљевске војске. Његов аутомобил дочекан је бурним овацијама и веселим покличима бајских Мађара и Немаца. Железнички мост већ су запоселе мађарске снаге под командом капетана Ђуле Маукша. На челу одреда тешких митраљезаца, у потпуној тишини и крајње дисциплиновано, марширао је бајским сокацима. Окупљени народ је са сузом у оку махао марамицама, а ту и тамо појавиле су се и мађарске тробојке. Капетан Маукш је помно пазио да не дође до било каквог изгреда, јер српске јединице још нису у потпуности напустиле Бају. У ноћи између петка и суботе кафане су биле препуне. Посебно је било изненађујуће то што су те вечери Дорис, челник француске мисије, и мађарски капетан Рот, на тераси Хотела „Немзети”. седели за истим столом, а да француски поручник није ниједном пришао српским официрима. Сутрадан, 20. августа, у преподневним часовима, у Градској кући је мађарски велики жупан Ђерђ Киш преузео управу. За челника обезбеђења јавног реда и мира именовао је адвоката Андора Шарпфа, а за новог градоначелника Артура Полермана. Са железничке станице према Сомбору кренуше натоварени возови. Војска је понела све што се могло померити. Испразнила је школе, Градску кућу и све канцеларије. Документација, књиге и слике похрањене су у велике дрвене сандуке. Намештај, табле и друге дрангулије пажљиво су утоварени у вагоне. На сомборском друму ређала су се и цивилна запрежна кола. Замало сви Срби из варошице која се простирала на обалама Шугавице и Дунава кренуше ка југу, у правцу одакле су некада, пре неколико векова, пристигли њихови далеки преци, све у нади да ће ту наћи мирно уточиште и започети нови живот. Сада се враћаху опхрвани бројним питањима у души. Дуго су посматрали звонике бајских цркава, који су се полако утапали у плавентило равнице и зеленило багрења. Транспорт српске војске, жандармерије и администрације кретао се полако и невољно. Тог суботњег дана Милутин Глигоријевић, парох светониколајевске цркве, очитао је последњу молитву. Бајски парох је целивао часну трпезу, закључао црквена врата и кључ предао Миливоју Бешлину, градском сенатору. Ниједном се није окренуо. Сео је у кочије и кренуо за својом фамилијом, која је већ напустила Бају. * Вест о смрти краља Петра, 16. августа, 1921. године и црне заставе на јавним здањима допринеле су томе да се присталице Барањско-бајске Српско-мађарске Републике предају очају. Велики жупан Барање и града Печуја, Светислав Рајић, истога дана је дао изјаву: „По граду се шире разне тенденциозне вести о евакуацији. Најенергичније изјављујем да никаква наребда о евакуацији до нас није пристигла, а о евентуалној евакуацији становништво ће благовремено бити извештено”. Дана 18. августа, војни министар, ђенерал Миливоје Зечевић, издао је наређење да трупе војне посаде буду спремне за евакуацију из Барање и Бајског трокута. Наредног дана коњички пуковник Ђока Ђорђевић, заповедник војне посаде у Барањи, дао је да се на јавним местима поставе огласи о извршењу евакуације. Одлазак српских јединица предвиђен је у три степена. Прво је напуштен Барч, Сигетвар и Батосек, затим Печвар, Печуј, Сентлеринц и Шељин, а на крају Мохач, Вилањ и Шиклош, заједно са околином Харкања. Више хиљада Срба, католичких Бошњака и Шокаца, левичарских Мађара, Немаца и Јевреја убрзано је паковало ствари и укрцавало се у возове, који ће их превозити на територију Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Огорчени народ Барање последњи пут је покушао да се супротстави доласку Хортијеве војске. Ватрени говорници широм валовите Барање изражавали су негодовање и одлучност. Беше то лабудова песма једне идеје, која је последњи пут могла да заживи једино у дамарима срца и сновима хиљада разочараних Барањаца. Бела Линдер је још једном за 21. август најавио велики народни збор на Сечењијевом тргу. Но, ускоро је и он, заједно са својим сарадницима, заувек напустио барањску престоницу. У вечерњим сатима 19. августа, у Градској кући, Светислав Рајић, последњи српски велики жупан града Печуја и Барање, симболично је предао кључеве вароши Ђули Гостоњију, мађарском владином комесару. Овом чину присуствовали су будући челници Печуја: Антал Оберхамер, заменик градоначелника, Геза Кенеди, шеф полиције, Јожеф Дернер и Михаљ Вереш, полицијски службеници, као и Емил Пијачек, секретар великог жупана. У граду је владао путпуни мир. Они који су се у последњем часу одлучили да напусте Печуј ужурбано су се кретали у правцу железничке станице. Тамаш Пракатур, помађарени Шокац из Мохача, сада већ као владин комесар и нови велики жупан Барање и Печуја, преузео је власт. Скинута је српска и југословенска тробојка. На Градској кући и на здању Жупаније поново се после 1012 дана завијорила мађарска црвено-бело-зелена застава. Са балкона хотела „Надор” пуковник Ђорђевић је 21. августа, 1921. године војнички поздравио прву јединицу мађарске жандармерије, која је тога дана ступила у Печуј, на челу са капетаном Белом Ослањијем. Сада већ бивши командант српске војне посаде сео је потом у аутомобил и за собом оставио маглу. Истог часа је заувек ишчезао и сан о вековном српском империјуму испод питомих обронака брда Мечек. Као да га никада није ни било.
(Одломак из романа „Време месечарњења”, Драгомира Дујмова).
Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, бр 34, стр. 49, Будимпешта, 26. август 2021.