Порекло презимена, село Брестов Дол (Бабушница)

Порекло становништва села Брестов Дол, општина Бабушница. Истраживање „Бабушница и околна села “ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара, 2015.године

Brestov-Dol

У ОВОМ ТЕКСТУ СЕ ПОМИЊУ ПРЕЗИМЕНА:

Андрејевић, Анђелковић, Благојевић, Глишић, Голубовић, Гроздановић, Грујић, Димитријевић, Ђикић, Ђорђевић, Ђурић, Игњатовић, Илић Јанковић, Јовановић, Китановић, Костадиновић, Костић,  Крстић, Лазаревић, Николић, Марковић, Маринковић, Младеновић, Миленковић, Милошевић, Миљковић, Митровић, Павловић, Петковић, Петровић, Поповић Ранђеловић, Станковић, Стаменковић, Стојковић, Стојадиновић, Тодоровић

 

Настанак села и порекло становништва

Брестов Дол је село у југоисточном делу Суве планине. Припада такозваном Горњем Заплању, општина Бабушница.

Надморска висина села је око 650 метара. Највиша кота је Малорница на 777 метара, а најнижа на саставу Брестовдолске и Лајкиловачке долине на 440 метара надморске висине.

Брестов Дол је село брдско-планинског подручја.

Село је удаљено 4 km од магистралног пута Пирот-Лесковац. Село БРЕСТОВ ДОЛ је било сточарско насеље разбијеног типа (са 8 махала) у подножју суве планине у Лужничком Заплању. Назив села је фитогеографског порекла-по бресту.

Дрво Брест је био симбол села, по коме је и само насеље добило назив Брестов Дол. Некада је овај крај је био обрастао брестовом шумом.

У насељу Брестов Дол живи 32 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 70,3 година (69,3 код мушкараца и 71,3 код жена). У насељу има 18 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 1,78.

Ово насеље је у потпуности насељено  Србима (према попису из 2002. године). У другој половини XX века. дошло је до вишеструког смањења броја становника

Број домаћнистава пом пописима од 1948-2002: 1048(71), 1953 (75), 1961 (74), 1971(64), 1981 (29), 1991(29), 2012(18).

Демографска слика становништва после Другог светског рата (1945.г.) је изгледала овако: 1948. године (403 становника), 1953.г. (405), 1961.(374), 1971.(246), 1981.(121), 1991.(62) и 2002.г. (32 становника). Данас на почетку 21. века живи још неколико  стараца и старица. Село је пред демографским гашењем.

Први житељи су га населили из села Дол-удаљеног  2 километра од падина на којима су прво биле њихове трле и колибе. По први пут се помиње у првом турском попису нишке нахије из 1498. године, као село са мање од 10 домаћинства и око 70 становника.

До другог светског рата становништво се бавило екстензивном пољопривредом, занатством и печалбарством. У селу је било десетак мутавџијских радњи у којима су се израђивале вреће, покровци, бисаци и торбе од козје кострети коју су на коњима људи доносили из села са Старе планине.

Поред поменутог заната, који потиче још из доба Турака, гро способне мушке популације бавио се цигларско-црепарском делатношту широм Србије. Једина веза са спољним светом обављала се по беспућу брдским коњима.

После другог светског рата настао је нагли развој села. Изграђен је задружни дом, отворена продавница, набављена задружна вршилица која је заменила мукотрпну вршу воловима и коњима, село је макадамом повезано са магистралним путем, побољшане пасмине у сточарству, уместо волова расе „буша“ за вучу прелази се на узгој крава сименталне расе итд.

Видне су биле промене у начину живота, одевању, и исхрани. Уместо дрвених кашика и заједничких порција, пред сваког човека се поставља за обед тањир, кашика, виљушка и нож.

Посебно се осетио напредак у култури. Омладина је организовала приредбе, игранке и разне прославе. Почело је школовање деце. Велики број ученика после основне школе настављао је средње, више школе и факултете.

Према турском попису нахије Ниш из 1516. године, место је било једно од 111 села нахије и носило је исти назив као данас, а имало је 10 кућа, 1 удовичко домаћинство, 2 самачка домаћинства.

Село Брестов Дол административно је ЗАПАДНИ ДЕО ЛУЖНИЦЕ, док географски припада самој области ЗАПЛАЊА. Тај део области Лужнице је део северно од регионалног пута Пирот-Бабушница-Лесковац (као и реке Лужнице) и западно од регионалног пута Бела Паланка-Бабушница-Звонце-Димитровград.

Данас, овај део Лужнице се назива „Лужничко Заплање“. У ношњи Лужничког заплања осећао се велики утицај Власотинчана, Мораваца и Нишког Заплања.

Многи аутори монографија села уочавају разлике села Заплања и Лужнице по основу порекла становништва, посебним куктурним одликама и дијалекту говора.

Дакле, село Брестов Дол је етнолошко-језички везано за рејон Заплање, а једино административно припада такозваном делу ЗАПАДНОГ ДЕЛА ЛУЖНИЦЕ.

Сматра се да је село Брестов Дол насељено  чак пре 100 година од насељавања Косова. Први становници су били сточари-номади.

Поред гајења ситне и крупне стоке, брестовдолчани су били добри: воћари, пчелари и занатлије. Махом у стара времена су се бавили чак и трговином стоке. Нарочито су гајене овце, волови и коњи.

После повећавања броја становника, житељи су одлазили на рад у печалбу на цигларско-црепарским пословима између два светска рата:у влашку и Бугарску.

Дакле, овај крај је био познат по великом броју традиционално добрих печалбара.

Брестовдолчани су били учесници многих буна и ратова за националну и социјално ослобођење.

Тако у  турска времмена се још помиње Илија Брестовдолчанин (1823.г.), као учесника устаника  у буни 1841. године противу Турака. Илија се бавио мутавџиским занатом.

У селу постоје чесме и и Спомен обележја у првом и Другом светском рату.

Нарочито је понос селу СПОМЕН ЧЕСМА на извору Кладеначке долине изграђена средином XIX века (обновљенa 1930.г) у спомен погинулих брестовдолчана у времену Топличког устанка 1917. године противу Бугара. Она је део једног времена историје села.

Постоје и многи други записи:

–          Спомен запис на Рунћули: Посвећен је Светом Ђорђу. Крај њега се одвајкада сваке године о Ђурђевдану светковало.

–          -Запис Светог Илије:- Овај спомен стоји на месту посеченог бреста о коме је било речи у делу о постанку села.

Према предању село је веома старо, па се чак и помиње да је некада постојала још у времену цара Душана црква-брвнара, а неки старији су и помињали неке зидине (до пре 70-80 година постојале) где се налазила тадашња црква.

Та црква брвнара се налазила јужно од села, удаљена око 500 метара у усеку Кладанаалачке долине, управо на њеном малом проширењу.

То место је било ван пута, скривено од очију непријатеља а зове се Градиниште. А цркву је изабрано по нужди, а не по вољи људи.

Док у селу је постојала легенда о првој цркви –брвнари, да је село имало ту цркву све до надирања Турака на Балкан (14-15 век), када  је вероватно и порушена од стране Турака.

Друга црква „Свети Петка“  је саграђена средином  XIX  века, а она је руинирана у рушевинама 1993.године. Испред самос тсоје улазна врата и предворје. Стоји још и звонара подигнута 1926.године.

У времену под Турцима много је било бежанија, расељавања и насељавања овог дела југа Србије.

Имао сам могућност да наиђем на изворе да су чак овде помињани и Татари и Келти и други „освајачи“-остављајући разне трагове у разним видовима живота. Чак се село помиње и пре постојања Косова, па има неких индиција да је са овог дела Суве планине поникао и српски јунак Милош Обилић –погинуо у Боју на Коосву 1389. године.

Крај је био планински па је било доста и хајдучије са свих страна.

Када је реч о пореклу житеља  овог простора вредно је и ово казивање Др Ћирића: “Наиме, бежећи (негде средином  XVIII  века) од турског терора и исламизације из подручја западне Метохије-Призрен, Ђаковица, Србица, пећ- једна група становника хришћанско српског опредељења на путу према северној Србији била је од стране од стране Турака заустављана и растурена у подручју Ибра.

Део ове групе отиснуо се на исток, прешао Јужну Мораву и населио у популацијски јако израженом и заклоњеном простору између селичевице, Бабичке горе и Суве планине (иза планине-„Заплање“). „

Дакле и предање и научне опсервације указују да су Брестовдолци пореклом са Косова и Метохије и Рашке, односно Старе Србије.

Према неким истраживањима и записима, у овом делу југа Србије (Заплања-Лужнице) тврди се да су 50% насељеничко, а 50% староседелачко становништво:-Торлака, Шопова, Грка,  Келта, Татара, Цинцара, Влаха……(Подвукао:М.М. 2015.г)

Миграције становништва су историске судбине села и оне представљају велике потешкоће у тражењу порекла фамилија и породица.

По националности Брестовдолчани су Срби, а по вери хришћани-православци. Из матичне евиденције осамдесетих година 19. века види се да је у Брестов Долу привремено живеле три породице (једна међу њима се помиње  из Дејана ), међутим циганима се помиње и занатско занимање ЏАМБАС („кроћење коња“) .

У село Брестов Дол прва основна школа је отворена 1901. године.

Село Брестов Дол се помиње према великом броју школованих људи. Међу Брестовачкој интелигенцији има велики број завршених младих људи са факултетима, вишом и средњом школом, а и специјалиста и доктората.

Много љих је било пзнатих занатлија широм средине а међу брестовдолчанима се посебно издвајао род Голубовићи, који су засновали населбину у село Модра Стена, потом  се заселили у селима: Свође, Тегошница и Пуста Река.

У село је врвило од друштвеног живота. Постојале су  пре другог светског рата и многе заветине, на којима се народ окупљао и певало се и играло уз традиционалну народну музику. У пролеће у времену ускршњих празника чула се младост у народним ношњама Лазарица(пагански обичај-прихваћен у хришћанској култури Срба) кроз игру и песму, најаве пролећа и радости живота.

Нису изостали ни ђурђевдански и божићни обичаји, са ђурђевданским и коледарским обредно-лирским песмама. На њивама су се  слушале жетварске песме жетварки, а када се косило и сакупљало сено и тамо се запевало у знак радости и младости живота.

Певале су се у времену слава јуначке и печалбарске песме са сетом славе и тешпких печалбарских мука у даљини од својих најмилих у кући.

Знало се да се заигра, запева и попије која више и чак заподене која кавга у колу око неке лепе девојке.

Послератна генерација која је село уздигла до савремене цивилизације између шездесетих и осамдесетих година прошлога века напустило је село, емигрирала у градове широм Србије и практично постала његов гробар.

Данас је село на почетку 21. века потпуно замукло. Нема више да се види како излази дим у току зимских дана из оџака, тамо где се седењковало, прело, ткало и плело у току дугих зима и пила врућа ракија уз гајде и дудуче запевало и заиграло.

Нестало је наше село, нема више шарених јагањци на ливадама, нема више косача ни орача ни жетвара ни играча ни свирача.

Само се још чује по који лавеж паса и по која погрбљена старица или старац изађу да виде ког путника намерника да се са њим размени по која реч добродошлице и подсети на стара лепа времена живота у наша села која ето тако брзо несташе са топографских карата.

Већина кућа је са катанцима на вратима у распадању и тако Брестов-Дол умире и нестаје са географске карте.

На почетку 2015. године у село је остало још само 5 становника према речима 83-годишњег Брестовдолаца Радосава Голубовића, професора у пензији и једног од аутора Монографије о селу БРЕСТОВ ДОЛ-који су са својим братом професором Божидаром Голубовићем (1927-2009) оставили траг постојања људи и насеља у простору и времену на овом делу југа Србије за сва времена.

* * *

Крсне славе: Св. Ранђел (Св. Арханђел-Ранђеловдан), Св. Никола, Св. Јован, Св. Стефан (Стевандовдан-Св. Стеван)

Сеоска слава: Петковица(Пејчиндан)-27. октобар

Црквена слава: Св. Петка-Трновка-Трновица (8. август)

* * *

Старине и прошлост:

Цркве: Село Брестов Дол је у својој историји имао две цркве.

Прва брвнара порушена највероватније најездом Турака (14-15 век) и друга црква средином  XIX  века ( око 1857.г.). Нажалост данас не постоје ни једна ни друга црква.

Црквена звонара: Упоредно са градње друге цркве, 1860. године била је подигнута и звонара. Била је дрвене конструкције, пирамидалног облика, покривена плехом.

Чедомир Ст. Поповић, тада свештеник брестодослког храма, унук попа Петра Стаменковића, покренуо је 1926. године иницијативу и са парохијама подигли звонару посебне лепоте и око десет метара висине од чврстог материјала.

Сада и та звонара одолева времену и нагнута је као кула у Пизи и питање је времена докле ће то трајати. Њена звона данас мирују крај порушене цркве.

Звуци црквених звона под вештим звоњењем Миладина Ранђеловића преко педесет година, памтиће се док су живи људи који су их слушали. Оно што је Миладин звонио могао да чини то може само човек изузетног музичког талента.

Не каже се случајно:“Најлепша су крчимирска стада и брестовдолска звона“.

Свако оглашавање ових звона је нека порука, коју су одувек распознавали и најмлађи Брестовдолчани. Звона су се оглашавала када је: недеља, благдан, верски или црквени празник, човекова смрт или изузетан догађај за државу.

По правилу између јутра и вечери звона су мировала. По дану оглашавају смрт верника. По „мелодији“ и прекидима у звоњењу, свако ће препознати коме се звони за покој  мушкарцу или жени.

У  XX  веку само су једном преко дана дуго звона звонила. Било је то 1914.година, када је Аустроугарска објавила рат Србији.

Звонара има два звона на којима су изливени следећи запис:

Велико звоно:– Ово звоно цркве брестовдолске, ливено је за време: Милана М. Обреновића- IV пароха Петра Стаменковића, тутори Анђелко Јовановић и Голуб Миљковић од добровољним прилогом Хр. Св. Параскеве. Ливали бате Боте синови.

Мало звоно:– Ово звоно саливено за време владе краља Александра Обреновића петог 1895.г. свештеника Петра Стаменковића, тутора Стаменка Поповића и Станка Петковића. Салише ме Ђорђе пл. бате синови у Вршцу бр. 1063.

После изградње цркве, у времену турске власти, у њој је вршено богослужење, али је она званично и свечано по утемељеном протоколу власти и верника Брестов Дола и суседних села 1882.године освећена.

Овим чином је и формално постала свети храм под именом „ХРАМ СВЕТЕ ПАРАСКЕВЕ“..*

* Света Параскева у народу позната као Света Петка је историска личност. Рођена је у византиском граду Епивату у  XII  веку. После смрти родитеља прешла је у цариград па онда доспела у јорданској пустињи. По предању јавио јој се Арханђел Господњи, рекавши јој да се врати у завичај. Цео живот је поровела у посту и доброчинству служећи христовој вери. После смрти случајно су пронађене њене мошти. По наредби бугарског цара Јована Асена су у Трнову (отуда се често зове Трнова Петка-Трновица) а затим је царица Милица 1396. измолила Бајазита да их донесе у Србију. Данас њене мошти почивају у Јашију (Румунија). У Београду поред цркве свете Петке на Калемендану се налази извор чудотворне воде (тзв. АГИЗМЕ) за који се верује да је лековита. Иначе породице и село Брестов Дол  су славиле  Петковицу, 27.октобар, а Брестовдоска црква је славила Трнову Петку-Трновицу 8.августа.

Црква у Брестов Дол је поседовала библиотеку с старим и вредним црквеним књигама, богату архиву са значајним подацима рођења, крштења, смрти својих парохија, са доста часопсиа, слика, календара и тд.

За време бугарске окупације 1915. и 1942.год. многе драгоцености из ове цркве Бугари су, како су људи низзјавили, „натоварили на кола и отерали“.

После 133 година брестовдолски храм (урушио се) Свете Параскеве преподобне, Трнове Петке престао је да постоји.

Отишла је црква у историју, а била је стожер око кога је текао живот, чувана национална свест, морал и вера у човека.

*

Свештеници брестовдоске цркве од 1860-1993.године:

– Јереј Петар Стаменковић (1837-1908):-  Јереј Петар је  оснивач и обновитељ цркве Св. Параскеве у село Брестов Дол,

Димитрије Поповић:- је син попа Петра Стаменковића. Био је свештеник у Мокри (Бела Паланка). Замњеивао оца. Жена му се звала Костадинка.

Ђура Вељковић:– је љуберашки парох. Обслуживао цркву у Брестов Дол до 1924.г. Рођен 1876.г у Стрелцу од оца свештеника Стевана и мајке Стојанке. Основну школу завршио у Стрелцу, гимназију у пироту, а богословију у Београду 1898. рукоположен за ђакона 1899. Од 1912-1918. учествовао у ратовима, а 1916. био интернирану Бугарску. Умро 1941. Био је изузетан човек и духовот. За време Првог светског рата једно време радио као учитељ.

Алекса Поповић и Атанасије Поповић:-свештеници из Великог Боњинца у периоду 1909-1915.године,

Коста Стевановић од 1908-1914:-Порекло непознато. Био ђакон па јереј. За време балканских ратова био свештеник резервне војне болнице од септембра 1912-15 фебруара 1913.године. Напустио службу због болести. За време службовања држао молитвенија за победу српског, црногорског и грчког оружја. Пре доласка у Брестов Дол, био капелан у Кални, срез власотиначки.

Чедомир Ст. Поповић,  1924-1927.г.:- Рођен у Брестов Дол 1901 г. од оца Стојана и мајке Румене. Унук попа Петра. Умро 1937. године. У селу је био изузетно цењен и духовит. Упамћен је као доброчинитељ. 1926.године је изградио нову звонару од тврдог материјала, стилски и градитељски  савременију, која још увек стоји. 1930. обновио сеоску чесму коју је његов деда, поп Петар подигао средином  XIX  века и учинио је спомеником жртама Топличког устанка у Брестов Долу. Од својих суграђана, био је јако вољен. Последње дане свога живота провео је у Власотинцу, где и данас живе његови потомци.

Урош Ст. Маринковић, 1928-1938.г.:- Пореклом Брестовдолац. Рођен од оца Стојана Маринковића и мајке Јулке. Завршио учитељско-богословску школу у Призрену. Службовао као учитељ у источној Македонији, где је основао Спортско друштво „Цар Душан“. Развијао дух југословенства.

Једно време је службовао у Раков Долу и Црвеној Јабуци. Од 1928-1938.г. био је парох у Брестов Долу. Преуредио црквену књижницу, коју је у другој половини  XIX  века основао поп Петар, а даље развио и дао одговарајући значај први учитељ прве школе у селу Јордан Поповић. Свој радни век је завршио после Другог светског рата у Нишу као директор Циглане „Ћеле кула“.

Поп Урош је био човек изузетног духа и широких видика којима је допринео не само развоју богољубивости парохијана већ и његовог световног живота.

– Поп Лазар Стаменковић, 1938-1940.г.:-  родом из Стола, био свештеники у Брестов Долу. Поп Лазар је стрељан од стране Бугара  у Столу, за освету што су партизани напали Бугаре 1944.године.

– Поп Јова Стаменковић:-Поп Јова је  као свештеник боњинске цркве опслуживао и цркву у село Брестов Дол. Духовно је водио своју парохију и својом благом нарави успео је да  спаја људе и усмерава да живе моралом вере и православља.

*

Занатство:

Село Брестпв Дол је било познато по занатима и печалбарима.

У 19. веку занатство ае брже развијало. Бављењем занатства и печалбарењем су била додатни приходи домаћинствима која су чувала стоку и обрађивала земљу.

У стара времена је било познато 13 заната, од којих су само четири се може рећи да су имали производни карактер: мутавџиски, ужарски, ћерамиџијски и воско-цедарски.

Мутавџиски занат је био најстарији и потиче још из турског времена. Сваки други мушкарац у селу је био мутавџија.

Мутавџија је реч турског порекла, “мутаф“ што значи-покровац од козје длаке. Такав мајстор је израђивао од козје длаке следеће: вреже, бисаге, покровце, торбе(анџике-јанџике), покривач за стоку и друге производе од козје кострети.

Како је Стара планина била позната по сточарству, то су мутавџије своју робу на коњима носили по селима старе планине, продавали и замењивали за сировине.

Ови производи су доста продавани по вашарим, пијацама. Роба се производила у радњама које су се звале мутавџинице. То су биле просторије дужине 7-8 метара, где се најпре испреде конац, а затим тка на разбојима, сличним ћилимарству.

Најстарији мутавџија у првој половини 19. века био је Илија, рођен у Брестов Долу 1823.године. Касније се одселио у Виландирицу селу испод Селичевице код Ниша. По његовом сину Ђорђу-Ђоши, њихова фамилија у Виландрици и данас носи назив Ђошинци.

Будући да је мутавџијски занат био најразвијенији поменућемо неке алате са којима е обављао: џа, тарак, џуџлијагач, зербалица, шимшира, кологаћ, изагач, тачкмара, мићерлак, ирит, персен, итд…

*

Занатство у периоду од ослобођења од турака 1878. па до крака 19,. века:

Бојаџија:- Симон Ђорђевић (1893/95);

Воско-цедар:-Стојча Голубовић (1897), Михаил Крстић, Илија Крстић, Миладин Марковић, Динча  Милошевић, Младен Николић;

Јужар:- Илија Петровић (1885);

Ковач:- Стојан Атанасковић, ром (1883 уз Дејан), Јован Илић (1885.г. из Б.Дол);

Кречар:- Коста Голубовић (1880);

Механџија:-Маринко Голубовић(1880), Крста Стаменковић (1880), Таса Голубовић (1882), Ђурђа Голубовић (1884),  Стојан Поповић (1886), Коста Голубовић (1879);

Мутавџија:- Игњат Стојковић (1879), Марко Јанковић (1879), Спаса Голубовић (1879), Ранђел Николић (1879), Стојан Марковић (1883), Гроздан Јовановић (1880),  Лазар Андрејевеић (1889), Пејча Лазаревић (1885), Џурџа Голубовић (1888), Крста Стаменковић (1882),  Јован Илић (1880), Неша Голубовић (1880), Живко Спасић (1885), Стојадин Милошевић (1891),  Милош Стаменковић (1887), Стојан Китановић (1890), Марјан Стојановић (1888), Ђура Илић (1888), Ђура Јанковић (1888), Таса Голубовић (1889), Крста Стојановић (1889), Младен Нешић (1890), Стојан Нешић (1890), Јанко Стојковић (1871), Глигорије Илић (1893), Станије Илић (1892), Ђорђе Стаменковић (1895), Ранђел Стаменковић (1895),  Стојко Филиповић (1896), Тодор Јанковић 81899);

Ћерамџија:- Миленко Крстић (1879), Господин Јанковић (1879), Неша Костадиновић 81879), Мирко Павблев (1880), Динч Милошевић (признаница 1896);

Џамбас (кротитељ коња):- Петар Јовановић, Ром (1897);

Терзија:- Благоје Ранђеловић (1879), Ранђел Марковић (1880), Тодор Ранђеловић (1898), Гроздан Јовановић (1886),  Љуба Милошевић (1898);

Трговац (бакалин):-Коста Голубовић (1879),  Стојанча поповић (1885), Тодор Голубовић (1893);

Поткивач (албатин):-Михајло Тодоровић (1890), Михаил Живковић (1900).

*

УЧЕШЋЕ БРЕСТОВДОЛАЦА У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ И ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ:

БАЛКАНСКИ И ПРВИ СВЕТСКИ РАТ:

„ Слава припада онима који изгинуше а потомци ће остати грешни ако их забораве“

Два балкански рата (1912-19139 и први светски рат (1914-1918) Брестов Дол памти као најтеже и најтрагичније време у својој историји.

Многи су у ратовима остављали нејаку децу, старе родитеље, неизоране њиве и одлазили да се одуже отаѕбини на верност. Нису чекали буквице, н е чекајући позиве, самостално се јављали у јединице. Отаџбина је на првом месту и по цену живота. То је био истински патриотизам и родољубље, јер је овај народ вековима угњетаван и добро зна шта бити под туторством и без слободе над сопственим животиом.

У рат се носила амајлија, а и нешто што ће се предати породици у случају погибије на фронту.

Историја села Брестов Дол памти и овај тренутак сећања унуке Зорице Савић, чији је деда Никола Милошевић био 1914. године на Церу прва жртва из села.

Крај Николе се задесио Драгутин Гвозденовић, саборац из села, коме је после  погођеног од куршума на самрти изговорио следеће:“Понеси Гмитри овај сат“.

Драгутин се враћа 1918. године  као солунац и предаје сат Николиној сушрузи. Тај сат је и на фотографији (стр. 82) монографије о селу Брестов Дол- у рукама унуке деда Николе Милошевића.

Брестов Дол у својој историји памти тешке дане и борбу српске војске у самом селу са Бугарима септембра 1915.године. Постоји и историски записи о тој борни и окупацији села од стране бугара 1915.године, као и тежак живот под окупацијом.

То је време када се било три године под бугарском окупацијом-од 1915 до 1918.године, питање живота и биолошког опстанка села.

У свим тим крајевима биле су то зле  и гладне године. Људи и домаћинства нису живели већ су преживљавали време које с еотегло ко „гладна година“.

Хлеб се јео од остатака од клипова кукуруза, јечма, овса, а када је и ово недостајало јела се кора,  коприва, лишће и пужеви и кувала се чорба са киселим шљивама.

Ово није само аутентично  памћење Брестовдоччана  у тешком времену под бугарском окупацијом (1915-1918), него и памћења у записима аутора овог чланка о селу у свим селима брдско планинског дела:Лужнице, Црне Траве, Заплања, Власотинца,,,,(Подвукао;М.М 2015.г).

Сви ми који смо потомци из овога краја сличне приче смо слушали и од својих родитеља под окупацијом Бугара и у Другом светском рату. Свако од нас ко је и после Другог светског рата гладовао добро се зна да је „хлеб2 светиња била и остала у сећањима ншега сиромаштва у детињаству-када се тражио само „залчак“, па се зато хлеб никада није бацао и газио.

Дакле само ко је гладовао и патио у сиромаштву, добро зна да цени „хлеб као светињу, па није ни чудо да се увек говорило:“нека је здравље, мир у држави и хлеба у кући“.

Време комита и интернације:-1917 године, несеца фебруара, плануо је Топлички устанак због терора и покушаја мобилизације Срба за бугарску војску. Устанак је букнуо у Топлици и проширио се на заплање и друге крајеве југа Србије.

Бугари су реаговали сурово према српском живљу. Уследиле су интервенције становништва на принудном раду у Бугарској.

Из једне велике групе интернираца из заплања и Лужнице на путу Бабушница-Пирот –Милорад Поповић, Станимир Митровић и Владимир Стојковић из Брестов Дола и Милутин Стојковић из Бабушнице, побегли су из колоне, вратили се у Брестов-Дол и формирали устаничку групу или како су је онда звали Комитска дружина (Комите).

Милорад Поповић  (1889-1917),  је био вођа Топличког устанка у овом делу Заплања.

Њима се придружио неки Станча из Боњинца, који је нажалост био прва жртва у борби са Бугарима.

Комитска дружина је за вођу изабрала Милорада Поповића, угледног деловођу општине у Богдановцу и познатог грађанина Брестов Дола.

Устаници су узели оружје и пвезали се  са осталим комитанма заплања и Свођа и шире. Прва њихова акције  су биле у троуглу: Брестов Дол-Крчимир-Свође.

Једана  од тада познатих оружаних акција Комита била је напад на колону бугара код Свођа, који су гонили стоку пут Софије као реквизицију. Бугари су разоружани и стока враћена онима чија је и била.

Ова и друга акција Комита изазаивале су страх код Бугара и зато предузимају крвави обрачун за уништење комита.

Издајом Срба у Модрој Стени, Бугари су сазнали да је село Брестов Дол „комитско гнездо“. У записима стоји крвави обрачун и зверска мучења  са комитама и њиховим породицама.

Комите су стрељани код села Линово на званом месту Линовски габар. Пре тога су их мучили на зверски начин. Бугари су на том месту  стрељали Милана, Станимира, Владимира, и Милутина Ђорђевића из Бабушнице и чланове комитских фамилија: Милорадову мајку Румену, и тетку по оцу Милку, и пантелију, оца комите Владимира. Остале су отерали у бабушницу где су их утамничили.

Пре стрељања су их зверски мучили. Посебно Румену, Милорадову мајку, којој су секли дојке говорећи да више никада не одоји таквог сина какав је био Милорад. Била је то према Бугарима казна за мајку што је одгајила таквог комиту.

У бабушничком затвору су били, поред комитског вође Милорада и истакнутог комите Ранђела, Милорадова жена Лепосава са својим синовима, Милорадов отац Стојан и брат Милисав. Према казивању из затвор су неки пуштени а неки попут: Стојана, Милорада и Ранђела одведени на Јеремијином брду и ту стрељани.

Комите:Поповић Милорад (1889) од оца Стојана и мајке Румене, Стаменковић Милан (1881) од оца Илије и мајке Милке, Митровић Ранђел (1886) од оца Станоја и мајке Маре, Митровић Станимир (1897). Ранђелов брат и…, Стојановић Владимир (1896) од оца Пантелија и мајке Сатирке, Стојковић Ђорђа Милутин (1880).

– Интернирани Брестодолци 1917.г у бугарску(списак постоји у монографиј9): 12 житеља.

*

Број жртава од 1912-1918,г,:

У балканским ратовим 4 (ЈЕДАН ОД ПОГИНУЛИХ ЈЕ Стаменко Станковић), у ратним јединицама 25, комитском устанку 9, интернацији 4.

Укупан број жртава је у просеку свака породица изгубила је по једног свог члана (спомен-обележја, архивски материјал и аутентична лказивања породица и савременика).

Имена и презимена погинулих од 1912-1918.г:-укупно 40 жртава (Списак објављен у монографији села).

Солунци:-Голубовић Стојче Василије (1890), Гроздановић Јована Драгутин (1883), ранђеловић Благоја Милан-Терзијски(1882), Стаменковић Ранђела Христа (Криста), 1895, Криста Гонин, Стаменковић или Павловић.

По демобилизацији српске војске 24.марта 1920., проређено село, осиромашено и поплашено, спаљено и опљачкано, са празним амбарима, у тузи за несталима у вихору Првог светског рата наставило да живи….

Списак „Солунаца“:

Гроздановић Јована Драгутин

Голубовић Стојче Василије

Стаменковић Р. Кристе

Марковић Благоје Милан-терзијски

Голубовић Стојче Милан

Голубовић Неше Станко

Списак рођака Комита:

Поповић Петра Стојан, отац Милорадов

Поповић Румена, мајка Милорадова

Стојковић Пантелије, отац Владимир

Милка, кћи поп Петра, тетка Милрадова

Влада, Стојанов сестрић

Комите из Брестов-Дола:

Поповић Стојана Милрад(1889-1917)

Митровић Станоја Ранђел (1886-1917)

Митровић Станоја Станимир (1897-1917)

Стаменковић Илије Милан (1881-1917)

Стојковић пантелија Владимир (1896-1917)

Стојковић Милутин……………………..1917.

*

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ:

Брестовдолчани су узели своје учешће и у другом светском рату у борби противу фашизма и национално ослобођење. Њих троје су дали своје животе у другом светском рату.

Заробљено и депортовано у Немачку је било 6 житеља, који су се  после завршетка рата 1945.године вратили својим кућама.

Као и у Првом светском рату, тако и у Другом светском рату житељи овог села као и осталог декла југа Србије су пропатили под окупацијом Бугара.

Да би спречили евентуални одлазак у партизане и дошли до радне снаге Бугари су у 1943. години извршили присилну интернацију млађих и способних људи.

Такође је Брестов Дол 1943. године доживео исту судбину као и 1917. Брестовдолчани су интернирани на принудни рад у Бугарску, са ограниченом слободом кретања, радили најтеже послове у рудницима. Многи од њих су се вратили са трајно нарушеним здрављем. Њих тринаест душа је интернирано у Бугарску (Списак постоји у монографији села-ПодвукаоМ.М).

У Монографији села је детаљније описано учешће Брестовдолчана и у партизанима и четницима. Често сада када се чита тај раскол, а мора написати историске чињенице, онда вам је често пута и осећај нелагодности да се тако дешавала историја раздора у српском народу-

* * *

Школство:

Појава писмености и развој школства у овом крају је почео још за време владавине под Турцима.

Тако су имучни трговци своју децу учећи школе чак у Нишу, потом су деца ишла у нповоформиране школе у суседним селима и потом се формирала школа у само село.

Тако постоји запис да су браћа Милош и Крста Стаменковић, трговци, одвели су још непунолетног Петра у Ниш да научи „читати и писати“.

Петар је рођен 1837. године па је могло бити око 1850.године.

После 1830. године у Нишу су постојале школе у којима се учило на словеносербском језику, па су се по томе звале словеносербске школе. Оне су припремале будуће свештенике школовање је трајало четири године. Учитељи су били попови па су их зато називали поповске школе.

Какво је образовање стицано у овим школама најбоље се види из програма који је био распоређен на четири разреда:

I разред: Учење буквар  и писањ бројева од 1-10;

II разред: Увежбавање читањ  и писања малих и великих слова и писања бројева од 1-1000;

I I I разред: Читање чаславца (читанка за вежбање читања), учење малог катихизиса (веронаука) и и црквене историје, а из рачуна училе су се четири рачунске радње.

IV разред: Читање псалтира (књига из које се учило читање) и црквене историје, а из рачуна разломци и просто правило тројно.

С правом се може рећи да је  Брестов Дол била “Поп Петрова школа”. Црква у Брестов Дол и поп Петар лично су дали пун допринос развоју писмености. Он је отворио у селу приватну школу у којој је радио као учитељ његов син Стојан.

Поред деце  рађено је на описмењавањи и са трговцима.

По ослобођењу од Турака 1878.године, село Брестов Дол у лужничком срезу, према попису је било на пето место.

Друга основна школа која је отворена (до краја 19 века) 1897.године, а од значаја за Брестов дол је била основна школа у Модрој Стени. Школска зграда се налазила у засеоку Голубовићи (пореклом из Брестов Дола.

Учитељи школе у Модрој стени су били:Мухајло Милић (све до 1918.године), Благоје Николић, Илија Маринковић, Зага Маринковић и Веља Маринковић.

Међу онима који се памте из села су овде школу завршили: Јован Анђелковић, Милован Глишић, Србислав Голубовић и Славко Гроздановић.

Први и једини познати средњошколац Брестовдолац, у времену пд 1901-1920.г био је Милорад, син Стојана Поповића.

Требало је да прође  више од 400 година од првог помена села па да у   Брестов Долу буде 1901. године  отворена прва основна школа. Заслугу за то су имали поп Петар Стаменковић, свештеник цркве у село и његов син Стојан, тада преседник општине Брестов Дол. Школу су похађала деца из села:Брестов Дола, Богдановца(Кукавица) Дола и Штрбовца-јер  су ова села припадала општини Брестов Долу.

Први учитељ је био Јордан Поповић, родом  из село Боњинце., од оца Димтрије и мајке Миље. Поред учитељског позива, Јордан је у село отворио и библиотеку.

Јордан Поповић је зваршио учитељску школу у Алескинцу. Био одличан ђак, потом је био узоран  учитељ и педагог. Доброћудан. Имао је три сина.

У времену када је Србија била у опасности у предвечерје балканских ратова, јордан оставља жену и три сина и одлази међу првима на бранбику отаџбине- Храбро се борио од Пирота до Облакова и Брегалнице. Преживео је небројене жестоке битле и канонаде, али није могао да победи колеру која га је покосила 1913.године у Кочанима.

После Јордана Поповића из Боњинца, у школу села Брестов Дол, из Пирота 1902.године долази учитељ Радивоје Ћирић.

Био је познат по проведеном времену ван интернатског смештаја, када се бавио калемарством и неговањем цвећа.

Учитељ Радивоје је имао и лирску душу. Писао је и дечје песме. Ђаци из суседних села су се хранили и становали у школу, што је дошло је дошло до побуне  родитеља околних села, па је 2003.г. школа у Брестов Дол одлуком министарства затворена а деца су похађала школу у Богдановац.

Основна школа у село Брестов Дол је поново  по други пут отворена 1934/35.г.-.године у приватној кући Васиљка Голубовића, када је било уписано 63 ученика.

На Видовдан 28. јуна 1935.године учитељица је говорила родитељима им ученицима о једногодишњем раду и постигнутим резултатима у школској години.

У уписници је записала:

– На почетку школске године уписано је 63 ученика;

– разред завршило 51 ученик;

– понавља разред 12 ученика вероватно због  неуспеха, непохађања, престарелости).

На крају сви одлични и врло добри ученици са примерним владањем награђени књигама. Првви пут је тако много лепих књига на радост деце, ушло у Брестодолске домове.

Књиге су биле: Бој на Косову, Краљевић Марко, Иво Сенковић и ага од Рибника, Бој на Мишару, Змајеве песме и др.

У том времену васпитавање младе генерације се одвијало у духу патриотизма.

Нарочито сеистицало српско јунаштво, херојство Милоша Обилића, Стевана Синђелића. Школа се у овом периоду обратила младој генерацији стиховима:

“Соколови моји птићи,

Децо моја Југовићи,

Лазар зове, круна иште,

Да идемо на бојиште”.

После другог светског рата у село Брестов Дол ду настали повољнији услови за развој школства, просвете и културе. За време Другог светског рата школе у овом крају су престале да раде, јер је било пок,ушаја бугаризације становништа.

По четврти пут се у село Брестов Дол отвара 1944 .године основна школа.

За првог послератног учитеља привремено је био постављен Часлав Милојковић, свршени гиумназијалац из село завидинце, који се касније доквалификовао.

Многе генерације су се школовале и одлазиле из села у свет. Неки од њих су постали и учитељи, неки и са високим звањима и знањима отишли ван села.

Тако један по један одоше скоро сви из села. Тако је село  остало без деце. Миграција је учинила своје.

Школа се угасила 1977.године, али је оставила велики траг у прошлости у овом крају југа Србије.

Често с екаже да је Брестовдолска интелигенција постала “брестовдолски бренсд”.

Људи у село су схватили да школовањем своје деце су допринели превазилажењу сиромаштва, па је сразмерно броју становника села велики број младих  после другог светског рата завршило осмогодишње, радничке, средње и високе школе.

Некада је Брестов Дол вапио за учитељима, а догодило се да их је чак и “извозио” широм Србије, па и преко Дрине у Босну.

Пре Другог светског рата учитељску школу су били завршили само: Илић Јована Чедомир и Јовановић Миливоја Добривоје.

*

Школовани људи села:

-Учитељи: – Голубовић Л. Божидар, Голубовић Л. Радослав, Петковић Б. Никола, Анђелковић М. Добривоје, Илић С. Жика, Голубовић Н. Жика, Милошевић М. Љубомир, Лазаревић Г. Ненад(Био је учитељ 1958.године у село Златићево писцу овог чланака-Подвукао М.М), Илић В. Радисав, Илић М. Јаворка, Голубовић Д. Смиља, Милошевић Б. Верица, Голубовић М. Босиљка.

Неки су каснији завршавали и више педагошке школе за наставнике.

-Средње школе: Голубовић Петар, Голубовић Душица, Веља Голубовић, Зага Поповић, варадинка Поповић, Дража Станковић.

-Факултети:- Голубовић Л. Божидар(филозофски, професор специјалиста-магистар-писац монографије о селу Брестов Дол), Милошевић Д. Дража( економски), Голубовић Л. Радослав (природноматематички-писац монографије са братом о селу Брестов Дол), Анђелковић М. Добривоје (филозофски),  Благојевић Љ. Властимир (правни), Станковић Д. Божидар (правни), Милошевић Ч. Гордана (Правни), Анђелковић П. Драгослав (медецински-специјалиста плућних болести), Голубовић Д. Вукашин (специјалиста-стоматолошки), Милошевић Ч. Сузана (медицински-педијатар), Голубовић Л. Чедомир (економски), илић Д. Бранислав (економски), Добривоје М. Јовановић(рођен 1920.г. завршава учитељску, вишу педагошку, филозофски факултет, завршава посдиплоске студије и докторат-највећи ниво образовања у село).

* * *

ВЕРОВАЊА:

– Кад човеку звони уво, верује се да неко о њему прича;

– Кад кокошка запева као петао није добро. Треба је одмах заклати;

– ако те сврби длан-добићеш паре;

– кад облачиш чарапе, најпре обуци десну;

– кад печалбар пође на посао отвори широм капију да му сви путеви даље буду отворени;

– кад пас непрестано завија ко курјак, треба га тући јер дозива смрт;

– када наиђе градоносни облак жене га одбијају задизањем сукње и повиком:”Осту, осту облаче” и он ће скренути даље од села и имовине;

………………………………………………………………………………..

……………………………………………………………….

*

ЛАЗАРИЧКЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

 

Лазарице су биле карактеристичне  у заплању, посебно у Брестов Дол. То је пагански ритуал који се изводио у времену лазареве суботе.

Лазарице су група од десет девојака које су биракле свога “вођу” као заштитиника.

Посебно је одређена девојка “пријајарјка”(носила корпу са јајима која су добијана за отпеване песме) која прима поклоне, се стављају у корпу и,предају “вођи”.

Лазарице су биле обучене у народној ношњи, представљале су младост и лепоту, и изазивале најлепша осећања код људи, посебно код момака.

Лазарице из села Брестов Дол су певале и играле у околним селима:Бпгдановац, бела Вода, Бтаишевац, са посебним задржавањем у срезу и певању службеницима, даље следи Сурачево, Линово, Брестов Дол и ту се круг завршавао.

Познате “вође” лазарица у Брестов Долу између два светска рата били су:

Стојанча Тодоровић и Мијомир Голубовић,

Познате лазарице су биле:

Радмила Миладинова, Радмила Петковић, Русанда Шојкина, Милунка Станојина, Цвета Стојанчина, Брана Розина, Даринка Миладинова, Ружа Петковић и др.

При певању лазарице су подељене  у три групе. Две групе окренуте једна наспрам друге певају, а трећа између њих “шета” игра са прапорцима који јој звоне и песми и игри дају посебан ефекат.

Лазарице су певале песме при доласку и одласку из #двора” одређене песме, а затим певаче по жељи домаћина за момла, девојку, снаху и имовину.

Ево неких певаних песама:

(При доласку у двор се пева):

“Цветала ми цветала

Ова кућа богата

У њу има триста дуката

Четри пара волова

Украсила дворова!”

Казивач: Часлав Голубовић(75.г.) село Брестов Дол

Запис:  2007.г

(Кад лазарице дођу у кућу “вође”):

“Ајд изађи вођенице

И прихвати вођи коња

Вођа  је уморан

Идући од мејане до мејане.”

(За момка):

“Ој , убава мала момо,

Тужно једно младо момче

Тужно момче за девојче,

Тамо доле по градине,

Селин мине, пелин кине,

Ој, убава мала момо!”

(За  девојку):

“ Заспала је девојка

Испод црвен трендефил

Трендефил се ронеше

На лице јој падаше.

Лице вој се смијаше

Кано чаша ракије

Ко че чашу попити

Он девојку љубити.

Ој убава девојко!”

Лазарице се не одбијају. Ако се случајно деси, а то бива због свађе у кући међу јетрвама или са свекрвом, снајом или заовом, тада лазарице напуштају кућу-двор и запевају:

“ Остан збогом невесто,

Не деигла се од место,

Ој убава мала момо!”

Ова клетва је због увреде нанете лазарицама, али не толико да јој се то заиста деси, већ колико да се искаже увреда.

Поред лазаричких песама девојке певају и друге песме у славу неког свеца.

О Ђурђевдану девојке устају у зору и иду на уранак, песмом напуштају село и одлазе у Лајћиловачку долину где4 на потоку плету венац од убраног цвећа  (здравца, љиљка, ђурђевка…) у Сувој Планини.

Плету по три венца:за овце, за јагње и пчелу. За њима долазе младе снаше, те године удате и доносе им доручак, погаче из црепуље, сир, јаја и дарују девојке.

(Венци се плету уз песму):

“Иде Славко одоздо,

А Рајка одозго.

Сусрели се на прелаз,

Те се љубе у образ.

А ти Бино, јелко,

Твој је драги далеко.

То девојке знају све,

Он че дојде по тебе.”

*

(ђурђевданска песма):

“Здравче, невче, беру ли те моме

Беру, беру, како да не беру

Не беру ме како што се бере

Из камен ме ваде у ливадицу саде.

*

(Ђурђевданска песма)

“Да ли грми ил се земља тресе

Ил девојке у цвеће пооде?

Јел момчетија у виље пооде?

Нити грми, нит се земља тресе,

Но девојке у цвеће пооде…”

*

Жеталачка песма:

“Сине Мито, где си синоч био?

Где сам био добро ми је било:

Туј су биле господске вечере,

Туј су биле господске постеље.”

Казивач: Ружа Милошевић, село Брестов Дол

* *

Здравице:

Здравице сусрећемо: на славама и светковинама, на рођењу и крштењу, на свадбама и разноразним другим породичним приликама. Оне говоре о догађајима пре прве чаше која се попије у славу  и почаст.

Неке од забележених здравуца шаљивог тона:

“нека газда живи вазда,

Бог ти дао пун двор оваца

Све ћутале само ти блејао

И да бог да кучиће имао

Сва ћутала само ти лајао.”

Ко пије да му ништа није,

Ко даје да му се не познаје.

Увек пили и весели били,

Душмани се избесили,

Ал не сви некоме смо и ми!”

“Помоз боже,

Стомак је од коже,

Пијемо људи моји

Колико може који

Ја из флаше

па даље љубим снаше

ал не туђе, само наше.

Казивач: Рајко Тодоровић, с. Брестов Дол

Запис 2002.године

* * *

О ЈЕЗИКУ БРЕСТОВДОЛЦА

Брестовдолци говоре српским језиком и од увек се  осећали Србима и хришћанима православне вере.

Мређутим, јужна и југоисточна Србија имају  своју дијалетологију са доста архаичности и специфичности која се разликује од савременог књижевног језика.

Према нашем познатом лингвисти, професору Алексндру белићу у књизи:” Дијалекти источне и јужне Србије” и дијалектолшкој карти коју је он израдио, Брестов Дол припада Тимочко-лужничком дијалекту.

Професор Павле Ивић у књизи “Дијалектологија српско-хрватског језика”, страна 116, истиче сврљишко-заолаљску варијанту, која се разликује од Тимочко-Лужничког дијалекта па каже: “Основна је одлика овог  типа да не зна ни за једну иновацију својих суседа”.

У овом крају карактеристична је употреба слова  ч и џ, уместо искадашњег тј дј.

Пример: ноч (ноћ),  свеча (свећа), очу(хоћу), нечу(нећу),  меџа (међа),  веџа (веђа).

Упадљиво је да се Брестов Дол са суседним  местима (види карту Белића) разликује од  говора Лужнице и Тимока. Те разлике су и у ношњи па и у неким обичајима.

Ево неких карактеристичних разлика:

У Лужницу кажу:-  жл то, жл тица(дукат),, кл чина, мајћа (маћа), жетваре(другаре), това (онова), седенћа(бајћа); док у Брестов Дол кажу:-жуто, жутица, кучина, мајка (мати), жетвари (другари), тај(онај), седењка (бата).

Из ових примера види се да да је у Лужници доследно чување вокалног л, док је у Брестов Долу и читавом заплању оно најчешће далу у. Говор јужне и југоисточне  Србије су најстарије наше језичке црте. Они пружају могућност да се чују гласови који су нам били познати само из старих  споменика.

Најтипичне особине ових говора је истакао професор Александар Белић. Оне су свођене именске флексије на један или два пасежа (номинатив и акузатив), уз употребу предлога за функције осталих падежа.

Јужноморавски, Лужничкотимочки и Сврљишкозаплањски говорили су у прошлости чинили једну целину.

Језик Брестовдолаца је јако нежан и милозвучан.

Мајка сину умиљато каже:” Сине, срећо мајкина, буди добар, немој да се бијеш сас децу, па кад башта дојде из печалбу, па ће појдемо на сабор..”

*

Брестовчани у анегдотама и животним догодовштинама

Око соколово:

Илија Грујић, познат у селу као ће Илија, досељен у Брестовдол из Доброг Поља, био је необичан човек и за брестовдолце јако симпатичан.

 

Ако вам каже:”добро јутро”-морате погледати није ли већ сунце на заласку. Једном приликом сакупиле се комшије у хладовини, одмарају и ћаскају разне догодовштине.

Ће Илија устао, заклонио руком сунце да му не смета, загледао се у правцу Доброг Поља и нешто као себи негодује.

Димитрије то примети па упита: “А, бре комшијо, какво тој гледаш?” “Енега Милан ми прекоси ливаду у Голему падину.

Леб му се огадил. Ће види који је илија кад ја отидем у Добро Поље”.

Одговори ће Илија, озбиљно и по обичају се на крају насмеши.

*

Казивање:

Једног дана Милутин реба, имућни домаћин оде коњем послом за бабушницу. Са њим пође и Мија Џурин, познати брестовдолски гајдаш и комедијаш.

Око подне се вратише и стадоше код чесме да се мало расхладе. Ту редовно има људи који захватају воду, причају нешто па је и тада тако било.

Један од њих, Владимир Шојкин упита: “А бре ребо, куде иде?”

“У Бабушницу”-рече Реба. “Па брж се врну”-рече Владимир.

“Брзо се иде сас коња”-одговори Реба.

Тад се Мија умеша у разговор и рече:

“Не казује Реба убаво. Ја сам ишал сас коња, а Реба на коња”.

*

Еми здравје ми:

Довољно је да у селу кажете “еми здравје ми” и да сви знају да је то Светислав Џурин. Једном се Светислав разболи, оде лекару, уђе у ординацију са штапом преко руке и рече: “Добар дан докторе.”

“Добар дан чича”-одговара доктор и одмах пита на шта се жали.

“Јако кашљем госп. “докторе”, и пребаци штап из десне руке на леву тамо, где се држи ручни сат.

Доктор га упита: “Имате ли чича гробље у селу”.

-Имамо. Елем здравје ми, при сам моју кућу. Спомиње . Могу сас руку да доватим-одговара Светислав.

– А чујеш ли да неко у геобље кашље?

– Еми здравље ми: “никад несам чул”.

-Епа само живи људи кашљу, да си жив и да Бог да још дуго година кашљеш, рече на крају доктор.

*

Оче ли срце да послуша:

Отишла Брестовдолка КОД ЛЕКАРА ДА ЈЕ ДОКТОР ПОГЛЕДА СРЦЕ. После прегледа пита лекара:” Докторе, оче ли да ме овој срце послуша?”

Лекар је погледа и одговор:” Хоће, слушаће те док си жива само да пијеш ове лекове што сам ти преписао”.

“Млого ти вала господин докторе што ме ослободи”-рече Брестовдолка.

*

Ишао да види ауто:

За дете у Брестов Дол, прави је доживљај да види кола како сама иду без волова. Зато Борко по завршетку трећег разреда основне школе, отишао у Големо Боњинце да види “тој чудо”.

Кад се вратио тетка Симка га пита: “А бре Борко, виде ли ауто?”

Борко одговори: “Ма тетко, несм видел ауто само видо штрапће куде је прошл”.

*

Изводи из писма печалбара:

“….Е! пројде живот ко да л’цну. Свако лето ти там, ја овам. Ко да си отишао у свецки рат.

Еве да ти јавим какво има ново. Крава се отелила, па теле има цвет на чело, бел ко снег. Булка га чува и само га лиже по цвет. А оно убаво, убаво, ко да си га насликал…”

“…Еве да ти јавим жалан глас: Магаре липсало ко да су ми руће врзане. Какво да работим, да ли друго да купујем или тебе да чекам?”

*

Једно од много упућених писама:

Стојане, ми смо вала Богу здраво и добро које и тебе желимо добро здравље. Ћиша пала, па че трава да има а неје лоше и за жито и царевицу. Али сећирације су големе. Ти се сећираш там а ја овам. Једва чекам к’д чеш да дојдеш. На децу се не жалим ич. Слушају ме. Све су на тебе.

*

Савкино писмо:

Ударило Петрово лето и голема суша. Драгомир отишао “на печалбу” а на савку пао велики терет: чување стоке, косидба, копње кукуруза и други свакодневни послови.

Шта да ради. Реши се да му напише писмо. Пошто је била неписмена отиде код комшије Драгутина и рече: “Писуј баш како ти ја казујем”,  И комшија поче да пише: “Здраво Драгомире, от како си отиш’л на работу ја бринем овам, ти бринеш там. Дојди да збринемо. Драгомире, коса се утупила, учудила с’м се. Не знам на кога да ју дадем да ју накове зет Стојану или зет Миладину? Овамо све изгорело. Највише изгорело испод Опрегљачу”- Тој ти писује твоја Савка.

*

Копчин ћеф:

Брестовдолчани су пзнати као скромни, вредни и штедљиви људи. Прокопу Милошевићу-Копчи, сувласнику циглане прохтело се да се мало провесели и истера свој ћеф.

Погодио је три фијакера. У први  је ставио свој шешир, у други гчавом и брадом био је Копча и у трећом је била музика. И тако копча се провозао јагодинским улицама.

*

Брестовчани “брину бриге” али воле и да се нашале:

– Светозаре, овај ти рећија т’нка

– Т’нка, али ја ју срегнем одве па врзује.

– Сврати  братанац код тетке па ће рећи:

– ”Тетко, гладан с’м.

– Леле, леле какво да работим, тетка нема наломен кравај!

– Мајка зове: “Децо, дојдете да цунете кума у руку па че си иде. Еве слнце веч заоди”.

– Драгомире, немој толко да пијеш, село че те намрзне.

– Какво ми је тој село кад не може да воли једнога човека.

– Стојанчо бре! Млого ми зима.

– Ошишај овна.

– Па че липше од ладноћу.

– Па оно два овна јед’н мора да липше.

– Станоја: “кво бре Драгомире да работим, навалише вуци оче да ми поједу козе?

Драгомир га посаветува: “ течо, боље је ти поједи него вуци”.

-Милинка, супруга Велизира Голубовића прича:

“ Ч’с, ч’с нећи умре. Радивоја Лукин је два пута умирал. Жена. Ми,лоска види како лежи, затворил обе очо и не дише, не мрда. Не чује”.

Трчи она по Лину да га посреди и премени док је још рпал. Лина је по млад и он може. Кад Лина дојде а Радивоја седее на кревет. “Како си радивојо” пита га Лина”… беш ли га, не ваља. После коју недељу радивоја је отиш’л на друђи свет. Цело село, петнаест човека дошли на “Бог да прости”.

* * *

СЕЋАЊА ПОЈЕДИНИХ БРЕСТОВДОЛАЦА

Зорка Стаменковић, Гушорова:

Ја сам за Бранислава дошла из Чавдарица (махала у остатовици). Там смо се упознали. Он је бил мутавџија. Дошла са при Гаврила, Марију, при радојицу и Стојана.

Не могу да грешим душу. Гаврил неје опорит. А и дојде време, па: ондек ми башка, они башка. Овдека у ову долину смо спали док смо кућу правили, код ону сливу, турћинку. Очи да ми испадну ако криво оратим. Така је било.

Леле тешко  је било. Ашес’ недеље постимо за Божић, па блажимо. Па ондек постимо шес’ недеље за Велигден, па после блажимо. Кад постимо не доликује да се блажи. Тека је прописано. Постимо и за Петровдан и Богородицу и сваку среду и петак.

А за  кумите брестовдолсски ја не с’м бикла у Брестов Дол, али је Браниславин чича, Милан кумита па сам тој разгледисала(сазмала) како је било.

Наши су људи сас њи оратили да се предаду на Бугари, да им деца не гину, д аим куће не горе. Кад су се предали Бугари и откарали и побили, а куће опљачкали и запалили.

*

Милинка Ризина:

Људи се одселише. Че се смале још. Малко по малко па се гоџа  омалисмо. У село смо стари људи, па јед’н и по јед’н и по двојичка. Ч’с и н’е па нећи умре. Ја и радивоје се претицамо. Нема с’г по болни од нас. Што чемо. Е! Куде се подеваше онолико људи! Немаш више дечицу у село. Туј некња довели нећи децу. Кад чу њин глас, оно ми нешто  заигра у груди. Што чеш. Идемо назадачки.

Кадцсам била девојчиште, у моју кућу пет јетрве и свекрва те шес’. Башка мушки и деца. По једна увек у кујћу. Меси леб и вари какво има. Једна па при овце у Јазину. Тера и да пасу, рани и музе.

Имали смо и слугу. Јетрве се тека мењају на недељу, а друге работе у поље, какво треба. Домачин каже какво треба да се работи.

Неки д’н васка лежи у Јазину, ако је свекрва. Леле да простите, Цвета Сибинова је там родила Душана. При овце па га завила у вутаретину. А с’г пелене. Какве бре пелене, какви ђиниколози!

Леле, да ви причам к’во се десило. Еве, овак. Једном ја чу идем у Јазину и да спим тамо. Увечер, тека затворимо овце. Малко после кад овце бануше. При овце била и једна коза и јаре, козиче. Трчи ми там, аоно бил вук. Ај’ там кад коза рашћеречена, овце се тресу и козиче сирото сас њи, ко да су га оне ојагњиле. Тој чу памтим док сам жива. Тека је било, тако ми две очи!.

* * *

Топоними (називи места):

– Ајдучки кладанац, Рајчеровац, Андрејино, Радојкино, Артиње, Расова, Бабина коруба, Раскрсје, Реповиште, Бајчинац, Старо гумно, Балолица, Балолица, Слепо јаре, Бара, Станце, белац, Стена ливада, Белешина, Смрдељан, Божина бара, Средњорница, Богавчевица, Средорек, Боњински Дел, Страна, Бојчерац, Студени кладанац, Брежина, Султана, Бресје, Свети Илија, Бука, Татарски дел, Зборно место, Звонаров рог, Илијино, Јабланица, Јазине, Јегличка падина, језериште, Каурин брег, Клење, Клисура, Ковачевица, Колибиште, Копије, Колце, Крнџорница, Крушје, Крива њива, Бучје, Танћерац, Влачевиште, Топила, Вреклино,  Тршевина, Вртача, Турски друм, Вучогребиште,  Гариње, узуновица, Главица, Утрина, Големорница,Малорница, Средњорница, Црепуља, Гопинско, Црквено, Горничје, Чука, Грнчарски дел, Џуровица, Гроздановица, Шајћа, Голема њива, Шумак, Гумниште, Дамјановица, Дел, Дрен, Дрење, Ђикино, Лазиње, Лајћеловац, Ланиште, Ледине, Лештак Лозје,Марковиште, Миро, Навој, Николино, Обрадовица, опаљеник, опрегљача, орлов лаз, Поргиши, печеница, пиздица, Пландиште, Послон, Ранђелово, Равниште.

Назив неким топонимима изнећемо у неколико примера:

ВУЧОГРЕБИШТЕ:-шума, западно од Горничја, близу куће пашалија из Богдановца, пролазећи овуда благим превојем, вукови разграбају земљу остављају сугребе. Мајке су стално опомињале своју децу да, чувајући стада, не газе вучја гребишта, јер могу добити сугребе по телу (осип, кожна болест) од које се може и умрети.

АЈДУЧКИ КЛАДАНАЦ:- шума испод дна Базовице (добила назив по базу-зова дрво, од цвета се добије чај-подвукао М.М). у њој је хладан и бистротечан извор служио и српским ајдуцима у времену турске власти. По њима се извор назива, а по извору и шира околина Ајдучки кладанац.

ТАТАРСКИ ДЕЛ:-шуме, пашњаци и неплодне оранице, између ббине корубе и махале богдановачке, Радоњинци. По легенди: На овом месту некада се улогорили непознати црни људи, гргурове косе. Увек су се кретали на коњима. Залазили су у село и насилно узимали што им треба. Звали су их Татари, па се по њима и овај дол назива.Татарски Дол.

НАВОЈ:- југоисточна страна Рунђеле, испод пута. Име овог места везано је за народну радиност којом су се бавиле искључиво жене. Оне су овде навијале предива на крсно и вршећи тако припреме за ткање платна, чаршава и јастука, клашњи за народна мушка одела, вутара, јастука, тканица.

КАУРИН БРЕГ:- иза Чуке, гранични простор према малобоњинском атару, познат по поседу драгомира Динчиног- Каур-муслиманска реч, тј, муслимански назив за хришћанина, неверника.

ПОСЛОН:- Место близу њиве. На шумском поседу Миладина ранђеловића постојала је колиба од дрвета саграђена, блатом омазана и сламом покривена. Такав објекат, који служи за затварање стоке, зове се послон, па се по њему и место назива Послон.

ГРНЧАРСКИ ДЕЛ:- Место на истоку села према Долу, где је коришћена земља за израду црепуља за печење хлеба и за израду грнчарије. Ово нам говори о постојању грнчарског заната а место је добило назив грнчарски Дел.. Потомци Драгутинових чувају предање на своје претке који су се бавили грнчарством.

КАЧАРЕВИЦА:-Место на истоку села, иза Главице. Добило је име од турске речи: качариста што значи побећи-бежати. То је шума где су се људи склањали од турског зулума.

МИРО:- На средини осојне стране Суровице, изнад села, постојала су два огромна вековна храста. Заједно су називани “Дрвца” и  око њих су извођене светковине о слави  Брестов Дола, као и за  време литија о Ђуррђевдану.

Ови храстови су се видели са Власинске висоравни и они су служили као “дрвца” са велике даљине где се налази село Брестов Дол  испод сзве планине.

Тако су Брестовдолци поред назива “миро” прихватили и назив” дрвца” од власинаца за ова два храста.

То је било све до половине 20 века, када су храстови мпоосечени и ту је сда храстова шума.

* * *

РОДОСЛОВИ РОДОВА СЕЛА БРЕСТОВ ДОЛ

Брестовчани мало познају своју прошлост и своје порекло. За писње родослова фамилија треба доста времена и труда да се дође до потпунијих података.

Нека ово буде почетак и подстрек да се у будућности настави са истраживаима и допунама.

У монографији села наишао сам да је у цркви села опслуживао верске обреде и један руски свештеник.

То ме касиније навело на размишљања када сам прочитао о наставку и значења имена и презимена у селу.

За имена :мушка и женска су ми била позната према њиховом настанку, али ме збунило око добијања презимена када се дете роди по мушкој линији од “оца”.

Бавећи се дуги низ година истраживачким радом на терену као локални етнолог и историчар, никада до сада нисам наишао у писању порекла презимена о селима у власотиначкој, црнотравској и грделичкој области са југа Србије-да су дец приликом рођења добијала презиме према имену оца.

У једном допису једног заинтересованог житеља села Божица(јер су многе фамилије  “преко” овог села налазиле уточиште за расељавање у другим деловима власинске области-добио сам и одговор на то питање,

Дотични заинтересовани житељ села ми је написао у поруци да су само Руси узимали према средњем слову(оца) и презиме свом детету.

Наравно даља проучавања и истраживања и праћења много родова по црквеним документима сам уочио да су презимена се “мењала” на основу деда, прадеде и чукун деде-али нису никада узимала деца презиме свога оца у Србији у овом подручју наведених општина и области југа Србије.

Чак сам наишао и на нека етнографска бележења  етнографа да је у Србији су се мењала презимена од 1841-1885.године, када је забраном краља Милана Обреновића, донет декрет да се више не мењају презимена у Србији.

Зато је мени чудно што сам у монографији наипао чак и “позивање” на турско време и да су се презимена у село Брестов Дол “мењала” све до 1914.године односно почетка првог светског рата.

Занимљив податак за истраживаче у лужничком крају, па и у село Брестов Дол око “промена” презимена” по “средњем” слову (руски”систем”) односно оца детету приликом рођења.(Подвукао: М.М 2015.г)

*

Демографско-географски положај села:

Сама физиономија насеља је збијеног типа. Постоји вероватноћа да су се насељавали сви “на куп” ради заједничке одбране од Турака или су их Турци “држали” тако у “купу” како бих имали преглед у погледу кретања хајдука у овом крају.

Занимљиви су и називи родова према којима чак постоје у расељавању у околним селима власотиначко-лужничко-црнотравског краја и називи поједних места.

Тако у махали Ђорђине(с.Г.Дејан)-на потесу планинског веннца са леве стране реке Бистрице, према селу Равни Дел, постоји и назив места ЏАРКОВА ЧУКА(узвишење на око 970 меетара надморске висине).

Што може да значи да је један  из рода ЏАРКОВЦИ(Брестов Дол) по било којојој основи(бежаније или сточарења) зашао у овај тада непроходан планински крај  подножја Букове Главе односно Острозуба.

У разговору са Радославом Голубовићем (1932)-мештанином села Брестов Дол и  једним од аутора монографије о селу Брестов Дол, занимљивост је да је читаво село “сабрано” у осам махала на једном просторо раздаљине око 700-800  метара “на куп”. Једино су две купће мало удаљеније у махали “Раскрсје” од центра села.

Дакле, насеље је збијеног типа-што нтреба тек се тиме оширније бавити у погледу распореда махала и разлога таквом начину насељавања села у времену под Турцима.

*

У село Брестов Дол  према махалама постојали су следећи РОДОВИ (са презименима и крсном славом):

–  Род АНЂЕЛОВЦИ (махала Костол) : Презимена: Јовановић, Анђелковић, Илић, Благојевић, Ђорђевић; крсна слава:Св. Јован;

–   Род БЕЛКИНЦИ (махала Лакинци): Презимена: Костадиновић,  Костић, Јанковић; крсна слава: св. Јован

– Род ГОЛУБОВЦИ (махала Голубовци):  Презимена: Голубовић, Маринковић;

Крсна слава:Свети Арханђел, св. Никола, Св. Стефан (Стевановдан);

–  Род  ГОПИНЦИ-ПАВЛОВИЦИ (махала  Центар села):-Презимена: Илић, Милошевић, Павловић, Миљковић; крсна слава: св. Јован;

–  Род ГРОЗДАНОВЦИ (махала Славковица):Презимена: Јовановић, Јанковић, Гроздановић; крсна слава:Ранђеловдан;

– Род ДЕСИОВЦИ-СТОЈКОВИЋИ (махала Центар села): Презимена: Маринковић, Стојковић: крсна слава:св. Јован;

– Род ДРАГУТИНОВИ (махала Центар села): Презимена: Петровић, Гроздановић,

: крсна слава: Св. Никола;

–  Род ДУТКИНИ (махала Центар села): Презимена: Марковић, Ранђеловић; крсна слава:Ранђеловдан;

–  Род ЂИКИНЦИ (махала Центар села): Презимена: Ђикић, Николић, Глишић: крсна слава: Св. Никола

–  Род ЂОРИНЦИ-ЗГУРНИЦИ (махала Центар села): Презимена: Николић, Станковић, Петровић,

– Род ЂУРИНЦИ (махала Гумниште):

–  Род КИТАНОВЦИ ( махала Јованчинци): Презимена: Стаменковић, Китановић; крсна слава:св. Јован;

–  Род ЛАКИНЦИ (махала Лакинци): Презиме лазаревић: крсна слава:св. Никола;

– Род МИЛЕНКОВИ (махала Центар села): Презимена: Миленковић,

– Род МИТРОВИЋИ-АЏИЈЕ (махала центар села и махала Партиши). Презимена: Митровић,

– Род ПЕТРОВИЋИ-ИГЊАТОВИ (махала Голубовци и махала Јованчинци):Презиме: Петровић; крсна слава:св. Јован;

– Род РЕБИНИ (Грана Петковићи-махала Центар села:- Презиме:Петковић ;кр.слава: Свети Ранђел  и Грана Јанковићи-махала Раскрсје: Јанковић, крсна слава:Св. Ранђел);

–  Род РИЧКОВИ (махала центар села):-Презимена: Николић, Крсна слава:Св. Јован

–  Род СТАМЕНКОВИЋИ (махала центар села): Презимена: Стаменковић, Крстић, Милошевић, Илић, Поповић; Крсна слава:Св. Јован

–  Род КРСТИНИ (махала Јованчинци): Презиме: Крстић, Стаменковић; Кр.слава:Св. Јован

–  Род ЈОВАНЧИНЦИ (махала Јованчинци): Презимена: Стаменковић, Милошевић; Крсна слава:св. Јован

–  Род ПОПОВЦИ (махала Центар села): Презимена: Стаменковић, Поповић; Крсна слава:Св. Јован

–  Род СТОЈАДИНОВИ (махала Центар села): Презимена: Стојадинови

– Род СУМАЏИЈЕ-МЛАДЕНОВИЋИ (махала Голубовци): Презиме: Младеновић; слава је Св. Јован

–  ЋЕ ИЛИЈИНИ (махала Славковица): Презиме: Грујић;Крсна слава:Св. Никола

–  Род ЋОСИНЦИ (махала Центар села): Презимена: Николић, Стаменковић,

– Род ЏАРКОВЦИ (махала Костол): Презиме: Тодоровић, Димитријевић; Крсна слава: Св. Јован

– Род ШОЈКИНЦИ (махала  Центар села): Презиме: Тодоровић, Димитријевић,

ИЗВОР:- Монографији села  Брестов Дол (2010.г. Аутора: Радослава Голубовића и Божидара Голубовића) и

Казивања:Радослава Голубовића (1932), Власотинце, Записа 2.март 2015.г.; Забележио:Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар из Власотинца, Србија.

* * *

Порекло презимена  у роду АНЂЕЛКОВЦИ (махала Костол):

Порекло није  познато. На основу старог кумства од стране Миљка Голубовића, предпоставља се да су заједно се доселили из Црне Горе и Херцеговине, преко Косова и Заплања. Родоначелник рода је Јован. Род је добио назив АНЂЕЛКОВЦИ према Анђелку сина Јована,

Презимена: Јовановић, Анђелковић, Илић, Благојевић, Ђорђевић

Крсна слава : Свети Јован.

Родоначелник :Јован

Познат је родослов:

Јован:-Анђелко

Анђелко Јовановић;-Сава, Илија, Благоје и Ђорђе.

1.  Сава Анђелковић-Ранча:- Драгана(1888.)-удата у Дол), Косара (1886.г)- удата за Миливоја Поповића(син: Радомир Поповић, остала деца су умрла);

Илија Анђелковић.Станија:-Драгоја, Јован (1888). Са другом женом Катом нису имали деце.

2.  Јован Анђелковић-Марија (Модра Стена, кћи Голуба Белче):- Чедомир Илић (учитељ, 1910-1990), Добрила. Са другом женом Петријом није имао деце.

Чедомир Илић (1910-1990):- Љубиша Илић (новинар), Синиша Илић (дипл.инж.електронике)-ожењени имају наследнике. Живе у Нишу.

Добрила Илић (Брестов Дол)- Стојанча Миловановић-Шејка(Богдановац)-живели у Брестов Дол:- Њихова деца су: Жика (учитељ, 1933-1993), Борко, Вукашин и кћи Драгица (1935-2008) удата за Часлава Голубовића. Живели у Крушевцу.

Жика Илић имао три сина: један рано умро, други страдао у саобраћајну несрећу а трећи Небојша је умро 2009.г. у Нишу. Небојша има два сина.

3. Благоје Анђелковић-Стевана:-имали шесторо деце.

(Потомство оставили: Станко (1883) и Љубиша (1885)).

Станко Анђелковић (погинуо у Први светски рат)-. Љиљана:-имали четири деце, а потомство је оставио Петар (1903-1995).

Петар Благојевић (“Урубаја”)-Драгиња (сестра Гаврила Стаменковића):-Евица(удата у Мезграју), Нада (удата у мало Боњинце), Предраг Благојевић (1924-1997) и Властимир Благојевић-дипл. правник живи са породицом у Пироту.

Предраг Благојевић-Смиља (ћерка Светозара Јанковића):-Тимотије Благојевић и Чедомир Благојевић . Живе у Пироту.

Љубомир Анђелковић (1883)-Наталија:-Јованка (1906),  Светислав (1908), Витомир (1912), Радмила (1921), Велизар (1924), Бранислав –Дранчула (1919-1980).

Светислав Анђелковић (1908)-Даринка:-Првислав-Прача, који са супругом, Мирославом ћерком Милутина Ребе, има сина Дражу, лекара у Соко Бању и Загорку, удату за Мирослава Младеновића, Сумаџију.

Витомир Анђелковић (Жупан)-Роска:-Славољуб, Ружа и Даница-Дака удата за Предрага Голубовића. Живе у Пожаревцу.

Бранислав Анђелковић-Драгана:-Миодраг и две ћерке са Душком из другпг брака.

4. Ђорђе Анђелковић (Ђорђија)-Станојка.- имали су десеторо деце: Тома, Коста, Миладин (1885-1950), Милосав, Цветко (погинуо у Први светски рат) и Захарије (неожењен, погинуо у први светски рат). Остала деца су рано умрла.

Тома Ђорђевић-Велика (ћерка Гроздана Јовановића, која се после Томине смрти преудала за Давида Лазаревића).

Коста Анђелковић (погинуо у Први светски рат)-Цвета-преудала се за Ђоку Станковића и са њим родила Сибина, Чедомира, Тому и Станку(удата у Дол).

Сибин  Анђелковић-Васка:-Никола, Душан и Станћија(удата у мало Боњинце). Никола је живео у зајечару, није имао деце. Душан и жена Цвета су имали Светолика (1944), Светомира и Јована.

Чедомир К. Ђорђевић-Милева (1906-2000, кћи Милана Стаменковића и сестра Бранислава Гушара, живели су преко 90 гофдина (95 и 94).). Имали су Зорку, удату у Грнчару, Миру удату за Станојила Лазаревића и сина Светомира (1935).

Светомир Ђорђевић је ожењен Станицом, ћерком Радослава Лазаревића и имају сина Љубишу (1958). Живе у Зајечару.

Миладин Ђ. Анђелковић се женио два пута.  Са Марицом Милошевић (1881, ћерка Јованче Милошевића и Драгињом из малог Боњинца, која је била удата у Мезграји па се после смрти мужа преудала за Миладина и са њим имала четири кћери: Љубинку, удату за Милисава, сина Димитрија Шојће, Милинку 81924-1999) удату за Велизара Голубовића и Даринку за коју су призетили Стојана Николића-Ричка и Милку, удату за Драгослава Петровића у махали Раскрсје.

Милосав Анђелковић-Стаменија:- имали су десеторо деце: кћи Миланка( удата у Мокру код Беле Паланке), син Миливоје (1907-1975),  син Часлав (1922) и Радослав (1924).

Миливоје Анђелковић-Јованка:-Драгица (1932)- удата за Станомира Костића-Белку и живе у Оџацима, Стојимир(1930-1990)-са женом Србијанком имали су Драгана који је умро неожењен и кћи Лозану удату у Модру Стену-умрла одмах после брата.

Добривоје Анђелковић, професор 81935-2008) има кћер која живи у нишу.

Часлав Анђелковић –Милева (Доњи Присјан):-Бисерка-удата за јову Митровића, син Радосав- ковач.

Радослав Анђелковић-Јелка:-Снежана и Бранка. Живе у зајечару.

* *

Порекло презимена у роду БЕЛКИНЦИ(махала Лакинци): 

Родоначелник: Јанко

Крсна слава: Св. Јован

Презимена:Костадиновић,  Костић, Јанковић

Белкинци се налазе јужно од цркве, према Лакинцима.

Познат родослов: Јанко:- Јанковић Костадин (Коста).

Јанковић Костадин (Коста):-Марко Јанковоћ, Раденко Јанковић, Неша Костадиновић, Стаменко Костадиновић и Господин Јанковић (за четири сина нема података).

Господин Јанковић-Смиљана:-имали седморо деце, од којих су Пејча  и Илија засновали породице.

Пејча Јанковић-Роска:-Зорка (1894). Ова породица је нестала, вероватно емигрирала.

Илија Јанковић (1864)-Гајтана (1865):-Ђика (ћерка Николића Паргиша):-имали осморо деце. Одрасле су кћереке:  Гмитра (1898) удата за Грују Лазаревића-Лакинца и Марија-Марика , удата за Мирка  Ст. Милошевића и мајка је  Александра и Новице, који су се одселили у Неготину. Марика се преудала за Александра-Леку Станковића.  Два Илијина сина су:  Драгомир (1885)  и Тихомир (1909).

Драгомир Јанковић (1885)-Петрија (1884):-Василије Илић (1906), Војислав Костић (1909),  Добривоје Костић (1912). Драгомир Јанковић је ратне године 1912-1918. провео у Бугарску  и нијуе се вратио. После рата жена и деца отишли у Бугарску и нису се више враћали.

Тихомир Костић-.Милинка (Завидинце):-Софија, удала се у Богдановац-имала синове: Божидар (1930-2000) и  Станомир (1935).

Божидар је био ожењен  Златом из Остатовице и имају сина  Стојана и кћер  Станку.  Станомир се оженио Драгицом (1932), ћерком Миливоја Анђелковића. Имају кћер Лозану. Живе у Оџацима.

* * *

Порекло презимена у роду ГОЛУБОВЦИ (махала Голубовци):   

Фамилија “Голубовци” је била најбројнија у Брестов-Долу.

Према  неким карактеристичним физичким особинама(високог раста, снажни), сачуваном памћењу, задржавању патријахлоности, потичу из Црногорско-херцеговачких крајева, који су се у време великих сеоба у 17 веку, преко Косова доселили у Заплање.

Но, немирног духа ни овде се нису  могли много задржати.  Крајем 19. и у 20. веку  наставили су даљим сеобама.

Најстарији предак који је познат звао се Миљко, као Родоначелник  рода ГОЛУБОВИЋИ – се доселилио у село Брестов Дол (Западна Лужница-Заплање).  Миљко је рођен крајем 18. века.

Миљко је имао синове: Голуб (св.Ранђел, рођен око 1810.г), Никола(св. Никола) и Младен-Млаџа (Св. Стевановдан-Св. Стефан).

Од Голуба је настала фамилја ГОЛУБОВИЋИ, од Николе су НИКОЛИЋИ (Паргиши) и од Младена су МЛАДЕНОВИЋИ (Сумаџије).

Према Миљковом сину Голубу Миљковићу, цео род има назив  ГОЛУБОВЦИ а из имена је „изведено“ и презиме Голубивићи.

Голуб је био сиромах и када су синови одрасли и стекли иметак  говорио је:“Ја сам се венчал на сирће , а за моје синове кољем волове“.

Своје синове је раселио у Грнчару, махала Голубовићи, Свођу, Тегошници и Црквици (Пуста Река), да тамо тргују , купују кафане, воденице и имовину од Турака, који су се после балканских ратова  исељавали за Македонију и Турску.

Из села Брестов Дол  један део се заселио испред села Грнчар(Лужница) у засеок ГОЛУБОВЦИ-Маринко Голубовић (1847.г.), чији  су једино његови потомци   променили презиме у Маринковић, али се и даље у  тај засеок међусобно „ословљавају“ као ГОЛУБОВЦИ (Голубовићи).

Маринковићи (Голобовци) између два светска рата на реци Лужници су имали.воденице, ваљавице и хидроцентралу за сопствене потребе. Маринко је у времену краљевине Србије  Милана Обреновића и Карађорђевића  био три пута посланик, хапшен и затваран као посланик после „радикалске буне“ Николе Пашић.

Кажу да су његови сини били снажнби и високи и да су се чак у времену под бугарском окупацијом плашили и сами Бугари на њихово нпојављивање у њиховој близини.

Голубовићи у село Свође и Тегошници су откуповали и поседовали:воденице и вуновлачаре , ваљавице, пекаре, кафане, циглане….

После ослобођења од Турака 1878.године  једна фамилија Голубовић се заселила у  пусторечки крај и откупила векики број хектара земље напуштене од Турака.

После Другог светског рата Голубовићи су били познати цигларски предзимачи, а и завршавали школе и стицали звања : доктора, професора, инжињера, правника….

Други део се населио у село Свође и Тегошницу као и у село Црквицу у пусторечком крају.

Интерсанта је прича  о мудрости и визији њиховог претка ГОЛУБА -коју нам је испричао потомак из рода Голубовића-професор Радослав Голубовић.

Чим је схватио шта се догађа у Србији у времену  економског развоја, одмах је у село Свође посла три сина:Џурџу.

Коста и најмлађех сина Јована да оду до Свођа и испитају која од воденица се може откупити.

Они су отишли у село Свође и вратили се у Брестов Дол.

Њихов отац Голуб их је питао:“има ли ђубре испред воденица“.

Нисмо загледали- одговише синови.

Поново их је вратио назад у извиђање воденица.

Испред воденица је била балега од говеда.

Када се вратише то потврдише свом оцу Голубу.

Значи те вгоденице имају муштерије и онда ће да се откупе.

У село Свође су се доселилили:Коста, Џурџа и Јован(најмлађи син)-који је према српском обичају дочувао и сахранио оца у старо Габровачко гробље(засеок с. Свође). Према казивању потомка Голубовића Толета (1919) био је споменик Голубу у Габровику  до 60.година 20. века; али га је неко откупао а још постојао споменик Јовану Голубовићу(Казивач: Голубовић Радисав (1932.г.)-Забележио и Подвукао: М.М.,  2015.).

Данас Голубоваца  има широм Србије , само их нема у Брестов Долу. Последњи Голубовац који је сахрањен у Брестов Долу , 6. марта 2010.године , био је Велизар Голубовић-Риза.

Крсне славе: Св.Ранђел, Св. Никола и Св. Стефан (Стевановдан)

Познат родослов:

Миљко:-Голуб (  рођен око 1810.г., сахрањен у Габровачко гробље у с.Свође-ксрна слава:Св. Ранђел), Никола (крсна слава:Св. Никола) и Младен-Млаџа(1863-1943, крс. Слава:Стевановдан-Св. Стефан)

Голуб Миљковић (око 1810):-имао девет синова и једну ћерку: 1)  Неша (Брестов Дол, презиме Голубовић), 2) Маринко (засеок Голубовић-испред с. Грнчара, презиме Маринковић), 3) Миаил (Голубовићи-Модра Стена),4)  Тодор (Голубовић-с.Модра Стена) 5) Џурџа (Голубовићи-село Свође), 6) Коста (Голубовићи-с.Свође), 7) Пана (Голубовићи-с. Црквица, Пуста река-Бојник) 8) Јован (Голубовићи-с. Свође), 9) Спаса(?), 10) ћерка Петра.

Неша Голубовић(Голубов):- Младен, Румена. Лука и Станка.

Младен Голубовић(1863-1943), женио се два пута: сапрвом женом, Аницом имао је деветоро деце: Тривун (1886), Станка, Славко, једног  од прва три ђака  из Брестов Дола  у основној школи Модра Стена. Николицу, Тасу,  Тодорку (1896)  удату за Станоја Илића, Боривоја, Милену,  удату у Грнчару и Петра.

Са другом женом, Косовком Младен  је имао Цветку (1926) , удату за Чедомира Илића и сина Велизара,  који има сина Вељу, ожењен Словенком из  Дола.  Живе у Лесковцу и имају две кћери:  Весну и Монику.

Лука Голубовић (1873-1951)- Петкана (с.Дол):-Лазар, Светислав, Даринка, Јелена и Петрија.

Лазар Голубовић (1896-1977)- Јелена Јанковић (1896-1963)- кћи  Ђуре Јанковића, имао је шест синова и једну ћерку. Сви су одрасли и имају потомство:Драгомир, Миливоје, Бранислава,  Чедомир, Божидар, Часлав и Радослав-Диса

Даринка је удата Линово за Васиљка Пејчића. Петрија за  Крсту Митића у  Малом Боњинцу. Остала деца су умрла.

Станко Голубовић (1877-погинуо у Први светски рат на Добром Пољу у Македонији), био је ожењен  Настасијом, имао је петоро деце. Једино је  одрасла  Стојанка-Цона(1909), удата за Владу  Панчића у Драгинцу. Имали четири одрасле кћери.

Михајло Голубовић, само је познато да је имао сина  Стојчу (1886), који је са женом Станом  имао деветоро деце и са другом  женом Јелком једно дете и то Наталија (1887), Васиљко, Риска, Милан, Стоилко, Лепосава,Савка, Ружа, Загорка и Мирко.

Васиљко Голубовић (1890)-Руса(унука попа Петара):-Миодраг, Миомир, Никола, Србислав, Часлав и Десанка.

Василије-Васиљко је солунац, који је у првом свестком рату сахранио брата Милана, а у Другом светском рату сина  Миодрага, који су дали животе за слободу свога народа.

Стојилко Голубовић-Милева (Линово):-Радмила, Верка, Душка, Велика и Предраг. Сем  Душке сви су оставили потомство.

Педа са Даницом живи у Пожаревцу.

ГОЛУБОВЦИ славе крсну славу Светог Арханђела,  Кумови су им били из  Сурачева.

*

Познат родослов у с. Свође:

Џурџа Голубовић:-Јања, Никодије, Никола, Благоје;

Јања-Микаил-Дана-Мима (удата за Станомира Ивановића), брат Бранислав Голубовић у Београду.

Микаил Голубовић:-Вита, Верица-живе у Северин), Ненад Голубовић (држао циглану).

Ненад Голубовић:- има два сина. Један син Драган Голубовић (1945) „американац“-има кафану у Нишу, а имају кућу у Власотинцу код хотела „Грозд“.

 

Зака (Микаилов):-Дража-Загорка, милунка, Срба.

 

Из рода Голубовић је Бубе Голубовић познати предузимач после Другог светског рата. Ћерке Бојана(правница у општини, начелник, 1953-удата за Сретка зубара и мају двоје деце-живе у Власотинце), Снежана (1950., економиста, на цоиглани „Рад“, удата За Љубишу Миливојевића из Свођа-судија у Власотинцу и имају двоје деце).

 

Коста Голубовић:-ћерке:Перса, Јелена Јулка. Кућа је била у „центру села“-где су биле кафане. Пекара и продавнице. Коста је радио у кафани 60.г. века код Динета Голубовића који је имао ћерку Бојану(1947) и сина Срдана (1950.-био директор ПТТ у Лесковцу).

 

Јован Голубовић:- Војин, Криста и Стојан.

Крсита Голубовић:- Драгомир, Драгослав(1905), Толе (1919). Чеда Голубовић.

Драгомир Голубовић:- син Страшко (оженио се Банђуровом ћерком из Власотинца)-живи у нишу и две ћерке. Кућа Драгомира и Чеде Голубовића су биле у махала „Власина“-са десне ср+тарне преко моста Лужнице(Љуберађе) где се улива у реку Власину пута према Г:Орах-Црна Трава

Драгомир, Драгослав (одселио се у с. Тегошница и имао воденицу и вуновлачару- са братанцем Љубомиром Голубовић),

Толе Голубовић (1919):-синови:Станојил (лекар) и Драган-живе у Нишу.

Чеда (кафеџија-кафана у центру села ге је су биле и кафане Динета и Профира и пекара  једног од Голубовића, продавнице, посластичара-туурчина и пијаце све до 72.година 20. века) Голубовић:-ћерке:Биљана(најстара)-удата има породицу и умрла, Анка(1945-2014, учитељица у пензији, -удата за Драгољуба Станеојевић(инжињер пољопривреде)-умрла,  имају двоје деце и живе у Власотинце и Гордана (1948-2014)-удата за Милорада Николића(1945..г,наставник, био директор школе у Тегошници  и  директор библиотеке Власотинца-Стајковце-умро)-учитељица, умрла у пензији, имају двоје деце и живе у Власотинце;

За Стојана и Војина нису узети подаци  о њиховом потомству.

Овај родослов није потпун и тражи даља истраживања у матичним књигама рођених у месној канцелрији Свође, историском архиву Лесковца и МЗ Боњинца.

Голубовићи из Свођа су имали са десне стране  у „саставу“ река Лужнице и Власине неколико воденица. Биле су заједничке  а радиле су све до 70.година 20. века. Имали су кафане, циглане, вуновлачаре. Расељени су у: Власотинцем, Лесковцу, Нишу Београду и широм Србије и ван Србије.

Запис: 2.март 2015.г. Власотинце

Казивач: Радослав Голубовић(1932), професор, рођен у с. Брестов Дол (Западна Лужница-општина Бабушница), пиротски округ

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчра из Власотинца, југ Србије, република Србија

http://www.poreklo.rs/2014/05/03/poreklo-prezimena-sela-svodje-vlasotince/

3.март 2015.године Власотинце, република Србија

* * *

Порекло презимена у роду ГОПИНЦИ (махала Голубовци):  

Крсна слава:Св. Јован

Род ИЛИЈИНЦИ:

Презимена:Илић, Милошевић

Род ПАВЛОВЦИ:

Лоцирани су  у сокаку који води  према Ребинцима.

Позната су браћа: Илија и Павле, па се по њима ГОПИНЦИ  осећају као Илијинци и Павловци, као две подгупе.

Илија је имао  Милоша и по оцу  је носио презиме Милош Илић.  Имао је кћер Маргарету и синове:Лазар, Марјан, Китан, Стојан и Динча.

Лазар Милошевић је са Гроздом изродио седморо деце. Само је одрастао  Љубомир (1889), који је погинуо и Злата коју је очувао  Стриц Динча  и удала се за  Миладина Ранђеловића.

Марјан је имао сина Видена, који је умро млад. Китанови синови су се одселили  у Бежиште. Динча Милошевић  је са Станојком  имао шесторо деце. Одрасле и удале се четири кћери  и син.

Драгомир Милошевић (1891), Динчин јединац, оженио се Савком. Имали су :Наду,  Стојанку-удате, сина Стојана (1932), ожењен Лепосавом Милошевић.

Стојан има кћер  Милку,  удату и сина Милована. Живе у Зајечару.

Насупрот  ПАВЛОВЦИМА –Илијинци  не прихватају да су ГОПИНЦИ.

* *

Род ПАВЛОВЦИ:

Презимена:Павловић, Миљковић,

 

Познат родослов:

 

Павле:- Миљко, Стаменко

 

Миљко Павловић:- Калина и Ђика (1857).

 

Ђика Миљковић је имао сина Љубомира (1895), погинуо на Сави 1916.године, три сина раније умрла, кћи Љубицу, удату  и Злату (1887-1953), удату за Драгутина  Гроздановића.

 

 

Драгутин Миљковић и  Злата су имали једанаест кћери.

Само су четири одрасле и удате.  Једна од Златиних кћери  је Милева , мајка Станка  Илића, војног пензионера, изузетно  поштеног брестовдолца и песника Брестов Дола.

 

Стаменко Павловић је имао Благоја (Гопиног) и Ранђела.

Ранђел је са Великом  имао деветоро деце.

Две су одрале и удате.  Милева и Иконија.

Син Владимир (1886) је погинуо у првом светском рату.

Најмлађи син Криста је носилац Албанске споменице.

После рата се преселио у Радешевцу.

 

Ранђел је нестао у првом балканском рату у Бугарској.

Благоје је имао осморо деце, а син Петроније четворо.

Одселио се у Линово.

* * *

Порекло  презимена рода  ГРОЗДАНОВЦИ (махала СЛАВКОВИЦА)

 

Гроздановци живе у махала Славковица. Гвозден Јовановић је из модре Стене. Мајка га је довеле у фамилију Белкини., који су га усвојили  и дали му презиме  Јанковић.

Кад је одрастао,  формирао је породицу у Белкини-поништили су уговор и остао је без имовине..  Са синовима је  купио  земљу и подигао кућу  у Славковици. Погинуо је 1912.године у Балканском рату.

 

 

Порекло:село Модра Стена

 

Родоначелник: Гвозден Јовановић

 

Крсна слава:Ранђеловдан

 

Презимена: Јовановић, Јанковић, Гроздановић,

 

Познат је родослв: Гвозден Јовановић(Јанковић)-Милојка(из рода Голуба):-Велика (1880)-удата  за Тому Анђелковића, а потом за Давида Лакинца, Савика-удата за Милорада Ричка, Станија и Светозар (1885).

 

Станија је био ожењен Јованком.

Имали су Никола Грозденовића(погинуо у Првом свестком рату, неожењен), Велимир, Димитрије, Витомир и Светозар.

Димитрије Гроздановић (1897)- Милева:-Словка-удата за Тихомира Илића,  Салавко-ожењен Рајком ( књи Станка Џарка)-имају Зорана, Миодраг  Гроздановић (1927) подофицир ЈНА , који са  Милицом живи  у Београду и  Селимира-Весу који такође има породицу.

 

Станимир Јанковић се призетио у Грнчару и са Савком  имају Рајну и  Србислава.

Светозар је имао  кћи Смиљу, удату за Предрага Благојевића, Душку, за Часлава  Станковића и синове  Бранимира, који са Видосавом има Србијанку, удату за Добривоја Илића и сина Миливоја, без деце.

 

Бранимир је имао Жику, настарадао 1944.године од бомбе,  Мијомира (1928-2008),  живео у пироту. Има кћи Веру.  Томислав је најмлађи син Светозара (1929-1995).

Живео до краја живота у  Брестов Долу. Имали кћер  Олгу (1951-1967).

 

* * *

 

Порекло презимена рода  ДЕСИОВЦИ-СТОЈКОВИЋИ (махала Центар села): 

 

Заузимају простор испод цркве, између  Ћосинаца и Згуринаца. Најстарији познати предак  се звао Маринко, а  према његовом сину Стојку род је добио назив СТОЈКОВЦИ.

 

Крсна слава: Св. Јован

 

Презимена:Маринковић, Стојковић,

 

Родоначелник:Маринко

 

Познат родослов: Маринко-Стојко

 

Стојко Маринковић-Стана:-имали осморо деце. Одрасла су:Сантирка Стојковић (1879)-удата за Давида Младеновића (Суманџију), Сава Стојковић и Пантелија Стојковић.

 

Сава  Стојковић (1872)-Стојанка-Цона (1875):-имали осморо деце.: Лепосава (1892)-удата у Богдановцу, Десанка-удата  у Линову, Никодија (1897),  Славко (1900-1937)-остали су били без порода.

 

Никодије Стојковић (1897)- Велика (Џопина  из Богдановца):-Варадинка-Бина(1924)-удата  за Радојицу  Филиповића Шојку, Станоје (1930-2001),  Јован (1934)-четврто дете непознато име.

 

Станоје Стојковић (1930-2001)-Драгиња (Дол):- Мирослав, Миодраг-Баја, Небојша.

Мирослав Стојковић-Светлана (ћерка  Драгослава Николића-Ричка). Живели су у Белој Паланци.

 

Миодраг Стојковић- Зорица(ћерка  Витомира Илића):- Бојан. Живе у Пожаревцу.

Славко Стојковић-Мланка (Остатовица):-имају две кћери и сина  Илију, призетио се  у Долу за Десанку Јанковић  и са ћерком  Горданом  и сином Нинославом  отишли за Пожаревац.

 

Пантелија, други син Стојка Маринковића  био је ожењен Сантирком, ћерком попа Петра. Погинуо је у Првом светском рату.  Имао је само сина  Владимира (1896).  Био је ожењен  Стаменом (1893) и имао кћер  јелисаву (1914). Владимир је био комита и Бугари су га стрељали  1917.године.

Сви Стојкови потомци презивали су се Стојковић. Кумови су им били  Јованчинци.

 

* * *

 

Порекло презимена рода ДРАГУТИНОВИ (махала Центар села):

 

Крсна слава: Св. Никола

 

Презимена: Петровић, Гроздановић,

 

Гроздан Петровић и супруга  Станојка  лоцирани су  у сокаку, који после чесме  десно скреће према Ребинцима.

Имали су сина Стојилка, а он кћи Марију.

Како Стојилко  није имао мушку дете, усвојио је  Јована из Ресника и дао му презиме Гроздановић.

 

Јован Гроздановић и Кита из Дубраве су имали  Драгутина (1883-1956). После  китине смрти Јован се оженио  Стеваном, удовицом Благоја Анђелковића и са њом имао  Персиду  (1892), удату у Доњем Присјану и кћер  Смиљу.

Када је Стевана умрла  Јован се оженио  Савком из Штрбовца  и прешао да са њом живи у Штрбовцу.

 

Драгутин Гвоздановић , Јованов син  из брака са Китом, оженио се Златом (1877-1953). Ћерком Ђике  и Божике  из комшилука. Када су  Златина браћа изгинула у рату, преселили су се у центар села. Имали су 11 кћери.

Само су четири одрасле и оставиле потомство: Милева (1910-1967) за коју се призетио Драгољуб, син Игњата Петровића, са којим има Станка,  Томислава-Лине и Бранислава (три брата Илићи).

 

Остале Драгутинове кћери: Бранислава, удала се у Богдановцу, Симка у Остатовицу и Сибинка  за Будимира Милошевића.

Драгутин је ратник (1912-1918), носилац Албанске споменице. Солунац и први преседник месног одбора  НОО у Брестов Долу после Другог светског рата. Славио је крсну славу С. Николу.

 

* * *

Порекло презимена рода ДУТКИНЦИ (махала Раскрсје)

 

Презимена:Марковић, Ранђеловић,

 

Крсна слава: Ранђеловдан

 

Куће су им јужно од главног пута, између  Радосава ковача и Белкиних . Кумови из Дола.  Најстарији предак био је Марко.

Свирао је у дудтке (осушена стабљика од конопља-подвукао:М. 2015.г.) и отуда назив рода ДУТКИНЦИ.

 

Родоначелник:Марко

 

Познат родослов:-Марко-Ранђел

 

Ранђел Марковић ( занатлија терзија)-Милка:-Стојан, Благоје

 

Стојан-Кита:-имали су десеторо деце. Благоје  са женом  Стојанком-Цоном такође десетеро. Одрасли су  Тодор (1870), погинуо  у Првом светском рату, Милан (1882), Миладин (1884) и Борисав (1897).

 

Тодор Марковић-Будимка:-су имали десеторо деце. Једино се зна за Стојанчу да је живео у Пироту, био правник и имао склоност за литературу.

 

Милан Ранђеловић-Солунац. Имао је кућу у Раскрсју.  Са  Зориком су имали  седморо деце:  Петар (1909), умро млад, Драгољуб, Светислав,  Ратко, Бранча,  Никола кћи Новка.

 

Зорика  је рано умрла.  Николу и Новку је очувао стриц Миладин.

Драгољуб  Ранђеловић, пекар, живео је у Власотинце.

Са женом Круном  из Дола има Стојана , инжињер,  Верицу и Јелицу.

 

Светислав Ранђеловић   је живео у Бољевцу, Ратко Ранђеловић у Власотинцу, Бранча Ранђеловић у Бабушници,  Никола Ранђеловић  у Блацу и Новка, удата у Богдановце.

 

Миладин Ранђеловић  “мајстор за све”, дугогодишњи звонар цркве, ожењен је Златом,  ћерком Лазара  Гопинца.

Имали су шесторо одрасле  деце: Јован (1915),  Радмила (1920), удата за Миловија Голубовића, Милица  удата у Долу и  Новко (1928).

 

Јован Ранђеловић-Анка (ћерка  Давида  Сумаџије):- Светомир и Витомир.

Новко ожењен Симком-ћерком Владе илића. Нису имали деце.

 

Боросав Ранђеловић био је ожењен удовицом  Лепосавом, супругом  комите Милорада Поповића. Боросав и Лепосја  су имали Рајцу и Смиљу, удате у Долу, Зорку у Богдановцу, Жику, ожењеног  Надом из Дола, без деце и Божидара , ожењеног  Србом, ћерком  Радичка  Јанковића.

Имају  Богољуба , инжињера, успешног пословног човека у Београду.

* * *

Порекло презимена рода  ЂИКИНЦИ (махала Центар села):

 

Презимена: Ђикић, Николић, Глишић

 

Крсна слава: Св. Никола

 

Порекло: (као и Голубовци)

 

Насељени су  у Дрену, према Џуровици, на путу за Линово. Они чине огранак, од претка , Миљка као Голубовци и Сумаџије.

 

Познато је  да је Миљков син  Никола,  по коме носе презиме Николић, имао сина  Глигорију-Глиша, па неки наследници  носе презиме Глишић.

 

Непознато је од куда надимак  “Паргиши”.

Род је добио назив ЂИКИНЦИ према Ђики.

 

Ђика је са женом Миланком имао деветоро деце: Милицу, која је 1879.године  крстила  Стојку,  ћерку сина  Ранђела  и Станка Николића.

Била је удата  за Илију Костића-Белку, Игњата,  Јована, Луку и Милтена.

За остале  нема податке .

 

Игњат Николић (1858) и жена Гајтана имали су петоро деце: Милован (1886) је похађао основну школу у Модрој Стени. Погинуо је у Првом светском рату . Николица (1894) је удата у Грнчару.  За остале нема података.

 

Лука Николић (1871) је са Милканом имао Николицу, удату у Богдановцу, Јована и Драгомира. Лука је настрадао од грома. Јован Луке  Николића (1902) такође је настрадао од грома. 1960.године  Јован је са Јевросимом  имао Наду  и Цану, удате у Долу, Радивоја  и Десимира.

Радивоје и Милоска  су имали  Љиљану и Славишу.

 

Десимир-Цима има сина Часлава.

Драгомир Глишић (1889) је са Милицом из Линова  имао: Добросава-Бону, Богосава, Александра и Славка. Сви ожењени- са потомством живе у Београду.

 

Милтен  Николић (1878), са женом  Руском  имао је шесторо одрасле  деце са потомством: Петар, Миливоје, Добрила  удата у Завидинцу.  За остале нема података.

 

Петар је са Смиљом имао:Виду, Србијанку, Ратку и сина  Ратка који је умро као дете.

 

Миливоје  Николић и Добринка су имали Бину, удату за  Светомира Ранђеловића и сина Бору.

 

* * *

Порекло презимена рода  ЂОРИНЦИ-ЗГУРИНЦИ (махала Центар села):

Налазе су јужно од цркве, а економске зграде су им према Гумништу.

Родоначелник:Никола. Фамилија ЂРИНЦИ носи назив према Ђори-син Станка, а унук Николе.

 

Презимена:Николић, Станковић, Петровић,

 

Познат родослов:

Никола:-Станко Николић

Станко Николић-Јованка:-имали шесторо деце: Николу,  Младена и Ђору, који су имали породице и Милана, Сретена и  и стевку , о којима немамо података.

 

Никола  Станковић (1868-1912, погинуо у Првом светском рату, помиње се и као  Никола Петровић Остатовац, што значи да је усвојен)-Милена:-Лепосава (1891), Сибин (1896, као момак погинуо у рату), Радивоје, Персида, Станоје, Стана и једно непознато дете.

 

Милан Станка Николића (1870) са женом Диком, имали су сина који је погинуо у Првом светском рату.

 

Николина жена Злата (1890) кћи Лазара Милошевића, као једина наследница, преудала се  за Миладина  Ранђеловића и понела имовину.

 

Ђора Станковић, по коме фамилија носи назив “Ђоринци” женион се два пута. Прва жена се звала Роска (1874). С њом је имао петоро деце.  О првом сину Владимиру (1885), који је имао десет година  када је крстио  Миливоја Гике  Миленковића немамо података.

Остала деца  су: Цвета: (1900), удата  у Долу, Милица (1907) удата у Долу, Александар и Бранко (1902).

 

Са другом женом  Цветом,  Ђора је имао сина  Драгољуба и кћи  Николку, која је умрла као дете.

 

Александар-Лека  Станковић (1916)  женио с едва пута: са Великом из Богдановца је имао сина Часлава (1922),  и кћер Добринку (Бину). Друга жена  му је била Марика (1900). Кћи Илије Белке, удова Мирка Милошевића са којом није имао деце, док је Марика из првог брака  имала четворо деце.

 

Драгољуб Станковић (1916)-Бина:- Божидар и Дража.

Часлав Станковић . Александров син, био је ожењен Душком, ћерком  Светозара Јанковића. Имао је сина  Светомира. Одселили се у  Неготину.

 

Бранко, Ђорин  син био је ожењен  Тодором. Имали су кћер  Зору, удату у Долу, Дрину  удату за Александра Глишића и сина Радивоја , ожењеног  Олгом из Остатовице.  Имају троје деце и унука.

Живе у Смедереву.

 

Ђорина друга жена , Цвета (1883)  била је удата за Косту Ђорђевића , погинулог у рату, са којим је имала  Сибина и Чедомира.

* * *

Порекло презимена рода ЂУРИНЦИ (махала Гумниште)

 

Крсна слава: Свети Ранђел

 

Заузимају простор између Дуткинаца и  Гопинаца  на главном путу. Касније се иселили на Гумништу.

 

Родоначелник :Илија.

 

Презимена: Ђурић, Илић,

 

Познат родослов:

 

Илија:- Ђура, Јован

 

Ђура Илић-Станојка:-Николча, Гмитар, Мија и Марица-удата у Долу, која је мајка Добринке  удате за Драгољуба Станковића.

 

 

Николча Ђурић-Илић (1880)-Таса:-Стана, Стојка-удата за Александра Милошевића, Станислава, Божика-удата  за Милана Петковића, Даринка.удата за Миомира  Сумаџију и Милорад.

 

Светислав Илић- Ружа:-Стојанка-удата у Линову, Витомир-ожењен Љубицом, ћерком  Миливоја Јеврејина.

 

Милорад Ђурић (1914-1947)-Драгиња:-Рајка,  Јаворка- удату за нставника Николу Петковића, Рачку и Радисава-Дису.

 

Гмитар-Мија Ђурић-Милојка (Дубрава-Заплање, сестра мајке Јелене Лазине):-Милош-умро у 19 години живота,  Јулка (1907-1989) и Милутин.

 

Милутин Ђурић(1903- 1983)-Коцана:-Сибинка-удата у Гружи, Прогир (1933).

 

Милутин Ђурић  је са другом женом Сибинком , ћерком  Миливоја Поповића , имао Стојана  и Миоидрага.

Профир је живео у Нишу. Има сина Зорана професора.

 

Стојан Ђурић- Душанка:-Зорица и близнаци:Горан и Зоран (1967).

Миодраг је вариоц. Има сина Срђана.

 

Јован Илић- Дика:- имали осморо деце: Милица (1880), Круна, Милан, Драгиња, Тодор, Петар и Станоје, који је одрастао и оставио потомство.

 

Станоје Илић (1896)-Тодорка(ћерка Младена Голубовића):-имали су пет кћери: Бина(у Горчицу), Милинка (у Долу), Дара (у Остатовици), Драгица (у Богдановцу), Рада (у Грнчару) и два сина: Александар-Санда (1921.1992), са Верком имао  Илију бојаџију (1944-1999).

Атанасије-Таско (1926) ожењен Круном Радичковом.  Имају сина Божидара. Живе  у Пожаревцу.

 

* * *

Порекло презимена рода  КИТАНОВЦИ (између махала Голубаваца и махале Јованчинци-“Јеврејини”)

 

Крсна слава:св. Јован

 

Презимена:Китановић, Стаменковић,

 

Лоцирани су у  источном делу села, између куће Светислава Илића и  Мијомира Голубовића.

Најстарији познати предак био  је Китан. О њему се једино зна да је био отац Стаменка Китановића.

Из матичне књиге рођених иммо податак  да је крстио  Станоју,  сина Јована  и Дике Илића  1898.године и да је имао најмање два сина:Ђорђе и Стојан.

Родоначелник:Китан

 

Познат родослов: Китан-Стаменко-Ђорђе и Стојан

 

Ђорђе Стаменковић (Китановић) женио се два пута  и из оба брака имао тринаесторо деце. Његова прва жена се звала Стевана.  Имали су Роску , удату у Кременици,  Кристу (1883), и Милутина (1891) . О осталој деци се незна ништа.

 

Друга жена се звала  Косовка (1872). Имали су Драгутина (1885), погинуо у Првом светском рату, Марицу (1897), Стевку (1900) удату, Цвету (1905),  Јелену (1906)  удату у Малом Боњинцу, Љубисавку (1911),  Тикомира и Добросава (1911).

 

Тикомир Ђорђа  Китановића-Гуљан (1902-1969), познати мутавџија.  Имао је радњу у Темској.

Јунак је једне  љубавне приче  Слободана  Џунића књижевника из  Темске.

Са  женом Десанком су имали  Станицу (умрла као девојка), Славицу,  удату у Долу и Станомира-Толу, који је био ожењен  Симком из Богдановца.

Имали су Драгишу и Синишу. Оба су ожењена и имају породице.

 

Добросав Ђорђа Стаменковић, од пре Другог светскогв рата  је био професионални граничар.  Рат провео у заробљеништву.

Са првом женом,  Даницом (1912), ћерком  Ћире Петковића има Евицу, која се удала,  а са другом женом  Стевком имао је Анку, удату у Вржогрнцу и сина  Драгослава  Стаменковића, познати правник у Белој Паланци, где му је и отац био досељен.  Драгослав је недавно умро.

 

Стојан Стаменка Китановић, оженио се Маргитом. Имали су четворо деце.

Непозната је судбина Милована (1890), кога је крстила Милка, кћи Петра Стаменковића и кћери Васке (1897). Одрасли су  Еврем (1887) и Василије (1897).

 

После смрти  Стојана, Маргита  се преудала и у Дол  одвела  Еврема и Василија, који није имао деце. Еврем је имао сина. Његов син је имао кћер и тако се ова Китанова лоза угасила.

 

* * *

 

Порекло презимена рода ЛАКИНЦИ (махала Лакинци)

Налази се у посебној махали, према југу у најнижем делу  села.

Кумови су им били из Штрбовца.

Најстарији познати предак био је Андреја, који је имао сина Лазара-Лаку, па је према њему и род добио назив ЛАКИНЦИ.

Крсна слава:св. Никола

Родоначелник: Андреја

Презиме:Андрејевић, Лазаревић

Познат родослов:

Андреја:- Лазар-Лака

Лазар-Лака Андрејевић- Станојка-Цона:-имали су више деце, од којих су позната: Пејча, Милош и Илија.

 

Пејча Лазаревић (Андрејевић-1850.г.) женио се два пута и имао  тринаесторо деце. Са првом женом Цветом, имао је Давида, Милкану (1879), удату за Тодора Јанковића, која се касније преудала  у Богдановцу  па у Малом Боњинцу, Наталију, удату за Љубомира Анђелковића, Милеву , удату за Ранђела Митровића, која је после његове смрти  довела из Љуберађе Александра-Санду Живковића , са којим је родила  Часлава, Вукадина, Светозара, Солунца и Станику.

 

Са другом женом М…(1868) Пејча је имао  Борику, Младену,  Лепосаву,  Николију,  Љубицу и Грују (1900).

 

Давид Лазаревић (1876) са другом женом  Великом,  имао је Стојимира и Радосава.

Стојимир Лазаревић(1912) са Десанком, кћи Милутина  Ребе,  имао је Милицу, Милку, Витомира и Профира.

Радосав  Лазаревић  (1915)  са Видосавом  имао је Станицу  и Љубишу.

Груја Лазаревић  је са Гмитром  имао Цвету, Савку, Драгича, Станојила и Ненада Лазаревића, учитеља( у село Златићево 1958.г-општина Власотинце-био је учитељ и аутору овог чланка-ПодвукаоМ.М 2015.г.)).
Милош  са Крсјаном је имао осморо деце, од које  су Обрад  и Коста погинули   у првом светском рату . Коста је био ожењен  Миленијом (1879), ћерком Динче Милошевића која се преудала  за Игњата Петровића.

Коста је са Миленијом имао  Десанку, Роксанду, Будимку,  и Александра-Лисандрију.

 

Лисандрија је Други светски рат привео у заробљеништву. Са Стојком , кћи Николче  Џуриног, имао је Мирка (1927), који је погинуо  код Горажда 1945.године и кћери  Наду, Томицу, Марицу, удату  за Борка  Стојановића  и Власту.

 

Обрад Лазаревић  је имао  сина Чедомира Лазаревића , опанчара, који је живео у Власотинцу.

Илија Лазаревић је после Другог светског рата  одсељен у Смиловце код Димитровграда.

* * *

Порекло презимена рода МИЛЕНКОВИ (махала Центар села):

Лоцирани су  у сокаку  који после чесме,  са главне улице, полулево,  води ка махали  Лакинци.

Најпознати предак био је Миленко, о коме се мало зна. На основу имена Миленко, “изведен” је назив рода МИЛЕНКОВИ, а и настало је презиме Миленковић.

 

Презимена: Миленковић,

Родоначелник:Миленко

 

Познат родослов:

 

Миленко:-Гика и непозната ћерка-удата у Мезграју, а њена кћи  Драгана(1880) била је удата  за Миливоја , сина Јованче Милошевића и она је мајка , Радулке, Драгољуба и Добривоја (доктора наука).

 

Гика Миленковић женио се два пута. Са првом женом  Митом имао је два сина, Владимира (1888), кога је крстио  Станко Николић-Згуринац, погинуо у Првом светском рату и Јакова (1892), исти кум, чија судбина није позната.

 

Гика Миленковић са другом женом  Јованком (1867), која је дуго живела  и постала задња на њихово огњиште, имали петоро деце.

Незна се судбина Милисава (1896) и Миливоја  (1905) и три кћери, одрасле и удате: Јулка (1897) у Љуберађи,  Зорка (1900), довела је Воју из Стрелца, брата  Кристане Ребине, па се некудац одселили и Милка (1902), удата у Власотинцу за Тошу  Пљаскића са којима је имала  Наду, Жику, Славицу и Ратку.

 

* * *
Порекло презимена рода  МИТРОВИЋИ-АЏИЈЕ(махала центар села и махала Партиши):

Лоцирани су  у сокаку  који од главног пута  води  према лакинцима.

Први познати предак био је Митар-аџија.

 

Презимена: Митровић,

Рононачелник:Митар

 

 

Познати родослов:

 

Миртар:-Станоје Митровић(1865)

 

Станоје Митровић(1865)- имали десеторо деце. Ћерке: Драгиња (1890) удата у Грнчару и Стојка (1903) удата за Радичка Јанковића. Синови: Ранђел Митровић и  Станимир Митровић  учесници Толичког устанка 1917 године и стрељани од стране Бугара код Бабушнице.

 

Ранђел Станоја Митровић (1886-1917)-Милева (1889.г.-ћерка Пејче Лазаревића):-прво дете умрло, друга  кћи Милосава (1913) и син  Градимир (1915).

 

Градимир- Града Ранђела  Митровић-Даница (Богдановце):-Драгица и Вера  удате и живе у зајечару.

Градина кућа је била лепа и велика  изнад места Свети Илија. После смрти  супруге  поженио се и живео у  Грљану.

 

После погибије  оца Ранђела Градимирова мајка  мајка преудала се  за Александру Живковића-Санду из Љуберађе.  Живели су у Брестов Долу и имали синове  Часлава (око 1925) и  Вукадина (око 1927).

 

Вукадин је живео у Зајечару и имао две кћерке, а Часлав је био милиционер после Другог светског рата у Смиловцима  и незбајући оженио се Душанком, ћерком  Илије, брата Пејчиног.

 

Пејча је отац Славичине мајке. За ово  је ово Душанка сазнала  после смрти Часлава. Имали су Јовицу  и Пеку, који живе у бежанију.

 

Станимир Станоја Митровић (1897-1917)-Николка (1891):-Радосав.

 

Радосав Митровић (1916-1986):-Видосава (1917-1981):- ћерка Милка-удата  за  Драшка Голубовића, син: Јова Митровић. Радосав је био ковач.

 

Јован  Радосава Митровић(1940.г.-металац)-Бисерка(ћерка Часлава Анђелковића):- Бојана. Јова се са породицом одселио.

Видосава трагично страдала.  Радосав, честит човек и велики мајстор ковач,  оболео и у великим мукама умро уз негу ћерке  Милике.

* * *

Порекло презимена рода ПЕТРОВИЋИ-ИГЊАТОВИ (махала Голубовци и махала Јованчинци-“Јевреји”)

Највероватније су истог порекла са Стаменковићима. Дошли су из Рашке, преко Косова до Заплања у великим сеобама  у 17. веку.  И једнима и другима имовина  је у суседству, кумови из Крчимира. Примарне куће су им на истој локацији. Први познато предак је Петар, па је на основу имена изведен и род ПЕТРОВИЋИ.

 

крсна слава:св. Јован

 

Родоначелник: Петар

Презиме: Петровић, Игњатовић,

 

Познат родослов:

 

Петар-Милојка:-Филип и Илија

 

Филип Петровић:-Стојча Петровић (1863)-Јелена:- Добросав (1896), Марија –удата у Белу Паланку.

 

Добросав  је био професионални жандарм и имао Војислава  и Александра.

 

Илија Петровић  је  женом Јованком  имао осморо деце.  Одрасле су две кћери и сва сина.  Петкана (1879) и Милева (1881), синови: Игњат (1864-1939) и Атанасије.

 

Игњат Петровић –Злата (ћерка Јанка  Стојковића):-имали пет кћери и пет синова, укупно десет детета. Одрасле кћери: Дина (1891-1964)-удата у Љуберађи,  Николка (1902-1994)-удата у Остатовици,  Драгиња (1913-1999)-удата у Богдановцу. Синови: Светислав, са Косаром има синове Драгомира, Чедомира, Тихомира и Добривоја. Сви су фамилијарни и живе у Пожаревцу.

 

Владимир са женом  Лепосавом има синове  Радисава,  Милисава и Љубисава и кћер  Симку-удату  за Новка Ранђеловића.

 

Радисав  је наставник, заљубљеник у пчеларство. Живе у Нишу.  Супруга Зора је учитељица и имају сина и кћер.

Драгољуб са Милевом има три  већ поменута сина.

 

* * *

 

 

 

Порекло презимена рода  РЕБИНИ (Грана Петковићи-махала Центар села:- Презиме:Петковић ;кр.слава: Свети Ранђел  и Грана Јанковићи-махала Раскрсје:Јанковић,крсна слава:Св. Ранђел ):

 

 

-Грана Петковићи-

 

Налазе се  на простору северно од цркве , испод Божине баре.  Најстарији предак био је Стојко.

 

Крсна слава: св. Ранђел.

Презиме:Петковић

 

Познат родослов:

 

Стојко:- Петко (Петковићи) и Јанко (Јанковићи)

 

Петко:-Станко, Ћира

 

Станко Петковић (Реба)-Станка,- имали су  једанаесторо деце. Поменућемо познате. Влајко Петковић (1882) је погинуо у Првом светском рату. Његова жена се звала Милева. Преудала се за  Прокопија Милошевића, Милутин Петковић-Реба, Николка (1891), била је удата за Станимира Митровића  и мајка Радосава ковача , Драгомир (1889), Костадин (1894),  и Милка удата у Богдановцу.

 

Милутин Петковић-Реба (1884)-Кристана:-имали су  8 кћери и два сина.

 

Кћери:  Драгиња(1906)-удата за  Петра Милошевића, ковача  а након његове смрти  преудата у Габровик (Свође), Десанка- удата удата за Стојимира Лазаревића , Ружа-удата у Богдановцу, Драгана-удата за Николу Голубовића, Радмила-удата за Бранислава  Поповића, Даринка- удата у Богдановцу, Мирослава-удата  за Првислава Анђелковића, Даница-удата у Малом Боњинцу.

 

Синови: Тимотије  Петковић (1915-1993), оженио се  Николком. Нису имали деце. Бранислав-Брана Петковић (Реба)-Будимка:- Никола, Стојан и Стана. Живе у Нишу.

 

Милутин-Реба се после смрти супруге  поженио и довео  пасторку Зору. Говорио је:”Да Бог помаже , деца ме обогатише”.

 

Ћира Петковић (1863), имао је кућу у Раскрсју. У првом браку са  Цветом су имали шесторо деце, и са Стојком  у другом браку троје.

 

Из шрвог брака: Тикомир погинуо у првом светском рату, из другог брака : Даница (1912)-удата за Добросава  Стаменковића, Милан (1907),  ожењен Божиком  ћерком  Николче Џуриног  имао Бину, удату  Миливоја  Бакаре , Ружу, удату  у Завидинцу, Драгослава (1932), ожењеног Милком, ћерком  Миладина Ђорђевића  и Мирослава  ожењеног  Драгицом  из фамилије  Ричкових.

 

*

-Грана Јанковићи-

 

Живели су у селу поред Ребиних, а касније се иселили у Раскрсје. Потичу од Јанка, Стојковог сина. Кумовали су им  из рода  Стаменка Крстића-Крнџе.

 

Презиме:Јанковић

 

Познат родослов:

 

Јанко Стојковић-Ђурђа:-имали су десеторо деце: Злата (1870)-удата  за Игњата Петровића, Ката-удата у Богдановцу, Ђура, Тодор, Никола и за остале се не зна.

 

Ђура  Јанковић  рођен пре 1870.године, био је ожењен  Пејком из  Боњинске Дубраве, чија је сестра, Милојка, била удата за Мију  Џуриног.

 

Ђура Јанковић- Пејка: Гмитра (1888), отрована у 18 години, Јелену , удату за Лазара  Голубовића  и синове Петра (1891) и Владимира (1892) који су рано умрли.

 

Тодор Јанковић (1879, погинуо  у балканском рату)-Милкана(1879.г., је ћерка Пејче  Лазаревића). После погибије Тодора , преудала се у богдановцу,  а затим у Малом Боњинцу.

 

Имали су седморо деце:  Стојка , Милева (1902)-удата у Богдановцу,  Радослава-Радичка, Станислава, Николу,  Јевросима (1908-1913) и Јелисавету (1914)-удата у Богдановцу за Тозу  Станковића.

 

Стојко Тодора  Јанковић (1889), ожењен Трајком, сестром  Стојанче Џаре Маре. Имали су петоро деце  која су помрла, сем Стојана (1932), који је умро као  ученик другог разреда гимназије и Станка  који је живео 65 година. (1934-1999).

Станко је био ожењен  Милинком из Остатовице , са којом су имали ћерке: Јасмина и Слађана.

 

Радичко Тодора Јанковић (1904) женио се два пута.  Са Стојком, ћерком  Станоја и Маре  Митровић , имао је Круну, удату за Атанасија  Таска Илића, Чедомира , ожењеног Душком, ћерком Стојилка Голубовића, Србом , удатом  за Божидара  Ранђеловића и Бору (1932), ожењеног Душицом.

Са другом женом Божиком има  Наду, удату  за Ацу Јанковића, геодета из Степојевца. Нада живи  у београду и има сина и ћерку.

 

* * *

Порекло презимена рода РИЧКОВИ (махала центар села):

 

Најстарији потомак је Никола по коме потомци носе презиме Николић.

Лоцирани су  на левој страни сокака  који води  од цркве према  Ребинцима.

 

Крсна слава:Св. Јован

 

Презимена: Николић

 

Родоначелник:Никола

 

Познат родослов:

Никола-Ранђел Николић

 

Ранђел Николић-Јованка:-имали шесторо деце.  Потомке су оставили  само  Крсјана (1859), Савика (1880) и Милутин (1881) који је са Савиком имао осморо деце.  Одрасла су: Станислав (1907-1962), Стојан (1919-2000), Стојка (1921), удата за  Србислава Голубовића и Профир (1929)-који се утопио.

 

Станислав и Јованка су  имали Драгицу (1935), удату за Мирослава Петковића, Војислава (1930), умро као момак и Драгослава-Слаткиш (1933). Драгослав  са Риском  живи у Брестов Долу. Имају Светлану и Миодрага (1952).

 

Стојан се призетио за Даринку, кћер  Миладина Ђурђевића, имају кћер  Живану, удату за Божидара, сина Часлава  Голубовића и сина Живојина.

 

* * *

Порекло презимена рода СТАМЕНКОВИЋИ (махала центар села):

 

По предању пореклом су са Косова. Преко Рашке  у току великих сеоба  дошли у Заплање, најпре у Личје,  па преко Равне Дубраве  у Дол, па тек онда у Брестов Дол.

 

Вероватноћа је да су истог порекла  са Петровићима. Кућа и имовина су им у суседству.

Куће су им лоциране  на улазу према село Дол и у самом центру села Брестов Дол-од чесме ка цркви.

 

У кризним временима једни другима кумовали све до 1960.године. Није било међусобних бракова.

Овај род је дао велики допринос селу. Имали су:учитеље, свештенике, занатлије и докторе наука.

Најстарији предак био је неки  Крнџа. Имао је сина Стаменка и по њему је  род “извео” презиме Стаменковић.

 

Родоначелник: Стаменко

 

Презимена: Стаменковић, Крстић, милошевић, Илић, Поповић,

 

Крсна слава:Св. Јован

 

Познат родослов:

Стаменко(Крнџа)-Ђурђа(1881.г,-била жива):-1. Крста (по њему Крстино),            2. Милош (по њему Милошевићи)-а по његовом сину Јованчи-Јованчинци, 3. попа петра (по њему Поповци) и илију по коме су неки задржали  презиме Илић.

 

* * *

Порекло презимена рода  КРСТИНИ (део рода СТАМЕНКОВИЋИ-махала Јовчинци)

Крста  Стаменковић са женом Јеленом  имао:  петра, С…., који  је има кћи Костадинку , удату за Мијалка  Димитријевића и  родила Стојанчу  Џаре Маре,  Владимира (1885), који је погинуо у Првом светском рату, Видена (1886), Катарину,  Трајку,  Петара и Лазара (1911-1912).

Виденова деца су отишла у  Штрбовац.  Он се поженио  Савком,  са којом је имао Цвету, која је родила  Миливоја и Милутина. Лазар Крстић, публициста .  Живи у Нишу  и кћи Душанака,  професорка  српскох језика. Слободан има сина  Игора.

 

Кр.слава:Св. Јован

Родоначелник: Крста

Презиме:Крстић, Стаменковић

* * *

 

Порекло презимена  рода ЈОВАНЧИНЦИ (махала Јованчинци-“Јеврејини”):

 

Презимена: Стаменковић, Милошевић,

Крсна слава:св. Јован

Родоначелник:Јованча

 

Милош Стаменковић  је са Надом  имао Гајтану, Ристану, Крстину и сина Јованчу-према коме је и сам род добио назив  ЈОВАНЧИНЦИ.

Јованча се  женио Рустаном и имао једанаесторо деце:  Марицу (1881), удату за Миладина Ђорђевића, Даринку у Грнчару,  Душана ( као дечак крстио  Јелену Јанковић), Прокопија,  Миливоја,  Николу и Милутина (1891). Остали су непознати.

 

Прокопије Ј. Милошевић-Копча  имао је: Петара(1907), Ковача(умро млад, без порода),  Арсенија(1910-1937), ожењен Јелисавом из Богдановца. Имају сина  Божидара (1934) и кћер Драгицу. Арсеније  је настрадао у војсци  под неразјашњеним околностима.

 

Копча је са другом женом , Милевом, имао Роску, удатау за Витомира Анђелковића-Жупана,  Љубомира и Витомира.  Љубомирови и Савкини  синови  су Жика, Иван и Часлав.

 

Витомир је као најлмлађи Копчин син,  оставрио  је пензију као мутавџија и са женом  Милицом имали кћер  Мирјану.

 

Миливоје Ј. Милошевић , са првом женом Драганом,  чија је сестра  Гике-Миленковића,  имао је: Радулку(1910), Добривоја (1920-1975) и Драгољуба (1924-1998). Миливоје са другом женом, Милоском, има Љубицу , Велику и Љубомира Милошевића , учитеља.

 

Драгољуб Милошевић, ожењен  Браном, ћерком  Лазара Голубовића, има Милентија Милошевића  и Божану. Милентије, им Милана Милошевића (хирург у Крушевцу) .

 

Никола Ј. Милошевић  погинуо је у првом светском рату, а његов саборац  и земљак,  Драгутин Гроздановић,  који је присуствовао том болном чину умирања,  после рата донео је  Николин сат  и предао га његовој жени  Гмитри.

 

Данас тај сат  као највећу успомену чува  унука, Зорица, која живи у Крушевцу. Никола и Гмитра  су имали Радосава, ожењеног Радмилом. Имају кћери: Марицу и Зорицу.

 

Милутин Ј. Милошевић је имао:  Милунку(1919), Лепоску, Боривоја, Бранислава  и Будимира.

 

 

* * *

Порекло презимена рода ПОПОВЦИ (махала Центар села):

Презимена: Стаменковић, Поповић

 

Петар Стаменковић , син  Стаменка Крстића-Крџе, био је први школовани свештеник  у Брестов Долу. По његовом звању “поп” надаље су његови потмци добили натив рода ПОПОВЦИ-презиме Поповић.

Кућа Поповић се налазила  у центру села, где је сада  дом  Радомира Поповића, његовог праунука.

 

Попадија се звала  Стамена. Имали су шесторо деце: Милку удату у Модрој Стени (она је инала поп Тихомира), Сантирку , која се удала  за Пантелију  Стојковића у фамилији  Десиовци, Захарија, поп Димитрија и Стојана.

 

Стојан Стаменковић  (1863-1917) чији су потомци надаље носили презиме Поповић, био је ожењен  Руменом (1865-1917), изродили су  једанаесторо деце: Русу (1886), удату за Васиљка Голубовића, Цвету,  удату у Остатовици,  Смиљу Поповић,  удату у Власотинцу,  Милорада (1889-1917), вођу Топличког устанка у овом делу Заплања, Миливоја (1891-1946)., поп Чедомира (1901) и Милисава Поповића (1907), који је живео у Свођу.

 

Милорад је био ожењен Драганом и са њом  имао  сина Петронија, а потом са Лепосовом, са којом је имао Бранислава, Ратка и  Мирчу.

 

Бранислав, звани Бумбар,  био је ожењен Радмилом, ћерком Милутина Ребе и имали су сина  Мићу (1940-2008).

 

Ратко је био ожењен  Милевом.  Имали су Загорку, Даницу и Слободана-Боду.

Мирко-Мирча,  родио се после месец дана погибије оца и живео у Кременици код Беле Паланке.

 

Мирко је имао четворо деце: ћерку Витомирку и синове

 

* * *

Порекло презимена рода СТОЈАДИНОВИ (центар села)……………………..?

Родоначелник:Стојадин

Презимена:Стојадиновић

 

* * *

Порекло презимена рода СУМАЏИЈЕ-МЛАДЕНОВИЋИ (махала Голубовци):

 

Куће и  имовина су поред Голубоваца.  Њихов предак је Младен-Млаџа, по коме носе презиме Младеновић..

Младен је Миљков син, тако да су  СУМАЏИЈЕ подгрупа ГОЛУБОВЦА, као и Николићи-ПАРГИШИ.

 

Родоначелник:Младен

 

Презиме:Младеновић

слава је Св. Јован

 

Познат родослов:

 

Младен(Мчаџа):- Станија(била кума Благоја Анђелковића и кррстила његову децу:  Совија и Љубомир(1885)) и друга ћерка непознатог имена. За њихову судбину се не зна.

 

Младен  није имао наследника па је усвојио  Давида Павловића из Завидинца, који је у знак захвалности узео презиме Младеновић, а надимак му је био СУМАЏИЈА.

 

Давид Младеновић (Сумаџија-1877)) –Сантирка:- Трајка, Светозар, Миомир, близанке: Слободанка и Анка. Трајка је била удата за Јеврема, столара у Малом Боњинцу.  Имала је кћер  Јелисавку . Мајка јоје рано умрла  па је баба Сантирка очувала и удала  за Драгича Лазаревића.

 

Светозар (1902), био је ожењен Станицом из фамилије  Џарковци. Имали су сина Ивана, ожењеног  Великом,  ћерком Стојилка Голубовића:-Горица и Раде.

 

Миомир(столар)-Даринка:-Светлана, Мирослав и  Зорица.

Слободан(Бода, 1912)-Милева:-Србољуб и Биљана.

Анка је била удата за Јована Ранђеловића.

* * *

 

Порекло презимена рода ЋЕ ИЛИЈИНИ (махала Славковица):

 

Родоначелник:Илија

 

Презиме: Грујић

 

Крсна слава:Св. Никола

 

Порекло из Доброг Поља код Црне Траве.  Досаелио се 1910.године у село Брестов Дол.

Илија Грујић-Ће Илија, у разговору користио и помињао  добропољску узречницу ЋЕ – па му  је тако у село Брестов Дол,  до краја живота и остао  тај надимак ЋЕ (али испред имена ИЛИЈА).

 

Био је учесник балканских и Првог светског рата и постао инвалид, Био је велики шерет у село.

Био је дунђер(зидар-грађевинар), бунарџија, без имовине, најсиромашнији чувек у селу. Сирпмаштвпм се бранио духовитошћу.

 

Два пута се женио. Са Достом је имао  шесторо деце: кћер петру (1912) чија судбина није позната,  Роксанду, удата у Штрбовцу,  Миланку (1903),  удату у Модрој Стени,  сина Петра (1909), кум Васиљко Голубовић, одрастао је и вратио се у  Добро Поље.

 

Друга Илијина жена звала се Јованка, која је удова неког Стаменковића из Доброг Поља. Са њом је Илија  невенчано дуго живео, а имали су  кћер Стојанку и сина  Станка.

 

Станко, Ће Цака  је имао две кћери. Једна унука му је била позната рукометашица у Зајечару.

 

Ће Илија  је са породицом живео у једбој кућици на имању Јована Анђелковића,  око 150 метара од чесме у правцу  цркве. Касније је подигао један кућерак  у Славковици.

 

* * *

Порекло презимена рода  ЋОСИНЦИ (махала Центар села)

 

Родоначелник: Никола

 

Презимена: Николић, Стаменковић,

 

 

Заузимају простор  јужно од цркве,  до Десиоваца. Економске зграде су им у  Печеници.

У овом роду је било  прекида континуитета  и због усвајања има дилеме  у погледу прављења родослова рода.

 

Прво најстарије име претка је Никола. Он је имао сина  Стаменка  Николића  (презиме добијено по оцу  Стаменку).

 

Стаменко је имао: Злату, удату за Тому Ђорђевића, а потом за Давида  Лазаревића, Милеву,  удату за Влајка  Петковића, а после његове смрти  преудала се за Прокопије Милошевића, посинка Милена, по рођењу  Ђикић (1879) из Сталчова (Богдановац) и рођеног или посињеног Милутина (1893).

 

Милан Николић-Ђикић (1879) био је ожењен Савиком, ћерком  Ранђела Николића-Ричка.  Имали су једанаесторо деце: Милорад Николић (1914),  Драгана (имала сина-умрла млада),  Здравко (1925), носио презиме Ђикић,  погинуо од бомбе 1941, Даринка  удата у Долу,  Милунка у Остатовици,  Видослава за сина  Светозара Гроздановића,.

 

Њен син  Жика и брат  Здравко заједно ннастрадали  од бомбе,  Миливоје (1908) и  Милисав.

 

Миливоје Николић  био је ожењен Лепосавом (1908), ћерком Милутина  Шојкиног. Имали су Тимотија, Славка, Стојанку. Анку  и Тодорку.

Тимотије-Сибинка:-Миле.

Милисав Николић (1919-1993)-Симка:-имали су деце.

 

Милутин Стаменковић (1893)-Сантира( која се 1937.године преудала):-Јован (умро као беба), Митар и Радосав. Милутин је био учесник 1917 .године Топличког устанка.  Милутин је 1930 године падом са дрвета окончао свој живот.

 

Радосав Милутина Стаменковић(1919)-Русанда(ћерка Светозара Шојћиног):-Томислав (1935).  После рата Радосав напустио Русанду и са сином се одселио у  Праћин-ишколовао се син и тамо оженио. Радосав је попут оца био 1941.године у партизане да се бори за слободу..

Русанда се преудала за  Петра Глишића.

 

* * *

Порекло презимена рода ЏАРКОВЦИ (махала Костол)

 

Крсна слава: Св. Јован

 

Родоначелник: Тодор

 

Презиме: Тодоровић, Димитријевић,

 

 

Лоцирани су  изнад махале  Костол, према  Рунћули.  Економске зграде  и већи део имовине  је у Лазињу. Јајстарији предак звао се Тодор.

Имао је сина Димитрија Тодора Тодоровића. Женио се два пута.  Са Китом је имао шесторо деце: Мијалко, Станко, Ружица (1877)-удата за  Антанасија Илића  и после његове смрти  преудата у Равној Дубрави и одвела децу , која су наследила Лазу Илића.

 

Са Магдом  је имао кћер  Милеву (1884). О осталој деци нема података.

 

Мијалко Димитријевић-Костадинка (1874-кћи  Крсте Стаменковића, сина  Стаменка Крџе):-имали су осморо деце:Трајка (1898)-удата за  за Стојка Јанковића, Милева (1905)-удата у Богдановцу, мајка чувеног хармоникаша , Радета  Антанасијевића и Стојанчу Димитријевића , познатог као Џаре Маре.

 

Џаре Маре (Стојанча Димитријевић) је био самоук, у све се разумео.  Био је народни видар, намештао преломе, вадио  зубе људима, био духовит и хуман човек.

 

Са супругом  Сантирком  је усвојио, очувао и удао три девојчице.

Шездесетих година је довео  из остатовице шурака, коме је жена умрла  и два његова сина.

 

Оженио је шурака, Владимира Ђорђевића  Драганом, ћерком свога брата , коју је муж напустио  са којом су подигли кућу и лепо живели.

 

Станко Тодоровић (1875) женио се два пута и имао  тринаесторо деце.

Са првом женом , Станкијом,  имао је четворо деце.

Једно од њих  је Љубица удата у Присјану.

 

Са другом женом Милевом, имао је осморо деце, одрасле и удате кћери: Станицу (1914) за Светозара  Сумаџију, Видосаву у Богдановцу, Драгану за Бранислава  Анђелковића, а потом  за Владимира Ђорђевића, Рајку за Славка Гроздановића, још једну ћерку и синове: Здравко и Рајко.

 

Здравко Тодоровић-Витомирка:-Јелка-удата у Долу, Верка и Зорица удата у Линову.

Здравко и Рајко су били духовити и добри људи.

 

* * *

 

Порекло презимена рода ШОЈКИНЦИ (махала  Центар села-Костолац):

 

Крсна слава:Св. Стеван

 

Родоначелник:Милош

 

Презимена:Милошевић

 

Налази се  у махали Костолац, више Анђелковаца. По првом познатом претку Милошу носе презиме Милошевић.

 

Познат родослов:

 

Милош:-Ђорђе и Филип(1859)

 

Ђорђе Милошевић-Дена:-имали девоторо одраслих потомака: Захарије (1876), Милутин (1880), Тодор(1885)………

Захарије-Варвара:-Димитрије(призетио се у Мезграје), Никола (1909)-призетио се за Десанку у Остатовицу(вратио с са њом у Брестов Дол),

Никола Милошевић-Десанка:-Александар-Лика (1928), ожењен цветом, ћерком Грује  Лазаревића.

 

Милутин Милошевић (880)-Младена:-Лепосава-удата  за Миливоја  Николића-Ћосинца и Тихомира, који се призетио у Богдановцу. Милутин Милошевић је учесник Топличког устанка 1917.године и стрељан исте године од Бугара на Линовском габару.

 

Тодор Ђорђа Милошевића и Марика  су имали седморо деце:Србислава (1915), Јелисавка

………………………….

*

(ИЗВОР: РОДОСЛОВА-  фамилија је из објављене МОНОГРАФИЈЕ о селу БРЕСТОВ ДОЛ  (Бабушница), Власотинце 2010.г, Аутора:  Радослав Голубовић-Диса(1932) и Бошко Голубовић-Бошко (1927-2009),стране: 180-207,

Подвукао:Аутор чланка М.М 2015.г. Власотинце).

* * *

Исељавање становништва:

Из села Брестов Дол највише се иселило у: Пожаревцу(30к), зајечару и околини ( 22к), Пироту (10к) Крушевцу (5к) и широм Србије. Има их у :Нишу, Београду, белој Паланци, Оџацима, Блацу, Боговини, Обреновцу, великој Плани, Смедереву, Деспотовцу, Алексинцу, Соко Бањи, Власотинцу, Лесковцу, Алексинцу,…

Према фамилијама (презименима) исељени:

У Пожаревцу:- Анђелковић, Николић, Глишић, Голубовић, Грујић, Ђурић, илић, јанковић, Китановић, Лазаревић, Младеновић, Поповић, Ранђеловић, Стојковић, Тодоровић, Филиповић;

У Зајечару и околини:- Милошевић, јанковић Глишић, Николић, Митровић Лазаревић, Ђорђевић, Анђелковић, Илић, Митровић, Стојановић, Поповић;

У Пироту:-  Милошевић, Ранђеловић, Лазаревић, Илић, Голубовић,  Благојевић, Станковић;

 

У Власотинцу:- Ранђеловић, Лазаревић, Илић, Голубовић, Поповић;

 

У Крушевцу:- Голубовић, илић, Милошевић;

 

У Нишу:-Голубовић, Илић, Петковић;

 

У Лесковцу:-Голубовић;

 

У Оџацима:- Костић;

 

У Обреновцу:Јанковић;

 

У Београду:- Јовановић, Глишић;

 

У Соко Бањи:- Анђелковић;

 

У Бабушници:- Милошевић, Голубовић, Марковић, Ранђеловић, илић, Стаменковић Лазаревић, Милошевић, Николић (укупно 93 домаћинства се из Брестов дол доселила или засновала породице у Бабушници).

* * *

Селу БРЕСТОВ ДОЛУ

Крај узаних стаза

На пропланке мале,

Сместиле се куће-

БРЕСТОВДОЛСКЕ

Махале.

Да се њима лакше

И безбедно прође,

До средишта села

Без, по муке сође.

Ту је и махала

Највећа у село,

За време Турака

Село се зачело.

Према: “ЗАВИЧАЈ У ДУШИ”

Од Велимира Ђорђевића-Веља

* * *

ЛИТЕРАТУРА:

 

[1] МОНОГРАФИЈА о селу БРЕСТОВ ДОЛ  (Бабушница), Власотинце 2010.г, Аутори:  Радослав Голубовић-Диса(1932) и Бошко Голубовић-Бошко (1927-2009),

[2] Из рукописа:  ЛУЖНИЦА у простору и времену, аутора: Тихомир С. Милојковић, Ниш 2008.године

[3]Izvor:Wikipedia http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2_%D0%94%D0%BE%D0%BB

[4] O Brestov Dolu/ Izvor: Wikipedia:- http://brestovdol.webs.com/-http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2_%D0%94%D0%BE%D0%BB

[5] Из рукописа: Села која нестају у власотиначко-црнотравско-лужничком крају (Записи: 2000-2015.г)

 

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Мирослав Б Младеновић Мирац

    Чланак сам посветио свом некадашњем(преминуо је) учитељу Ненаду Лазаревићу из села Брестов Дол. Аутор чланка:Мирослав Б Младеновић Мирац

  2. Мирослав Б Младеновић Мирац

    ДОДАТАК село Брестов Дол род СТОЈАДИНОВИ:
    (Пише:Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце, 30.март 2015.г )
    http://www.poreklo.rs/2015/03/22/poreklo-prezimena-selo-brestov-dol-babusnica/

    Поштовани,

    Испод „Порекло презимена рода ПОПОВЦИ (махала Центар села): “ ДОДАТИ:

    * * *
    Порекло презимена рода СТОЈАДИНОВИ (центар села):

    Родоначелник:Стојадин
    Презимена:Стојадиновић, Милошевић

    СТОЈАДИНОВИ су лоцирани до Милутина Петковића- Ребе. То је мала фамилија са непознатим потоством према кумству и локацији као да су огранак Ребинаца.
    Први комшије су им били Гроздан Петровић, његов син Стојилко Гроздановић и његове ћерке Марија, која је кумство удајом понела са собом у Велико Боњинце.
    Први познати предак Стојадинових био је Милош, по коме су носили презиме Милошевић.
    Милошев син Стојадин Милошевић (1862) женио се два пута. Са првом женом Надом , имао је седморо деце, а са другом женом Маријом (1875) само ћерке:Стојанку (1907) и Стану (1909). Нека од деце из потомства Стојадина Милошевића из првог брака су носила презиме Стојадиновић.

    Познато је да је Милошев син Мирко (1898) оставио потомство, а био је ожењен Мариком (1900) , ћерком Илије Белке, која се после Миркове смрти преудала за Алесандра-Леку Станковића.

    Мирко је имао четворо деце: Витомирка, Александар-Санда (1922), Новко и Чедомир. Сви су одсељени у зајечару и тамо засновали породице.
    Њихов кућни плац је купио Милутин Петковић- Реба
    * * *

  3. ratko jovanovic

    Upravo pročitah o selu Brestol Dol. Toliko je iscrpno opisan nastanak sela, rodoslov po mahalama, komite, ratovi i migracije stanovnika. Nažalost sela više nema, a tako ce biti i sa drugim selima u Zaplanju i Lužnici. U selu mog porekla, Dolu koje je blizu Berstovog Dola još ima poneki stanovnik. Grobišta su nemi svedoci zarasli u korov minulih vremena.

  4. Milan Jovanović

    Procitah clanak mada sam procitao monografiju svoga dede Bozidara Golubovica. Zaista je lepo sto je sve ovo zapisano kako bi ostalo svedocanstvo o jednom prelepom selu koga za par godina vise nece biti. Kao dete sedamdesetih godina XX veka cesto sam provodio dosta vremena kod dede Dragoljuba Milosevica i babe Branislave Milosevic i dobro se secam tog vremena kada je selo bilo zivo i puno ljudi. U poslednje vreme sve redje odlazim a i kad odem tuzno je gledati kako ovo nekada izuzetno lepo selo polako ali sigurno propada. Zato je veoma bitan svaki zapis kao svedocanstvo o postojanju Brestov Dola. A o lepoti krajolika ne mogu da pricam ali ko je nekada bio u selu zna o cemu pricam. Puno pozdrava autoru.
    Prim. dr Milan Jovanovic, hirurg iz Krusevca poreklom iz Brestov Dola

  5. Блаже Дорић

    Заиста цела историја је описана на нај лепшем начину многа хвала
    Thank you very much i am born in Lužnica and proud to belong to my birth place

  6. Гордана

    Besprekorno opisana istorija i način života u selu Brestov dol,hvala autoru što je omogućio da Brestov Dol večito postoji.
    Mi koji smo tamo odrasli nosimo Brestov Dol u srcu uvek,do četvrte godine fakulteta svaki raspust sam provodila tamo,bez kompjutera i mobilnih telefona,bilo je to lepo vreme.
    Brestov Dol i moj deda Ljuba Milošević će zauvek biti u mom srcu.
    Na kraju još jednom hvala autoru.
    Gordana (Milošević)Colić,dipl.pravnik