Poreklo stanovništva sela Babuš Srpski, opština Uroševac (Kosovo i Metohija). Prema studiji “Kosovo” Atanasija Uroševića. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.
Selo je u ravnici između rečice Sazlije na istoku i železničke stanice Babljak.
Izuzev tri izdvojene kuće kolonista prema Svrčini selo je zbijenog tipa. Deli se u Babušansku mahalu, na istoku, i Prljinsku mahalu, na zapadu. Nazivi mahala su po najjačim rodovima u njima.
Selo je postalo negde između prve (1690) i druge (1737) seobe Srba u Ugarsku. Sve do oko 1830. u njemu su stalno nastanjeni bili samo njegovi osnivači, dok su se drugi rodovi smenjivali, jer su bili čifčije u osnivača, pošto je sva seoska zemlja bila njihova svojina.
Rodovi:
Babušani ili Novakovići (9 k., Đurđic). Doseljen je od Kosovske Mitrovice u vreme između prodiranja austrijske vojske na Kosovo 1689. i 1737. Preci im nisu zatekli selo, a i neposredna okolina je bila nenaseljena; samo je u Mirašu i Gadimlji bila po jedna „turska” kuća. Oni upravo navode da su tu doseljeni još pre kosovske bitke, ali po znanju strane svoje starine i po zatečenoj zapustelosti toga dela Kosova od strane njihovih predaka i po zatečenim „turskim” kućama u susedstvu, vidi se da su mlađi doseljenici no što se prikazuju. Njima se pripisuje izdajstvo, jer su tobož učinili nekakvu uslugu Turcima u kosovekoj bici. To su kazivanje u novije vreme zabeležili mnogi pisci. Kod nekih je ta usluga bila u uhođenju, kod nekih – što su bili kalauzi Muratovoj vojsci, kod nekih – što su ugostili Murata i svu njegovu vojsku pri pohodu na Kosovo. Ovo poslednje pričaju sami Novakovići, pa su i meni 1932. tu „uslugu” svojih predaka tako predstavili, dodajući priču kako im se hambar, po dnevnom pražnjenju, noću, nekim čudom, sam punio, i tako sve za tri dana dok je Murat boravio u njihovom selu. Murat im je, kažu, dao zato „bakarni” ferman o vlasništvu velikog dela zemlje, većeg no sadašnji atar njihovog sela, koji im je oduzet oko 1830. Iv. Ivanić je isto tako od samih Novakovića zabeležio da su im preci bili liferanti („kontradžije”) za Muratovu vojsku i da su za tu uslugu dobili bakrorezne fermane . Izgleda najverovatnije da su oni zaista bili turski liferanti, jer ona priča o hambaru kao da je docnijim izopačavanjem proizišla iz liferovanja žita i zobi turskoj vojsci. Api kao što je predanje izopačeno o suštini radnje, tako je ono i vremenski pomaknuto. Ako je njihova usluga bila u liferovanju hrane, onda je ona mogla biti pri nekom docnijem istorijskom događaju. To bi bio događaj 1737, kada su Austrijanci i po drugi put doprli do Kosova. Zna se da su tada Austrijanci imali Srbe meštane za liferante, pa su ih svakako imali i Turci.
Prljinčevi (3 k., Sv. Nikola). Doselili se oko 1830. iz Sevca u Siriniću.
Uzunovi (2 k., Sv. Petka). Doseljeni oko 1905. takođe iz Sevca.
Pavlović (1 k.). Starinom iz Velike (Andrijevica), ovde doseljen 1919. iz Mrkonje u Jablanici kao kolonista.
Paunović (1 k.). Takođe starinom iz Velike, a doseljen 1920. iz Čokotine u Jablanici.
Pavlović (1 k.). Doseljen kao kolonista 1923. iz Čokotine u Jablanici, a starinom je iz Metohije (okolina Peći).
Milošević (1 k.). Doseljen iz Kaludre u Toplici 1923. kao kolonista.
Denisenko (1 k.). Ukrajinac je, ruski emigrant iz Oktobarske revolucije. Zadržao se u selu kao opštinski pisar, pa mu je 1930. podignuta kuća i dodeljena zemlja.
IZVOR: SANU, Srpski etnografski zbornik, knjiga LXXVIII, Odeljenje društvenih nauka, Naselja i poreklo stanovništva, knjiga 39, ATANASIJE UROŠEVIĆ: KOSOVO, IU “Naučno delo“, Beograd, 1965. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić
16. jul 2015. u 22:44
Ristic
Postovani,
Moji su poreklom iz ovog sela. Mogu vam dati malo potpunije podatke. Za pocetak selo je nastalo oko 150 – 200 godina pre Kosovske bitke. Za vreme bitke u ataru sela bila je smetena bolnica za turske ranjenika. Mestani sela su brinuli o ranjenicima i iz svog cuvenog ambara hranili vojsku i ranjenike. Nakon bitke Bajazit je u zahvalnost dao mestanima da za jedan dan, od svitanja do sumraka, ralom izoru atar sela. Na tu povrsinu po njegovom ukazu nisu placali danak. Medje tako izoranog atara postojale su do 1999.godine. Da li jos uvek postoje ne znam.
Mestani se nikada nisu isticali po junastvu tj. nisu uzimali ucesce u bunama, ustancima i ratovima.
Od pocetka 20og veka vecinski se isticu dve porodice Ristici i Jovanovici koji cine vise od 80%. Kroz istoriju je zabelezeno da su mestani cesto menjali prezimena, uglavnom zbog sujeverja. Promene su uglavnom bile zbog raznih bolesti i umiranja male dece, a kako bi se zavarala smrt.
Takodje, po prici znam da su se nasi tu doselili pre kosovske bitke i tu opstali do 1999.godine
O ranijim prezimenima se nije pricalo, zasto ne znam, ali se po krsnoj slavi verovatno moze i to rastumaciti. Svi Ristici iz ovog sela slavili su i slave Svetog Djordja (16. novembar).
Ima jos dosta prica ali da ne duzim. To bo ukratko bila dopuna ovog teksta.
Veliki pozdrav.
16. jul 2015. u 23:31
Jovica Krtinić
Hvala mnogo!
15. septembar 2020. u 21:40
radovan
javi te se risticu
6. oktobar 2022. u 23:35
Miloš Prljinčević
Moj komšija Ristić navodi da je selo postojalo 150 – 200 odina pre Kosovskog boja,a da je u vreme samog boja u ataru sela postojala bolsnica gde su bili smešteni ranjenici i da su meštani brinuli o njima.A kao zahvalnost Bajazit je dodelio veliki posed selu . Istorija je moja velika ljubav pa sam iz velikog zadovpljsta proučavao sve istoriske materijale i sve srednjovekovne kraljevske povelje Nemanića i nigde nisam naišao na podatak o našem Babušu. Voleo bih da gos. Ristić navede i neku proverenu istorisku čenjenicu za svoju tvrdnju, naravno ako je ima.
Jedini istorijski podatak koji sam pronašao o našem Babušu je jedan turski pisani dokument : Oblast Brankovića – Opšti katastarski popis iz 1455.godine.I u njemu se navodi i selo BOBUŠA, kuće 27, neoženjen jedan, strana 165. U selu je bilo 27 srpskih kuća. Selo Bobuša je, kao i ostala turska raja, plaćala ukupni godišnji namet od 1.114 akči. Neposredno nakon Kosovskog boja selo Bobuša nije imalo nikakve olakšice od turske vlast. Selo Bobuša, kao i skoro sva sela na Kosovu, je spaljeno
do temelja i uništeno nakon velikog turskog zuluma, 1690. godine , kada je usledila i Velike seobe Srba.
Selo Srpski Babuš je nastalo negde oko 1830. godine u dobaa vladavine sultama Mahmuda drugog , koji je te godine doneo Hatišerif , priznao kneževini autonomiju i nezavisnu državnu upravu. Ovaj sultan važio je za velikog reformatora i mnogim Srbima koji su bili turski podanic rado dodeljiva velike zemljišne posede, a jedni od njih bili su nesumljivo i Novakovići ili Babušani.
5. april 2016. u 18:00
Dejan Dejanović
Poštovani uredniče,
pozdravljam napore da se od zaborava sačuvaju ionako štura znanja o KORENIMA srpskog naroda na KiM-U!!!
Gospodin Ristić (voleo bih da znam koji) delom je, prema narodnom verovanju i kazivanju, dao opis dobijanja HATIŠERIFA nakon Kosovskog boja ali je “malo“ pomešao podatke u vezi sa procentima porodica koje su nastaljivale selo (naravno bez vređalja tuđih osećanja i nipodaštavanja postojanja istih)!
Što se samog Srpskog Babuša tiče, važno je napomenuti da, do posle 2000.godine srbi-meštani sela, svoja imanja vekovima prodavali jedni-drugima i tako sačuvali demografsku strukturu sela sve do posle ulaska NATO-a trupa 1999. godine (meni poznato da je jedini takav slučaj u Srbiji zabeležen u Deževi kod Novog Pazara) i tako ostali jedino etnički čisto srpsko selo na teritoriji Opštine Uroševac (kojoj geografski pripada)!!! Selo broji 70-ak kuća 10. juna, 1999. godine (od kojih Ristići i Jovanovići zajedno sačinjavaju 10-11). Ostale porodice koje nastanjuju selo na pomenuti datum su Dejanovići, Prljinčevići, Trajkovići, Paunovići,Borisavljevići (Uzunovi), Aksići, Ćirkovići, Stankovići, Dančetovići, Stanišići, Obradovići, porodica Simić,porodica Ničić, porodica Jeftić, porodica Pavlović (starodeseoci) i porodica Pavlović (novodoseljena drugom polovinom `80. HH veka iz sela Trn). U selu je bila jedan porodica aškalija Geri.
Gospodin Vojislav Ananić dao je tačan opis. Ono što bih dopuno a tiče se mojih korena, je to da se porodica PRLJINČEVIĆ doseljena iz sela Sevce 1830. godine (u kojem i dan danas postoji velika familija pod tim prezimenom) 1841. godine deli na dve familije i to Prljinčević i novonastalu DEJANOVIĆ koja je bila jedna od NAJBROJNIJIH u selu! Krsna slava je do dana današnjeg ostala ista – Sveti Nikola.
Nadam se da će ove informacije sačuvati od zaborava SRPSKO bitisanje na ovim prostorima, čuvanje imena Srpski Babuš te da ne padne u zaborav kao susedni SVRČIN (atar u kojem se i dan današnji nalaze mnoge babaušanske njive) čuven po NEMANJIĆIMA i krunisanju Stefana Dušana za Kralja!!!
5. oktobar 2016. u 00:50
Vladimir Stojanović
Jovanovići iz Srpskog Babuša su mi blizak rod, u detinjstvu sam često odlazio…
16. novembar 2018. u 17:24
Zoran
Interesuje me poreko porodice Pavlovic iz Srpskog Babusa ,Luka Pavlovic,Aleksandar Pavlovic.
17. jun 2019. u 19:46
Dejan Dejanović
Zorane,
ako pažljivo pročitate uvodni tekst autora, videćete da je porodica Pavlović (ona koju smatram starosedeocima-što i jeste), doseljena iz Velike-Andrijevica. Druga porodica Pavlović (opisao sam u kometrau), doseljena je iz obližnjeg sela Trn (takoreći bežeći od šiptarskog zuluma)!
Pozdrav!!!