Srpska pravoslavna crkva i vernici 12. maja (29. aprila po julijanskom kalendaru) slave Svetog Vasilija Ostroškog, jednog od najvećih srpskih svetitelja.
Rođen je u selu Mrkonjići, u Popovu polju, u Hercegovini 1610. godine. Kada je odrastao otišao je u trebinjski manastir Uspenija Presvete Bogorodice i tu se zamonašio. Kao monah ubrzo se pročuo zbog svog podvižničkog života, a kasnije je izabran i posvećen za episkopa zahumskog i skenderijskog.
Kao arhijerej živeo je u manastiru Tvrdošu i odatle utvrđivao u pravoslavlju svoje vernike, čuvajući ih od turskih svireposti i latinskog lukavstva. Kada su Turci razorili Tvrdoš, Vasilije se preselio u manastir Ostrog gde je nastavio svoj strogi podvižnički život, uz mnogo tople molitve i brige za svoje vernike.
Upokojio je 1671. godine, a njegove mošti i njegov grob čuvaju se do današnjeg dana. U njihovu moć isceljenja i utehe veruju podjednako i hrišćani i muslimani. U Ostrogu se svake godine na Trojičina dne održava veliki narodni sabor.
* * *
U ljubinjskoj nahiji u Popovu polju u Hercegovini u selu Mrkonjići, nedaleko od mesta Ljubomir, nalazi se kuća u kojoj se rodio i podigao iguman Savatije. U toj kući živeo je igumanov brat Petar (Jovanović) sa suprugom Anom koji su živeli čestito i pošteno. Na kraju prve decenije sedamnaestog veka rodilo im se zdravo muško dete kome na krštenju dadoše ime Stojan. Nema podataka da li je imao braće i sestara. Svi su izgledi da je bio jedinac u roditelja. Dete je bilo napredno i pametno. Posebno se isticalo svojim umom, bistrinom i svojom čednošću. Takvo napredno dete veoma je brzo zapelo za oči lokalnim Turcima, koji su želeli da ga otmu roditeljim i poturče. U strahu da im dete ne otmu, oni su malog Stojana veoma rano odveli stricu jeromonahu Serafimu, igumanu manastira Zavala da ga sluša i da tamo uči knjigu. Tu je mali Stojan ostao oko četiri godine. Posle manastira Zavale mladi iskušenik Stojan Jovanović prelazi u manastir Tvrdoš severno od Trebinja. Tu u manastiru Tvrdošu, Stojan je boravio jedan duži period. Kao manastirski đak, Stojan je bio primeran, slušao je svoga strica i brzo je shvatao nauku koju ga je stric naučio. Svoja znanja on je proširio u manastiru Tvrdoš, koji je imao i svoju školu. Negde između 1630. i 1635. godine (ne zna se kada je tačno) rukopoložen je u čin monaha. Tako je iskušenik Stojan postao monah Vasilije.
Jedno kraće vreme boravio je na Cetinju, te se vraća u Tvrdoš i tu postaje anhimandrit. Njegovo arhimandritovanje ne potraja dugo. Zbog raznoraznih spletki, napušta Tvrdoš i odlazi za Peć kod patrijarha Pajsija i odatle je otputovao za Atos i Svetu Goru.
Stari patrijarh Pajsije zadržao je nekoliko dana Vasilija kod sebe u Peći, raspitujući se za narod i prilike u Hercegovini, koji su bili na udaru katoličke crkve i unije. Patrijarh je u njemu video mirnu i pametnu glavu, koja je bila jako potrebna srpskom narodu. Patrijarh nije mogao da spreči njegovu želju da poseti Svetu Goru i da se još jače učvrsti u veri na samom izvoru vere na Svete Gori. Mladi arhimandrit Vasilije posluša očinski savet starog patrijarha Pajsija, ode u Svetu Goru i tamo ostane godinu dana, koju je proveo u molitvi i čitanju knjiga. Iz Svete Gore, Vasilije je poželeo da vidi Rusiju, glavu pravoslavlja i slovenstva. Sa Svete Gore Vasilije je otputovao u Rusiju, gde je posetio mnoge crkve i manastire i upoznao je mnoge pobožne ljude koji su ga bogato darivali u novcu, knjigama i crkvenim stvarima. Posle godinu dana sa bogatim darovima stiže u manastir Tvrdoš.
Uskoro po dolasku sa dalekog putovanja, arhimandrit Vasilije je izabran i posvećen za episkopa u crkvi Sv. Spasa u Peći na Preobraženje, nepoznate godine, najverovatnije od 1630. do 1639. godine, gde se spominje njegova puna titula: mitropolit zahumski Vasilije.
Gde je bilo sedište humskog vladike? Kao sedište mitropolita Vasilija i njegove eparhije spominju se tri mesta: 1. manastir Tvrdoš kod Trebinja 2. Onogošt, današnji Nikšić 3. manastir Ostrog.
Iz istorijskih izvora se zna da je grad Ston na poluostrvu Pelješcu bio sedište humskog vladike od 1219. godine, od uspostavljanja autokefalnosti srpske pravoslavne Crkve i rada Sv. Save. Posle dizanja crkve u veći rang, rang Patrijaršije 1346. godine, i ova zahumska eparhija dignuta je na stepen mitropolije, sa sedištem u Stonu na Pelješcu.
Ova eparhija-mitropolija “pokrivala” je celu Hercegovinu i sedište joj je bilo u Stonu sve do polovine XIV veka, dok Pelješac nije došao pod vlast Bosne. Tadašnji episkop Danilo prenosi svoju episkopsku stolicu iz Stona u manastir Sv. Petra i Pavla kod Bijelog Polja na obali Lima. Tada je obrazovana limska episkopija, a u nekim izvorima još se naziva, poluhercegovačka, jer joj je pripadala polovina Hercegovine, istočna Hercegovina do reke Neretve. Zapadni deo humske eparhije, zapadno od reke Neretve do mesta Vrulje poviše Makarske, preoteli su katolici i unijati. Katolička crkva bila je u velikoj ofanzivi poslije Tridentskog sabora (1545-1563) i neuspeha koje je pretripela posle pojave reformacije i Martina Lutera 1571. godine. Pojačani rad katoličke kontrareakcije najpre je osetio srpski narod Dalmacije i Hercegovine, kada je njen duhovni vođa bio Mitropolit Vasilije Ostroški. Na srpski narod sa zapada napadali su lukavi Latini, a sa istoka surovi i okrutni Turci. Valjalo je srpskom narodu da se odbrani i održi na tako jakoj vetrometini da sačuva veru i glavu. Od Kosova do danas, mnogi Srbi su dali glavu i život da bi sačuvali veru pravoslavnu.
Odovud Turci i borba za goli život, otuda Latini i pretnja od unijaćenja i gubitak vere, svakodnevno su otežavali rad episkopa Vasilija, te je on morao da beži u Ostrog.
Sveti Vasilije prelazi i prenosi svoju stolicu 1651. godine , iz manastira Tvrdoša u Ostrog gde se mogao posvetiti crkvenom radu. Punih 20 godina manastir Ostrog bio je sedište Mitropolita Vasilija, od 1651. do 1671. godine. Po dolasku u Onogošt-Nikšić, mitropolit Vasilije neko vreme boravio je u manastiru Pope u Nikšiću. Odatle su njega i monahe iz Popa proterale poturice iz bratstva Musovića, koje je bilo veoma silno i jako. Musovići su bili kapetani u Nikšiću i vladali su gradom skoro dva veka, od kojih je po zlu poznat Hamza-kapetan koga spominje Njegoš u “Gorskom vijencu”. Begovska kuća Musovića na silu je preotela zgrade i imanja mitropolije u Popama, te je Vasilije morao da traži negde sigurnije utočište. Predanje kaže, da se Vasilije 1665. ili 1666. godine susreo sa popom i knezom Milutinom Boškovićem iz plemena Bjelopavlića, kada je pod raznoraznim pritiscima krenuo da ide na Svetu Goru. Pop Milutin ga umoli u svoje ime i u ime svojih saplemenika Bjelopavlića, da to ne čini, već da ostane tu, da tu živi i stvara.
Svetitelj se sažalio i prihvatio molbe Bjelopavlića i ostao je tu pod Ostrogom. Svaka kuća bila je dužna da godišnje daje prilog vladici i manastiru po: bagaž žita (12,5kg), runo vune i svake druge godine po ovna. Tada je svetitelj doneo konačnu odluku, da mesto budućeg manastira bude pod Ostrogom. Odmah je pristupio otkupu zemlje za manastirsko imanje u jednom neprekidnom kompleksu od Donjeg do Gornjeg manastira. Uz već postojeću crkvu Svete Trojice, vladika je podigao kuću za mlađe, što se smatra početkom izgradnje manastira. U Gornjem manastiru postoje dve crkve: prva je posvećena Časnom krstu, a druga Bogorodici,odnosno njenom uvođenju u hram, Vavedenje i obje se nalaze u pećini. U Donjem manastiru je moderna crkva kod koje su manastirska zdanja i zgrade. Crkva je posvećena Sv.Trojici kao i stara crkva koja je nekada bila tu. Današnji izgled Manastira Ostrog je iz XX veka, rekonstruisan je od 1923. do 1926. godine. Tada su uklonjene posledice jednog strašnog požara koji je uništio sve osim dve crkve u pećini svečevih mošti.
Više puta u svojoj istoriji manastir je pljačkan i spaljivan od strane Turaka. Poslednju veliku tragediju manastir Ostrog doživeo je 1852. godine, kada je Omer-paša Latas napao na Crnu Goru i opljačkao manastir. Omer-pasa Latas je bivši poturčenjak iz Like po imenu Mihajlo Mićo Latas, koji je zbog silovanja pobegao u Banja Luku. Kod Begovske porodice Đumišića našao je posao i utočište i prešao je na islam, od Mića je preko noći postao Omer. Nemirno vreme u prvoj polovini XIX veka dovelo je Latasa u Istambul. Latas je bio veoma energičan i sposoban oficir i veliki stručnjak za gušenje buna i ustanaka u prostranom Turskom Carstvu. Omer-paša je iz dva pravca, kroz Hercegovinu i kroz Albaniju napao na Crnu Goru. Malobrojna crnogorska vojska pod komandom vojvode Mirka Petrovića, imala je uspeha na hercegovačkom ratištu, ali se morala povući u manastir Ostrog pod pritiskom Turaka. Od 30. decembra 1852. do 7. januara 1853. godine, bili su u opsadi i nadljudskim naporima snagama branili su sveca i manastir. Na drugi dan Božića 8. januara 1853.godine, Crnogorcima je došla pomoć i Turci su potisnuti, a ostroški “zatvorenici”su se spasili i izneli su svečeve mošti i odneli na Cetinje. Turci su tada zauzeli i razorili manastir Ostrog.
Manastir Ostrog bio je izložen stradanjima i pljački u toku Prvog i Drugog svetskog rata. Sve te bure i oluje uspeo je da preživi manastir Ostrog i njegov svetac Sv. Vasilije Ostroški.
Kao i za vreme svečevog života, manastir Ostrog je bio i ostao zborno mesto i mesto hodočašća srpskog naroda, koji je u velikoj nevolji, tražio i nalazio pomoć Sv. Vasilija.
“Slava mu i milost” kako često govori pobožni srpski narod Hercegovine. Brojni su slučajevi ljudi nevoljnika kojima je u nevolji pomogao Sv. Vasilije Ostroški. Ostroška svetinja je po rangu treća u krilu srpske pravoslavne crkve. Sam Ostrog je jedno od većih mesta hodočašća, ne samo Srba, nego i svih drugih ljudi koje tera nevolja i koji traže spasa duši, kao što ga je pre tri veka tražio i nalazio mitropolit Vasilije pod Ostrogom. Neko je s pravom rekao: “Ostrog je srpski Jerusalim”, zato ga treba hodočastiti, Bogu i Svetom Vasiliju se u miru pomoliti.
IZVOR: Vikipedija, prof. Nikola Laketa (virtualnahercegovina.com)
Komentari (0)