14. марта 1776. – Рођена прва српска списатељица Еустахија Арсић.
Рођена је у породици Цинцић у Иригу. О школовању Арсићеве нема података, али се зна да је била образована. Читала је Рајића, Доситеја, Стојковића, Кенгелца и Јулинца. Била је претплаћена на сва Доситејева дела, још почетком XИX века, у Араду, где је живела са родитељима. Од страних писаца читала је Томсона, чијим је Сезонама била инспирисана за своје дело Полеинаја размишленија.
По њеној песми “Слово надгробное” из класичне старине види се да је познавала и ову врсту књижевности. Постоје индиције да је знала немачки или енглески, латински и румунски. Млада се удала за извесног Лацковића, трговца у Копривници, затим за Тому Радовановића, имућног трговца у Карловцу (Хрватска), који је купио племство од бечког двора. Првих година XIX века по трећи пут се удала за племића Саву Арсића, дугогодишњег сенатора и градског начелника арадског, управитеља и великог добротвора арадске препарандије, мецене српских књижевника тога доба. Тек после удаје за њега почиње се бавити књижевним радом.
Прво своје дело “Совет матерњи” штампа анонимно 1814, и посвећује га Урошу Несторовићу. Посебно је штампала још само једно дело. Сарађивала је у Летопису Матице Српске 1829. године, била је ревностан претплатник на сваку српску књигу, на листове и часописе и позната као мецена наших књижевника. П. Берић 1820, из захвалности, посветио јој је свој превод Виландова Агатона, а Ј. Вујић 1833, своје Живолоописаније. Вук јој се 1821. обратио писмом да му скупља претплату на трећу књигу народних песама. Била је добротвор више српских и румунских просветних и верских установа. Матици српској је оставила два легата, први 1837, а други већ својим тестаментом 1843. године. У оди коју је Григорије Јакшић посветио њеном мужу и њој, назвао ју је “првом списатељицом српском”. И Шафарик ће је са истим епитетом уврстити у своју Историју наше књижевности. Њено дело “Слово надгробное” штампано је у Антологији старије српске поезије. Последњих година живота имала је разне неприлике у вези са препарандијом и парничила се око имања.
Умрла 17. фебруара 1843. године и сахрањена у породичној гробници у Араду, у данашњој Румунији.
ИЗВОР: riznicasrpska.net, aутор текста непознат
СЛОВО НАДГРОБНОЈЕ
Надежда и шчастије, сад мње опрошчајте:
доста со мноју играли јесте,
од сад играјте с другими;
покој души всјех даров јест
најлучши.
(1816.)
Коментари (0)