Potraga za korenima ruskog predsednika: Da li je Putin srpske gore list?

Piše: Vlado Mićunović

• Najbolji drugari u detinjstvu: Nika Putin i Dimitrije (Dositej) Obradović iz Banata beže u manastir Hopovo. Niki se u Srbiji gubi svaki trag pa se veruje da je u jednoj od seoba za Rusiju preko Karpata tamo stigao i pustio nove korene.
• Predsednikov brat od strica tražio susret s urednikom srpsko-ruskog časopisa i„navijao” za tezu o srpskom poreklu, a sam V. V. Putin naložio Ambasadi RF u Beogradu da traži dodatne podatke. 
• Nedaleko od manastira Hopovo postoji mesto Putinci u kojem i danas žive – Putini…

MITA PUTIN DRUGOVAO SA NAŠIM DOSITEJEM

Čim sam kao predsednik u kontinuitetu najstarijeg društva srpsko-ruskog prijateljstva u Srbiji (iz Novog Sada) odlučio da osnujem ilustrovani srpsko-ruski magazin Naše slovo sa redakcijama u Novom Sadu (za srpsko) i Moskvi za rusko jezičko područje, kao i istoimenu Međunarodnu izdavačku kuću, okupio sam veći broj renomiranih saradnika sa srpskog i ruskog jezičkog područja. Među njima od prvog broja nalazio se i Živko Marković, kustos za istoriju muzeja u Novom Sadu koji je, i pored bremena godina koje je nosio na krhkim plećima, ostao zapamćen kao neumoran tragač po arhivima i nedovoljno razjašnjenim delovima istorije.

Već za prvi broj našeg časopisa “iskopao” je pravu novinsku “bombu” koja je citirana širom sveta. Naša priča “Tolstoj – nesuđeni žitelj Novog Sada”, po priznanju samih Rusa, dopunila je saznanja o poslednjim danima života genija iz Jasne Poljane i “krvnoj” povezanosti običnog i neobičnog ruskog čoveka sa Srbijom i njenim ljudima. Istog dana kada je Naše slovo stiglo u Moskvu kompletan tekst o Tolstoju emitovan je u glavnom programu RTV za celu Rusiju. Članak su delimično ili u celosti prenela i mnoga druga glasila sa raznih meridijana…

Ovaj uspeh i publicitet teksta o Tolstoju kao nesuđenom žitelju Novog Sada dali su nam novu snagu i polet da nastavimo istraživanja o korenima Vladimira Putina. Gurnuo sam u istraživačku “vatru” kustosa i istoričara Markovića, velikog zaljubljenika u Rusiju i njenog, kako je voleo da naglasi, spasitelja V. V. Putina;

Krenuli smo od dragocenih zapisa iz biografije slavnog našeg prosvetitelja Dositeja Obradovića, prvog ministra kulture i obrazovanja u Srbiji. Dobar deo tih zapisa odnosi se na„lude” dečačke dane Dositeja, koji se do zakaluđerenja zvao Dimitrije, i njegovog najboljeg druga Nikole, zvanog Nika, Putin. Ovu dvojicu nemirnih pajtaša, spremnih na svakojake avanture i izazove u traženju novih saznanja o životu, običajima i veri, povezivao je još vedar duh i velika hrabrost, da ne kažem u nekim slučajevima i veća ili manja nepromišljenost. Sve što je novo hteli su da vide, probaju, saznaju. Njih dvojica potiču iz mesta zvanog Čakovo, koje je u to vreme pripadalo rumunskom delu Banata. Zajedno su u Temišvaru kod istog majstora, po svemu sudeći Petra Jakovljevića, izučavali krznarski zanat.

I na radu u krznarskoj radnji i posle njega bili su uglavnom zajedno pa su, imajući bujnu maštu, razgovarali i sanjali o svemu i svačemu, dopunjujući se uzajamno. Planirali su najrazličitije poduhvate od kojih su neki ličili samo na njihovu neobuzdanost.

Još pre povezivanja životnih puteva Nike i Dimitrija (Dositeja) ovaj drugi krenuo je sa velikom neuspelom avanturom: pokušao je da beži u kaluđere, odnosno u Tursku. Neuspeo pokušaj bekstva možda bi obeshrabrio i odvojio Dimitrija od sličnih novih poduhvata da uz njega nije bilo u praktičnim stvarima snalažljivijeg Putina koji će„podgrejati” i ponovo osnažiti novu, poslednju, verziju avanture: bekstvo udvoje u monašku bratiju manastira Novo Hopovo, na Fruškoj gori.„Ulje na vatru” dolivale su kalfe iz susednog krznarskog dućana, Todor Jakovljević i Todor Hadžić iz Iriga, malog mesta na Fruškoj gori koje je održavalo jake trgovačke i druge veze sa Temišvarom. Kalfe iz komšiluka pričale su im slavopojke o monaškom životu na Fruškoj gori i u Irigu, blizu kojeg se nalazi m. Novo Hopovo. U Irig su čak iz bližih nam rumunskih krajeva dolazili, i tu trajno ostajali najbolji, krznari. Proizvodili su kape za plemićke nošnje zvane kalpaci, po čemu su ih nazivali„kalpadžije”.

Jedan od ovih dođoša, po mišljenju kustosa Markovića, bio je presudan da se Dositej otisne na put pravoslavlja. Među pridošlicama iz banatskog dela Rumunije najverovatnije je bilo i onih sa prezimenom Putin.

Kad je novosadski kustos na urednički sto izručio gomilu “s brda-s dola” sakupljenih podataka o Niki i Dositeju među njima se našao i„zalutali” za nas zanimljiv podatak da iz Iriga, u kojem se nalazi najstarije čitalište (biblioteka) u Srba, potiče i Joakim Lučinski, lični sekretar crnogorskog Lažnog cara Šćepana malog.

Tajni dogovor o bekstvu

Dva drugara, Putina i Obradovića, u mnogom je približavala činjenica da su obojica bili siročad: Nika je imao samo majku, a tri godine mlađi Dimitrije nije imao ni oca ni majku. Sami su morali da krče staze kroz život i zarađuju za egzistenciju, o čemu je Dositej zapisao mnogo podataka.

Tajni dogovor o bekstvu u manastir Novo Hopovo održan je u najvećem oprezu na tavanu gde je Nika „lupao” pamuk. Konspiracija je bila potpuna. Avanturistički duh mladog „praktičara” Putina, podstaknut uticajem priča dvojice kalfi iz susednog kožarskog dućana bili su dovoljni da Dositej donese nesalomljivu odluku o bekstvu. Kazao je da sutra kreću na put i da će o svemu naknadno obavestiti majstora. Umesto zakletve čvrsto su se, pored omlaćenog pamuka rasutog po tavanu, zagrlili i izmenjali male rafale poljubaca.

Majstorova supruga bila ih je pozvala na sutrašnji nedeljni ručak, ali su se oni najljubaznije zahvalili i izvinili izmišljenom pričom da su se već dogovorili da u zoru idu na pecanje. Dobra gazdarica je tada, „da deca u ribolovu ne ostanu gladna”, pripremila nešto hrane koja će im dobro doći na velikom i iscrpljujućem putešestviju ka padinama Fruške gore.

Po planu bekstva prvi je na put sa torbom na ramenu krenuo Nika, pa je van grada sačekao Dimitrija. Nedaleko od Semartona, u čijoj blizini se nalazi salaš Dimitrijevog dede po majci, čobani su ih dobro nahranili. Planirali su da odmah posle obroka krenu dalje jer su se plašili eventualne potere, ali je plan pokvario Nika, čim se dobro najeo, punog trbuha i nogu punih umora, spustio se na travu i zaspao kao zaklan snom pravednika. Dimitrije je nepredviđenu pauzu iskoristio da sa obližnje uzvišice, zvane Biserna humka, dugo sa setom posmatra rodno mesto svoje pokojne majke.

Dolazak u manastir Novo Hopovo

Stigli su u Itebej i svratili kod Dimitrijeve tetke koja im je darovala platno za košulje. Nastavljaju dolinom Begeja i Tise. U Slankamenu prelaze u Srem. Imali su sreće da se bar malo odmore od dugih pešačenja jer ih je do Sremskih Karlovaca svojom zapregom prebacio jedan Karlovčanin. U Karlovcima su i prenoćili.

Sutradan ponovo peške preko Banstola nastavljaju pored manastira Velika Remeta i Krušedol i stižu u Irig! Ni sami nisu bili svesni kroz kakve su sve opasnosti u tom bekstvu prošli jer je u to vreme na Fruškoj gori vladala opaka hajdučija, pa u eventualnom sudaru sa okrutnicima, gotovim da svakog trena potegnu nož ili pištolj, nejaki nenaoružani dečaci ne bi imali nikakve šanse. Srećom, sve je prošlo u najboljem redu.

U mananstir Novo Hopovo stigli su 1. jula 1757. u dva sata posle podne. Pomalo iznenađena neočekivanom posetom junoša, kaluđerska bratija se leno odmarala od obilatog ručka u manastirskim hladovinama. Susret sa igumanom manastira Todorom Manojlovićem iz Valjeva bio je srdačan. Dimitrije se dogovorio sa Nikom da će prvo on razgovarati sa igumanom o razlozima zbog kojih su njih dvojica tu što je „odrađeno” na najbolji način. Znatno obrazovaniji Dimitrije postaje igumanov đak i pratilac, a u praktičnim poslovima vičniji Nika pridodat je paraklisaru (crkvenjaku i zvonaru) da čisti hram i pali sveće. U korist tom postavljenju išla je i činjenica da je Nika, dok je izučavao kožarski zanat u Temišvaru, istovremeno bio uspešan spoljni momak kod svog majstora. Mnogo hvale za njegov rad, vrednoću i umešnost u manastiru Hopovo imao je stari Janićije.

Iguman je, takođe, bio prezadovoljan Dimitrijem koji ga je pratio po Irigu i okolnim mestima. Bez obzira na veliku razliku u godinama njih dvojica su jedan od drugog imali da čuju i nauče mnogo mudrog i korisnog.

Udova Putin otima iz manastira sina begunca i samo što nije tukla kaluđere

Posle jednomesečne manastirske idile iznenadno je u Novo Hopovo stigla razgoropađena udova Putin sa svojim starijim sinom Ilijom. Već od prolaska kroz kapiju manastirskog dvorišta postala je „jedna glava- stotinu jezika” . Besna kao ranjena lavica pretila je i iz sveg glasa psovala kaluđere.

– Ako vam za manastir trebaju deca – ženite se i pravite ih sami, a ne da uzimate i kradete tuđu! – vrištala je koliko joj je grlo dozvoljavalo. Stari kaluđer Dionisije, rodom iz Hrvatske, pokušao je da smiri goropadnicu, ali da je znao kako će proći ne bi ništa preduzimao. Dositej je u svojoj biografiji Nikinu majku uporedio sa amazonkom. Tražeći od jednog od kaluđera da joj vrati „oteto” dete majka-vučica pretila je da će mu u protivnom „bradu počupati, oči iskopati i manastir popaliti”. Prvo je zahtevala da kućama vrati oba dečaka, a onda se zadovoljila preuzimanjem samo svog sina, koji se očito bio uplašio da će sa njega rastrzati manastirsku odeždu pa se vešto, gotovo neprimetno povukao sa „lica mesta” da bi se vrlo brzo vratio preobučen u rublje u kojem je došao iz majčinog doma. To malo smiri udovu koja posle kraće pauze uze sina za ruku i ljutito ga odvede kući.

Dimitrije (Dositej) ostao je sam u manastiru, bez svojeg najboljeg drugara, ali ne zadugo. Već 2. novembra 1760. pobegao je iz manastira!… U naučnoj građi o Dositeju svi pominju njegovog druga: neki pod punim imenom i prezimenom, drugi kao „Putin” ili „Nikola (Nika)” neki samo kao „Dositejev drug”.

Za Niku se mnogo kasnije zainteresovao i Marko Živković, profesor Univerziteta u Bukureštu. Pišući svoju doktorsku disertaciju o Dositeju on je zaključio da se nakon povratka iz manastira Hopovo Putinu gubi svaki trag: nije našao nijedan podatak u rodnom mu Čikovu, niti u Državnom muzeju u Temišvaru.

Da bi i naš srpsko-ruski časopis pomogao razjašnjenju enigme Nikinog misterioznog nestanka, dogovorio sam se s kustosom Markovićem da napiše pismo svojoj koleginici iz Rumunije Olgi Putin, kustosu Muzeja Srpske Pravoslavne Crkve u Temišvaru i da joj podrobno objasni zašto nam to treba.

Odgovor od g-đe Putin stigao je u Novi Sad 1. avgusta 2000. U njemu je saopštila “da od početka 20. stoleća porodice Putin više nema u Čakovu, ali ima jedino u Ivandi”, odakle i ona potiče. Gospođa Putin naglasila je u odgovoru na pismo da se i lično interesuje za svoje poreklo. Kaže da su se Putini ovamo doselili sa Kosmeta za vreme Velike seobe Srba 1690. Jedna njihova grana pokušala je preko karpatskih gudura da stigne do Rusije. Bila je to prava golgota po najvećoj hladnoći, jer su krenuli na put u kasnu jesen, uz veliku neizvesnost da li će savladati sve zamke surovih Karpata. Olga Putin navela je još da se njen deda za vreme Prvog svetskog rata priključio Srbima u Rusiji.

Iz Potiske, Pomoriške i Podunavske vojne granice u Rusiju se preselilo oko 25.000 Srba koji su tamo osnovali svoja nova naselja sa zavičajnim imenima. To je počelo 1751. i trajalo više godina. Postavlja se pitanje kako se o Niki Putinu posle njegovog povratka u Čakovo baš ništa ne zna. Najverovatnije je taj nemirni vatreni duh posle neuspele hopovske avanture sa nekom od srpskih grupa odezdio u Rusiju i tamo zaorao brazdu, pustio koren u rusku zemlju, savio svoje gnezdo i oformio porodicu na novom ognjištu.

Pošto su se srpski Putini tada zaputili Onamo, logično se nameće pitanje: nije li sadašnji Predsednik Rusije jedan od potomaka Nike Putina ili nekog drugog od te familije iz Vojvodine, čiji još dublji koreni dosežu do srpskog stradalačkog Kosova. Nije li ovaj mudri i uzdržani, ali kad treba i veoma odlučni državnik, naše gore list – kao što je u žilama ruskog cara Ivana Groznog, preko njegove bake po ženskoj liniji, Ane Glinske (potiče iz srpske vlastelinske porodice Jakšić) – takođe tekla srpska krv?

Putinov brat od strica„navijao”za srpske korijene

Našu potragu za mogućim srpskim korenima aktuelnog Predsednik Ruske Federacije sasvim slučajno ispričao sam svom ruskom prijatelju, filmskom i pozorišnom reditelju Nikolaju Detkovu, a ovaj svom prijatelju iz Petrograda, bratu od strica Predsednika Putina koji se živo zainteresovao za sve to i zamolio je svoje drugare da mu omoguće hitan sastanak sa mnom. Iz uglednog moskovskog lokala gde su zakazali sastanak i večeru u čast vesti da su Putini, možda, naše gore list, satima su Detkov i prijatelji okretali broj mojeg mobilnog telefona (koji sam bio zaboravio u stanu), kao i broj fiksnog telefona na stanu prijatelja kod kojih sam bio odseo. Moji ljubazni domaćini nisu znali gde sam, niti da sam „zaginuo” s društvom u jednom lokalu sa periferije ruske prestonice. Tek kad sam se posle prestanka rada metroa kasno vratio kući, uzbuđeno su mi kazali da me Putinov brat s društvom i dalje čeka i da odmah uzmem taksi da im se pridružim jer, navodno, imamo vrlo važan razgovor.

Oko dva sata posle ponoći stigao sam pred navedeni lokal ispred kojeg me sačekao Detkov: – Pa gde si, Boga mu! – reče on blago prekornim glasom. – Ne znamo da li si propao u zemlju ili su te kidnapovale lepe Ruskinje!? Sve do pre desetak minuta uporno te čekao Putin, a onda je morao da otputuje za Petrograd jer ujutro tamo ima važan poslovni sastanak. Kompletno ostalo društvo te čeka sa večerom i željenim razgovorom, Restoran je rezervisan samo za nas.

Moja priča ih je živo zainteresovala. Čak su pojedinci ponešto zapisivali uz napomenu da žele da svom drugaru Putinu, koji se u tim poznim satima nalazio u kolima na putu prema Piteru, kako u žargonu odmila nazivaju prestonicu stare Rusije. Mene je najviše interesovalo kako je Predsednikov brat od strica reagovao kad su mu ispričali „srpsku verziju o Putinima”: da li se ljutio ili uvredio, jer da meni neko počne da čeprka po porodičnim korenima bio bih spreman da zametnem kavgu?

– Ne da se nije ljutio, već se radovao toj priči i sve vreme uz pomoć jednog broja prisutnih prijatelja je, videlo se,„navijao za srpsku verziju” – ubeđivali su me sagovornici čiji sam predlog prihvatio: da kroz dan-dva napišem pismo Predsedniku Ruske Federacije i da ga lično odnesem i predam u kancelariju Kabineta Predsednika Putina, u centru prestonice.

[box type=”info” head=”Pismo Predsedniku Putinu”]VAŠA EKSELENCIJO,

Međunarodni časopis Naše spovo, posvećen pitanjima društva, kulture i privrede koji izlazi u gradu Novom Sadu (na srpskom) i Moskvi (na ruskom jeziku) dobio je građu koja je za nas od izuzetnog interesa.

Naš saradnik, poznati istoričar i kustos iz grada Novog Sada, Živko Marković, otkrio je, naime, da Vaši preci vuku korene iz Srbije, tačnije severnog Banata, otkuda se za vreme jedne od velikih seoba Srba prema Rusiji uputio i Vaš predak Mita Putin…

I sada se u Vojvodini, nedaleko od Novog Sada, nalazi neveliko mesto koje se zove Putinci, u kojem žive Putini…

Uvaženi Gospodine Predsedniče, molim Vas, ako Vam je bilo šta poznato o tome da vaša porodica ima krvnu vezu sa Putinima iz Vojvodine, da mi na moju adresu pošaljete pismeni odgovor.

Čekajući Vaš odgovor, srdačno Vas pozdravljam u nadi, da ćete u časovima odmora naći malo slobodnog vremena za čitanje časopisa Naše slovo, koji sve svoje snage posvećuje blagorodnoj ideji utvrđivanja tradicionalnih i stvaranju novih mostova prijateljstva među našim bratskim narodima.

Unapred se najlepše zahvaljujem!

Vlado Mićunović

Glavni i odgovorni urednik Našeg slova[/box]

Nalog Predsednika RF Ambasadi u Beogradu

Misleći da su Rusi spori kao mi, nisam u Predsednikovom kabinetu ostavio adresu na ‘ kojoj sam u Moskvi boravio još koji mesec, već samo onu u Novom Sadu. Kabinet Predsednika RF reagovao je munjevito: kroz dan-dva naloženo je Ambasadi RF u Beogradu da pribavi dopunske informacije o svemu. Savetnik Ruske ambasade g. O. Buldakov najmanje je dva puta dolazio da me traži u mojem novosadskom stanu, ali je nailazio na zaključana vrata jer sam sve vreme bio u Moskvi – tako da do susreta nije ni došlo pa mi je g. Buldakov napisao pismo u kojem se, između ostalog, kaže:

„Poštovani gospodine Mićunoviću,

Kao što sam najavio telefonskoj sekretarici, dolazio sam kod Vas u 16 i 20 sati. Ambasada je zadužena za dopunske informacije u vezi s Vašim dopisom o vojvođanskim korenima našeg Predsednika V. Putina”.

Kad sam po povratku u Novi Sad u Ambasadi Rusije u Beogradu potražio gospodina O. Buldakova, kazali su mi da je na operaciji u jednoj od beogradskih bolnica i da će posle toga biti duže vezan za krevet. Tako nismo uspeli da razmenimo informacije do kojih je do tog trenutka bila došla jedna i druga strana. Kasnije se ovaj savetnik Ambasade vratio u Rusiju. Možda to i nije loše sa tačke gledišta redakcije Našeg slova koja je za svoje glasilo željela da sačuva potpunu ekskluzivnost ovih istraživanja o našem slavnom „zemljaku” – jednom od najvećih savremenih državnika sveta, kome je u nezahvalnim uslovima pripala uloga da od neprimerene pošasti„novog svetskog poretka” spasava ne samo Rusiju, nego i sav ranjeni i rasklimatani pravoslavni svet.

Da Predsednik RF nije takav kakav je – ne bismo se, posigurno, ni mi ovoliko trudili da dokažemo da je Vladimir Putin srpski još više nego što je NAŠ ZAJEDNIČKI!

Naše slovo, posle dužeg vremena – ako bude zdravlja i novca – namerava da nastavi potragu za srpskim korenima Putinovih. Na pomolu su neki novi važni detalji. Na žalost, u međuvremenu nas je trajno napustio najstariji (i najmlađi!) među nama, naš dragoceni saradnik, kustos Živko Marković. Bojim se da bez njega bilo koje novo od istraživanja po ovoj temi neće imati onaj nekadašnji žar i polet!… Ipak: ŽIVOT SE NASTAVLJA – TREBA, I MORA SE, IĆI DALJE….!

 

IZVOR: Časopis Golija, Nikšić, broj 18, 2013. godine, str. 38-41.

AUTOR: Vlado Mićunović, glavni i odgovorni urednik časopisa Naše slovo